Muftija Beogradski Jusufspahic: Ja sam srpski patriota!

[Juan Valdez]

Ili je neko Srbin (i onaj je Srbin koji je srpskog porekla a ne želi da bude Srbin; mogu ja npr. da odbijam svoju majku, ali ne mogu da promenim činjenicu da me je ona rodila i da sam nasledio njezin gen itd.), ili nije. Za ostalo mislim da sam lepo napisao: Svako je Srbin ko želi da bude Srbin ili ue u neku vezu sa Srbima.. Za mene je i ona Ivicina Bolivijanka Srpkinja, ukoliko su se venčali, njima se svidelo ili ne. Ako se, Bog ne dao, razvedu a ona neće da bude Srpkinja, onda neka bude tako.

Драги, Драги... Било би добро да престанеш да лупеташ. Прво, није никаква Боливијка, него Колумбијка. Друго, ако је она постала Српкиња, да ли сам онда и ја постао Колумбијац? Треће, апропо аргумента око наслеђивања гена и крви која није вода, зашто онда нису сви Срби којима су очеви у прошлости били Турци напрасно постајали Турци? Четврто, шта ћемо са осталим силним генима које носимо у себи, а који нису српски? Пето, шта да ради моја жена, која је мешавина Индијанаца (који су оригинално азијати), Шпанаца, Италијана и Африканаца, док су сами Шпанци мешавина којечега и Арапа између осталог. Етнички је потпуно немогуће дефинисати је, а нација јој је измишљена пре 200 година кад су протерали Шпанце, док сама земља тек сад почиње да дише јер је практично од свог настанка била оптерећена којекаквим ратовима и разним другим сукобима. Да ствар буде још гора, практично је одрасла у Порторику и културолошки је бар пола пола, а Порторико чак и нема државност, него је нека врста колоније САД. У земљи у којој се родила није живела од пете године, има родбине, али нема своју кућу, нема ништа што би је трајно везало. У земљу у којој је одрасла, завршила све школе, у којој јој живе родитељи и два брата, у којој је њена породична кућа и у којој има другове из детињства и младости не може да оде без визе, а визу се јако тешко добија зато што јој тамо живи породица, а она нема корене у земљи свог држављанства. Мали брат јој се родио у Порторику, те има америчко држављанство и има везе с Колумбијом (њиховом матичном земљом и њиховом тзв. нацијом) колико и ја, док је старији брат натурализовани амерички држављанин јер се оженио порториканком и такође је неки културолошки микс. Родитељи су на путу да добију америчко држављанство. У земљи њеног мужа, тј. мене, дрндају је на сваком кораку (бирократија, не људи), те мени приседне све, а камоли њој. За сваку ситницу мора да иде у полицију да им тражи потврде о боравку (иако има налепницу у пасошу) и то неће да издају једну потврду која важи за све него издају једнократне потврде за које напишу да се могу користити само за, рецимо, потписивање уговора у теленору и ни за коју другу сврху. Ако хоћеш да одеш у телеком, мораш да узмеш (и наравно платиш) посебну потврду. И не само то, него мора лично да поптише захтев и то у супу у Чачку где је пријављена, а не може у Београду где у ствари живимо. Мора да неком тамо пацову у СУП-у пријављује изласке из земље ако су дужи од одређеног периода, а дозвола за боравак јој истиче ако је ван земље дуже од тог и тог датума, те мора да аплицира за визу да би се вратила у Србију, која би требало, јелте, да буде њена земља. Ако смо у Колумбији, најближа амбасада Србије је у Бразилу, те мора да оде тамо. Ако ја желим у Колумбију, морам да аплицирам за визу у најближем колумбијском конзулату, а то је код тебе у Бечу. И о окаквим нацијама, националним државама и сличним бакрачима да причамо? Да ствар буде још замршенија, упознали смо се на десетом месту, где живе њене најбоље другарице, од којих је једна из Гане, а друга са Филипина и да бисмо их посетили, такође нам треба виза коју тешко можемо да добијемо. Планирамо да у догледно време одемо на студије негде у западну Европу и ако се то деси и ако Бог да, вероватно ће се будућа деца родити у тој некој десетој земљи, бити мешавина минимум десетак етничких група са четири континента од којих неке имају, а неке немају тзв. нацију. Говориће, надамо се, бар три језика од раног детињства (два родитељска, матерњи и татерњи, плус тај неки трећи) и имаће можда три држављанства. Моја жена је културолошки мешавина неколико латиноамеричких култура (које су по себи мешавина буквално свега и свачега што се замислити може). Лепо се уклапа у нашу средину, полагано учи српски, ракију воли тек мало мање од мене, док коло воли много више од