Неписменост, недостатак стила, непристојност у писаном и говорном језику

[Бартендаз]

Ма какви црни лингвисти.Доказали су они колико су неписмени кад код једне речи може овако,а код једне не може.Па нека се одлуче.Наш језик је пропао тотално,на анкети који су највећи Хрвати,Иво Андрић је код хрвата на 4.месту.Зашто?Зато што је писао латиницом.Ето колико је битно да чувамо језик од страних речи и неправилног писања.Зар нам Стефан Немања није писао о томе?

[Бартендаз]

Ne, Stefan Nemanja nam to nije pisao.

Ма и да није писао..опет треба Србски.

[Бартендаз]

U Bogorodičnoj crkvi u Studenici kao njeni ktitori stoji pisano iz 1208/09. godine (među drugim): ... srbskie zemle velim žoupanom i svatov caragruskago kralske Stefanom Nemaneo prietmšou mouž eangelske obraz Simeonou monahou svršen ... veleslavnogana vse srbskie zemle veliega žoupana i sevastokratora Stefana i brata mou veliega kneza Vlkana vleto (tog i tog indikta itd.) i mene rabotavšago pomenete Savu grešnago.

Moram da se izvinem Mozartu što sam pobrkao srbskie i srpskago...

Svakako, u jednoj hrisovulji iz Dečana iz 14. veka stoji pisano: Sveti Sava prosvetitel srpskago.

No i Đurađ II Stracimirović Balšić nazivao se: blagoverni i samodržavni gospodin Đurađ svoj Zetskoj i primorskoj zemlji. Svojim precima smatrao je vladare svetorodne loze Nemanjića i u poveljima je pominjao molitve praroditelja "Simeona prvago mirotočca srpskago i svetago Savi".

http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?action=printpage;topic=111.0

Vidimo da srpski nije novotarija, nego smo imali i u vremena Nemanjića....

Па да има и у неким манастирима исто СрПски пише.Али већином је писано СрБски..али по твојој логици објективно како би требало?

[Родољуб Лазић]

Хајде још једном: исправно је, кажу језикозналци, "грбски" а не "грпски". Али, с друге стране, исправно је "српски", а не "србски". Што се мене тиче, логика не постоји, и не прихватам. Такође, види се да је у средњем веку писано и србски и српски, а да је до друге половине 19. века писано србски. Српски се прихвата под утицајем Вукове реформе, иако је сам Вук 1816. године писао "Србски ријечник". Године 1818. ипак је прихватио решење "Српски ријечник". Све су ово разлози зашто мислим да "србски" није неисправно и да би управо тако требало писати  

Ако неко, пак, мисли да је "србски" неисправно, подсећам да у правопису постоји сијасет одступања од правила, и за много неважније ствари. Као што рекох, требало би писати "девојчичин", али пошто је то неблагозвучно, исправно је "девојчицин". Постоје и решења да се прихвата двојако писање - загонеци и загонетки, приповетки и приповеци...

А пази сад: " Задњонепчани сугласници чувају се неизмењени ...у случајевима када би се променом задњонепчаних сугласника мењало значење речи: тетки, патки, куки, чуки"

" 77. а) У облицима датива и локатива географских властитих имена домаћег порекла промена (к,г, х у ц,з,с) се врши ако су она постала од заједничких имена: Бањалуци, Паланци, Ријеци.

                 б) И без промене и са њом употребљавају се готово сва остала географска имена: Пожеги и Пожези, Градишки и Градишци, Лики и Лици, Боки и Боци.

                 ц) уколико би њихови облици с променом било по чему постали необични, у њима се чува основни сугласник. Говори се и пише нпр. Крки а не Крци."

Дакле, постоје изузеци од палатализације зато што би се променом мењало значење речи. То - промена значења речи - јесте једини разлог да се не врши палатализација у неким случајевима, иако би по свим правилима требало да се врши. Исти разлог, иако се овде не ради о палатализацији, постоји и код придева "србски". Наиме, променом у "српски" мења се значење речи, па не видим што се тај критеријум не би и овде применио.

И још нешто: Када се ради о једначењу по звучности, постоји и овакав изузетак: Ако се "ђ" нађе испред наставка -ство, остаје неизмењено: вођство ( не воћство) према "вођа". Дакле, опет се узима у обзир критеријум смисла, одн. да би постојала веза са речју од које је ова друга изведена. Зашто тај критеријум - очувања смисла - не би постојао и за придев "србски"?

Ето, толико о доследности и непроменљивости правописних правила, и да се не може и не сме, сходно тим правилима, писати "србски". Понављам, ова елаборација је за оне који мисле да је неисправно писати "србски".

[Бартендаз]

Ма лингвисти се играју и договарају.Раде онако како им се каже!

[Logos]

ИМЕНИЧКИ РОД У ЈЕЗИКУ

И РАВНОПРАВНОСТ ПОЛОВА У ДРУШТВУ

I

РОД У ГРАМАТИЦИ. Кад се каже да српски језик разликује род, превасходно се мисли да се његове именице разликују по роду.

• Род у граматици не значи ‘пол’: пол jе биолошки детерминисан и тиче се природе живих створова, док је род у језику уочен и издвојен граматичком анализом. По роду се разликују све именице, а именице се тичу разнородних и разноврсних „предмета“, а не само оних који познају разлику ‘мушко – женско’. Род се, дакле, узима као основа за класификцију именица (предмет; земља, ствар; небо) и облика именских речи (леп, -а, -о), и подразумева се да су термини (мушки род, женски ~, средњи ~) условни. Природа речи не може бити повезана са природом именованих ствари јер су речима несвојствене особине било које ствари.   

• Род именица се не подудара са полом живих створова: (1) три су именичка рода, а два пола; (2) атрибутивни називи мушких особа по карактеристици која је само њима својствена, по правилу су уобличени као именице женског рода (брка, бркајлија, нежења, мушкарчина); (3) атрибутивни називи за женску особу не морају бити женског рода (цуретак, девојчурак, женскаћ, бабац); (4) називи применљиви на одрасло лице се уобличавају и као именице средњег рода (женско, мушко, момче, девојче, пискарало, зановетало).

• Да је српски језик родно „сензитиван“ (осетљив) на свим нивоима примене, може се рећи само ако се мисли на род (облике) придевских речи: придевска реч се мења тако што узима род, број и падеж именице која означава оно чија „својства“ придев изражава (топао дан, топла година, топла реч, топло време, наш језик). Родом придевске речи се преноси и податак о полу говорног лица и саговорника (седела сам; седела си, седео си), односно, о полу (или узрасту!) предметног (референтног) лица и животиње (седео је – мушко, седела је – женско, седело је – дете / младунче). На сличан начин податак о полу (/узрасту) предметног лица (тзв. треће лице) преносе и зaменице он →☺ | она →☺|| оно→☺/☺.

