Kad si tuzan..............

[Mirjam]

Срећа је и лепша после туге  slavabogu и да нема те промене срећа-туга, туга-срећа било би досадно.

Не би ми сметала та "досада"   :smiley:

[Аљонка]

Срећа је и лепша после туге  amen и да нема те промене срећа-туга, туга-срећа било би досадно.

Ja se slazem. Ali tuga bez ocajavanja, to je bitno napomenuti.

Ja ne volim potencirajne srece po svaku cenu. Nije nama sreca cilj...

[Аљонка]

A ja kad sUm tuzna cak se i ne trudim uvek da se oraspolozim. Vise se trudim da razmisljam o tome sto me je rastuzilo... ako za tugu ima razloga, onda je postujem, i dajem sebi oduska da budem tuzna. A ako nema opravdanja, onda mi je tim pre lakse da nadjem izlaz iz nje. U svakom slucaju, mislim da treba biti fer prema svojim osecanjima, ne potiskivati ih po svaku cenu, i ne negirati.

[šangaj]

Бити тужан или бити сређан, ја мислим да је то променљива категорија. Мислим да појединац мора да сам себи постави приоритете који ће му бити репер његовог стања. Погледајте емисије "Квадратура круга" и ону децу, ја кад њих видим могу само да кажем да сваки пут када сам био тужан да сам тада био у великој заблуди.

[Маша]

U svakom slucaju, mislim da treba biti fer prema svojim osecanjima, ne potiskivati ih po svaku cenu, i ne negirati.

Док не пређу у хронично.

[Аљонка]

U svakom slucaju, mislim da treba biti fer prema svojim osecanjima, ne potiskivati ih po svaku cenu, i ne negirati.

Док не пређу у хронично.

To je vec depresija, tu opciju iskljucismo 1317_womens

[мирођија]

Бити тужан или бити сређан, ја мислим да је то променљива категорија. Мислим да појединац мора да сам себи постави приоритете који ће му бити репер његовог стања. Погледајте емисије "Квадратура круга" и ону децу, ја кад њих видим могу само да кажем да сваки пут када сам био тужан да сам тада био у великој заблуди.

  Ево и ја када прочитах ово,

Za nas, koji smo tužni

Vaso Predojević

            Za nas, koji smo tužni

            Danas sam tužan

            Neizmjerno tužan

            Srce me boli

            Znam koga voli

            Voli ono Srbe i Kosovo

            Metohiju, diku vaskoliku

            Gračanicu, naše svetilište

            Mitrovicu, naše pribježište!

            Danas sam tužan

            Neizmjerno tužan

            Božur mi se nešto osušio

            Miris širi, a sjeme raznosi

            Iz sjemena niće novo cvijeće

            I Slobodu sobom donijeće

            Mirisom je u dušu vratiti

            I Kosovku lijepu okititi!

            Dana sam tužan

            Neizmjerno tužan….

               

            17.02.2008.

dr. Vaso Predojević

                                http://www.koreni.net/modules.php?name=Content&pa=showpage&pid=106

 

[Mironosica]

Niš: Braća bila nerazdvojna

Miša RISTOVIĆ | 15. mart 2012. 20:59 | Komentara: 1

Bojan i Ivan Golubović zajedno su radili, stalno se družili i umrli jedan za drugim, za nekoliko sati. Kada je u stanu zatekao preminulog Bojana, Ivanu je prepuklo srce od tuge

SRODNE VESTI

• Niš: Dva brata umrla u istom danu
  
• Za smrznute supružnike ni sanduk od države
  

ROĐENA braća Bojan (41) i Ivan (42) Golubović, koji su preminuli u istom danu, bili su primer prave bratske ljubavi, koja se sve ređe sreće u ovo vreme otuđenosti i poremećenog moralnog sistema. Dok su mnoga braća u zavadi i ne retko i na sudu se "razračunavaju" zbog imovine, Bojan i Ivan su brižno negovali svoje bratske odnose i bili nerazdvojni.

Iako je mlađi brat živeo sam u stanu, a stariji u porodičnoj kući, privatno su se družili, a zajedno su radili i u privatnoj porodičnoj firmi za špediciju "Prival". Nažalost, zajedno su otišli i u smrt. Kada je u stanu u Romanijskoj ulici u Nišu zatekao preminulog Bojana, posle nekoliko sati i Ivanu je prepuklo srce od tuge.

- Ivana smo poštovali kao najstarijeg brata, i sada ali i kada smo bili mali - priča Predrag Temeljković brat od ujaka preminulih. U našoj firmi je Ivan bio direktor, ali smo profit delili na ravne časti i nikada zbog toga nije bilo nekih nesuglasica. A posao smo svi obavljali profesionalno.

SAHRANA

Rođena braća Bojan i Ivan Golubović su zajedno i sahranjeni na Novom groblju u Nišu. A Ivan je bratsku ljubav usadio i svojoj deci, maloletnim sinovima. Deca su obožavala i oca i strica, ali još uvek ne smeju da im kažu šta se desilo. Dečacima su samo rekli da su Ivan i Bojan u bolnici. U međuvremenu, devetogodišnji Ivanov sin, kao da oseća da je ostao bez oca i strica, rekao je "Ako jedan umre, i drugi će za njim!".