мене, а игра несагледиво боље. Они почињу да плешу још у мамином стомаку, тако да јој је коло просто као грашак, а ја имам две леве ноге. Што се тиче моје културологије, осећам у себи наслаге словенске душе, византије и блиског истога. Босански севдах осећам далеко, далеко дубље него шумадијску двојку, а грчки зембекико играм далеко боље него коло, јер ту и није толико битно колико левих ногу имаш, него више колико осећаш музику. Често се, опет из мени неког необјашњивог разлога, осећам као да сам рођен у Солуну, а не у Чачку. Истовремено, иако је у мене дубоко усађена и словенска и та нека медитеранска душа, ум ми је нека чудна мешавина источног и западног. И о каквим нацијама, националним државама и осталим бакрачима да говорим? Не знам тачно шта сам, нити желим да се ограничим било каквим идентификацијама. Наравно да не одричем српско порекло и поносан сам на сво позитивно српско наслеђе које носим, али дубоко осећам да га превазилазим и да ме оно уопште не дефинише потпуно, а чак ни у највећој мери. Остале стваре које су ме издефинисале сам покупио на силним пропутовањима, у местима у којима сам боравио и живео, из светске књижевне, философске и сличне литературе и сличног, али неке су и необјашњиве, као на пример грчки трип кога сам имао пре него што сам први пут крочио у Грчку. Када сам први пут чуо грчку песму, пробудила је у мени осећања која су само неке шумадијске успеле тек да начну. Слична је ствар и са босанским севдахом. Душа ми се истопи и одлепрша ко зна где док га слушам. Имам доста познаника и пријатеља који везе са српством и Србијом немају и који су расути по свету. Осећам се најдубље и најискреније као грађанин света и једино што ме спречава да то пунокрвно будем су глупаве државне границе (које твоји истомишљеници подржавају) и бирократске зајебанције око преласка тих граница. И немам никакав проблем с тим, нити осећам потребу да се издефинием. Ја сам ја са свим што носим и то је то. А моја жена не само да нема кризу идентитета, него јој је недостатак доминантне културолошке матрице помогао да преброди хаос који јој (нам) се десио због ситних и екстремно недотупавих бирократчика и врло брзо се уклопи у нову средину која је у неким аспектима прилично различита од културних средина у којима се формирала и у којима је до тада живела и из којих је у том моменту била буквално извучена силом, мимо своје воље и одсечена од породице. Недостатак чврстог идентитеа јој помаже да далеко лакше и брже богати своју личност новим наслагама. Пет година је живела у Колумбији, шеснаест у Порторику и две у Тексасу. Онда је дошла овде у посету на седам дана, али због проблема са визом није успела да се врати. Венчали смо се коју годину раније него што смо планирали и провели неколико месеци у Србији, уз један кратак али сладак медени месец у твом граду. На крају смо успели да решимо проблем с визом пуком срећом. Иако ја не подносим Тексас и амерички културу генерално, био сам спреман да се због ње вратим тамо. И guess what, сада она није хтела, већ је решила да останемо у Европи и пронађемо нове универзитете, иако смо и једно и друго тамо прилично одмакли, иако би јој родитељи и браћа били на пар сати лета и без бирократских препрека између њих и иако је она далеко прилагодљивија од мене, те јој не смета живот у САД, док сам ја замало одлепио од муке. Изабрала је то не да би побегла из Тексаса, него зато што јој се свидело оно што је видела у Европи. Свидело јој се то што је далеко већа слобода него у Тексасу и генерално САД (слобода духа, не бирократска слобода) и далеко већа разноликост култура (иако је формално у САД већа разноликост у пракси је све исто). Пар стотина километара, некад и мање и већ други језик и све другачије. И заболе је да ли неко мисли да она треба да буде Српкиња или не. У Порторику су јој чето набацивали да је Колумбијка, а не Порториканка (док самим Порториканцима остали латиноси набацују да нису латиноси, него Американци), у Колумбији виде да нешто ”не штима” јер нема правилан акцент и разликује се ту и тамо од њих, па треба мало више да се колумбијанизује и врати коренима. У Америци је била латино-имигрант. У Србији јој ту и тамо набацују да је она сад Српкиња и да треба да буде Српкиња (занимљиво је да треба да буде Српкиња само дотле док не дође до бирократије и права, онда је одједном страни држављанин). А она их само гледа све у пакету и пита се о чему булазне.

