Свакодневни живот у разним земљама света - искуства форумаша

[Juan Valdez]

Pesma bez ikakvog smisla.

 

 

Ах да, познато је да је Мика Антић никакав песник који је само бесмислице лупетао, за разлику од чувеног Жељка Билбије.

[Juan Valdez]

Поента песме су ови стихови:

 

Опасно је као муња

опасно је као метак

да у теби вечно куња

и мучи се твој почетак.

 

А вала и ово после...

 

”Ти си увек крилат био

само си заборавио.

Зато лети.

Сањај.

Трчи.

Стварај зору кад је вече.

Нек' од тебе живот учи

да се пени и да тече.

Буди такво неко чудо

што не уме ништа мало,

па кад кренеш – крени лудо,

устрептало,

радознало.”

[Crveni Baron]

А вала и ово после...

 

”Ти си увек крилат био

само си заборавио.

Зато лети.

Сањај.

Трчи.

Стварај зору кад је вече.

Нек' од тебе живот учи

да се пени и да тече.

Буди такво неко чудо

што не уме ништа мало,

па кад кренеш – крени лудо,

устрептало,

радознало.”

 

 

Samo se nikako ne vracaj ... idi, idi, idi i ne vracaj se ... To je poenta.

[Срђан Ранђеловић]

Није баш за ову тему, јер не живим у иностранству, али ме јако вуче да поделим са вама нешто.

 

Већ годинама имам једну жељу. Жеља је настала од гледања филмова, али је ипак колико-толико остварива.

 

Жеља је да, од Бостона, кренем колима до Лос Анђелеса. Да узмем један од оних огромних коцкастих аутомобила, спустим прозоре и кренем.

 

Ех...

[obi-wan]

Није баш за ову тему, јер не живим у иностранству, али ме јако вуче да поделим са вама нешто.

 

Већ годинама имам једну жељу. Жеља је настала од гледања филмова, али је ипак колико-толико остварива.

 

Жеља је да, од Бостона, кренем колима до Лос Анђелеса. Да узмем један од оних огромних коцкастих аутомобила, спустим прозоре и кренем.

 

Ех...

 

[Срђан Ранђеловић]

Не би мени сметало ни са оваквим неким Битно ми је само да стигнем

 

 

[Ђуро Станивук]

Био у Абу Дабију прошле недеље, пословно...не бих то могао назвати ни обичном пословном визитом ни туристичким обиласком...било је нешто између...

Иако сам далеко од милионера, чак и у динарима, ово је било једно од оних путовања од милион долара, што кажу људи...

 

Мој домаћин је био један врло имућан човек из старе арапске породице, чији стамбени комплекс обухвата један блок од 200*200 метара, садржи неких 20 вила и удомљава

преко 50 чланова те фамилије...Преко пута њих живи шеиков млађи син, ткзв. "Crown prince"...Сам домаћин има око 40ак година и петоро деце...каже да се жене и удају врло млади... пре 20те године...

 

Једном недељно, врата палате се отварају за обичан народ, који долази код принца и прича му о животу и проблемима који га сналазе...кажу да принц веома брзо решава све битне проблеме...испред палате не стоје специјалци са репетираним пушкама...све делује изузетно спонтано и бајковито...

 

Где год да се уђе клима туче директно у главу...њима не смета, навикнути су, мада ми домаћин рече да са 40 година живота почињу проблеми са костима а сва деца масовно пате од алергија...наравно због клима уређаја...шаљиво је прокоментарисао да не мисле на то јер им клима уређаји помажу да прегурају дан...

...тренутно је тамо око 30 степени у плусу и почела је зима, суво доба године...иначе лети се температура пење и преко 50 степени а влага је ужасна...Лети постоји законска забрана рада напољу од 12.30 до 15.30....

 

Тамо је +3 сата у односу на Србију...радно време је углавном од 8.30 до 17.30...практично цео дан...чак и богати радије остају у канцеларији и наручују клуб сендвиче него што одлазе у ресторане за време паузе...Пушење је забрањено у јавним објектима, па сви излазе на улицу...много пуше..ко турци  

 

Чудно ми је било што сам видео много породица са малом децом у тржном центру после 23ч...после сватих да немају времена да се друже преко дана...

