Хранитељство, усвајање деце - информисање, услови, могућности

[ВИЛМА]

У случајевима кад су родитељи привремено објективно спречени да брину о њима (на ивици егзистенције), кад грубо занемарују или кад злостављају дете.

А иначе су то најчешће напуштена деца, која најпре буду у Звечанској, па их одатле смештамо у хранитељске породице, кад се нађе одговарајућа породица. Кад им се регулише правни статус, онда могу да буду усвојена.

[RYLAH]

On 3/7/2012 at 21:14, Магдалена рече

Не знам како може да се злоупотреби хранитељство, чак и кад употребим машту, никако не успевам то да замислим.

Веома су познати такви случајеви у свету, није то никаква параноја.

Људи узимају по неколико деце да не би морали ништа да раде, а онда ту децу не гледају како треба. То што не знаш да нешто постоји, не даје ти за право да друге проглашаваш параноицима због свог незнања.

[Александрида]

Izvini Magdo,ja pročitala samo parče sa linka,ono prvo koje je dato,ostalo nisam gledala.Fala na odgovoru I da,nemojte trolovati molim vas,zaista je odlična tema,vrlo široka i obimna,ima se tu mnogo toga korisnog naučiti.

[Margareta]

Ne želim da vređam radnike centra za socijalni rad, ali mi u komšiluku imamo čist primer zloupotrebe hraniteljstva. Mislilm, dečak ide iscepan, u okračalim stvarima i hranitelj ga šalje na dvodnevnu matursku ekskurziju sa 200 dinara. I još mnogo toga... moja mama je prosvetni radnik, i tom malom je razredna, pa znamo dosta detalja. Doduše, to je jedan primer, poznajem zaista divne ljude, koji su hranitelji i koji kažu da su prošli kroz zaista rigorozne procene pre nego što su dobili tu decu.

[ВИЛМА]

Ne želim da vređam radnike centra za socijalni rad, ali mi u komšiluku imamo čist primer zloupotrebe hraniteljstva. Mislilm, dečak ide iscepan, u okračalim stvarima i hranitelj ga šalje na dvodnevnu matursku ekskurziju sa 200 dinara. I još mnogo toga... moja mama je prosvetni radnik, i tom malom je razredna, pa znamo dosta detalja. Doduše, to je jedan primer, poznajem zaista divne ljude, koji su hranitelji i koji kažu da su prošli kroz zaista rigorozne procene pre nego što su dobili tu decu.

То треба да пријавите радницима Центра. Деси се да хранитељи нису подобни, наравно да треба то пријавити. АКо се установи да заиста не брину о детету како треба, дете ће бити измештено од њих и смештено у другу породицу. Али свакако треба обавестити Центар, свакако.

[Mironosica]

koliko su vasi predmeti zasticeni od javnosti ? ( ne mislim samo na hraniteljstvo vec i na druge slucajeve )

p.s. znam da je ruzno da za ljude kazem predmet ,ali mislim da je to zvanicna rec u drzavi

[ВИЛМА]

Заштићени су у тој мери да ми као водитељи случаја /предмета, који смо највише упућени у сам предмет, не смемо за јавност да дајемо изјаве нити да коментаришемо ван установе, такође је потребна сагласност саме странке ако треба некој другој институцији да пошаљемо податке о њој. Ако прекршимо то, прекршили смо начело поверљивости података, што није у интересу странке, а већ сам рекла да то може да има за последицу и отказ.

[Mironosica]

Заштићени су у тој мери да ми као водитељи случаја /предмета, који смо највише упућени у сам предмет, не смемо за јавност да дајемо изјаве нити да коментаришемо ван установе, такође је потребна сагласност саме странке ако треба некој другој институцији да пошаљемо податке о њој. Ако прекршимо то, прекршили смо начело поверљивости података, што није у интересу странке, а већ сам рекла да то може да има за последицу и отказ.

hvala

[JESSY]

BEOGRAD - Više od 5.500 dece u Srbiji odrasta u hraniteljskim porodicama, dok oko 150 mališana u Zvečanskoj 7 čeka na novi dom.

Beogradski centar za porodični smeštaj poziva porodice koje žele da postanu hranitelji da pruže šansu za bolji život onima koji odrastaju u domovima za decu bez roditeljskog staranja.

