Сретење Господње

[JESSY]

Епископ бачки др Иринеј: БЕСЕДА НА СРЕТЕЊЕ

 

У име Оца и Сина и Светога Духа, амин.

Драга браћо и сестре, данас наша Црква, то значи и сви ми њени синови и кћери, прослављамо један редак и благословен празник.

Празник пресвете Богородице али и са елементима Господњега празника назван Сретење, тј. Празник сусрета.

Какав је то празник сретања или сусретања, видимо у повести Светог Јеванђеља које смо управо саслушали, где остварује Господ једно древно пророчанство из старозаветне епохе дато једном праведном човеку старцу Симеону, да неће склопити очи док не буде видео својим очима помазаника Господњега, тј. Христа Господа.

И то се остварило на данашњи дан,пре ето двадесет векова, када испуњавајући прописе Мојсијевог обредног закона, пресвета Богородица и праведни старац Јосиф обручник, доносе дете Исуса у Храм јерусалимски, да изврше на њему оно што је по закону,како каже јеванђелист,и да принесу жртву по прописима тадашњег богослужења у јерусалимском Храму. Тада просвећен Духом Светим праведни старац Симеон, постаје свестан да се остварује њему дато обећање Божије, и да то дете, а нагледао се сигурно у свом дугом веку разне и многобројне деце, да управо то детенце, донето у храм као и толика друга током година споља гледано ни почему различито од толике друге деце, јесте управо тај обећани помазаник Господњи онај који доноси Царство Божије у свет, који дарује Духа Светога свету.И зато се и зове помазаник или Христос јер је помазан Духом Божијим-Духом Светим. Пун је Духа Светога и дарује Духа Светога. И тако он узноси Богу своју познату химну благодарења коју иначе у богослужењу сваки дан чујемо, «Сад отпушташ Господе, слугу свога у миру, јер видеше очи моје спасење твоје».

 

То је тај сусрет, који поред непосредног историјског садржаја и смисла ових догађаја тако веродостојно а у исти мах скромно и једноставно описаног богонадахнутим речима светог јеванђелиста има и свој непролазнии духовни смисао своју у сваком времену актуелну и спасоносну поруку за свакога Хришћанина и за свако људско биће.Наиме тај празник и тај догађај не описује само један сусрет него и тајну сједињења божанства и човечанства у личности Христовој а кроз Њега кроз тело Његово кроз Цркву и сједињење свега људскога рода и све творевине Божије са Богом.

После онога страшног раздвајања које у свет доноси грех. Грех и јесте то раздвајање или прекидање општења са извором живота и зато је он ужас над ужасима и пакао над пакловима. Изумитељ греха ђаво, та реч ђаво на грчом дијаволос – првобитно значи онај који раздваја, који раздељује, а после добија и значење онога ко клевета и лаже а знамо на жалост да његови свесни или несвесни ученици и следбеници и данас непрекидно као и у ранијим временим лажу и клеветају и Христа и Цркву његову.

Сведоци смо тога и код нас ево готово свакодневно кроз страшну злоупотребу медија где се даје простор управо тим носиоцима клевете и тима који деле, раздељују, раздвајају, свесно или несвесно, учествујући у ђавољој работи у свету и тиме рушећи, опет свесно или несвесно, не мења ствар, дело Христово, који је дошао у свет како каже Свето Писмо, да «раскопа дела ђавоља» и да поново сабере уједно расејану децу божију тј род људски.

Тако дакле у овом сусрету ми сагледавамо не само спољашњи сусрет, видели смо, чили смо, опис у јеванђељу да старац узима у наручје то чудесно детенце Христа и благосиљајући њега, хвалећи Бога изговара речи своје молитве, него је то сусретање уствари почетак тајне сједињења Бога и човека а та тајна остварује се рекох у личности Христовој – Богочовечанској личности помазаника Божијега, спаситеља света. Свети црквени песник на данашњи дан пева да Бог као Отац Небески шаље Свога Сина и Он, Син Божији, постаје син човечији и у детету препознајемо управо тог савршеног Бога у детету Исусу који се спомиње на данашњи дан у Светом Јеванђељу. Дакле сједињење Творца и твари, нестворене и створене природе, остварује се у Њему, а кад кажемо у Њему то подразумева и Тело Његово – Цркву, јер се Он никада не може замислити нити постоји без Своје Цркве – без Свога Тела. И зато и ми браћо и сестре, свој живот као Хришћани схватамо као непрекидни трајни неразлучни сусрет, који траје свакога дана, свакога часа нашега живота. Сусретање са живим Богом који нам тиме дарује Себе, дарује живот вечни, блаженство вечно, а савршенство и пуноћа тог сусрета јесте у пуном сједињењу са Њим у тајни Светога Причећа у тајни Свете Литургије.