 

Практично свуда има кинеза, вијетнамаца, кореанаца, наравно енглеза и амера али индијаца колко волеш...тешко сам поднео њихове миришљаве штапиће и разноразне ароматизере простора који удавише начисто...процена је да у емиратима живи око 15% домаћег становништва и 85% дошљака..занимљива информација....

 

Жене су посебна прича....тамо се одваја мушко од женског посвуда...чак у јавним паркинзима постоји део за жене и за мушкарце...неке жене се рукују са мушкарцима, неке не...неке скривају само косу, некима видиш само очи а неке изгледају попут утвара потпуно покривених глава...неке не скривају ништа..био је и по који минић, али углавном од стране дошљакиња...Прво сам требао ићи сам али су онда тражили да дође једна жена из фирме са мном јер ја не могу да разговарам са клијентовом женом...

 

Врло су савремени и поред традиције...доказ су да савремени живот може уз традицију....воле мобилне телефоне, сви имају оне велике...беле...

 

Бела им је омиљена боја...због сунца...90% аутомобила је бело....јако скупа кола се возе тамо...дозвољен брзина од 60 - 80 км/ч по граду...камере све снимају, нема јурњаве...нисам видео за 7 дана 3 полицијска аутомобила...врло уређено...

 

Домаћин нас је одвео у Monte Carlo Beach Club...такве ствари сам пре виђао само на филмовима и рекламама...вероватно ћу и убудуће  ...море је предивно, топло, плаже чисте, бели песак...корњаче се размножавају тамо...имају закон који забрањује спољну расвету на плажама да не би угрожавао корњаче....замислите један Хилтон ризорт хотел без спољашње расвете...врло се поштују закони....

 

Могао бих о овоме данима......не смем све ни да причам, биће да се хвалим  а у ствари сам само јако срећан...волео бих поново да одем....

[Andre Williams]

Хвала на извештају!

 

Ајмо и од нових чланова по неку причу...

[Тања1]

Данци говоре превише гласно и не може им се веровати...Швеђани пију превише, досадни су и сувише резервисани...Норвежани су лудаци спорта и имају превише пара...Ово су неки класични стереоптипи, са којима се обрачунавамо између себе на северу. Али у ствари имамо толико тога да нас повезује: демократија, рад за добробит друштва - а поготово вредности слободе и једнакости које су угрожене у глобалном свету, где се људска права газе са свих страна - и на више начина, од којих су неки и из наших влада.

Сви ми који живимо на овим географским ширинама, где зима траје пола године, и где сунце потпуно нестане после неколико имесеци, имамо још нешто заједничко - меланхолију. Она се огледа у нашем начину постојања, размишљања, осећања - и да, у уметности и музици. Имамо таму у нама. Поготово када јесен дође - и дани су опет стварно кратки, а ноћи веома дуге и тамне, и када се мрак спусти у великој мери широм земље. Тама грли наш ум и душу, али у тами црпимо и нашу снагу, то се односи на све нас овде на северу.

 

Другим речима, данци пале светла и свеће на Михољдан. Сва светла, и оне од стеарина и оне од снова, нада и мисли и речи. Да, речи су најизразитија светлост, каже један дански писац. Светло које шири информације, знање, поверење и радост у јесењој тами која прекрива Данску више од једне деценије. Таму стварају тамни људи и жене, који дословно говоре ниским језиком, унутрашње звери данске које тако лако играју на страх и све себично и похлепно. Али, данци не желе да живе у том мраку, пале светла. Сноп светлости инклузије и поштовања заједице и слободоумности...Дакле, пишем о себи и свом животу у Данској у којој живим. Постоји - и треба да буде - места за све нас. Постоје високи плафони и простор за различитост и дебату.