[Zeebedee]

како...то закључи?

човек који прича да је припадник измишљене нације..и наводно неки Србијанац...

јел ти мислиш да постоје србијанци и бошњаци?

Hajde da skratimo price o patriotizmu; brate nas dragi jesi ti bio patriota kad je to trebalo pokazati ne na internetu i recima? Jesi 1992 napustio Bosnu i pobegao u Srbiju ili si uzeo pusku? Jesi li 1999 pobegao iz Srbije ili si uzeo pusku i branio je?

Zakljucak izveden: ovaj BOSNJAK iz Bugojna je veci patriota od tebe.

[Sophrosyne]

Mi kao i mnogi drugi narodi imamo nesto sto se zove Одговорност према дару

[RYLAH]

Јел беше отац Никодим смењен због оне изјаве, или то био други?

[мирођија]

Муфтије Јусуфспахићи, отац и син, су заштитно лице Србије.

Они су вољени у српском народу.

Њихова реч се поштује као очинска и братска.

Ко дивани против њих није мој брат.

[Sophrosyne]

Јел беше отац Никодим смењен због оне изјаве, или то био други?

ja mislim da je on,mada nisam nesto ispratio taj dogadjaj...ali bice da je on jer je nastojatelj manastira Dajbabe.

[obi-wan]

Јел беше отац Никодим смењен због оне изјаве, или то био други?

Smenjen odakle?

[RYLAH]

Са места игумана. Није најсрећнији термин, није проблем, али знам да је Митрополит сменио једног од игумана који је изјавио да је црногорска нација ђавоља творевина, нисам сигуран, али мислим да је или или о. Никодим Богосављевић или о. Лука Анић.

[RYLAH]

ja mislim da je on,mada nisam nesto ispratio taj dogadjaj...ali bice da je on jer je nastojatelj manastira Dajbabe.

Брат

[Justin Waters]