I-1

Саме граматичке форме назива за бића (/лица) податак о полу носе само у случајевима када две именице живе као упарене јединице истога ранга, тј. у случајевима када значе својство или улогу коју на различит начин носе мушко и женско (лепотан | лепотица, краљ | краљица, супруг | супруга), в. т. III-2. У свим осталим случајевима једна од две упарене јединице примарно подразумева општост (или неодређену персоналност), те стога и неутралност на податак о полу: ЧОВЕК – човек | жена, ЈЕЛЕН –јелен | кошута, ОВЦА – ован | овца, УЧЕНИК – ученик | ученица.

• На опште (оквирно) значење оваквих именица ни у којој мери не утиче то што једне имају „женску“ (ПТИЦА, ОВЦА, ОСОБА, ЛИЧНОСТ, ВОЂА, БЕБА), а друге „мушку“ граматичку форму (СИСАР, ЧОВЕК, ЈЕЛЕН, ЂАК, УЧЕНИК, ЗНАЛАЦ).

• Кад именице нису упарене, сема ‘пол’ (‘мушко’ или ‘женско’) као мање-више подразумеван (латентан) податак не происходи из граматичких средстава којима се реч изводи и уобличава (граматички род), већ из основе речи (жена, женско, женскаћ; баба, бабац; мушкарац, мушко, мушкарчина). Исто је и са примерима типа брадоња, брка, младожења, дојиља, трудница, пијаница, праља, спремачица (*спремач, в. РСЈ ), односно просац, косац, ковач: податак ‘женско’ или ‘мушко’ подразумева знање (искуствено, језичко) да је дати назив примењив првенствено (или само) на жену, односно, на мушкарца.

II

ЛИЧНА ИМЕНА, ПРЕЗИМЕНА, СРОДСТВО И ВАНСРОДСТВЕНИ ОДНОСИ. У погледу односа именичког рода (м. и ж. род) и податка о полу (‘мушко’ и ‘женско’) у називима лица, у српском језику на једној страни стоје лична имена и називи по сродничким и породичним односима (Петар, Јелена; брат, сестра, деда, стрина...), а на другој сви остали називи лица по својству, активности, припадности и социјалној улози или односу (тип спавалица, лепотан, лепотица, пешак, сват, ковач, директор, кум). Одређена персоналност увек подразумева прецизaн идентитет који се у свим језицима изражава утврђеном именском формулом: у српском језику формулом лично име + презиме.

• Лично име је основна ознака личног идентитета: оно у себи садржи податак о полу као основној, унапред задатој (преднаталној) биолошкој разлици између људских јединки. По тој су елементарној семи сва лична имена у српском језику раздељена на мушка (Милан, Милен, Милко, Миланко, Миленко...) и женска (Милица, Милка, Милана, Милена, Милина...), или се, у малом броју случајева, дата сема „учитава“ чином успостављања везе ЛИЦЕ (новорођено дете) – лично ИМЕ (уп. Добрица, Вања, Саша – име женске или мушке особе).

• Податак о полу се не садржи у основном лику презимена (презиме је назвање рода или породице као друштвене, по себи бесполне јединице), као ни у другим назвањима која могу постати чиниоци личног идентитета (Милица Глумац-Јелић, Петар Платиша).

• Попут сваког другог назива (уп. личне надимке типа Бели, Зец, Поштар и сл.), и презиме се може употребити као надимак (замена за лично име), и тада се основним ликом презимена означава (/ословљава) мушкарац (нпр. Николић(-у), Радовић(-у), Адања), док се у функцији означавања (ређе ословљавања) одређене женске особе користе промењени (мовирани) ликови презимена. Ти ликови живе као колоквијалне форме које уз податак о полу носе и додатне податке: нпр. обликом Радуша ће се у једним српским говорима назвати ‘женска особа родом из фамилије Радовић’; у другим ће се користити придевска форма Радовићева ‘женска особа названа по очевом, или пак супруговом презимену’; док ће облик Радовићка обично означити женску особу по актуелном презимену (примарно не подразумева однос припадања, те обично не зна за разлику ‘родно : удадбено презиме’).

II-1

4. Личним именима су по много чему слични називи улога и односа на нивоу уже и шире породице (подразумевају трајност и у породичним оквирима замењују лично име): мајка ↔ кћи || син, брат ↔ брат || сестра, сестра ↔ сестра || брат, ујак ↔ нећак || нећака, итд. Овакви називи увек подразумевају идентитет зависан од релације (сестра је увек нечија – „моја“, „твоја“ или „наша“ сестра, a ниje ‘сестра’ по себи), и увек садрже лексичко-семантички податак о полу.  Уобичајено је да се сроднички називи у фамилијарној комуникацији (нижи нивои примене, в. III-1) мењају (уп. мама : мајка), при чему се називи за мушке сроднике уобличавају по „женском“ деклинационом обрасцу (уп. тата, деда, ујка, бата, чича ‘стриц’).

II-2

Терминима сродства су умногоме блиски називи вансродствених (и општесродствених) интерперсоналних односа, типа кум ↔ кум | кума, као и рођак, комшија, гост, сусед, колега и сл. Обе групе назива су корелативи који значе само однос (в. III), те као такви не могу бити допунски чиниоци идентитета у индивидуално-појмовном смислу (не кажемо *брат Петар Јелић, већ мој брат Петар [не Новак], или П. Јелић, мој брат), већ увек подразумевају одређену, лично познату особу (мој брат // гост →☺ | моја сестра // гошћа →☺) (в. III-1). Док су брат и сестра лексеме истога ранга (значе ‘најближи мушки, односно женски сродник у истом појасу’), у називима извансродствених односа увек се издваја једна необележена форма са два различита смисла, који подразумевају примену на два логичка нивоа.

• Први смисао је оквирни (неодређено-персонални), неутралан на податак о полу (КУМ, ГОСТ, КОЛЕГА). Он се има у виду када се изводе нове речи (кум-ство, кум-ова-ти, o-кум-и-ти, кум-ов-ски...) и кад се прави општа множина, неразложена по критерију рода, тј. неутрална на податак о полу (КУМОВИ, ГОСТИ, КОЛЕГЕ). 

• Други смисао функционише на нивоу ословљавања или означавања (назив као ознака одређене, „ове“ а не „оне“ особе са којом смо у датом односу), и опозит је обележеној („женској“) форми: Куме! // (мој / наш) кум →☺ | Кумо! // (моја / наша) кума → ☺, или Долази нам кум (Петар) | кума (Милица); тако и гост | гошћа, колега | колегиница, рођак | рођака.