 

Данска се променила од тога да је монокултурна у мултикултурално друштво. Имиграција је као што је познато почела 60-тих, 70-их и 80-тих година 20. века. Мултикултурално друштво је дошло да остане  - и данци се слажу да је добро што постоје различитости, али, постоје и многи проблеми са појединим групама, и о томе се отворено разговара о стварима - и решавају заједно. Најмање што се очекује и захтева од сваког другог је узајамно поштовање и инклузивност, и обавеза да се ради у том правцу. Али данци се плаше да сањају сан и да верују у визију. Страх од неуспеха је дубоко укорењен у данском народу, тако да, данци не сањају велике снове, више воле мале ствари као што су добра шољица кафе и комад укусне торте, седење за столом их чини срећнима, и тако се је осуђено на забаву, живи се у удобности и поштују се мали циљеви, слика се уском четком и сањају мали снови. Некад су данци сањали велике снове, таква је била ова земља пре неких петнаест година и волела бих поново да буде - и да су сви данци безбедни -  и сигурно је да јесу у односу на народе у окружењу и шире, али данас их је много више несигурних и уплашених људи. Чињеница је да ће - као и увек - планета Земља преживети...клима и биљке су се промениле...како кажу дански геолози: Земља ће надживети човека, али човек неће надживети Земљу. То је то.

 

Не, америчку ноћ вештица сигурно не славимо, може се чути посебно од старијих данаца, али деца воле бундеве, костуре, вештице и ужас и тако је задњих десетак година у Данској. Јесен је раније била без прослава, популарни празник Свих Светих је први пут дошао са Халувином, па се сада на многа места на гробовима пале свеће...Такође се на ову тему могу чути дебате о духовима и сујеверју...Тако да је ноћ вештица попунио тај празан простор, када дуги, црни дани изгледају бесконачни - тама као што знате има смисла да се фокусира на ужас и мртве, духове и натприродно, а то што овај обичај потиче из Сједињених држава - па шта, и јелка потиче из Немачке, земље према којој су данци били оријентисани против - онда.

 

Када дође пролеће, светлост сунца, топлота и цвеће,..данци се друже заједно, верују, раде за оно што верују. Сваког пролећа поново имамо искуство са чудом. Сваки пролећни сунчан дан у Данској је заиста магичан, попут бајке - јер посебно дуго сањамо у сред хладне  и тамне зиме о летњим данима. Тако лепо, тако дивно, тако невероватно када природа цвета - и хладни и тамни дани се брзо забораве сваке године, на срећу. Пред Васкрс, како то овде зову последња недеља пред Васкрс...све постаје озбиљно...Јер сада долази на земљу Он да спасе све нас, напуштене и издате, мучене и шибане, осуђене...Пати и на крају умире на крсту за наше добро...И зато што нас воли толико, смрт нема никакве шансе...То је највећа и најбоља прича за сва времена и за многе хришћане па и за данце...Али пост је скоро на издисају, време када се не једе месо, пије алкохол, секс и остале ствари повезане са задовољством. То значи, овде у нордијским земљама пост је нешто што се више не ради. Исто важи и за хот-дог штандове, којих је све мање и мање, а и то је грех Јер хот-дог штандови су симбол Данске, места где су се велики и мали људи упознавали  лицем у лице, дакле људи су могли да осете  једни друге живе од крви и меса, а не на рачунару или искривљеним дигиталним портретима. Онда се јело заједно,  делио се хлеб као што пише на библијски начин и осећала одговорност...неке успомене из касног детињства.

 

Дан молитве је дански празник, ни нарочито католички или протестантски посебан дан, више је практичан начин - све молитве спојене у један дан, тако да је било више времена за користан рад у току године. Иначе је  број државних празника масакриран. Људи у Копенхагену који је некада био мали град унутар зидина града јако су волели овај празник, увече шетали на бедемима који су тада били око целог града...данас постоје само бедеми Цитадела, Кристиансхавн бедеми и Тиволи језеро...пекари зато нису радили на овај посебан и велики дан, так да су људи куповали екста велике хлебове или лепиње за овја молитвени дан да би имали свежи хлеб - али их није било брига, ишли су на бедеме, гледали у цвеће и светло зелено лишће, слушали црквена звона и поздрављали своје пријатеље, а затим одлазили кући на топли чај и лепиње. Фридрих Струенсе се једноставно није усуђивао да елеминише овај празник, тако да још увек славимо овај празник - и даље једемо вруће лепиње и ходамо бедемима, било да живимо у Копенхагену или негде другде, било да се бунимо против данашњих Фридриха или не.