Na novi dom, u Zvečanskoj 7 čeka oko 150 mališana, a Beogradski centar za porodični smeštaj poziva porodice koje žele da postanu hranitelji da pruže šansu za bolji život mališanima koji odrastaju u domovima za decu bez roditeljskog staranja.

U Srbiji, u oko 4.500 hraniteljskih porodica, odrasta više od 5.500 dece.

Ganuti sudbinama mališana koji odrastaju u domovima za decu bez roditeljskog staranja, bračni par Sarić odlučio je da bar nekom od njih pruži šansu za bolji život. U dom Sarića, koji imaju svoje dve devojčice, pre dve godine stigle su i dve sestre.

Hraniteljka Snežana Sarić kaže da su se emotivno veoma vezali za devojčice, ali i da su na obuci naučili da je interes deteta uvek u prvom planu, za slučaj da stručnjaci odluče da dete izmeste iz trenutne hraniteljske porodice.

"Mi smo tu da budemo podrška detetu, da mu pomognemo da se spremi za dalji životni put", priča Snežana.
Na novi dom u Beogradu čeka 150 mališana, uglavnom romske nacionalnosti. Na apel iz Centra za porodični smeštaj, svakodnevno se odazivaju porodice koje žele da budu hranitelji.

Međutim, treba znati da je hraniteljstvo u Srbiji danas mnogo više od toga da se detetu obezbedi samo udoban smeštaj.

Direktorka Centra za porodični smeštaj Beograd Dobrila Gujić kaže da bavljenje hraniteljstvom zahteva znanja, veštine rada sa decom koja su već imala teška životna iskustva.

"Mi organizujemo mrežu podrške hraniteljima, sarađujemo sa zdravstvenim ustanovama, školama, ne bi li svi udruženi ubrzali taj proces oporavka i razvoja dece na hraniteljstvu", kaže Dobrila Gujić.

Naknada za rad hranitelja je 23.500 dinara, a za izdržavanje deteta država daje gotovo 14.000, odnosno 8.500 dinara po detetu, ako ih je više na hraniteljstvu u istoj porodici. Procene potencijalnih hranitelja su stroge, kako bi se izabrala prava porodica.

Državna sekretarka u Ministarstvu rada i socijalne politike Brankica Janković objašnjava da je u ovim teškim vremenima hraniteljstvo i vid socijalnog preduzetništva i da to može biti način kako da ljudi koji su trenutno bez posla nađu svoj posao.

Kod nas sve više nestaju predrasude i strahovi o odgajanju dece sa smetnjama u razvoju. Gotovo 20 odsto takve dece, koja su zato i odrastala u domovima, danas živi u hraniteljskim porodicama.

[мирођија]

 

 

 Породица сигурно мора бити комплетна да би се примило дете код хранитеља?

 

Може ли жена која је разведена или удовица да буде хранитељка?

 

 Да ли су године, и које, граница за хранитељство?

[DankaM]

Породица сигурно мора бити комплетна да би се примило дете код хранитеља?

 

Mislim da u RS ovo nije nužno...

[мирођија]

Mislim da u RS ovo nije nužno...

 

  Није ми тешко да се распитам. Вероватно могу у центру за социјални рад?

[JESSY]

Није ми тешко да се распитам

izvoli pravilnik o hraniteljstvu...

http://www.paragraf.rs/propisi/pravilnik_o_hraniteljstvu.html

http://www.hraniteljstvocps.gov.rs/latinica/postupak-zasnivanja-hraniteljstva.htm

[JESSY]

Kako usvojiti dete u Srbiji?
 

Odlazak u povratak

Usvajanje je, sa stanovišta trajnosti i potpunosti, za većinu najbolji vid zaštite dece bez roditeljskog staranja, jer osim nege i pažnje samo na taj način mogu da dobiju ono što je najdragocenije – ljubav i toplinu porodičnog doma. Za usvajanje deteta u Srbiji trenutno čeka 704 porodice i pojedinca, a oko 60 dece je u postupku izbora usvojitelja. Novu porodicu najčešće nađu deca do dve godine, svetle puti i bez većih zdravstvenih problema,

Malo, malo, pa nam iz sveta stigne vest da je neki poznati pevač, glumac ili sportista usvojio dete. U domaćoj javnosti takve vesti su retke. Izuzetak je Vlade Divac i njegova supruga Snežana, koji su, bez obzira što već imaju dva sina - Luku i Mateja, usvojili devojčicu iz doma u Zvečanskoj. Štaviše, o usvojenoj deci se uglavnom ćuti. U tekstu koji sledi istražujemo kako uopšte kod nas izgleda procedura usvajanja deteta.