• Дакле, две форме (кум и кума) на унутрашњем (смисаоном, логичком) плану образују трочлану структуру (КУМ – кум | кума), што је пресликан базични модел ЧОВЕК – човек | жена. Као што лексема ЉУДИ (: ЧОВЕК) примарно подразумева множину од човек ‘људско биће’, а не од човек ‘мушкарац’ (ЉУДИ – људи | жене, уп. „деца и људи“), тако и форма КУМОВИ примарно подразумева множину од КУМ (неодређено-персонални смисао), а тек потом, у другом кораку и на нижем нивоу, и од ‘кум мушкарац’ (КУМОВИ – кумови | куме).

III

НАЗВАЊА, ЗВАЊА, СЛУЖБЕ. КАТЕГОРИЈЕ. Привид је да су претходно разматраним називима лица слични називи који значе ‘назвање, звање или служба (назив по делатности, својству, друштвеној улози, титули, занимању, звању, и сл.)’. Два су категоријална типа таквих речи-појмова:

• КОРЕЛАТИВИ. Први категоријални тип чине назвања по улози (/међуљудска сарадња, друштвена улога) која почивају на (1) двосмерном, у неком смислу равноправном (међусобно условљеном) интерперсоналном односу јединка ↔ јединка, типа учитељ ↔ ученик, роб ↔ господар, продавац ↔ купац, или (2) на односу јединка → група или колектив, типа краљ → народ // поданици, вођа → народ,  хоровођа → хор, коловођа → коло, директор → установа. Овај други однос се лако претвара у однос надређена (улогом издвојена) јединка ↔ јединка из групе: директор ↔ лице запослено у установи (радник, службеник, портир...), декан ↔ лице „упослено“ на факултету (наставник, студент, портир...).

• КВАЛИТЕТИ. Други тип подразумева назвање (или звање) по служби, способности, постигнућу, делотворности, особини и сл., и не подразумева инерперсоналност, већ унутрашњу релацију (1) јединка → „установа“, типа академик → академија; секретар → установа (нпр. секретар Академије), доцент → установа; односно, (2) релацију јединка → способност / активност / делотворност и сл., типа представник → представљање, заступник → заступање, пешак → пешачење, добричина → доброта, белац → бело, глумац → глума, лектор – лектура, научник → наука, идеолог → идеологија, филозоф → филозофија, социјалиста → социјализам, пастир → стадо, обућар → обућа.

Првонаведени тип примарно подразумева корелативност (да би неко био учитељ, услов је да има свог ученика), а у другом му плану стоји унутрашња релација (учитељ → учење, ученик → учење), док други тип почива само на унутрашњој релацији која се на површини поима као квалитет (особина, способност, могућност, постигнуће и сл.). Оба категоријална типа подразумевају, дакле, и одређени квалитет (способност, вештина, особина и сл.), и релацију – која је у једном случају примарна јер је и манифестна (двострука: корелативност и унутрашња релација), а у другом је секундарна (унутрашња релација).

Категоријална компонента ‘својство’ (или ‘квалитет’) је оно што оба типа ових назива битно разликује од чистих релатива, – какви су сви вансродствени и већина сродствених назива: природне и личне способности људске јединке не утичу на то да ли ће она бити (постати) брат, ујак, стриц, деда, комшија, кум, колега и сл., док пресудно утичу на то хоће ли она моћи бити просац, пешак, боксер, ковач и хоће ли моћи заузети улогу звану директор, учитељ, хоровођа, заступник и сл.

Са тим су особинама оваквих речи-појмова тесно повезане разлике у нивоима њиховог функционисања, које се у српском језику одражавају и на план форме.

III-1

НИВОИ ПРИМЕНЕ. Речи-појмови као називи јединичних не-људских ентитета функционишу на два логичка (/језичка) нивоа (на општем – БИЉКА, и на предметном /референцијалном/ нивоу, биљка → ♣), – док је називима људских јединки својствено функционисање на још једном нивоу. Највиши ниво је чисто појмовни (НАСТАВНИК) или „општи“, нижи (или средњи) ниво подразумева улазак у структуру појма о одређеном појединцу (наставник Јелена Јелић), док најнижи (референцијални) ниво подразумева усмерење према одређеном предметном лицу, тј. ословљавање „овог“ и означавање „овог“ или „оног“ лица. 

• Највиши, трећи ниво, подразумева, дакле, примену у „општем“, тј. неодређено-персоналном значењу, нпр. УЧИТЕЉ – звање и занимање, лице X у улози ‘учитељ’; ФИЛОЗОФ – звање по образовању или умећу; ПЕШАК – оно чему је својствено пешачање, лице X које пешачи. 

• Средњи или други ниво подразумева примену у одређено-персоналном (индивидуално-појмовном) смислу: назвање по служби и(ли) својству у одређеним оквирима постаје препознатљив допунски чинилац личног идентитета: нпр. УЧИТЕЉ Ј. Јелић / учитељица Јелић, ФИЛОЗОФ Ј. Јелић, али не и *пешак Ј. Јелић. Примарни израз личног идентитета је лична именска формула (Јелена Јелић) – са личним именом које податак о полу носи као елементарну сему. Као што је презиме у српском језику неутрално на податак о полу, тај је податак сувишан и у свим другим назвањима која уз личну формулу стоје као допунски (секундарни) чиниоци идентитета: ДОКТОР Ј. Јелић, НАСТАВНИК ~, ПОСЛАНИК ~. 

• Најнижи, први ниво, подразумева примену у предметно-персоналном (референцијалном, не-појмовном) смислу (в. II-2), што одговара интерперсоналним односима који захтевају (дозвољавају) да се предметно лице ослови / означи по улози (Учитељу! // (мој/наш) учитељ →☺|| Учитељице! // (моја/наша) учитељица →☺); да се непозната особа актуелно означи по делатности и појавном „својству“ (пешак →☺/☺, или косац, говорник, коњаник, односно возач | /»возачица«/, читач | /»читачица«/), или да се, из различитих личних порива, познати носиолац датог назвања у говору означи са »филозофкиња« (а не са Јелена), односно, са филозоф (а не са Петар).