 

Стварање фронтова и зидова и ширење лажних гласина и предрасуда никада пре није било толико у данском друштву, али сада смо директно угрожени. Постоје данци против нових данаца, има оних који пуно говоре о храни, неки се куну у воће и поврће, неки у пицу и пециво...има ових и оних...Друштво је пуно којекаквих група које су заокупљене собом. Природно је да се траже заједничке споне, али ту је проблем данског идентитета који полако али сигурно слаби, а кад се не одмара довољно у себи, онда се не могу прихватити други и њихове вредности...јер данци јесу за то да сви морамо да будемо заједно и водимо рачуна једни о другима и заузмемо се за свакодневницу и проширимо своје видике, али то је једино могуће у сусрету са "другима".

 

Пре две године Данска је добила прву жену премијера, такозвану црвену владу - која изнова и изнова води плаву политику, толико да плави немају шта да кажу. Рад на повећању запошљавања и нижа пореска основица познати су као традиционалне друштвене демократске вредности данске- класична социјалдемократска реторика Данске је да они са најнижим примањима плаћају мање пореза...Наиме, социјална помоћ данас је никад мања, где је већина на граници гладовања и ниже накнаде за незапослене то јест синдикалне чланарине- плате на тржишту рада где нема довољно радних места, а опет морају да раде за ниже плате...а то свакако није социјалдемократска врлина. Политика све мање има смисла, заиста би многи волели да знају одакле ће то либерали да набаве 20 000 радних места која данас не постоје, јер да постоје, превише незапослених би одавно радило. Није истина да незапослени данци не желе да раде, овде свако жели да ради, чак и више, да се потруди да допринесе општем добру друштва, а овај приступ је нешто очигледно што либерали немају. Постоји много боја у данској политици, али мало нијанси...све је у црно и бело, лако разумљиви медијски наслови...недостаје кохезија...многе одлуке доносе се ад хок...То што се не слажемо са бојама и нијансама је само богаћење и јачање свих нас - кажу данци. Чињеница је да сиромаштво расте у Данској, мало је радних места по нижим порезима. Новац бива потрошен на индивидуалну ствар - на пример на увезену робу - уместо да се точкови покрену, јер у Данској је потребно више раста и више просперитета, али то се ради са смањењем новчане помоћи, а то ствара само и искључиво веће социјалне неједнакости - на крају можда и социјалне немире, кад многи почну да остају без прихода и средстава за живот.  Велика средња класа избегава још увек непријатни укус јефтине кока-коле и пива, а сиромашне породице седе и броје круне, тако да се план раста тренутно тешко прихвата. Међутим, у очима данаца крајње је непристојно да се вришти "Тијанић је мртав", као што то раде политички противници у другим земљама када се врши погреб неког било кога, дакле, без обзира на нечији став, био он и краљичин можда мало старомодан, пре се мисли да је неко посветио свој живот и служио својој земљи и да је непристојно позивати на песму, игру и радост, јер неко више није овде. То се једноставно не ради, поштује се, уосталом преминуло је људско биће, а живи жале губитак своје мајке, баке, деке...Данци су љубазан народ, покушавају да доведу друге и себе у срећно стање на рачун ничега, једноставно из љубазности и пријатељских и добрих намера и љубави.

