Хомосексуалац пред Путиром!?

[Желе Зека]

Недавно ме је један наш млади брат у Христу,који је релативно скоро "открио себе у Цркви", упитао да ли се сме причешћивати иако је хомосексуално оријентисан.

-"Требало би да о томе поразговараш са својим свештеником", гласио је мој одговор.

Међутим, рекао сам му да сматрам да не само да сме да се причести, већ и да је то неопходно и да своју страст не може савладати без Њега и претворити је у Крст победе.

Да ли би Вама било саблажњиво да литургијски заједничарите и са неком хомосексуалном особом?Шта бисте Ви одговорили овом нашем брату?Шта одговорити неком ко чак није ни престао да упражњава хомосексуалне активности,а у Цркви је?

Волео бих и да теолози кажу своја виђења и изнесу које одговоре даје савремено евхаристијско богословље.

А ево шта каже митрополит Јован Зизјулас(интервју из часописа "Искон" епархије Врањске):

Lazar Predrag Marković: Pomenuli ste maločas da ne bi trebalo da smo moralisti, da crkvena zajednica treba da prihvata grešnike, i da bude uz njih očekujući da se promene. Šta dakle mislite o onima koji su često odbačeni? Na primer homoseksualci. Za mnoge puritanske umove je vrlo sablažnjivo da neko otvoreno iznosi svoje homoseksualnu orijentaciju; oni ne žele da budu zajedno u crkvi sa takvima, ne mogu da podnesu njihovo prisustvo. Kakav je pravi odnos prema tom problemu, prema takvim ljudima?

Joanis D. Ziziulas:

Mislim da je to pogrešan stav. Ako se

homoseksualnost smatra grehom

, onda je opet Crkva ta koja mora da prihvati takvog grešnika isto kao što prihvata i

heteroseksualnog grešnika

. Jer nema razlike među njima: ako je u prvom slučaju u pitanju greh, onda je i u drugom. To bi bila jedna vrsta

rasizma:

da jedan određen greh smatrate neprihvatljivim a neki drugi prihvatljivim. Odgovor je dakle jasan:

Crkva mora prihvatiti homoseksualce

.. Naravno, tada će kod njih doći do izvesnog preobražaja, u onoj meri u kojoj se on može odigrati. Jer postoje granice, neke prirodne granice koje se možda ne mogu prevazići.

[Guest - . . .-]

Молим Те наведи где митрополит говори о овоме.

[Дејан]

Ako se homoseksualnost smatra grehom, onda je opet Crkva ta koja mora da prihvati takvog grešnika isto kao što prihvata i heteroseksualnog grešnika. Jer nema razlike među njima

Ово сам увек тврдио, да је само у форми разлика између промискуитетног хетеросексуалца и геја...наравно из перспективе Цркве.

[Желе Зека]

Оче Иване,додао сам.Надам се да је сад у реду.

[Желе Зека]

А у "Православљу" проналазимо и ове речи оца Томаса Хопка:

NEVOLjNI GRESI

Prema učenju pravoslavne Crkve, nije svaki greh učinjen voljno i namerno, i nisu sve grešne radnje svesna greška onih koji ih čine, bar ne u početku. Ukratko, greh nije uvek nešto za šta su sam grešnik, ili grešnica, u potpunosti svesno krivi. Postoje gresi iz neznanja i iz strasti, gresi koji delaju u našim udovima, kao što sv. apostol Pavle kaže, čak i uprkos našoj umnoj i svesnoj volji (vidi Rim. 6–8). To su oni gresi za koje se u molitvama navodi da su učinjeni ne samo svesno, već i nesvesno, ne samo voljno, već i nevoljno.

Postoje gresi koji su nevoljni, neželjeni i neizborni gresi koji ovladavaju ljudima, a neracionalnim impulsima, telesnim slabostima, emocionalnom težnjom i nepravilno usmerenim željama, prisiljavaju ih na radnje koje oni sami ne žele, a često ih preziru i gade ih se – čak i kada im se predaju. Ovakvi gresi tradicionalno su poznati kao gresi iz strasti. Činjenica da ovi gresi nisu svojevoljno izabrani, ne čini ih ništa manje teškim. Grešiti znači promašiti cilj, biti izvan putanje, odstupiti, oskvrnaviti, pogrešiti... bilo da je greh učinjen ili nije učinjen svesno, željeno i ciljano; i nezavisno od toga da li je sam počinilac slobodno i potpuno pogrešio.