Зато свака Света Литургија није испуњавање неких обичаја, безбожници који ових дана пуним устима како они знају боље шта је Црква, него епископи духовни вођи Цркве и причају о гозбама, славу и празнике схватају као гозбе, чак један од тих заблуделих богобоаца и црквобораца каже да он слави славу тако што приређује најлуђу журку у својој кући која се да замислити, можете мислити какве то везе има са нашом вером са нашом Црквом са обичном људском пристојношћу макар оноликом колика постоји код незнабожаца, дакле све је у таквом свету ишчашено, померено, болесно, морбидно, тужно и отужни и наравно са дубоким жаљењем треба да се молимо Богу да својом благодаћу и својим човекољубљем уразуми и нас а и све те заблуделе ближње наше.

Зашто помињем то?

Не зато што је то толико важно, него зато што управо сједињење са Господом у литургији која није како такви људи мисле некакво окупљање ради виђења, ради чувања обичаја, како они говоре.

Нема обичаја! Ради се о животу и то о животу вечном. Само из тог извора постоји могућност излаза из свих безизлаза, превазилажење свих криза, јер у корену свих криза и свих безизлаза није економија, ни политика, ни други елементи овога пролазнога света. У корену свега тога јесте или вера или неверје. Тамо где посустане вера, где човек не доживљава овај свет као дар Божији, као благослов Божији, где не доживљава ближње као такође свој рај, као свој пут у рај кроз љубав, него доживљава као противљење као нешто што треба уклонити, савладати, згазити, да бисмо ми владали, е тиме се онда долази до неверја и до претварање света у пакао уместо у рај. И зато је важно да схватимо шта је живот Цркве, шта је центар тог њеног живота – Света Литургија, то је место нашег сусрета са живим Богом. То је место где се остварује тајна Цркве, као у овом призору где старац Симеон држи у наручју Богодете Исуса, а пре тога и Бог кроз то дете држи у свом наручју цео свет видљиви и невидљиви и то за навек, тако и ми удостојавамо се не у наручје, него у саму своју најдубљу унутрашњост у срца своја да примимо Господа Исуса Христа као тело и крв Христову а пре тога својом љубављу Он прима нас за причаснике свога живота, за како каже апостол Петар – учеснике божанске природе, божанског живота, заједничаре божанског вечног живота којим Света Тројица живи. То је величина и тајна Цркве и то не могу да схвате никакви незнабошци и богоборци, надајмо се да ће Бог просветлити бар некога од њих али да и нас просветли Духом Светим као што је старца праведнога Симеона, да и ми будемо много свеснији те истине, те најрадосније вести коју може човек сазнати у овоме свету, те благовести, тог јеванђеља спасења. Зато је дакле овај празник за нас радосни празник.

Лепо је и то што у нашој новијој историји се празника буђења из спољашњег ропства под туђинима поклопио са овим празником када прослављамо истинско ослобођење из духовног ропства од кога једино Господ у Христу може да нас ослободи и зато је то данас празник свих нас, празник читавог нашег народа, празник свих Хришћана, празник читаве Цркве, празник неба и земље.

Нека Господ и нас удостоји браћо и сестре, да када дође свршетак нашега живљења овде на земљи, можемо и ми са најдубљом вером и колико год је више могуће мирном савешћу пред Господом да изговоримо речи које је он изговорио «Сад отпушташ Господе слугу твога у миру јер видеше очи моје спасење твоје» у овом животу ми треба да видимо спасење у лику Спаситеља Христа.И као што лепо рече чини ми се Достојевски, велики православни писац, великог православног народа и целог целог света: «Онај човек који не доживи рај, ко не види Бога у овоме веку, кроз Цркву Његову, тај неће доживети ни видети ни у будућем веку». И зато је наша одговорност овде, како ћемо употребити своју слободу, да ли ћемо бити за Бога или против Њега и да ли ћемо доживети сусрет са њим ради чега постоји Црква Његова или ће нам живот проћи на њивама глади, у тумарању странпутицама, где ће нашом кривицом и нашом вољом бити спречен тај једини важан сусрет и то једино право јединство и међу људима и међу светом (и људима) јер се оно заснива на јединству са живим Богом који је један у Светој Тројици којему нека је слава у векове, амин.

* * *

15/2. фебруара 2012. године, у новосадском Саборном храму.