 

У Данској је данас централна тема у медијима да су веома заузети на радном месту, и да се зато осећају стресно у свакодневници. Историјски гледано радно време никада није било тако кратко, јер у самом споразуму тржишта рада (споразум између једног или више послодаваца и више запослених) пише 37 сати недељно. Ово је дало повода да се испита свакодневница живота данаца. Прецизније, шта ја мислим да је разлог овом осећају за журбу. Разлог за журбу је прековремени рад, развој технологије, практичан рад или можда услов да рад и породични живот треба сјединити на виши ниво. Поред тога и власт је узела учешће у ставове да би евт могла нешто да уради да се данци осећају мање заузети. Јер трошкови друштва су велики када људи оболе од болести и стреса - али и више због изостанака са тржишта рада. Осим тогамного данаца ради прековремено сваке недеље, два од три ради прековремено, ради дуже од договореног радног времена, а трећина само спорадичан прековремени рад. Зашто данци раде прековремено? Раде због количине посла, али и зато што данци заправо воле да раде прековремено, а разлог је комбинација спољног притиска и унутрашњег притиска жеља. Унутрашња жеља долази од облика маније, односно радна дрога. Једноставно се постане зависник од посла, и једноставно се не може одбити прековремени рад. За друге је прековремени рад природна жеља за пвећањем прихода, а тиме и могућност више материјала. Други разлог за ужурбаност је развој технологије. На једној страни су производи као што је машина за прање веша, судопера итд, који су олакшали живот. С друге стране су производи мобилни телефони и интернет који могу бити фактори од којих се је под стресом, посао се не може понети кући. Могућност да се ради од куће нужно не чини да су данци под стресом, то је степен флексибилности и могућности...и лепо је радити од куће.

Породица и деца су исте ствари али две стране медаље. Обична данска породица заузета је да децу предаје и узима из дневних центара. Ово је једна од области коју желим да истакнем посебно речима...кућа посо, посо кућа.

 

Данас у парламенту има два посланика странца...мислим да су турског порекла, нисам сигурна, јер ме не занима та одвојена политика...пишу разлоге зашто мисле да нови данци имају право гласа и обавезу да учествују у демократији...Јесу управу, али то исто раде и данци...Већина данаца мисли да право и дужност да се учествује у демократији није питање рођења и ко су наши родитељи, ради се о осећању одговорности према заједници у којој живимо...И овде има много нових и старих данаца који остају на каучу уместо да изађу на изборе и ставе свој крстић. Али одзив нових данаца је много мањи од старих данаца, а ту су вероватно и многи разлози зашто људи остају код куће...али, шта год да је разлог, нема сумње да је учешће у друштву најбржи начин за интеграцију у истој заједници...оно тај крстић не прави наравно никакву интеграцију, али то је по мишљењу данаца добар почетак...Међутим, нови данци за то не показују вољу и жељу, и по тој мери има превише фундаменталистичких струја од неолиберализма до десног екстремизма и верског до оних који мисле да је то питање ствар администрације а не и вредности.

 

Мислићете да је лаж, али има једно место на Јзтланду где локални кажу да нису зрели за гејеве. То је потпуно бесмислено у Данској у 2013 одини и параде поноса која има подршку целе Данске. Многи се не слажу са ставовима овог места, и мишљења су да све зависи од људских особина - а не сексуалности, и препоручују им да консултују Владимира Путина...јер можда руском председнику треба летња резиденција на Западу. Многи су били шокирани овом изјавом да нису спремни за хомосексуалце у граду, али су и мишљења да једно место на срећу не чини хомофобију.

 

Једна од највише расправљаних тема данашњице је будућност и брига о старима, где се предлаже да одрасла деца у будућности морају да се брину о својим старим родитељима или да се откупе. Стари се осећају да су терет младима- и млади осећају да су дужни да ураде нешто за шта немају времена а ни склоности. Они стари који имају довољно новца имају супер третман, али они са мање или без средстава...такву дискриминацију старијих људи у држави благостања попут Данске нисам раније запазила, међутим, у поређењу са другим земљама у окружењу и даље, постој достојанство и брига о старима. Тачка. Нема сумње да су данцима болесни, деца и старци апсолутни приоритет. То су три најважније групе - и овде је друштво брижно и прво брине о најслабијима.

 

Пре више од годину дана, сви грађани у Данској имају дигитално поштанско сандуче и е-маил налог који треба провераати често и сваки дан, пошто на овој е-поти стиже сва пошта и обавештење за пошту из јавности. Лако је за већину, али не и свакога, старе и бескућнике и оне који су без ИТ знања и рачунара. Сви ови људи за годину-две заостајаће за друштвом више него сада, осим ако не купе компјутер и не науче да га користе. Многи неће бити у стању да добију своју пошту и тако ризикују да изгубе своје новчане и друге помоћи које их следују законским правом. Разлог за дигитално поштанско сандуче је да држава жели да штеди новац, а добитак од дигиталних сандучића тешко да уочавају чак и ИТ стручњаци...прочитала у једном чланку.