Samohrano usvajanje

Iako je uvreženo mišljenje da decu mogu usvojiti isključivo bračni i vanbračni parovi, prema Porodičnom zakonu Republike Srbije, to pravo dato je i pojedincima, ali pod posebnim uslovima. Procedura je složena ali mora da se poštuje.

Prema rečima Vesne Tekić, organ starateljstva detetu koje treba da bude usvojeno pokušava da obezbedi potpunu porodicu izborom usvojitelja supružnika ili vanbračnih partnera "jer su potrebe deteta, po pravilu, najbolje zadovoljene životom u potpunoj porodici". Međutim, zakonom je omogućeno da pojedinac, odnosno lice koje samo živi, može izuzetno da usvoji dete, "ako postoje naročito opravdani razlozi za to i ako ministar da dozvolu za zasnivanje usvojenja", objašnjava naša sagovornica i dodaje da takvom procedurom godišnje bude usvojeno jedno do dvoje dece.

Na pitanje o kojim "naročito opravdanim razlozima" je reč Tekić kaže: "To mogu biti, na primer, hraniteljstvo koje duže traje, odnosno međusobna emocionalna vezanost deteta i hranitelja koji želi da usvoji dete, blizak srodnički odnos u stepenu koji nije smetnja za usvojenje, mogućnost i motivisanost budućeg usvojitelja da zadovolji neke specifične potrebe deteta (na primer zdravstvene) za koje se nije mogla naći potpuna porodica, kao i nacionalno poreklo deteta koje ne prihvata potpuna usvojiteljska porodica".

Usvojenje deteta je čin plemenitog karaktera, i kao takav zavređuje afirmaciju i podršku društva u najširem smislu jer je usvojenje (adoptivno roditeljstvo) za određeni broj dece jedini način da steknu porodicu, a za jedan broj ljudi isključivi način da se ostvare kao roditelji. Brojni suptilni procesi koje usvojenje pretpostavlja, utvrđeni su zakonom, i u domaćoj praksi se sprovode institucionalizovano, uz podršku i pomoć stručnih službi.

Promovisanjem hraniteljstva kao vida zbrinjavanja, i izmenama zakona o braku i porodičnim odnosima iz 2005. godine, unekoliko je olakšana procedura usvajanja. Ipak, oko 60 mališana širom Srbije trenutno čeka na topli porodični dom, a broj parova koji su spremni da im ga pruže dostiže 660. Na usvajanje se čeka u proseku dve, a neko i više godina. Gde je problem? Mnogi će s pravom reći u zamršenoj proceduri, pri tome zaboravljajući da u istoj učestvuju i sami potencijalni roditelji. Među pomenutom decom je oko 50 odsto romske nacionalnosti, mnoga deca imaju odredjenih zdravstvenih peoblema, a neka su stara po deset i više godina, a tava deca, iskustvo je socijalnih radnika, prestaju da budu ’’zanimljiva’’ svojim usvojiteljima čija je najčešće želja da dete bude do tri godine, da je fizički i psihički zdravo i da nije romsko.

Nadležnost i usvojenici

Ko je nadležan za proces usvajanja deteta, pitamo Vesnu Tekić, psihologa, samostalnog savetnika Ministarstva za rad i socijalnu politiku Republike Srbije.