Ови нивои су извор разлика између свих врста назива за лица: лична имена се по правилу примењују на најнижем нивоу (где су и личне заменице: ти →☺/☺, он / Петар →☺ | она / Јелена →☺); пуна именска формула је везана за средњи ниво; док термини сродстава и чисти корелативи функционишу на највишем и најнижем нивоу. Као самосталне јединице, поједини термини сродства функционишу и на средњем нивоу: мама /мајка, тата /отац (мама је једна и једина, те и одређена), а у зависности од ванлингвистичких услова и брат, сестра, кћи, кум и сл. Сви остали називи лица функционишу на 1, 2 и 3; 1 и 3, или 2 и 3 нивоу – зависно од категоријалног типа и значења.

На највишем нивоу, тј. на нивоу који подразумева неодређену персоналност или и на персоналност (разлика ‘људско – не људско’) неутрално значење, овакви појмови бивају везани за једну именичку форму: УЧЕНИК, НАСТАВНИК, ПРОФЕСОР, ДОКТОР, ПРОДАВАЦ, ФРИЗЕР, КРОЈАЧ, СУДИЈА / СУДАЦ, ДИРЕКТОР, ПРЕДСЕДНИК, РОБ, ГОСПОДАР, ГЛУМАЦ, ПОСЛАНИК и сл.

Разлике произилазе из неједнаких могућности примене на нижим нивоима, што показује да моција (промена) рода стоји у тесној повезаности како са  категоријалним разликама (в. III) и од њих зависним нивоима примене, тако и са ширином примене (примена само на човека, нпр. филозоф, или и на предмете друге врсте, нпр. белац), тј. значењем (в. V-2). Кад је у питању род назива за лица, мора се имати на уму да примена на најнижем нивоу подразумева усмерење према предметном лицу / бићу (директна веза „име“ → предмет), што је основ да реч од бића привремено прими (да се у реч привремено „учита“) податак о полу (по моделу он →☺ | она →☺), али и да га аутоматски одбаци чим изађе из те везе. Како ћемо видети, однос речи и „ствари“ битно је друкчији на средњем нивоу, где промењена форма може бити смислена (функционално-граматички оправдана) код малог броја корелатива (типа другарица, учитељица), а сасвим изузетно и код квалитета (типа госпођа, глумица).

III-2

ПАРТНЕРСТВО И РАЗЛИКА. У оба категоријална типа се издвајају подгрупе назива који на различитим логичким нивоима, а (1) по основи комплементарности полова (корелативи) и (2) по основи полом условљених разлика међу људским јединкама (квалитети), – подразумевају повезаност именичког рода као граматичког обележја са ‘полом’ као једним од више семантичких података.

• Партнерство. Полну разлику ће на свим нивоима примене пратити одговарајуће форме назива лица по улогама и „пословима“ (именице) који подразумевају биолошки ‘пар мушко – женско’. То је модел на коме почива примарни лексички пар муж ↔ жена, а потом и сви парови тога типа: супруг ↔ супруга, љубавник ↔ љубавница, ујак – ујна, краљ – краљица, цар – царица, кнез – кнегиња, домаћин – домаћица, газда – газдарица, Петар –  Петровица. ‘Пар’ у правом смислу се препознаје по томе што (1) нема форму за заједничку множину, тј. множина именице м.р. искључује ж.р., нпр. краљеви (као мужеви); (2) има посебну форму за ‘пар’ (нпр. супружници), или (3) множина форме м.р. подразумева ‘пар’, ‘више парова’, као и ‘више јединки мушког пола’ (нпр. љубавници). Неспорно је да мање или више прикривену сему ‘комплементарни пар (брачни пар, пар брат ↔ сестра и сл.)’ носе и сви други „парови“ који аналошки настају по овом моделу, а могу значити партнерство у послу, игри, забави или сл. (тип плесач – плесачица, водитељ – водитељка, балетан – балерина).

• Разлика. Модел разлике у својству засноване на полној разлици (мушко || женско, опозити неутрални на сему ‘пар’) носе лексички парови типа мушкарац и жена, мужјак и женка; син и кћи, као и дечак и девојчица ‘деца’, господин и госпођа ‘господа’, друг и другарица ‘друштво’, лепотан и лепотица (уп. „лепота девојка“). По овом се моделу, али само на нижим нивоима (одређено-персонални и референцијални), полна разлика обележава и у називима лица по делатностима и особинама које подразумевају: (1) стварну или „учитану“ зависност од биолошке (полне) разлике мушкарца и жене, типа глумац Милан Перић, он / глумац →☺ || глумица Ана Перић, она / глумица →☺; певач М.П. || певачица А.П. или и (2) разлике у резултату деловања зависне од различитог, женског или мушког сензибилитета, типа песник Л.К. | песникиња Д.М.; можда и сликар | сликарка; композитор | композиторка; спикер | спикерка, или сл. (уп. називе по својству типа јединац /син/ ||  јединица /кћи/).

Кад је разлика између лексичких јединица које чине овакве лексичке парове битна на свим нивоима, укључујући и највиши (нпр. ЦАР, цар Лазар, он / цар →☺ || ЦИРИЦА, царица Милица, она / царица →☺), тада се мора говорити о две посебне лексеме (два појма), што не важи за случајеве када једна лексема (нпр. ВОДИТЕЉ или ГЛУМАЦ) има оквирно значење (‘особа која...’) које прати неразложена, на податак о полу и на сему ‘пар’ неутрална множина (ВОДИТЕЉИ, ГЛУМЦИ), в. II-2.

• Ова два модела (оба у основи ‘квалитети’, в. III) су се преплитала и аналошки ширила, те доприносила стварању бројних привидно истих парова чије је утемељење могло бити како у традиционалној подели улога и послова на мушке и женске, тако и у деловању менталних слика које су морале пратити подвојене моделе понашања и одевања жена и мушкараца у патријархалним заједницама. Уз ослонац на функционално-граматичке механизме који карактеришу најнижи логички ниво (в. III-1), то је стварало бројне привидно појмовне парове типа насатавник, наставница; чобанин, чобаница; конобар, конобарица; роб, робиња; слуга, слушкиња; сељак, сељанка; грађанин, грађанка и сл.

• Неспорно је да ти парови нису могли произаћи из свести о друштвеној истоветности мушкарца и жене, већ супротно: подразумевали су како модел ‘мушко | женско као комплементарни пар’, тако и народну свест да су улоге мушкарца и жене подељене и да мало који посао мушкарац и жена могу обављати на истоветан  начин.

III-3

НАСЛЕЂЕНО СТАЊЕ. Ипак, стабилна језичка свест није могла бити нарушена таквим друштвеним поделама, па оне нису могле надвладати језичко осећање да је РОБ најпре ‘роб’ (а тек потом роб /‘мушко’/ или робиња /‘женско’/), и да на дубљем (логичком) плану тај појам почива на разлици РОБ – ГОСПОДАР, док су све друге могуће разлике (пол, раса, нација, старосна доб, и сл.) у томе појму небитне. Само је таква језичка свест могла одржати како оквирни смисао појма РОБ ‘људско биће у ропском положају’, тако и неразложену мн. РОБОВИ (в. КУМОВИ, II-2).