Драги, Драги... Било би добро да престанеш да лупеташ. Прво, није никаква Боливијка, него Колумбијка. Друго, ако је она постала Српкиња, да ли сам онда и ја постао Колумбијац? Треће, апропо аргумента око наслеђивања гена и крви која није вода, зашто онда нису сви Срби којима су очеви у прошлости били Турци напрасно постајали Турци? Четврто, шта ћемо са осталим силним генима које носимо у себи, а који нису српски? Пето, шта да ради моја жена, која је мешавина Индијанаца (који су оригинално азијати), Шпанаца, Италијана и Африканаца, док су сами Шпанци мешавина којечега и Арапа између осталог. Етнички је потпуно немогуће дефинисати је, а нација јој је измишљена пре 200 година кад су протерали Шпанце, док сама земља тек сад почиње да дише јер је практично од свог настанка била оптерећена којекаквим ратовима и разним другим сукобима. Да ствар буде још гора, практично је одрасла у Порторику и културолошки је бар пола пола, а Порторико чак и нема државност, него је нека врста колоније САД. У земљи у којој се родила није живела од пете године, има родбине, али нема своју кућу, нема ништа што би је трајно везало. У земљу у којој је одрасла, завршила све школе, у којој јој живе родитељи и два брата, у којој је њена породична кућа и у којој има другове из детињства и младости не може да оде без визе, а визу се јако тешко добија зато што јој тамо живи породица, а она нема корене у земљи свог држављанства. Мали брат јој се родио у Порторику, те има америчко држављанство и има везе с Колумбијом (њиховом матичном земљом и њиховом тзв. нацијом) колико и ја, док је старији брат натурализовани амерички држављанин јер се оженио порториканком и такође је неки културолошки микс. Родитељи су на путу да добију америчко држављанство. У земљи њеног мужа, тј. мене, дрндају је на сваком кораку (бирократија, не људи), те мени приседне све, а камоли њој. За сваку ситницу мора да иде у полицију да им тражи потврде о боравку (иако има налепницу у пасошу) и то неће да издају једну потврду која важи за све него издају једнократне потврде за које напишу да се могу користити само за, рецимо, потписивање уговора у теленору и ни за коју другу сврху. Ако хоћеш да одеш у телеком, мораш да узмеш (и наравно платиш) посебну потврду. И не само то, него мора лично да поптише захтев и то у супу у Чачку где је пријављена, а не може у Београду где у ствари живимо. Мора да неком тамо пацову у СУП-у пријављује изласке из земље ако су дужи од одређеног периода, а дозвола за боравак јој истиче ако је ван земље дуже од тог и тог датума, те мора да аплицира за визу да би се вратила у Србију, која би требало, јелте, да буде њена земља. Ако смо у Колумбији, најближа амбасада Србије је у Бразилу, те мора да оде тамо. Ако ја желим у Колумбију, морам да аплицирам за визу у најближем колумбијском конзулату, а то је код тебе у Бечу. И о окаквим нацијама, националним државама и сличним бакрачима да причамо? Да ствар буде још замршенија, упознали смо се на десетом месту, где живе њене најбоље другарице, од којих је једна из Гане, а друга са Филипина и да бисмо их посетили, такође нам треба виза коју тешко можемо да добијемо. Планирамо да у догледно време одемо на студије негде у западну Европу и ако се то деси и ако Бог да, вероватно ће се будућа деца родити у тој некој десетој земљи, бити мешавина минимум десетак етничких група са четири континента од којих неке имају, а неке немају тзв. нацију. Говориће, надамо се, бар три језика од раног детињства (два родитељска, матерњи и татерњи, плус тај неки трећи) и имаће можда три држављанства. Моја жена је културолошки мешавина неколико латиноамеричких култура (које су по себи мешавина буквално свега и свачега што се замислити може). Лепо се уклапа у нашу средину, полагано учи српски, ракију воли тек мало мање од мене, док коло воли много више од мене, а игра несагледиво боље. Они почињу да плешу још у мамином стомаку, тако да јој је коло просто као грашак, а ја имам две леве ноге. Што се тиче моје културологије, осећам у себи наслаге словенске душе, византије и блиског истога. Босански севдах осећам далеко, далеко дубље него