ISKUPLjENI GREŠNICI

Prema pravoslavnom učenju, hrišćani su iskupljeni grešnici. Oni su ljudska bića koja su spasena od bolesti i greha, izbavljeni od đavola i smrti Božjom blagodaću verom u Hrista, silom Svetoga Duha: „i takvi behu neki od vas“ (1Kor. 6,10). Oni su kršteni u Hrista i zapečaćeni su Duhom, e da bi živeli život po Bogu u Crkvi. Oni svedoče svoju veru time što redovno učestvuju u bogoslužbenom životu Crkve, u evharistijskoj zajednici, praćenoj redovnim ispovedanjem greha, pokajanjem i čvrstom borbom protiv svakog vida greha, voljnog i nevoljnog, koji pokušava da uništi njihove živote u ovom i u budućem veku.

Homoseksualno opredeljeni ljudi su pozvani na jednu posebno tešku borbu. Njegova ili njena borba je veoma okrutna. Nikako je ne čini lakšom nerazumna, prava demonska mržnja onih koji preziru i ismevaju one koji nose ovaj teški krst. Ne čini je lakšom ni nerazumna, podjednako demonska podrška homoseksualnog načina života od strane njegovih zabludelih branilaca i zagovorača.

Kao i sva iskušenja, strasti i gresi, uključujući i one duboko, a često i naizgled neizbrisivo urezane u našu prirodu našim žalosnim nasleđem, i homoseksualno opredeljenje može biti izlečeno, i homoseksualne radnje mogu prestati. Bogu je sve moguće. Kada su homoseksualno opredeljeni muškarci i žene spremni na borbu, i kada su strpljivo, saosećajno i u iskrenoj ljubavi podržani od strane svojih porodica i prijatelja – koji se i sami bore protiv svojih iskušenja i grehova, jer nema čoveka bez borbe na ovaj ili onaj način i niko nije bez greha osim Boga – Gospod jemči pobedu na načine samo Njemu znane. Ali pobeda pripada samo hrabrim dušama koji priznaju svoje stanje, suoče se sa uvredama, izraze svoje ljutnje, ispovede svoje grehe, oproste onima koji ih vređaju i obrate se za pomoć sa iskrenom željom za izlečenjem. Sam Hristos obećava da podvižnici koji „pretrpe do kraja“ na svom „teškom putu koji vodi u život“, sigurno će „biti spaseni“ (Mat. 7,14; 24,13).

„... Gospod jemči pobedu na načine samo Njemu znane“

[Александар Милојков]

Да, хомосексуалце треба примити у Цркву. Не треба их одвајати од Христа, само зато што су хомосексуалци. То би било огромно лицемерје, јер нема човека без греха.

Са друге стране, Црква не би смела да прећути истину да хомосексуалност јесте грех, невољни али ипак грех. Црква не би смела да прећути потребу борбе против греха и никако не би смела да стане иза "поноса" грехом.

[Александар Милојков]

Бити у Цркви значи прихватити да другог не гледаш кроз његов/њен грех. Бити у Цркви значи да поље борбе против зла пренесеш са другог на себе. Нисмо позвани да друге осуђујемо нити да се ругамо њиховом греху. Позвани смо да се боримо против зла у себи. Сви. Па и хомосексуалци.

[Желе Зека]

Иако је овај начелни принцип о прихватању хомосексуалних особа релативно јасан,шта ћемо са Причешћем?Да ли га посматрати и као "лек" против ове страсти или такве особе изузети из Чаше?

[Дејан]

Човек је по својојој природи полигаман и генерално Хришћанство нас позива на борбу против своје природе.

Хришћанство јесте противприродно...мисли се на палу природу.

Дакле,хомосексуалац јесте добродошао у Цркву али само ако своју страст види као проблем.

Можемо да направимо паралелу.Као што псевдо зилоти у својој борби против папизма сами пројављују папизам , и то много екстремнији,исто тако на парадама се парадира једна страст а на њу иду песницама они који се у већини у једној другој крајности...

Одрасли смо у друштву где су промискуитетне жене курве а промискуитетни мушкарци фаце ...то са Хришћанском логиком нема никакве везе...

Ни курвари ни мужеложници неће наследити царства Божијег ако се не боре против своје природе...

[Александар Милојков]

Постоје, везано за ово питање, два проблема:

Прво питање односи се, како и сама тема каже, да ли хомосексуалце треба примити у црквено оштење.

Друго питање је да ли хомосексуалност треба да престане да буде називана грехом.

На прво питање сам већ одговорио. ДА, хомосексуалце, људе са том грешном склоношћу, треба прихватити, волети, поштовати, не делити их од других ни по чему.

Међутим, одговор на ово друго питање је НЕ. Хомосексуалност јесте грех (промашај).

Бојим се да имамо два проблема. Први је моралисање грешних (тако бих га назвао), који не би желели да буду у присуству других грешника (хомосексуалаца). Други проблем је што се можда многи боре не за то да се хомосексуалци приме у цркевно општење, где ће са осталом браћом и сестрама прихватити свој крст и кренути у борбу. Не, они се боре да у Цркву уђе свест да хомосексуалност није грех. Они од Цркве не траже да прихвати човека већ да прихвати грех, да Црква глорификује грех.