Преузето са: Радио Светигора

[JESSY]

протојереј Родион Путјатин: БЕСЕДА НА СРЕТЕЊЕ

Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје Спасење твоје(Лк. 2, 29 – 30).

Свети праведни Симеон, тек што је видео Спаситеља, Господа нашег Исуса Христа, постао је спокојан, премда је имао на уму да му ускоро након овога предстоји да умре, пошто му је тако предсказано Духом Светим. Видећи Спаситеља пред собом, није се бојао да увиди и своју смрт. „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; Јер видјеше очи моје Спасење твоје “… Слушаоци-хришћани! При нашем помишљању на то да ћемо неизоставно кад-тад умрети, многе од нас обузима немир, брижност, страх и ужас; али уколико се приликом овога будемо сећали нашег Спаситеља, врло лако можемо да се успокојимо.

Тако се на пример ја понекад бојим да не умрем скоро, желео бих још да поживим. Ипак, зашто бих се сувишно плашио да не умрем убрзо? Спаитељ неће дозволити да умрем пре времена, мој је живот у Његовим спасоносним рукама. Некада ми немир стварају предсмрна мучења оних који умиру: ова су мучења ужасна, то је страшно и гледати у каквим мукама људи понекад умиру. Ипак, зашто бих се сувише узнемиравао око тога сада? Када будем умирао, мој Спаситељ ће бити са мном, а са њим ми предсмртне муке неће бити мучење. Понекад ме ужасава помисао да ће ме спустити у гроб, да ће преко мене набацати земљу и да ћу тамо иструлети, претварајући се у земљу, у прах. Али зашто ме ово ужасава? Мој Спаситељ ме неће оставити у гробу, сакупиће и прах мој тамо и на Његов глас, ја ћу жив устати из гроба.

Некада ме забрињава шта ће бити са мојом децом, рођацима, блиским срцу људима. Ја ћу умрети, а како ће они живети без мене? Ко ће им у потребама помагати, ко ће их у тугама тешити, ко ће их доброме научити, ко ће их од злога сачувати? Ах, до каквих само порока понекад људе доводи потреба и сиромаштво, незнање и необразованост! У какве тада преступе упадају људи само зато што нема никога да их посматра и да их уразуми! Ипак, зашто се превише бринути? Мој Спаситељ је и њихов Спаситељ и они у мени управо познају Њега. Тако Господе, Ти и у потребама помажеш и у тугама тешиш и доброме учиш и од лошег чуваш моју децу, моје рођаке и све оне који су ми драги, када мене не буде са њима. Сада их предајем Теби. Христу, Богу мом, а Теби ћу их оставити и када будем умирао и верујем да их ти нећеш оставити, да ћеш се заузети за њих, спасити, помиловати и сачувати.

Плаше ме вечне муке након смрти. Ове су муке застрашујуће! Вечно се жалостити, вечно плакати, вечно горети у огњу, вечно седети у тами! Ипак, зашто бих долазио у униније од овог страха? Боље је молити се Спаситељу него унивати. Да, мој Спаситељ је моје спасење од вечних мука након смрти. Њему ћу се молити да ме избави од неугасивог огња и осталих вечних мука. Молим се и сада и умрећу са том молитвом, а уколико умрем са молитвом Спаситељу, спасиће ме Он и вечних мучења.

Још много тога нас може бринути, плашити, ужасавати када помишљамо на нашу смрт, али у свему лако можемо задобити спокојство, уколико се само присетимо да имамо Спаситеља, Господа Исуса Христа. Наш Спаситељ нас спасава од сваког страха, успокојава у сваком неспокојству. Да Господе, многи су страхови навалили на мене. Чини ми се да не пролази ни један дан, да се нечега не уплашим – ради себе и ради других, а више од свега и чешће од свега бојим се за себе због мојих грехова. Али када се сетим Тебе – мога Спаситеља, одмах престаје сваки страх; тада се и грехова својих мање бојим јер се надам да ћеш ме и од њих спасити, ма како да су они тешки.

О, ја бих био најспокојнији човек, када бих се свагда сећао Тебе! Подсети ме, Господе, Сам Ти на Себе, када Те заборавим. Сећајући се Тебе и успокојавајући се Тобом, ја се бојим само једнога, да те одједном не заборавим. Ипак и овде ја верујем и надам се да Ти мене нећеш заборавити. Нећеш ме заборавити ни уколико ја будем почео да заборављам Тебе. О ти си увек мој Бог, Ти си моја вечна нада! Амин.