шумадијску двојку, а грчки зембекико играм далеко боље него коло, јер ту и није толико битно колико левих ногу имаш, него више колико осећаш музику. Често се, опет из мени неког необјашњивог разлога, осећам као да сам рођен у Солуну, а не у Чачку. Истовремено, иако је у мене дубоко усађена и словенска и та нека медитеранска душа, ум ми је нека чудна мешавина источног и западног. И о каквим нацијама, националним државама и осталим бакрачима да говорим? Не знам тачно шта сам, нити желим да се ограничим било каквим идентификацијама. Наравно да не одричем српско порекло и поносан сам на сво позитивно српско наслеђе које носим, али дубоко осећам да га превазилазим и да ме оно уопште не дефинише потпуно, а чак ни у највећој мери. Остале стваре које су ме издефинисале сам покупио на силним пропутовањима, у местима у којима сам боравио и живео, из светске књижевне, философске и сличне литературе и сличног, али неке су и необјашњиве, као на пример грчки трип кога сам имао пре него што сам први пут крочио у Грчку. Када сам први пут чуо грчку песму, пробудила је у мени осећања која су само неке шумадијске успеле тек да начну. Слична је ствар и са босанским севдахом. Душа ми се истопи и одлепрша ко зна где док га слушам. Имам доста познаника и пријатеља који везе са српством и Србијом немају и који су расути по свету. Осећам се најдубље и најискреније као грађанин света и једино што ме спречава да то пунокрвно будем су глупаве државне границе (које твоји истомишљеници подржавају) и бирократске зајебанције око преласка тих граница. И немам никакав проблем с тим, нити осећам потребу да се издефинием. Ја сам ја са свим што носим и то је то. А моја жена не само да нема кризу идентитета, него јој је недостатак доминантне културолошке матрице помогао да преброди хаос који јој (нам) се десио због ситних и екстремно недотупавих бирократчика и врло брзо се уклопи у нову средину која је у неким аспектима прилично различита од културних средина у којима се формирала и у којима је до тада живела и из којих је у том моменту била буквално извучена силом, мимо своје воље и одсечена од породице. Недостатак чврстог идентитеа јој помаже да далеко лакше и брже богати своју личност новим наслагама. Пет година је живела у Колумбији, шеснаест у Порторику и две у Тексасу. Онда је дошла овде у посету на седам дана, али због проблема са визом није успела да се врати. Венчали смо се коју годину раније него што смо планирали и провели неколико месеци у Србији, уз један кратак али сладак медени месец у твом граду. На крају смо успели да решимо проблем с визом пуком срећом. Иако ја не подносим Тексас и амерички културу генерално, био сам спреман да се због ње вратим тамо. И guess what, сада она није хтела, већ је решила да останемо у Европи и пронађемо нове универзитете, иако смо и једно и друго тамо прилично одмакли, иако би јој родитељи и браћа били на пар сати лета и без бирократских препрека између њих и иако је она далеко прилагодљивија од мене, те јој не смета живот у САД, док сам ја замало одлепио од муке. Изабрала је то не да би побегла из Тексаса, него зато што јој се свидело оно што је видела у Европи. Свидело јој се то што је далеко већа слобода него у Тексасу и генерално САД (слобода духа, не бирократска слобода) и далеко већа разноликост култура (иако је формално у САД већа разноликост у пракси је све исто). Пар стотина километара, некад и мање и већ други језик и све другачије. И заболе је да ли неко мисли да она треба да буде Српкиња или не. У Порторику су јој чето набацивали да је Колумбијка, а не Порториканка (док самим Порториканцима остали латиноси набацују да нису латиноси, него Американци), у Колумбији виде да нешто ”не штима” јер нема правилан акцент и разликује се ту и тамо од њих, па треба мало више да се колумбијанизује и врати коренима. У Америци је била латино-имигрант. У Србији јој ту и тамо набацују да је она сад Српкиња и да треба да буде Српкиња (занимљиво је да треба да буде Српкиња само дотле док не дође до бирократије и права, онда је одједном страни држављанин). А она их само гледа све у пакету и пита се о чему булазне.