 

Данци хоће све - и желе све, када желе. Посебно када су у питању вести и знања, данци желе да знају шта се дешава, док се дешава, већина жели да зна зашто се нешто догодило, ко је шта урадио, шта може да се очекује да ће се десити и тако даље. И ову позадину, прегледност и перспективу очекују да добију веома брзо...све је брзина и дубина...али много је важних извора који су врло субјективни и пристрасни када се ради о информацијама од другима, па самим тим и не важе свим данцима као озбиљни извор...Данци су генерално били лоши да провере тачност информација, не зато што су затварали очи,него зато што оно што се каже и начин на који се каже игра главну улогу...Када је реч о логосу чињеница је да мисле објективно и непристрасно, међутим слушањем ставова и аргументата користе се патосом и више гласањем него расправама на тему...и на крају етос, кредибилитет који говорник има у примаоца је одлучујући. Што више кредибилна особа, виша етика. Етос је нешто што су увек имали - или нису имали- тако да је интересантно, и реторички и друштвено, и на све друге начине укључити се у дебату са данцима.

 

Национални осећај је обично везан за игре и спорт...можда највише од свега када је у питању дански фудбалски тим. Међутим овај осећај је у овом тренутку гори него икада. Када су освојили првенство 1992-е године, изјавили су да је то било због наше несреће, они су наиме били на првенству због рата у бившој Југославији. Ту еј и проблем једнаких права  у области спорта, наиме, мушкарци су посебно боље спонзорисани у медијима од жена данкиња које заиста играју фудбал. Данас је спорт у Данској као и свуда хладан бизнис и пословна стратегија у којој је реч о великим цифрама, и публика је бог тога тужна, али навијачи не брину о новцу, ту се ради о пеобеди...Данци се усуђују да поново верују у себе као народ који ће се слушати у великом свету, посебно када је у питању национални тим у фудбалу без обзира шта се мисли о фудбалу - окупља народ..."Ми смо црвени, ми смо бели, стојимо заједно раме уз раме"...као што се певало у оној песми на светском купу 1986...Спорт је за данце национално самопоштовање.

 

Данска има сцене за забаву и смех и друштевену критику и на више нивоа. То су сцене на којима се кажу ствари које је тешко рећи на јавној расправи. Ту се исмева све и свако у данском друштву, сваког добро изроштиљају на тим сценама. Другим речима, то је неопходан вентил у данском друштву. Поред тога било је време када смо се састајали у малим кафићима и баровима да разговарамо и дружимо се дуго у ноћ, разговарали у неформалним околностима, упознавали се као људи, саосећали једи са другима - чиста психологија, другим речима теже смо сликали ђавола и непријатеља. Дамас, нажалост не можемо да се састанемо и дружимо ван зидова - изван пажње, ту су разноразне камере и фотографи који журе да фотографишу све и шире вести на свим друштвеним платформама, а онда покрећу теорије завере на свим медијима...тако да се све више познајемо приватно, али је све мање и мање нових пријатељстава, и тако тон постаје више оштар и тежак - а непријатељске слике и слике ђавола сувише лаке за насликати. На радост свих нас за узврат сви причају са свима о свему - у корист свих, а не само једне групе.

 

Велики дански пројекти заиста имају две карактеристике: морају да се спроведу по сваку цену или имају тенденцију се заврши лоше пре него што је све почело...Живи се у друштву у коме технологија никада није била боља, има се пуно ресурса и знања, то би требало да омогући да се измисле модели који раде боље - и сигурно коштају више, међутим постоје проблеми са временом тамо где нови модели треба да замене старе, неко може кући да се врати на исту карту, а неког у истој зони кошта јако скупо.