Bojana i Ivana su odgajali i lepo vaspitivali roditelji. Iako im je otac godinama imao problema sa krvnim sudovima, njegovo zdravstveno stanje nije bitno uticalo na dečačko uzrastanje njegovih sinova. A 1993. godine, u vreme hiperinflacije i ekonomske blokade naše zemlje, na predlog oca i ujaka, osnovali su porodičnu firmu i, kako se kasnije ispostavilo, napravili pun pogodak.

Radeći zajedno, braća su se još više zbližila i eventualne poslovne probleme rešavali baš bratski. U međuvremenu, gledali su da se druže kad god su mogli. Poslednje bratsko okupljanje bilo je organizovano u nedelju, kada su svi, pa i deca, sređivali Ivanovo dvorište. Vredno su radili, porodično ručali i niko nije mogao da nasluti veliku tragediju, koja se odigrala narednog dana.

Kako su rođena braća i na posao odlazili zajedno, Ivan je u ponedeljak ujutru svratio do Bojana, ali je bio zaprepašćen kada je zazvonio na vrata a niko se nije odazivao. Crne slutnje pretvorile su se potom u strašnu, najcrnju javu, jer je u krevetu zatečeno Bojanovo beživotno telo.

Kada su vatrogasci provalili u stan, znajući koliko voli svog brata, Predrag Temeljković najpre nije dozvolio Ivanu da uđe unutra. Kasnije, kada je mrtvozornik konstatovao Bojanovu smrt, Ivan je ušao u sobu u kojoj je bilo bratovljevo telo. Na izlasku se samo srušio, a srce mu je bukvalno eksplodiralo.

*****

KAD SRCE PRESVISNE OD TUGE

KAO i za ljubav, tako i za tugu nema merne jedinice - ona je individualna, ali može li se objasniti patnja od koje se za bližnjim umire?

- Tuga je patnja i za izgubljenim delom sebe - kaže dr Vlajko Panović, specijalista medicinske psihologije. - Očigledno da su braća iz Niša bila jako vezana i srce to nije moglo da izdrži.

Nedavno je i nesrećni otac J. J. iz Beograda, posle vesti o smrti sina jedinca presudio sebi. Naša javnost pamti i tragediju majke, takođe iz Beograda, koja je umrla samo nekoliko dana pošto je sahranila ćerku. Svež dokaz ove "simbiotske" povezanosti, kako je stručnjaci objašnjavaju, jeste i smrt bračnog para iz Kragujevca, 89-godišnjeg Dragoslava i njegove dve godine mlađe žene Vere Jeremić. Kad je shvatio da je Vera mrtva, nesrećni Dragoslav od tuge je izdahnuo na njenim grudima.

- Ta duboka, "okeanska" osećanja, kad se gubitak voljene osobe doživljava i kao nestajanje dela sebe, nije nepoznato ni u nauci, ni u literaturi - kaže dr Panović. - Ma koliko grubo zvučalo, gubitak se vezuje za emocionalno investiranje u voljenu osobu.

U narodu se veruje da je od svih ljubavi najjača sestre prema bratu. Nezabeleženi su slučajevi da je sestra digla ruku na brata. I majčinska je ljubav nemerljiva, bezinteresna. Poznato je da ljubav prema supružniku (ili partneru), "brda pomera", ali kada se od nje - umire?

- Od ljubavi umiru posebni ljudi, oni koji se po svojoj strukturi preklapaju, prožimaju sa drugim ljudima - kaže dr Zoran Đurić, neuropsihijatar i psihoterapeut. - Normalno je da čovek ima granicu između sebe i ne-sebe, a kod nekih ljudi ta granica nije jasna, i kad su u pitanju jake emocije kakve su ljubavne, ili kad je u pitanju neka duševna bolest. Oni se osećaju kao da su sjedinjeni sa drugim bićem i zato svaki bol druge osobe doživljavaju kao svoj. Tako i smrt druge osobe osećaju kao svoju.

Nameće se pitanje gde je kraj patnji?

- Tuga je individualni bol za izgubljenim i traje do šest meseci, što se u nauci smatra normalnim tugovanjem - kaže dr Vlajko Panović. - Važno je da čovek ima okupacije, da nije prepušten sebi, da mu je pažnja usmerena na neki posao, aktivnost. Ali, i patnja može biti patološka.

Patološku tugu obično prati "konfluentni" odnos koji stručnjaci objašnjavaju težnjom da se, što je moguće više, ili skoro u potpunosti, ukinu razlike među dve veoma bliske osobe.

POSESIVNOST

- OSOBE sa simbiotskim karakterom definiše afektivna nestabilnost, panični su i besni zbog napuštanja, patološki posesivni, sa prevelikom odgovornošću za druge - kaže psiholog Vladimir Mišić . - U ljubavnim odnosima ove osobe mogu opstati samo sa sličnima sebi, jer u suprotnom njihovi partneri teško da mogu dugoročno da tolerišu njihovu posesivnost i težnju ka "stapanju".

(V. TALOVIĆ)

[Guest]

Nek im Gospod podari rajsko naselje!

[pink panter]

Vječnaja pamjat !