• Деловање те језичке свести показује се у бројним називима лица који на свим нивоима примене имају (или су доскоро имали) исту форму, независну од пола лица (бића) на које се односе: појединац, заменик, члан, гласач, зналац, учењак, научник, сведок, говорник, болесник, мртвац, читалац, послодавац, повереник, поверилац, чувар, пешак, коњаник, косац, путник, као и свезналица, спавалица, добричина, пијаница, вођа, коловођа, судија; пискарало, блебетало, зановетало и сл. Подразумевало се, дакле, да род оваквих назива ни у којој мери није повезан са полом лица на које се такав назив примени.

• Продужетком деловања овакве свести може се објаснити и појава да су називи лица по бројним специјализованим знањима, идеолошким оријентацијама, службама, звањима и сл. – доскора остајали непромењени и онда када су, у промењеним друштвеним околностима, та занимања постајала подједнако доступна лицима оба пола: аутор, филозоф, лингвиста, астроном, хемичар, физичар, метафизичар, етнолог, биолог, психолог, демократа, либерал, радикал, комуниста, материјалиста, књиговођа, пословођа, посланик, адвокат, судија, апотекар, хирург, лектор, доцент, ректор, декан, академик и сл.

• Таква се језичка свест препознаје и у томе што множину оквирних лексема, укључујући и оне типа УЧИТЕЉ, ВОДИТЕЉ или ГЛУМАЦ, по аутоматизму препознајемо (и употребљавамо) као неутралну на податак о полу: СТАНОВНИЦИ, ГРАЂАНИ, СЕЉАЦИ, УЧЕНИЦИ, НАСТАВНИЦИ, ПРОФЕСОРИ, ДОКТОРИ, ГЛУМЦИ, ПЕВАЧИ. Тек се у савременој, идеолошки усмереној језичкој пракси, почиње  потврђивати разложена множина типа грађани и грађанке (‘ГРАЂАНИ’), ученици и ученице (‘УЧЕНИЦИ’). 

IV

ПРОМЕНА (/МОЦИЈА) РОДА НА ЛОГИЧКИ НИЖИМ НИВОИМА ПРИМЕНЕ. Да је свест дела ововремених говорника српског језика на путу да изгуби осећај за наведене разлике, најбоље показују све раширенија схватања да РАДНИК не може бити ‘лице које ради’, већ да радник мора бити ‘мушкарац радник’, према радница ‘жена радник’. Савремена језичка пракса све више подлеже неприродном диктату да се улоге и занимања која обављају мушкарци и жене вештачки раздвоје на номиналном плану, те да се на тај начин, како кажу, „жена учини видљивом“ у друштву. На тај се начин именичком роду придаје „демократски“ идентитет, и не опажа се да такво разумевање односа између имена и именованих ствари представља мешање речи и ствари – карактеристично за ниже, непојмовне облике мишљења, а прећуткује се и став савремене светске лингвистике о прописивању (прескриптивизму) као непожељном начину нормирања језика.

Како покушаји наше науке да се супротстави идеолошки мотивисаним настојањима да се насилно промени лексичко-граматичко устројство српског језика не дају видније резултате, наредне тачке ћемо посветити опису услова под којима се у српском језику мења (мовира) род савремених назива за лица. Указаћемо и на могуће штетне последице вештачке „феминизације“ српског језика.

IV-1

Регуларне и оказионалне „женске“ форме. Промени (моцији) рода су склони називи који подразумевају „службене“ односе чија важност не престаје ни онда кад се спустимо на раван непосредних интерперсоналних односа (јединка ↔ јединка). Наиме, кад се одређени носилац улоге означи (/ослови) по датој његовој улози, тада тај назив функционише као да је лично име (он // професор →☺= Петар Јелић). У таквој се примени значење именице сужава, те оквирна (необележена) форма постаје способна да прими очевидни (или познат) податак ‘мушко’, што је основа за аутоматско стварање опозита са податком ‘женско’: она / професорка →☺.

• Услови за те промене остварују се у непосредној интерперсоналној комуникацији (ословљавање, говор о предметној особи, и сл.): ученик | ученица ↔ учитељ (наставник, професор, математичар) | учитељица (наставница, професорка, математичарка); или пацијент | пацијенткиња ↔ доктор | докторка, односно директор | директорка ↔ радник (службеник, благајник, портир...) | радница (службеница, благајница, портирка), и сл.

• Такав аутоматизам у произвођењу опозита никад не делује у множини, јер пол не може бити битно обележје мноштва. Као што појам ЉУДИ примарно подразумева ‘људски род’ / ‘одрасли људи (мушкарци и жене) и деца’ / ‘више од четири човека’, подразумева, дакле, неутрализацију свих разлика међу људским јединкама у групи ‘више од четири’, па и разлике у узрасту (‘деца – људи’) и полу (‘мушкарац – жена’), – тако ни множина УЧЕНИЦИ у српском језику не значи ништа друго до ‘више од једног ученика’ (в. II-2). ПЕТ УЧЕНИКА су ОНИ / УЧЕНИЦИ, и за ЊИХ се у српском језику, ако се о ЊИМА говори ‘као о ученицима’ (а не ‘као о девојчицама и(ли) дечацима’), не каже ученице и ученици // ученица и ученици // ученик и ученице (што би одговарало могућим бројчаним односима полова у групи). Ако би се наметнула „брига“ о таквим односима, ниједан језик се не би могао потврдити као оруђе мишљења и основно средство за комуникацију међу људима.

• Ако назив није корелатив, он се обично не користи у функцији ословљавања, те се и спецификоване (обележене) женске форме стварају на најнижем нивоу само у функцији означавања, те су обично оказионалне – уобличавају се од случаја до случаја. Такви су облици по правилу „привремени“ и њихов живот тече (и треба да тече) само на томе најнижем нивоу. Очекивано је, стога, да они обично ни немају устаљену („нормалну“, нормирану) форму (уп. »психологица« / »психолошкиња« / »психологиња« или »водичкиња« / »водичка« / »водичица« / »водитељка« / »водитељица« ‘жена туристички водич’), а неретко су одраз неуважавања лица у датој служби и израз вербалног хумора. Како форма психологица није назив занимања, већ је ситуативна (колоквијално-граматичка) форма којом се означи дато женско лице – она не може бити формални назив лица по занимању. По типу граматичког значења, овакви „женски“ ликови увелико су слични роду код придева (лепо : леп, лепа) или броју код именица (син : синови).