Дакле, Црква треба да прими верујуће хомосексуалце - али зато и само зато што су свесни свог промашаја, што су жедни борбе и трагања за истинитим смислом живота. Доклегод се човек поноси својим грехом он сам себе одваја од Цркве. Повратак Цркви значи покајање (=преумљење). Преумљење (покајање) јесте стање свести где човек схвата своју промашеност. Црква није сервис за задовољење "духовних потреба". Црква је давање коначног, истинитог смисла и циља животу. Онај ко хоће да "погоди" тај циљ мора прво схватити (преумити) да "пуца" на погрешну страну, да промашује. Кад то схвати већ је на вратима Цркве. Црква МОРА да га прихвати и да подржи његову борбу против властитог промашаја.

[Марјанн]

Да, хомосексуалце треба примити у Цркву. Не треба их одвајати од Христа, само зато што су хомосексуалци. То би било огромно лицемерје, јер нема човека без греха.

Са друге стране, Црква не би смела да прећути истину да хомосексуалност јесте грех, невољни али ипак грех. Црква не би смела да прећути потребу борбе против греха и никако не би смела да стане иза "поноса" грехом.

Како разлучити грех ( хомосексуалност....), са етичког у онтолошком контексту?

[Желе Зека]

Постоје, везано за ово питање, два проблема:

Прво питање односи се, како и сама тема каже, да ли хомосексуалце треба примити у црквено оштење.

Друго питање је да ли хомосексуалност треба да престане да буде називана грехом.

На прво питање сам већ одговорио. ДА, хомосексуалце, људе са том грешном склоношћу, треба прихватити, волети, поштовати, не делити их од других ни по чему.

Међутим, одговор на ово друго питање је НЕ. Хомосексуалност јесте грех (промашај).

Бојим се да имамо два проблема. Први је моралисање грешних (тако бих га назвао), који не би желели да буду у присуству других грешника (хомосексуалаца). Други проблем је што се можда многи боре не за то да се хомосексуалци приме у цркевно општење, где ће са осталом браћом и сестрама прихватити свој крст и кренути у борбу. Не, они се боре да у Цркву уђе свест да хомосексуалност није грех. Они од Цркве не траже да прихвати човека већ да прихвати грех, да Црква глорификује грех.

Дакле, Црква треба да прими верујуће хомосексуалце - али зато и само зато што су свесни свог промашаја, што су жедни борбе и трагања за истинитим смислом живота. Доклегод се човек поноси својим грехом он сам себе одваја од Цркве. Повратак Цркви значи покајање (=преумљење). Преумљење (покајање) јесте стање свести где човек схвата своју промашеност. Црква није сервис за задовољење "духовних потреба". Црква је давање коначног, истинитог смисла и циља животу. Онај ко хоће да "погоди" тај циљ мора прво схватити (преумити) да "пуца" на погрешну страну, да промашује. Кад то схвати већ је на вратима Цркве. Црква МОРА да га прихвати и да подржи његову борбу против властитог промашаја.

Ako сам добро схватио...Oсоба са хомосексуалним склоностима која се искрено бори са својом страшћу одбацујући је,позвана је на пуно заједничарење у Христу тј. причешће?

[nishizawa]

Колико и свако други ко се искрено бори са својим страстима.

[feeble]

Човек је по својојој природи полигаман

Како и зашто?

[Александар Милојков]

Ako сам добро схватио...Oсоба са хомосексуалним склоностима која се искрено бори са својом страшћу одбацујући је,позвана је на пуно заједничарење у Христу тј. причешће?

Да. У првом реду, личност која је свесна своје промашености. Сам сам постао црквени човек управо онда када сам увидео ту своју промашеност, када сам престао да се "поносим" собом, својим својствима.

Ни мени Христос није потребан да задовољим своје "духовне потребе". Христос ми треба да бих превазишао свој промашај, да бих имао Прави, Истинити Циљ свог живота - обожење, поистовећење са Сином Божијим. Доклегод човек себе остварује као личност тако што из-ступа ка себи самоме, ка "хемији" и угађања истој, он се храни Адамовом природом - смрћу и пропадљивошћу. Трагедија греха није у јуридичком поремећају односа човека и Бога. Трагедија греха је у промашају Живота, у погрешном из-ступању, погрешном о-стварењу себе као личности. Кад покој и радост из-ступања (о-стварења) налазиш у ономе што није Живот, није Истина, онда си грешан - не зато што си прекршио "морална начела", већ зато што умиреш. Бити жив значи из-ступити ка Животу, наћи покој своме покрету у Животу, у Истини. Само тај Живот и такво остварење и покој ће преживети. Све остало су трице и кучине које ће смрт да прогута. Зато се трицама и кучинама не треба поносити.