"Верификација" (доказ) обожења

[Александар Милојков]

Читао сам скоро један од говора старца Порфирија Кавсокаливита где ми је једна реченица посебно запала за око. Наиме, блажени старац је рекао: Васкрсење бива одмах по упокојењу.... (парафразира о сам). Да, помало чудно, али ради се о несхватљивом прожимању есхатологије и историје у тајни обожења личности. Погледајте ове фотографије упокојеног старца Јосифа Светогорца:

У моменту упокојења:

Неких сат времена након тога:

[Александар Милојков]

Ове фотографије су сведочанство горњих речи старца Порфирија: Васкрсење бива одмах након упокојења. Недокучиво преплитање есхатона и историје, оно парадоксално литургијско оприсутњење будућег Царства Небеског: сада и овде, али још увек не.

[DYNABLASTER]

ja mislim da je to slucaj samo sa izuzetnim ljudima, tj sa onima koji su spremni na vaskrsenje

ko nije ciste savesti ili ga nesto jos veze za zemlju taj ide u "cekaonicu"

[Александар Милојков]

ja mislim da je to samo slucaj samo sa izuzetnim ljudima, tj sa onima koji su spremni na vaskrsenje

А они "неспремни" су у "чистилишту"? Јок брате. Есхатон и време....велика је то тајна. Литургија је одговор, откривење те тајне.

[DYNABLASTER]

tajna jeste, ali nije svakome dato da zna sta se desava...

a nisam rekao niti mislio na "cistilise"

[Александар Милојков]

tajna jeste, ali nije svima dato da zna sta se desava...

Литургија је одговор. Треба разумети Литургију. Нажалост, ми нисмо ни свесни какво је благо Литургија. "Сећајући се....Другог и славног Доласка..." Како се сећамо будућности? Управо је о томе овде реч.

[DYNABLASTER]

pored misljenja starca Porfirija, konsultuj jos misljenja, pa ces videti o cemu pricam

[Natasa.]

Videla sam ove fotografije, je l ima neko naucno objasnjenje zasto se osmehuje?

[Grizzly Adams]

Научно, људи се осмехују када виде неког познатог кога воле...

[Natasa.]

Научно, људи се осмехују када виде неког познатог кога воле...

Zvonko, kad ti ,kao racionalista laie_14 , to kazes onda mora da je tacno prstgore .

Super igra reci мајкл

[antics]

Преплитање времене реалности, наше садашњости, и есхатона, то јест Божије садашњости је, мислим, веома разумљиво.

У праву је старац Порфирије, јер последње искуство мога живота биће - моја смрт. И престаћу да постојим у нашој садашњости, неће ме бити. Неће иза мене остати нека душа, која ће тумарати некуда неких 40 дана и слично. Неће ме бити, бићу раздељен у времену. Али, нећу престати да постојим! Јер, и наша прошлост, и наша садашњост и наша будућност су за Бога једно вечно сада. Дакле, гледано из нашег времена, ја ћу нестати, али ћу преживети у вечном сећању Божијем, јер из те перспективе нећу ни умрети (ако умрем са вером у васкрсење и живот вечни), јер Господ је Бог живих.

Вратимо се на људско искуство. Последњи мој трен биће моја смрт. И следеће што ћу искусити биће Долазак Сина Божијег у слави и васкрсење. Сад, да ли ће од момента моје смрти до Његовог другог Доласка проћи 3 дана, 3 године или 3 милиона година - то за мене неће имати никакав значај, јер време на мене неће имати утицај, ја нећу имати искуство времена које протиче.

Код светитеља имамо једну занимљиву појаву која баш то сведочи: да светитељи присуствују у овом свету из два правца. Узмимо, на пример, светог Василија Острошког. То је светитељ који се често јавља и чудотвори у нашем народу, али и шире. Без даљњег да су његове мошти у кивоту на Острогу - али то је перспектива ове времене реалности. Светитељ који походи оне који ишту да их молитвено заступа пред Престолом Творца јавља се из есхатона - и то никако није немогуће, јер је есхатон остварење вечности, а вечност подразумева сва времена. Тако се може рећи да се васкрсење догађа одмах после смрти (као што неки светитељи и пројављују), али се и не догађа одмах после смрти. Већ сада, али не још увек.

И мислим и верујем да нам светитељи дају та и таква сведочанства, баш да не угасне есхатолошки дух Цркве, кога потресају многи самозванци и "нинџа - православци".

[dragisa]

....