- Centar za socijalni rad ili, kako se po zakonu zove organ starateljstva, jeste institucija koja prima zahteve, sprovodi stručne procedure, i utvrđuje opštu podobnost svakog para ili pojedinca koji aplicira za usvojenje deteta. Građani zainteresovani za usvajanje deteta bi trebalo da se obrate Centru za socijalni rad opštine na čijoj teritoriji imaju prebivalište. Kada se obavi kompletna stručna procedura, podaci se dostavljaju Ministarstvu rada i socijalne politike, koje vodi Nacionalni ili jedinstveni registar usvojenja. U njega se slivaju podaci o svim porodicama na nivou Srbije koje su dobile opštu podobnost za usvojenje deteta. Takođe, centri za socijalni rad su kao organi starateljstva zakonom ovlašćeni da vode postupak utvrđivanja opšte podobnosti dece za usvojenje. Kada se takva odluka donese, podaci se takođe dostavljaju Ministarstvu rada i socijalne politike, a potom se kontrolišu. Ukoliko je postupak obavljen zakonito, podaci o svakom detetu se unose u registar. Dakle, baza podataka sadrži podatke o deci opšte podobnoj za usvojenje, o usvojiteljima državljanima Republike Srbije koji su dobili podobnost za usvojenje, i podatke o stranim državljanima potencijalnim usvojiteljima - objašnjava gospođa Tekić, dodajući da su potencijalni usvojenici deca iz sistema socijalne zaštite koja u tu kategoriju ulaze iz različitih razloga, koji su vezani za neku vrstu disfunkcionalnosti njihove roditeljske porodice: alkoholizam, narkomanija, neadekvatno reagovanje na životne krize, kao što su: ostajanje bez posla, siromaštvo, bolest, razvod braka, nasilje u porodici. Ima i maloletničkih trudnoća, nahočadi, ili situacija kada su roditelji lišeni roditeljskog prava, poslovne sposobnosti, ili su se saglasili sa usvojenjem.

Ko može da usvoji dete

Prema aktuelnom Porodičnom zakonu, dete koje je državljanin Republike Srbije mogu da usvoje građani naše države, ali i strani državljani, pod uslovom da za to dete nisu mogli da se pronađu usvojitelji među domaćim državljanima: da je godinu dana u Jedinstvenom ličnom registru, ili da je njegov nadležni organ starateljstva i pre roka utvrdio da je u najboljem interesu deteta da ga usvoje inostrani usvojitelji, a u proceduri dokazao da za takvo dete nisu mogli da se pronađu domaći usvojitelji.

- Najčešći motivi za usvajanje dece su parovi koji imaju dugu istoriju pokušaja da ostvare biološko roditeljstvo, ali postoji i jedan broj ljudi koji imaju svoje biološko dete, najčešće jedno, a zbog nekih prepreka sekundarnog steriliteta ili drugih životnih okolnosti se opredeljuju za usvojenje. Postoje i roditelji koji već imaju usvojeno dete i posle nekog vremena se pojave sa aplikacijom za usvojenje drugog deteta. A ponekad se u malom vremenskom razmaku pojave siblinzi (braća i sestre) koji nisu usvojeni istovremeno, pa se kontaktiraju usvojitelji i prvo oni pitaju da li bi bili spremni za još jedno usvojenje, zarad očuvanja sibling relacije. Ako jesu, prolaze kratku proceduru pripreme da im se ponovo utvrdi podobnost, vraćaju se u registar, i Centar za socijalni rad ih uzima u obzir. Motivi su različiti, a takva situacija je uglavnom ista i kada su u pitanju stranci. Reč je o ljudima iz visokorazvijenih zemalja kao što su Švedska, SAD, Francuska - u kojima postoji veliki stepen podrške za decu koja imaju teške zdravstvene probleme, hendikep, zaostaju u razvoju. Među decom koju oni usvajaju ima i poneko zdravo romsko dete, ali mi nastojimo da za takvu decu ipak nađemo domaće usvojitelje, da to budu naši ljudi u inostranstvu, ili da je jedan od supružnika našeg porekla – kaže Tekić.

Duga i složena procedura

Parovi zainteresovani za usvojenje deteta, objašnjava nam dalje gospođa Tekić, prvo podnose javne isprave u Centru za socijalni rad opštine na čijoj teritoriji žive, i time dokazuju ispunjenost zakonskih uslova za usvojenje. Ponekad se ljudi žale da je priličan broj dokumenata koje treba prikupiti izvod iz matične knjige rođenih, venčanih, državljanstvo, fotokopija lične karte, dokaz da lice nije osuđivano, kažnjavano, dokaz o prihodima, o imovinskom stanju. Ljudi smatraju da je to zamorno ili demotivišuće, ali taj paket dokumenata nije različit u bilo kojoj drugoj zemlji, i zaista definiše minimum zakonskih uslova kojima se utvrđuje opšta podobnost.

Kada se uz zahtev priloži potrebna dokumentacija, i pravnik u Centru za socijalni rad zaključi da postoje uslovi - kreće procedura koji obavljaju drugi stručnjaci u timu, a to su socijalni radnik, psiholog i pedagog.