• „Женски“ ликови су маркирани како на формалном (доктор-ица / доктор-ка) тако и на семантичком плану (‘жена доктор’), а по правилу настају деловањем закона језичке економије: професорка Јелић (← професор Јелена Јелић), математичар-ка (← жена професор математике).

• Добар део устаљених „женских“ форми развио се и нормализовао у функцији означавања жене-супруге која је у патријархалним заједницама називана по служби или занимању свога супруга (министарка ‘министрова жена’, апотекарка / апотекарица ‘апотекарева жена’, учитељица / учитељка ‘учитељева жена’ (уп. шефовица ‘шефова жена’ : Петровица ‘Петрова жена’). Министар и министарка су, дакле, примарно означавали комплементарни (брачни) пар (в. III-2).

• Део именица које се данас користе као називи женских лица паралелно значи (и примарно је значио) нешто ‘не-људско’ (обично ‘неживо’): посланица ‘јавно писмо’, дописница ‘поштанска пошиљка’, заменица ‘врста речи’, саобраћајка ‘саобраћајна незгода’ (уп. телефонска секретарица, косачица, говорница, чуварка и сл.).

• Поједине дистинкције, као ученик | ученица, учитељ | учитељица, могле су се  усталити, и на виши ниво уздићи у време институционално раздвојеног образовања мушке и женске деце.  Вероватно је да на одржавање те дистинкције додатно утиче и дечија (или њој слична) свест, у којој превагу имају имена као ознаке „овог“ или „оног“ предмета, што подразумева свест о повезаности имена и именоване ствари, а тиме и разложено означавање (или и значење, уп. специјализовано васпитачица : васпитач) усклађено са полом означеног лица (учитељ →☺ | учитељица →☺).

IV-2

Форма професорка / професорица (: професор). Оно што је на плану смисла и пратећих именичких форми примерено најнижем нивоу, не може бити примерено вишим језичким нивоима и комуникативним функцијама које подразумевају званичност и(ли) јавност, а тиме и извесну дистанцираност од предмета говора.

• Кад јавно говоримо о своме професору, он је за нас ПРОФЕСОР – а не професор ‘мушкарац’ или професорка ‘жена’. Или, кад се о одређеној особи јавно говори као о психологу (а не као o жени, свом професору психологије, свом психотерапеуту или сл.), примерено је користити се формом психолог, а не разуђеним и ad hoc формама психологица / психологиња / психолошкиња. 

• Коришћење „женских“ форми изразито је осетљиво и на изнијансираност интерперсоналних односа и ствар је елементарне говорне културе. Наиме, ако употребимо атрибутив професорка, ми ћемо у званичној ситуацији из именске формуле интуитивно испустити лично име, заменити га презименом као формом која у неком смислу неутралише податак о полу: професорица Јелић (: професор Јелић). Ако бисмо казали професорица Јелена, то би подразумевало однос врло сличан оном који дозвољава да одређену особу ословимо по личном имену (најнижи логички ниво), и да за њу кажемо моја Јелена, бака (Јелена), комшиница (Јелена) или сл.

IV-3

Именице ПРОФЕСОР и ДОКТОР. Изгледа да погрешно поимање рода у савременом српском језику може бити повезано са промењивом категоријалном вредношћу појединих лексема, што је могло допринети колебању (или и губљењу) језичког осећаја за категоријалне разлике (в. III), а тиме и губљењу осећаја за зависност именичке форме од логичког нивоа, тј. од нивоа примене (в. III-1). 

• Двострука категоријална вредност је карактеристична за именице професор и доктор, што су речи страног порекла, и кључне у три посебно важне области за савременог човека (наука, просвета, здравство). Те су именице у српском језику једном (1) квалитети (тип зналац, научник), који значе ‘степен стручности’ (нпр. професор математике, доктор ~) или ‘звање као институционално признање’ (нпр. ванредни професор, редовни ~ ‘изборна звања на универзитету’), – а други пут су (2) релативи (тип учитељ, лекар), који значе ‘лице које подучава, наставник’ (професор), односно ‘лице које лечи, лекар’ (доктор). Ова друга категоријална вредност нужно подразумева манифестну корелацију, тј. релацију јединка ↔ јединка (професор ↔ студент, доктор ↔ пацијент), које нема у случају кадa се речи употребљавају у првонаведеној категоријалној вредности.

• У српском језику је уобичајено да се на нижим нивоима користе, а тиме и формално разлажу називи који подразумевају интерперсоналност (корелативи), односно учешће (прихватање учешћа) лица у датој релацији: док наступа као лекар, особа женског пола је из перспективе свога пацијента → докторица / докторка, у истом смислу у коме је из перспективе свога колеге → колегиница.

• Супротно овом, кад назив не подразумева однос, већ само постигнуће, звање, титулу и сл. (квалитети), ту нема интерперсоналне перспективе, па нема ни услова за појаву промењене форме. Ако се зна да пол не утиче на то да ли ће неко постати министар, филозоф, микробиолог, доктор наука, редовни професор или академик, односно, ако је пол ирелевантан за обављање тих делатности (не ствара никакву разлику), те ако постоји свест о потпуној друштвеној једнакости и равноправности мушкарца и жене, – онда је јасно да не постоје ни логички, ни друштвени, ни функционално-граматички разлози да се за жену каже »министарка«, »филозофкиња«, *микробиолошкиња, *докторка наука, »редовна професорка«, *академикиња / *акдемкиња или сл. Управо се таквим паралелним формама поништава прокламована једнакост, и ту се поменути идеолози диригованог језичког креирања налазе у колизији са самим собом.

• Разлике између два типа оваквих речи-појмова могу се илустровати и начином на који се у српском језику прихвата или одбија учешће у некој релацији: за нашу куму, особу која је универзитетски наставник у звању доцент, неки њен студент нам може казати: (1) „Она је теби, а не мени кума“, у истом смислу у коме бисмо ми њему одвратили: „Она је теби професор / професорка, а не мени“. (2) Супротно овом, обоје би могли казати „Она није за мене доцент, већ за себе (/за Факултет)“. Ове разлике се испољавају и у томе што релација лице → установа (тип академик → академија наука, министар → влада) не дозвољава да академик буде „мој академик“ у оном смислу у коме УЧИТЕЉ може бити „мој учитељ“ | „моја учитељица“ (или у коме је РОДИТЕЉ – мој отац | моја мајка).

