О нашим монахињама...нешто и лично...али свакако лепо и поучно...

[мирођија]

[мирођија]

[ego]

ТРУДИМО СЕ ДА ВОЛИМО АНГЕЛЕ И ДА ИМ ПОДРАЖАВАМО...

Мати Јефимија, српска и “матушка” Диодора, рускиња

Митрополит Гаврило прича о схиигуманији Марији (Дохторовој)

Схиигуманија Марија (у свету Лидија Николајевна Дохторова, 1896-1978) је предивна руска подвижница благочестивости XX века. Њен живот упоређују са животом древних Светитеља, и заиста се у њеној биографији може видети много тога заједничког са древним житијима. Лидија се родила у добростојећој племићкој породици у Кијеву. Од раног детињства је у њој било приметно стремљење ка духовном животу. Још у родитељској кући је почела строго да пости.

За време студија на Московском универзитету Лидија је водила скоро монашки живот: избегавала је познанства, постила је и носила телесне подвиге. После бољшевичког преврата, она је као и многи други Руси, била принуђена да напусти Русију. Седам година је Лидија пешке странствовала по Европи. У том периоду је морала да прође кроз много искушења и да на сопственом искуству спозна страшну борбу са невидљивим светом злих духова. У то време је у свим догађајима у њеном животу било могуће видети живи пример промисаоног Божијег руководства. У Србији је примила монашки постриг. 1954 године је заједно са њој духовно блиским руским монахињама дошла у напуштени манастир посвећен Преподобној Параскеви-Петки близу Софије, и трудом и радом сестара полуразрушени манастир је био обновљен. Овде се схиигуманија Марија подвизавала до свог блаженог упокојења 1978 године.

Митрополит Ловечски Гаврило (Бугарска Православна Црква) је шест година био духовно чедо схиигуманије Марије. Крајем 90-их година је написао књигу о њој, захваљујући којој су о овој великој руској подвижници сазнали многи њени сународници.

http://www.manastir-..._im_podraavamo/

[Ведран]

ТРУДИМО СЕ ДА ВОЛИМО АНГЕЛЕ И ДА ИМ ПОДРАЖАВАМО...

Мати Јефимија, српска и “матушка” Диодора, рускиња

Митрополит Гаврило прича о схиигуманији Марији (Дохторовој)

Схиигуманија Марија (у свету Лидија Николајевна Дохторова, 1896-1978) је предивна руска подвижница благочестивости XX века. Њен живот упоређују са животом древних Светитеља, и заиста се у њеној биографији може видети много тога заједничког са древним житијима. Лидија се родила у добростојећој племићкој породици у Кијеву. Од раног детињства је у њој било приметно стремљење ка духовном животу. Још у родитељској кући је почела строго да пости.

За време студија на Московском универзитету Лидија је водила скоро монашки живот: избегавала је познанства, постила је и носила телесне подвиге. После бољшевичког преврата, она је као и многи други Руси, била принуђена да напусти Русију. Седам година је Лидија пешке странствовала по Европи. У том периоду је морала да прође кроз много искушења и да на сопственом искуству спозна страшну борбу са невидљивим светом злих духова. У то време је у свим догађајима у њеном животу било могуће видети живи пример промисаоног Божијег руководства. У Србији је примила монашки постриг. 1954 године је заједно са њој духовно блиским руским монахињама дошла у напуштени манастир посвећен Преподобној Параскеви-Петки близу Софије, и трудом и радом сестара полуразрушени манастир је био обновљен. Овде се схиигуманија Марија подвизавала до свог блаженог упокојења 1978 године.

Митрополит Ловечски Гаврило (Бугарска Православна Црква) је шест година био духовно чедо схиигуманије Марије. Крајем 90-их година је написао књигу о њој, захваљујући којој су о овој великој руској подвижници сазнали многи њени сународници.

http://www.manastir-..._im_podraavamo/

изузетно свет(л)и монашки лик......