Svaki član ovog multidisciplinarnog tima stručnjaka sagledava ono što su propisani standardi za procenu partnera: njihova lična svojstva, motivaciju za usvojenje, i druge elemente koji su relevantni za procenu podobnosti. Značajne teme o kojima se razgovara, između ostalog se odnose i na njihovo detinjstvo.

Jer, veoma je važno da se parovi "konfrontiraju" sa tim delom svog ličnog razvoja, da bi znali sa kakvim iskustvom kreću u roditeljstvo koje je malo složenije i izazovnije nego biološko.

Teme se odnose i na partnerski odnos, stabilnost braka, a ukoliko je u pitanju pojedinac, obrađuju se pitanja koja se tiču socijalne mreže osobe koja želi da usvoji dete. Ne bi bilo dobro da osoba koja je usamljena, socijalno izolovana, bez velike podrške uđe u izazovno roditeljstvo, u kome će sve biti na njoj.

Pitanja su nekad prilično intimna, ali su neophodna da bi stručnjaci saznali sve što je neophodno za procenu da li je neko spreman, i da li je u dovoljno meri razumeo u šta se upušta. Sa druge strane, neophodno je da se osobama koje prolaze kroz taj proces, podstakne izvesna vrsta samoprocene. Tek ako bez uznemirenosti mogu da odgovore na neka pitanja stručnjaka, znači da su zrelo ušli u taj proces, i da nema mnogo dilema.

Pripreme budućih usvojitelja i čekanje

Dodatna faza procene i samoprocene se obavlja kroz program pripreme u grupi, za parove koji su ispunili zakonski uslov. Teme su propisane, i odnose se na to da li ljudi u dovoljnoj meri razumeju šta je usvojenje, šta je dete bez roditeljskog staranja, kakve su karakteristike dece bez roditeljskog staranja i opšte podobne za usvojenje, kakva su njihova prethodna životna iskustva, kakve su posledice na razvoj dece, koja su od tih iskustava reverzibilna (povratna), koja nisu. Razmatra se mogućnost usvojenja dece različitih karakteristika, što ona objektivno jesu i po svojim ličnim, razvojnim, i zdravstvenim karakteristikama, nacionalnom i kulturnom poreklu.

Ljudi se senzibilišu da shvate da su u pitanju "realna" deca, koja su imala svoj prethodni život, iskustva i traume, posledice loših životnih startova zanemarivanje, zlostavljanje, napuštanje od strane roditelja. Oni se na konkretniji način uvode u realnost, kako bi mogli da se odrede u odnosu na karakteristike realne dece: Šta je to što ja želim, mogu, hoću, imam....? A šta je to što ne želim i ne mogu? Ova faza se završava odlukom o podobnosti i unošenjem podataka u nacionalni Jedinstveni lični registar usvajanja, formiran 2006. godine po godinu dana ranije usvojenom Porodičnom zakonu.

Kada usvojitelji uđu u registar, oni nisu stekli nikakvo pravo da će u određenom roku realizovati usvojenje, kako to često doživljavaju, već je samo potvrđeno da po zakonu imaju mogućnost da usvoje dete. To je najteža faza za veliki broj ljudi, jer nakon pripreme nemaju mnogo kontakta sa stručnjacima centra za socijalni rad, i treba ih razumeti. Ali, posao stručnjaka je da celu priču oko usvojenja vode tako da se za dete utvrdi opšta podobnost i, kada ono uđe u registar, traga za najboljim mogućim roditeljima. Ceo postupak usvojenja se odvija oko svakog deteta ponaosob.

Kada Centar za socijalni rad utvrdi opštu podobnost za usvojenje za konkretno dete, i podaci o njemu se unesu u registar, istovremeno se iz Ministarstva dostavlja kompletna baza podataka o budućim usvojiteljima koja je poverljiva, kao i jedna selektovana lista, zavisno od karakteristika deteta. Ukoliko sa te liste ne mogu da izvrše adekvatan izbor porodice, centri koriste celu bazu podataka dok ne nađu onu za koju u stručnoj proceduri utvrdi da u najvećoj mogućoj meri može da odgovori na potrebe deteta.