V

ШТА МОЖЕ ДОНЕТИ НАСИЛНА „ФЕМИНИЗАЦИЈА“ ЈЕЗИКА? Погрешна су уверења да је доминација мушког рода у језику на неки начин повезана са доминацијом мушкараца у друштву, јер мушки род у српском језику, па и у називима лица, „доминира“ као необележена граматичка форма. Поред осталог, у именици мушког рода је генерички појам ЧОВЕК – који подразумева  потпуну неутралност на податак о полу (в. II). 

• До „равноправног“ друштвеног положаја жене и мушкарца свакако се не може доћи инсистирањем на двема „равноправним“ језичким формама (доцент – »доценткиња«), јер те две форме у језику нису „равноправне“: једна је необележена и има оквирно, неодређено-персонално (или на перосналност неутрално) значење (ДОЦЕНТ ‘универзитетско звање’, ‘лице у томе звању’), а друга је обележена, и увек подразумева означавање и опозицију ‘женско’ – ‘мушко’ (»доценткиња« → ☺‘„ова“ жена у звању доцента’ – доцент ‘„онај“ мушкарац у звању доцента’). Инсистирање на томе да се о жени доценту не може говорити као о ДОЦЕНТУ (да мора бити »доценткиња«) упоредиво је са могућом помишљу да се о жени не може говорити као о ЧОВЕКУ (људском бићу). 

• Само ће површни посматрачи језика на основу постојања ситуативних (колоквијално-граматичких) опозита моћи закључити да у српском језику такве речи живе као равноправни опозити (доцент | »доценткиња«), и да над њима не стоји оквирна реч-појам: ДОЦЕНТ као појам неутралан на податак о полу.

• Полна карактеристика, напоредо са бројним другим својствима и социјалним улогама људског бића (пут, порекло, висина, боја косе, брачни статус, друштвени статус и сл.) не учествује у садржају појмова који подразумевају назвање лица по једној издвојеној улози или „карактеристици“, типа ДОЦЕНТ, ПРОФЕСОР, ФИЛОЗОФ, РУКОВОДИЛАЦ, ДИРЕКТОР и сл. Сога је комуникацијски неумесно, а у контексту залагања за друштвену равноправност мушкараца и жена контрапродуктивно инсистирање на употреби маркираних форми типа »кандидаткиња«, »психолошкиња«, »боркиња«, »повереница«, »деканица«, »научница«,  »уредница«, »секретарка«, »ауторка«, »коректорка« на вишим функционалним нивоима. Такве би форме могле имати смисла само ако би се за нормално узело могуће схватање да функција чини основну компоненту идентитета одређене особе (уп. царица Милица).       

• Ако се данас непoжељним сматра изражавање разлике типа госпођа, госпођица, потпуно је неразумљиво зашто се разлика ‘мушко’ – ‘женско’ назива „родном“ (а не полном), и тиме уздиже на ниво разлике међу родовима у логичком, тј. класификационом смислу (уп. род мачака – мачка, дивља мачка, лав, леопард).

V-1

Род и равноправност полова (именице секретарица и секретар). Шта може бити последица доследног раздвајања и разликовања облика типа посланик | посланица на вишим нивоима примене добро показују примери секретар и секретарица. Како смо видели, такви, у језику фиксирани парови, или подразумевају комплементарност типа муж – жена, или свест о томе да исти посао мушкарац и жена не могу обављати на истоветан начин (в. III-2).

• Доследно везивање смисла „жена секретар“ за форму секретарица (в. РСЈ) учинило је да се у српском језику та форма семантички специјализује и диференцира од секретар: секретарица ‘ж. лице које за директора (!) обавља свакодневне поверљиве послове’, секретар ‘лице изабрано / именовано да за установу обавља поверљиве послове’ (уп. државни секретар, секретар Академије, секретар Факултета и сл.).

• Тај пример, као и примери васпитачица (у вртићу, по правилу жена), васпитач (у ђачком дому, жена или мушкарац), или чистачица (у предузећу, по правилу жена), чистач (нпр. „чистач улица“, жена или мушкарац), – показује могућу судбину већине привремених опозита што се намерно, и противно законима логике на које није имуна ни граматика српског језика, уздижу на ниво који им не припада.

• Данас је постала сасвим уобичајена пракса да се овакве форме, као латентни показатељи одређене идеолошке оријентације, „родно“ диференцирају и примењују (осмишљавају) као бинарни опозити типа жена – мушкарац. Притом се превиђа да су форме секретарица – секретар пред нашим „очима“ семантички разложене управо на основу дискриминисаног положаја жене у друштву (ДИРЕКТОР, донедавно обично мушко, је имао личну секретарицу!), тј. на основу погрешног схватања да многе друштвено одговорне послове мушкарац и жена не могу обављати на једнако ваљан начин. 

• Овај случај, али и низ других наслеђених опозита, недвосмислено показује да једнак друштвени третман носилаца одређеног звања, занимања, службе, делатности и сл., – на појмовном нивоу, тј. на нивоу језичке или колективне свести, подразумева једна, а не две номиналне форме.

Пример секретарица недвосмислено показује да је уздизање чланова једног моционог пара на виши (појмовни) ниво, процес повезан са бројним друштвеним чиниоцима, и да се о томе не треба (/не може) одлучивати по вољи граматичара, политичара или новинара – нити по вољи било које друштвене групе или установе. Мора се прихватити и уважити чињеница да се свест о небитности полне карактеристике за имаоца одређеног својства, службе, титуле, звања, занимања или сл., – на појмовно-персоналном нивоу најбоље исказује једном формом. Јер, само изостанак опозита који би почивали на полној диференцијацији одражава свест да бројна специјализована занимања и делатности на једнако ваљан начин обављају (/могу обављати) припадници оба пола.

 

• Једино језичка свест која дозвољава (/захтева) да се иста форма нáзива лица по служби, занимању, титули и сл. користи за припаднике оба пола (ДИРЕКТОР, СУДИЈА, ВОЂА, ПСИХОЛОГ, ДОКТОР), може бити показатељ колективне свести о истинској равноправности (друштвеној једнакости) мушкарца и жена.

V-2.

Односи „имена“ и ствари (род ‘пол’ и апстракција). Ако би се сходно све раширенијим појавама у језику медија и у јавном говору дела наше друштвене елите усталила доследна употреба семантички диференцираних облика типа помоћница (| помоћник), то би будућим генерацијама могло произвести сметње у стварању општих појмова, посебно оних из категорија квалитети и релативи (в. III), тј. оних који почивају на називу било ког предмета по једном издвојеном податку.