 

Преко лета као и свуда у свету наступа тишина на политичкој сцени, летње паузе, дани за опуштање и прилика да се лежи у лежаљци и филозофира шта желимо или шта данци желе...да се дође до инспирације...јер летњи месеци су за дубоке мисли...љубав и црвене јагоде...Зелене баште и срећни људи смеју се око дрвених столова, седе и уживају у међусобном контакту, срећна деца около босонога трчкарају и потпуно црвених усана боје јагода. Сви данци имају неки однос са јагодама, посебно данским јагодама за већи део популације  данске јагоде су летња романса, и најбољег укуса су данске јагоде - иако стварно нису биле овде дуже од триста година, али као и јелке дошле су око 1800-те и тешко је замислити лето без данских јагода. Дански произвођачи јагода такође произведу око 7. 000 тона јагода сваког лета.

 

Некад се унутар Тиволија могла чути песма славуја, сви у граду волели су да чују ову музику, било у пролећно вече, топло летње поподне, касно лето...уз ове најфиније звуке који су се чули неколико пута дневно играло се тако лепо, тако да је било задовољство свима...Међутим, једног дана цар је одлучио да све који су били тако луди за песмом славуја још више усрећи, па је изградио механичког славуја, тако да природни и живи славују више не певају. Прелепу песму славуја снимио је тако да се може чути опет и опет, али авај механичком недостаје пола шарма од природног, наравно сви су били тужни. Али цар је био задовољан. Затворио је позориште за децу без да ишта ново постави на месту, и то је данас већи део града заборавио...сећамо се ми деца. Позив цару да врати живог славуја, глумце и плесаче и оркестар може завршити са тим да цар одлучи да стави велики екран. Тиволи је иначе романтична башта, пејзажна архитектура, забавни парк, а име је краљ Кристијан дрпио од једног модела у Паризу.

 

Викинзи и нордијски богови и даље живе - али у позоришту. Бити публика за ову представу је као слушати сагу директно повезану са викинзима и старим добрим временима и гледати право у свет богова, најближе речено као да се је у самој Валхали...јер баш актери се потруде да певају, говоре и понашају тако - борба, љубав, бол, живот - и смрт у потпуности, ништа није са пола срца, све је максимум. Исто важи и за рок мјузикл интегрисан у акције и запелте у глуми Валхала балада - љубав, драма и нордијски богови. Наравно, има доста хумора, смешних игара и речи и пинг - понг са публиком, подригивања тролова, негативаца који мисле само на своје дупе - и упропасте све за друге. И они заиста недвосмислено разбијају срећу у Валхали. Звучи толико моћно да аутоматски на памет пада данск патриотизам, тако да прича граби и држи на оку свачију концентрацију било да се је десет или педесет година.

 

Данска је густо насељена земља, више од 90 одсто састоји се од градова и културних пејзажа. Природа и животиње су разноврсне, па је овде и основа за многе и велике природне лепоте. Овде се могу срести брдовити пејзажи, мочварне области, много језера и потока, мочвара, километри пешчаних плажа и изузетно дуге обале. Већина данских села доступна је свима, и овде се данци опуштају и проналазе мир. И на кратким раздаљинама у ДАнској иима да се проба мало од свега. Монс Клинт литице и други бисери данске, палате, природни кампови и паркови, шуме које карактерише много врста дрвећа које инспиришу...и млади и стари су веома активни у природи, у дивљини,  ...постоје фитнес курсеви широм земље, курсеви за јахање, кану и кајак курсеви на потоцима и језерима, такође за успињање или цлимбинг...на острву се могу наћи неколико места посебно на Борнхолму...на много места у природи се могу пронаћи столови и клупе...слободан и неометан риболов итд...А преко зиме, када је лед довољно дебео да носи сви хоће преко језера и потока ако није другачије наведено натписима и прописима...агенције природе не мере дебљину леда, па самим тим не преузимају никакву одговорност за безбедност, вожња на леду је на сопствени ризик...иста правила и за пецање на леду као за обични риболов. Нека језера нуде бесплатно пецање, друга наплаћују.