Centri imaju ograničen rok da izvrše izbor porodice za dete, koji treba da traje trideset dana, mada se toleriše i često je duži za decu koja imaju takve lične karateristike da se za njih teže pronalaze potencijalni usvojitelji. Ta deca ostaju u registru i pruža se sva moguća podrška da se pronađu usvojitelji. Za decu sa poželjnim karakteristikama, porodica se pronalazi veoma brzo.

Kako i kada detetu reći da je usvojeno?

Stručnjaci u čijoj su ustanovi deca zbrinuta dužni su da budućim usvojiteljima saopšte podatke o biološkim roditeljima. Novi mama i tata imaju pravo da znaju sve o korenima mališana kojeg primaju u svoj dom. Oni imaju obavezu da detetu otkriju da je usvojeno i ko su mu pravi roditelji.

Porodični zakon navodi da su usvojitelji dužni da kažu detetu da je usvojeno. Stvaranje nove porodice veliki je stres i za jedne i za druge, pa valja preduprediti i neke buduće neprijatnosti. A jedna od mogućih je da zlonamerna osoba saopšti detetu teške činjenice iz njegove prošlosti, koje ono ne zna. Stručnjaci smatraju da je između 4. i 5. godine najpovoljniji period da se mališanu saopšti istina. Naravno, postepeno, uz dobru pripremu, a najbolje preko primera iz bajki, koje su, uostalom, pune dece bez roditelja. Ako dete ima deset ili više godina u času kada dobija adoptivne roditelje, njegov pristanak je neophodan.

– Detetu treba reći da je usvojeno onda kada postavi pitanje o svom poreklu na način primeren uzrastu i mogućnostima da razume odgovor. Nema recepta za saopštavanje istine, ali uspostavljen odnos ljubavi, sigurnosti i prihvatanja između usvojitelja i deteta omogućava usvojiteljima da pruže odgovor, a detetu da ga prihvati. Obično to biva u periodu polaska u obdanište – smatra Vesna Tekić.

Po zakonu, period adaptacije, uzajamnog prilagođavanja, traje šest meseci, za koje vreme usvojitelji imaju pravo da se predomisle i vrate dete. To je neka vrsta medenog meseca, medena prva godin.

Poznato je da mnogi mališani koji čekaju na usvojenje dolaze iz bede, zlostavljanja, da su često zaostali u razvoju i slično. Najmanje ima beba iz porodilišta, gde ih se majke svesno odriču. Dužnost pomenutog Tima je da o svemu obavesti potencijalne roditelje, ali se nikada ne vrši pritisak. Primera radi, ako par odbije ponuđeno dete, on se jednostavno vraća na listu čekanja do sledeće prilike, objašnjava naša sagovornica.

Dragan PEJIĆ

http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=print&sid=2770

[JESSY]

Usvajanje dece u pravoslavnim porodicama

O temi usvajanja dece se među pravoslavnim porodicama u Srbiji ne razgovara često. Jedan od razloga je verovatno taj što se pravoslavni supružnici najčešće prilikom „planiranja“ porodice rukovode isključivo Božijom Voljom – koliko im Gospod pruži dece, toliko će ih i imati. A supružnici koji godinama žele da imaju decu uzdaju se da će im Gospod kroz post,  molitvu . pokajanje i lozu Svetog Simeona dati potomstvo.

Međutim, ima i onih pravoslavnih porodica u Srbiji koji se , i pored toga što imaju svoju biološku decu, odlučuju na usvajanje dece. Takođe, ima i onih pravoslavnih supružnika koji su prepoznali da je Božija Volja za to što ne mogu da dobiju svoje biološko potpomstvo upravo ta  da usvoje decu.

Tu nam dolazi misao svetog Ignjatija Brjančaninova koju parafraziramo – da oni za koje sve vreme mislimo da su naši, misleći na naše bližnje (decu, supružnika, sve one koje volimo), zapravo nisu naši već Božiji.

U tom smislu, ako istinski usvojimo ovakav stav, ne bi trebalo da bude nedoumica u pogledu usvajanja dece od strane pravoslavnih hrišćana – bilo da imaju već svoju biološku decu, bilo da ih nemaju po Božijem Promislu.

Bilo bi potrebno i bogougodno da u Srbiji imamo pravoslavnu „grupu podrške“ za pravoslavne porodice koji bi volele i razmišljaju da usvoje decu.

 

http://www.pravoslavniroditelj.org/usvajanje-dece-u-pravoslavnim-porodicama/