Уживао сам читајући твоје искуство. Можеш се сматрати богатим човјеком, не само зато што познајеш Бога, него зато што имаш жену која је мјешавина разних народа, живот је навео на разне дестинације да борави, познаје три језика, и ти исто говорип енглески и шпански си вјероватно савладо уз њу, можеш се с правом назвати грађанином свијета, и то је сјајно.

[Crveni Baron]

Ne Niši,prvo si Srbin pa onda vernik.Nacionalnost pre svega.Postalo mi je pomalo mučno što ljudi toliko potenciraju naciju koja je u suštini nebitan pojam,a koliko je tek nebitan u odnosu na veru,ne da se opisati.I onda obavezno kreće busanje u Srpske grudi,pozivanje na srpsko viteštvo ( ma šta god to bilo) i to najčešće od ljudi koji uopšte i ne žive u Srbiji.Ne mislim da ih time što sam napisala da ne žive u Srbiji omalovažim,ali ako ste toliki Srbi i nacija vam je sve,dođite ovde kod nas pa trpite sa nama ovaj život u divnoj,junačkoj,tradicionalnoj,zemlji punoj čojstva i Srpskog viteštva o kojem toliko pričate.

Nacionalizam nisu izmisliloi srbi, a konkretno u staroj jugi najanacioinalniji su bili upravo srbi, ustvari najvise su bili za jugoslaviju. Ali se jugoslavija raspala zbog sovinizma , slovenackog, hrvatskog, "bosnjackog", albanskog, .... Tako da su srbi samo odgovorili na tudji separatizam, sovinizam i nacionalizam. Na balkanu je bratstvo i jedinstvo poginulo u zadnjem ratu. I ni jednom srbinu se ne moze prebaciti niti natrljati na nos nacionalizam.

[Crveni Baron]

Hajde da skratimo price o patriotizmu; brate nas dragi jesi ti bio patriota kad je to trebalo pokazati ne na internetu i recima? Jesi 1992 napustio Bosnu i pobegao u Srbiju ili si uzeo pusku? Jesi li 1999 pobegao iz Srbije ili si uzeo pusku i branio je?

Zakljucak izveden: ovaj BOSNJAK iz Bugojna je veci patriota od tebe.

Zee , po nekada odajes utisak coveka koji koristi 10-15 recenica i tu je kraj. Samo im menjas raspored ...

P.S.

Bosnjaci ne postoje, tu "naciju" su izmislili islamizirani srbi. Koje, gle cuda niko da nazove nacionalistima a ljudi otimaju srpski jezik, izmisljaju naciju a sve i jedan je "kosmopolita" a ne kao ovi srbi , pih, samo bi nesto srbovali ....

[RYLAH]

Nacionalizam nisu izmisliloi srbi, a konkretno u staroj jugi najanacioinalniji su bili upravo srbi, ustvari najvise su bili za jugoslaviju. Ali se jugoslavija raspala zbog sovinizma , slovenackog, hrvatskog, "bosnjackog", albanskog, .... Tako da su srbi samo odgovorili na tudji separatizam, sovinizam i nacionalizam. Na balkanu je bratstvo i jedinstvo poginulo u zadnjem ratu. I ni jednom srbinu se ne moze prebaciti niti natrljati na nos nacionalizam.

У праву си. Национализам, у овом данашњем облику, у облику који и код тебе у јављањима провејава, измислили су атеистички и богоборни Французи. Тако да не мораш да се чудиш и плодовима.

[Crveni Baron]

У праву си. Национализам, у овом данашњем облику, у облику који и код тебе у јављањима провејава, измислили су атеистички и богоборни Французи. Тако да не мораш да се чудиш и плодовима.

"Nacionalizam je složen pojam koji obuhvata različite nivoe nacionalne svesti. U osnovi je to snažna nacionalna svest koja podrazumeva ljubav prema svojoj naciji, dobro poznavanje nacionalne istorije i kulture, isticanje nacionalnih obeležja, nacionalni ponos i strasno zalaganje za nacionalni prosperitet."

Kada rastabirimo sta je nacionalizam onda mozemo dalje ...

[RYLAH]

"Nacionalizam je složen pojam koji obuhvata različite nivoe nacionalne svesti. U osnovi je to snažna nacionalna svest koja podrazumeva ljubav prema svojoj naciji, dobro poznavanje nacionalne istorije i kulture, isticanje nacionalnih obeležja, nacionalni ponos i strasno zalaganje za nacionalni prosperitet."

Kada rastabirimo sta je nacionalizam onda mozemo dalje ...

Баш то што си написао. Баш то је онај прави, атеистички, богоборачки национализам, настао на тековинама Француске револуције.

Где је у тој дефиницији Бог? Где је Црква?

Управо због тога што тако схваћена љубав према ближњему не подразумева појмове попут Бога, Цркве, Љубави (са великим Љ), и још много ствари, национализам се претвара у најгоре ствари, а све под плаштом љубави (мало љ).