[мирођија]

...posle molitve...

http://www.orthphoto.net/photo.php?id=73389&id_jezyk=1#

[мирођија]

http://www.orthphoto.net/photo.php?id=73167&id_jezyk=1

[antipa]

изузетно свет(л)и монашки лик......

Nekoliko desetina godina u nazad grob mati Diodore u manastiru u Bugarskoj mirotoci i kraj njega se desavaju brojna icelenja molitvamaove vrle podviznice !

[Ведран]

[Ведран]

Nekoliko desetina godina u nazad grob mati Diodore u manastiru u Bugarskoj mirotoci i kraj njega se desavaju brojna icelenja molitvamaove vrle podviznice !

Њен лик се још памти код нас, јер је неко време боравила у Македонији....

[Balthasar]

Летос сам био у манастиру свете Лидије у Аспровалти, Грчка. Сувишно је причати о томе како су те монахиње као пчелице.

Њима сваки уздах и издах служи само на част. Али оно што ја хоћу да испричам, говори о нама.

Монахиње овог манастира имају заиста доста активности, нпр. летњи кампови за децу, радио станица, телевизија, сајт и поред тога своје редовне обавезе. Да се разумемо, имају услова за то али и многи други имају па се не труде толико.

Но, да оставимо то по страни јер рекох да моја прича о њима, заправо говори о нама.

Највећа активност и труд ових монахиња видела се оних за нас бурних `90 година када је цео живот овог манастира претворен у бригу о избеглој српској деци из Босне и са Косова.

Монахиње су кувале, прале, играле се са децом, неке од њих сасвим солидно научиле српски језик, а све то је финансирао манастир.

Е сад, то је лепо, сложићете се, у том делу приче са монахињом сам и ја уживао.

Али, велико АЛИ, сад иде други део од ког сам ја у земљу пропао пред том монахињом.

Рат је прошао, деца отишла кућама, ко је имао кућу још увек (у разним периодима био је различити број деце али монахиње имају податак да је кроз манастир тих година прошло преко 5000 деце) и такоооо....

Међутим јако брзо после тога монахиње сазнају да већина деце којима је заиста требала таква помоћ нису ни стигла до манастира!

Већина деце која су била са њима су деца имућних родитеља (чак и много свештеничке деце), чији су родитељи имали позамашних услова да склоне децу било где а не у овом манастиру.

Али да, овде је џабе све и ту су монахиње које ће да цркавају сваког дана да та деца имају све што им треба.

После мог пропадања у земљу и туге због огромног разочарења и туге коју сам видео у очима монахиње када је завршила причу, ја сам се запитао да ли постоји негде место на свету где се ми нисмо обрукали и изневерили људску љубав и поверење?

Да ли је могуће да смо толико ситне душе и да ћемо у борби за голи живот ми хришћани газити једни преко других, па и преко деце?

Одговор извуците сами, мене је срамота и да мислим на то...

Не постоји орден светог Саве који су те монахиње заслужиле, али оно најмање што им као народ дугујемо је да докле год будемо дисали да се молимо за њих и да благодаримо Богу што постоје и што су људи много више него што ћемо ми икада бити...

[Guest]

http://www.eparhijavranjska.org/Newsview.asp?ID=783

[Guest]

http://www.spc.rs/sr/slava_manastira_krushedol

[мирођија]

Да, да.да...

Градић Аспровалта је некада пре другог рата припадао Светогорској држави.

Између осталог отуда и велика љубав и вера ...

Давних дведесетих сам и ја била у том градићу и могла да се уверим у личну побожност домаћина.

Далеко смо ми од верске цивилизације, још увек...

[Balthasar]

@@мирођија,

Утолико боље разумеш моју причу и нашу срамоту...

[мирођија]

О најлепшој служби у мом животу

четвртак, 23 август 2012 15:29

У совјетско време вероватно није било ужаснијег симбола разарања Руске Цркве него што је Дивјејевски манастир.