• Aко назив помоћник не би подразумевао одбацивање свих неизражених својстава различитих ентитета, то би онемогућило да се оно на чему тај назив почива узме издвојено, а потом се „врати“ и веже за све ‘што помаже’ (човек, Бог, судбина, ветар, сунце, киша, време или сл.). Ако би ‘жена која неком помаже’ увек била помоћница, по законима логике би у том случају и помоћник задобио сужено значење ‘мушкарац који неком помаже’.

• Формално-семантичкo разлагање појмова типа ПОМОЋНИК на помоћница ‘женa која помаже’ и помоћник ‘мушкарац који помаже’ за последицу мора имати губљење персонално неутралног значења лексема типа помоћник ‘све што има улогу помоћника’. Тиме би се трочлане мисаоне структуре типа ПОМОЋНИК – помоћник || помоћница, са неутралним чланом који је основ зачетка и услов напретка људске мисли, – разрушиле и свеле на двочлане (тип муж – жена, лепотан – лепотица).

• На значај трочланих логичких структура и на улогу неутралног члана у зачетку и напретку људске мисли указивано је још у антици (Платон и Аристотел), али и у нововековној филозофији (нпр. Ч. С. Перс).

Појмови ФИЛОЗОФ или СЕКРЕТАР по својој природи су врло слични појму БЕЛАЦ (В. III): разлика је само у ширини и начину њихове примењивости, тј. у разноврсности „подлога“ које ће их примити. Оно што подразумева ФИЛОЗОФ или СЕКРЕТАР (речи страног порекла) примењиво је само на човека (одрасла особа), док је оно што подразумева реч БЕЛАЦ примењиво на бројне објекте потпуно различите природе („човек беле расе“, „православни мирски свештеник“, „католички свештеник који носи бело одело“; „бео коњ“ /РСЈ/, а у дијалектима и ‘бео покривач’, ‘сребрн новац’, ‘емајлиран гвозден предмет’, ‘беланце’). Инсистирати на разлици између белац ‘мушкарац беле расе’ и белкиња ‘жена беле расе’, значило би подразумевати потребу да се постави разлика између ‘човек беле расе’ и ‘бео коњ’, и то на неком вишем нивоу, или, пак, прописати да се реч белац не преноси на друге, од мушкарца различите објекте. 

*

Вероватно је да би доминација овде представљене „логике“ учинила да језик изгуби атрибуте који га чине средством апстрактног мишљења, што би битно уназадило мисао која би се развијала у таквом језику – свело је на претпојмовну фазу која се препознаје у дечијим дефиницијама значења речи типа глава, главоња или унук. Свођење значења именица типа помоћник на случај ‘мушкарац помоћник’ умногоме одговара дечијем везивању значења именице глава за случајеве „глава од стоке...“, „глава од човека...“, „глава од лава...“, или главоња – „један Бранко што има главу“, односно унук – „један што дречи...“, „један што има цуцлу...“, „једно дете што је цело мокро...“, „ја кад одем на село...“ (Оловка пише срцем, Београд 1980, 31, 39, 167).

        др ЈОВАНКА РАДИЋ, виши научни сарадник

        Института за српски језик САНУ 

                                      [email protected] 

[Вуксан]

Тек сада видѣх овай прѣдмет разговора.

Я наравно не кварим народно име нити то подржавам, те стога пишем само онако како се и трѣба писати: СРБСКИ!

Када се йезик Хрвата буду писао "хрваЦки", а главни град извесне државе "ВашинКтон", тада ћу и я писати искварено "срПски".

[Emilijan]

postoji glasovna promena, te treba srpski....

a razlika izmedju srpskih srba i srbskih srba je ta sto ovi drugi misle da su vece patriote ako naglase slovo...

pitanje je da li mi hriscani trebamo biti patriote ili ne???

[Родољуб Лазић]

А да ли по гласовним променама треба да се каже: "Био сам у Крци" или "у Крки"?

И да ли се исправно каже "воћство" или "вођство"?

[grigorije22]

U Krki i vodjstvo

[Родољуб Лазић]

Одговор је тачан. Али има један "проблем": ако бисмо се стриктно држали правила о палатализацији и о једначењу сугласника по звучности, требало би да буде "Крци" и "воћство". А правопис одређује да буде "Крка" и "вођство" као изузетак од правила, зато што би се мењао смисао тих речи, одн. изгубила се јасна веза са основном речју (исто и тетки, а не тетци, одн. теци или патки а не патци (паци)). Дакле, чак и да није исправно "србски" (а видимо да за то нема ваљаних аргумената), како то да је немогуће за овај придев направити у правопису изузетак (због очувања смисла), поред већ толико постојећих?

[Emilijan]

Одговор је тачан. Али има један "проблем": ако бисмо се стриктно држали правила о палатализацији и о једначењу сугласника по звучности, требало би да буде "Крци" и "воћство". А правопис одређује да буде "Крка" и "вођство" као изузетак од правила, зато што би се мењао смисао тих речи, одн. изгубила се јасна веза са основном речју (исто и тетки, а не тетци, одн. теци или патки а не патци (паци)). Дакле, чак и да није исправно "србски" (а видимо да за то нема ваљаних аргумената), како то да је немогуће за овај придев направити у правопису изузетак (због очувања смисла), поред већ толико постојећих?

izgovaraj brzo srbski, pa ces videti.... cak i da se uzme kao izuzetak opet na isto izlazi....

[Родољуб Лазић]

А ти брзо изговарај нпр. подшишај или одсеци... Или нпр. хрватски...па се онда јави и реци да ли треба писати "подшишати" или "потшишати" или можда "хрвацки" уместо "хрватски". Не могу да верујем које све "аргументе" смишљају они који су алергични на "србски".

[Emilijan]

А ти брзо изговарај нпр. подшишај или одсеци... Или нпр. хрватски...па се онда јави и реци да ли треба писати "подшишати" или "потшишати" или можда "хрвацки" уместо "хрватски". Не могу да верујем које све "аргументе" смишљају они који су алергични на "србски".

ma kakve veze ima, to pravilo je bilo i neka bude....

da li je ovo pitanje od sustinskog znacaja za egzistenciju coveka, za srbina i srpskog naroda?????

ovo podseca na nerona

[Родољуб Лазић]

Колико није од суштинског значаја да буде "србски", исто толико није од суштинског значаја ни да буде "српски". А видим да је то некима један од највећих проблема. А шта све није од суштинског значаја, у животу, друштву, науци... па се ипак зна шта је шта и не багателише се. Да ли је од суштинског значаја за егзистенцију човека нпр. чињеница да је тзв. Константинова даровница фалсификат? Или сазнање да је Земља округла? Или да је Рачак био манипулација за интервенцију НАТО-а? Наравно да није од суштинског значаја. Али то није разлог да о томе немамо исправно мишљење.