 

Постоји мноштво удобних кафића, традиционалних пубова, микро пивара, дискотека и ноћних ексклузивних клубова у Копенхагену (или скраћено CPH а мој псеудоним nlcph управо је ово та скраћеница, а прва два слова име и презиме). Викендом посебно унутрашњост града је пуна живота - и дуго у ситне сате, али и други делови града. Данци викендом не иду жедни у кревет. Барови су пуни фенси пића и продају се рекордном брзином уз застарели џубокс негде у позадини. Већина места имају своје редовне госте. Мој фаворит су винотеке, широк избор вина од познатих и мање познатих винарија, са пријатељима уз добру чашу вина и сродну вечеру у неком тихом ресторану. Ресторани су разноврсни и инспирисани земљама широм света, посебно пуни преко викенда. Град нуди све од маинстреам дискотека до гламурозних подземних пубова...данци викендом немају разлога да журе и иду раније кући, јер је већина места отворено до касно у ноћ.

 

У принципу, дански класици су ражани хлеб, кромпир и ћуфте, углавном ове намирнице једу старије особе, млади једу највише зобене пахуље. Ако би гледала на географију, Јуланд је заглављен у традиционалној храни попут кобасица и пецива, док су суши и риба најпопуларнији у главном граду. Гледајући по узрасту млади три пута више једу пицу од старијих. Млади такође пију мање вина од старијих, пију више соде и на жалост много алкохола.

 

Данска је позната као земља чуда и авантуре. У мени ова илузија није никад сломљена, више од 30 година како сам овде. Данска је пуна осмеха, посебно у комбинацији са поносом. Дански језик је странцима тежак у почетку, али брзо се схвати већина онога што је речено. Овде су неки моји велики пријатељи радили на премошћавању јаза између српске и данске културе.Ја сам са оба народа, за сада, тим толико да више волим Србију. Волим да путујем и срећем се са новим људима и културама...прошла сам већи део Европе...али и даље путеве...Србија ме вуче тако невероватно...али ако бих негде волела да се вратим и останем да живим заувек то је кршевита Српска Црна Гора...ту баш онако крв струји кроз мене и сва се усталаса...

 

foto: nlcph Yandex,ru

[Тања1]

Срђане, опрости грешке, мало времена, брзо типкала.

[feeble]

Ал се расписа, свака част. Од овога може да се изда џепна књига

 

Елем, да питам нешто. Другар из војске је ишао у Данску да ради као асистент на неком техничком факултету и каже да Данци баш и не воле странце. А он је човек питом, образован и баш пријатан. Сумњам да је он правио неке проблеме али каже да није дочекао баш добродошлицу међу колегама. Да ли је то тако, или је можда он наишао на лошу екипу?

[Тања1]

Ал се расписа, свака част. Од овога може да се изда џепна књига

 

Елем, да питам нешто. Другар из војске је ишао у Данску да ради као асистент на неком техничком факултету и каже да Данци баш и не воле странце. А он је човек питом, образован и баш пријатан. Сумњам да је он правио неке проблеме али каже да није дочекао баш добродошлицу међу колегама. Да ли је то тако, или је можда он наишао на лошу екипу?

Расписала сам се, значи, данас сам имала довољно времена, јер седим сама дома што је реткост. Грешке нисам исправила јер сам заборавила да на форуму имам свега десетак минута да прегледам баш дугачак текст.

 

Искрено, не знам одговор на твоје питање, мислим да све зависи од тога колико се један народ познаје...више области и нивоа...и колико сами доприносимо неком стању, а колико друга страна. Никад нисам имала проблема.

[Срђан Шијакињић]

Хвала Ђуро, хвала нлкпх, уживао сам!

[zuti car]

Ja resih da malo snimam zanimljivosti i turisticke atrakcije ovde gde zivim kao i svakodnevne stvari . Danas napravih prvi probni video . Ako nekoga zanima i zeli da vidi nesto posebno neka kaze , svaki savet je dobrodosao

 

http://www.youtube.com/watch?v=QYvDXkYm9j8

[Срђан Шијакињић]

Чисто да мало ривајвујем тему, можда има неки нови члан да га не мрзи да куцка