Та обитељ, коју је основао преподобни Серафим Саровски, је била претворена у страшне руине. Оне су се уздизале над убогим совјетским градом, центром рејона, у који је преобраћен некада славни и радосни град Дивјејево. Власти нису уништиле манастир до краја. Оставили су развалине као меморијал своје победе, споменик вечног поробљавања Цркве. Поред Свете капије обитељи истицао се споменик вођи револуције, који је претећи сусретао свакога ко је пристизао у разорени манастир.

Све је овде указивало на то да се прошлост не може вратити. Тако су, изгледало је, и пророштва преподобног Серафима о великој судбини Дивјејевског манастира, омиљена у целој православној Русији, била заувек погажена и исмејана. Нигде, ни у ближој, ни у даљој околини Дивјејевског манастира, од активних храмова није остало ни трага – сви су били разорени. А у некада прослављеном Саровском манастиру и у граду око њега био је смештен један од најтајнијих и најзаштићенијих објеката Совјетског Савеза, «Арзамас-16». Овде се производило нуклеарно оружје.

Свештеници, и ако су долазили на тајно поклоништво у Дивјејево, чинили су то скривено, обучени у световну одећу. Али свеједно су им улазили у траг. Те године, кад сам први пут био у прилици да боравим у разрушеном манастиру, ухапсили су двојицу јеромонаха који су дошли да се поклоне дивјејевским светињама, жестоко их претукли у милицији и петнаест дана држали у соби на леденом поду.

Те зиме ме је сјајни, веома добри монах из Тројице-Сергијеве лавре, архимандрит Бонифатије, замолио да га пратим на путу за Дивјејево. По црквеном типику, свештеник који креће на даљи пут са Светим Даровима – Телом и Крвљу Христовим, мора обавезно са собом да поведе пратиоца, да би у непредвиђеним околностима заједно штитили и чували велику светињу. А отац Бонифатије је управо и ишао у Дивјејево да би причестио старе монахиње које су живеле у околини манастира – последње које су из времена те дореволуционарне обитељи преживеле до наших дана.

Предстојао нам је пут возом кроз Нижњи Новгород, тадашњи Горки, а одатле аутомобилом до Дивјејева. Током пута баћушка читаву ноћ није ни легао: на његовим је грудима, на свиленом гајтану, висила мала дарохранилица са Светим Даровима. Ја сам спавао на суседном лежају, и, будивши се с времена на време од звука точкова, видео како отац Бонифатије, седећи за сточићем, чита Јеванђеље при слабој светлости вагонске ноћне лампе.

Стигли смо до Нижњег Новгорода – завичаја оца Бонифатија – и задржали се у његовом родитељском дому. Отац Бонифатије ми је дао да читам књигу издату пре револуције – први том дела светог Игњатија (Брјанчанинова), и ја до јутра нисам ока склопио, откривајући тог задивљујућег хришћанског писца.

Следећег јутра смо кренули у Дивјејево. Предстојало нам је око осамдесет километара пута. Отац Бонифатије се потрудио да се обуче тако да у њему не би могли препознати свештеника: пажљиво је скупио крајеве подрасника под капут, а своју предугу браду сакрио под шал и оковратник.

Већ се смркавало кад смо се приближили циљу нашег путовања. Кроз прозор аутомобила, у вртлозима фебруарске мећаве, ја сам са узбуђењем распознавао високи звоник без купола, скелете разрушених храмова. Без обзира на тако тужну слику, био сам задивљен необичном моћи и тајном силом те велике обитељи. И још – мишљу о томе да Дивјејевски манастир није пострадао, већ живи својим недостижним за свет скривеним животом.

Тако се и испоставило! У запуштеној колибици на периферији Дивјејева срео сам нешто што нисам могао замислити ни у најсветлијим сновима. Видео сам Цркву, која увек побеђује и не слама се, младу, која се радује свом Богу – Промислитељу и Спаситељу. Управо сам овде и почео да схватам велику силу древних речи апостола Павла: «Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје».

И још: на најлепшој и најнезаборавнијој црквеној служби у свом животу био сам не негде у великолепном саборном храму, не у храму прослављеном давно прошлим временима, него у совјетском градићу Дивјејево, у искривљеном кућерку број 16 у Лесној улици.

Тачније, то чак није била ни кућа, већ старо купатило, прилагођено за становање.

Нашавши се први пут овде са оцем Бонифатијем, видео сам собицу са изузетно ниском таваницом, а у њој десет старица, ужасно старих. Најмлађе су, у крајњем случају, далеко премашиле осамдесету. А старијима је било, засигурно, више од сто година. Све су оне биле у простој старачкој одећи, са обичним марамама. Никаквих раса, монашких апостолника и камилавки. Па, какве су оне монахиње? «Тако, обичне бакице», помислио бих ја, кад не бих знао да су те старице – једне од наших најхрабријих савременика, истинске подвижнице, које су у затворима и логорима провеле дуге године и деценије. И, поред свих искушења, само су уможиле у души веру и верност Богу.

Био сам потресен када је пред мојим очима отац Бонифатије, тај поштовани архимандрит, пензионисани настојатељ храмова Тројице-Сергијеве лавре, заслужан и познат у Москви духовник, пре него што ће благословити ове старице, пао пред њима на колена и учинио им земни поклон! Ја, искрено говорећи, нисам веровао својим очима. А свештеник, подигавши се, почео је да благосиља старице, које су му, неспретно се гегајући, по реду прилазиле. Видело се како се искрено радују његовом доласку.

Док су отац Бонифатије и старице размењивали поздраве, ја сам разгледао. По зидовима собичка пред иконама у старим кивотима мутно су горела кандила. Једна икона је одмах скретала посебну пажњу на себе. То је била велика, предивно живописана икона преподобног Серафима Саровског. Лик старца је светлео таквом добротом и топлином, да човек не пожели да скине поглед са ње. Ова икона је, како сам после сазнао, насликана пред саму револуцију за нови дивјејевски саборни храм, који нису ни стигли да освештају. Икону су чудом спасили од скрнављења.

У то време је почела припрема за свеноћно бденије. Био сам збуњен кад су монахиње почеле да на грубо склепани сто ваде из својих тајних скровишта оригиналне ствари преподобног Серафима Саровског. Овде су били келејни епитрахиљ преподобног, његове вериге – тешки гвоздени крст на ланцу, кожна рукавица, старински лонац, у ком је саровски старац припремао себи храну. Те светиње су се после разарања манастира деценијама предавале из руке у руку, од једних дивјејевских сестара до других.

Док се облачио, отац Бонифатије је возгласио почетак свеноћног бденија. Монахиње су се некако одједном тргле и запевале.

Како је то диван, невероватан хор био!

«Глас шести! Господи, возвак к Тебје, услиши мја!» - возгласила је грубим и промуклим старачким гласом монахиња-канонарх. Имала је сто две године. Око двадесет година је она провела у затворима и изгнанствима.

И све старице су запевале са њом: «Господи, возвак к Тебје, услиши мја! Услиши мја, Господи!»

То је била служба која се не може речима описати. Свеће су гореле. Преподобни Серафим је гледао са иконе својим бескрајно добрим и мудрим погледом. Чудесне монахиње су певале готово читаву службу напамет. Само би понекад нека од њих погледала у дебеле књиге, наоружавши се чак не ни наочарима, него огромним увећавајућим стаклима на дрвеним ручкама. Тако су оне служиле и у логорима, и у изгнанствима, и по завршетку, вративши се овде, у Дивјејево, и скрасивши се у убогим уџерицама на крају града. На све су оне биле навикнуте, а ја заиста нисам схватао јесам ли на небу или на земљи.

Те старице-монахиње су носиле у себи такву духовну снагу, такву молитву, такву храброст, доброту и љубав, такву веру, да сам управо тада, на тој служби, схватио да оне одолевају свему. И безбожној власти са свом њеном моћи, и неверју света, и самој смрти, које се оне нимало нису бојале.

Архимандрит Тихон (Шевкунов)

Из књиге «Несвятые святые и другие рассказы». Превела са руског: Мирjана Милетић

Извор:

Православие.ру