У праву је старац Порфирије, јер последње искуство мога живота биће - моја смрт. И престаћу да постојим у нашој садашњости, неће ме бити. Неће иза мене остати нека душа, која ће тумарати некуда неких 40 дана и слично. Неће ме бити, бићу раздељен у времену. Али, нећу престати да постојим! Јер, и наша прошлост, и наша садашњост и наша будућност су за Бога једно вечно сада. Дакле, гледано из нашег времена, ја ћу нестати, али ћу преживети у вечном сећању Божијем, јер из те перспективе нећу ни умрети (ако умрем са вером у васкрсење и живот вечни), јер Господ је Бог живих.

Вратимо се на људско искуство. Последњи мој трен биће моја смрт. И следеће што ћу искусити биће Долазак Сина Божијег у слави и васкрсење. Сад, да ли ће од момента моје смрти до Његовог другог Доласка проћи 3 дана, 3 године или 3 милиона година - то за мене неће имати никакав значај, јер време на мене неће имати утицај, ја нећу имати искуство времена које протиче.

....

slazem se sa recenim, medjutim u ovom podvucenom delu provejava shvatanje Vaskrsenja onaka kako se uobicajeno tumaci, a to je da ce "na kraju Istorije doci do Vaskrsenja mrtvih" i da ce "svi mrtvi ustati iz grobova". vise puta sam razmisljao da pokrenem ovu temu ali iskreno receno jedino sto me je sprecavalo da je pokrenem jeste, odnosno bila bi, moja ne dostojnost da govorim o njoj, jer bi to podrazumevalo pre svega moj savrsen zivot u Hristu koji je na zalost daleko od mene.

dakle, smatram da je uobicajeno klasicno shvatanje Vaskrsenja kao "poslednjeg" dana kada ce svi mrtvi ustati iz svojih grobova (dakle u onom bukvalnom smislu) pogresno. cini mi se da je u tim recima sadrzan jedan drugaciji smisao, i drugaciji opis sta ustvari Vaskrsenje jeste. taj smisao podrazumeva vecni zivot Licnosti ali koja gubitkom tela ne gubi na postojanju. slobodno me iskritikujte za platonizam i razdvajanje Licnosti od prirode, ali mislim da imam prilicno dobre argumente za tu tvrdnju.

Vaskrsenje za mene jeste upravo Vecni zivot Licnosti (ili sto bi rebnitelji pogresno nazivali "besmrtne duse") posle fizicke smrti tela, s tim sto to njeno vaskrsenje odnosno nastavljanje postojanje nije rezultat njene besmrtnosti po prirodi (platonovo shvatanje postojanja dva sveta) vec je to njeno postojanje rezultat bogolikosti koja je coveku data prilikom njegovog stvaranja, dakle vecno postojanje iskljucivo zeljom i voljom Bozijom koji je to tako hteo. u tom smislu, smrt je pobedjena samim faktom postojanja nakon same fizicke smrti, a ne cekanjem dana "kada ce svi mrtvi ustati". dan kada ce svi mrtvi ustati jeste ustvari dan same smrti, i proishodi iz same cinjenice vecnog zivota nasih Bogolikih licnosti zbog kojih taj dan smrti ustvari jeste ujedno taj dan vaskrsenja, za sve upokojene kad god da su se upokojili, dakle dan kada ce svi mrtvi "ustaju iz grobova".

smisao pravoslavnog potenciranja "Vaskrsenaj tela" odnodsno Vaskrsenja u telu ima drugi smisao (od onog bukvalnog "ustaju mrtvaci iz grobova"). celo pravoslavno predanje i vera blagoveste samo jedno "Vaskrsenje tela", ali zasto je naglasak na tome? covecijem rodu licnost je data i kao seme i kao zadati cilj (Licnost sa velikim L, Licnost sina Bozijeg). buduci da je vaskrsenje ustvari neunistivost Licnosti (pa makar ona bila i samo na nivou semena) onda je od krucijalne vaznosti otvariti tu meru Licnosti jos ovde u telu. ukoliko se ona ne ostvari tada (za zivota) to vaskrsenje onda predstavlja pun promasaj, Jevandjelje govori da ce u jedan čas jedni u vaskrsenje života, a drugi u vaskrsenje suda.

dakle zemaljski zivot u smislu zivota u "koznim haljinama", dakle u telu, jeste kao i kod svih bica jedan proces rasta, u kojem se biljka ili razvije ili uvene. nema kad drugo Licnost da se razvija i upodobljava nego vode i sada. gde drugde?

pre nego me iskritikujete za narusavanje predanja o ustajanju iz grobova (koje jeste tacno ali u drugom smislu), i kako nema duse (citaj Licnosti) bez tela, evo prosudite i sami, da li se i za Apostola Pavla onda moze reci da je platonicar? ne bi rekao:

35. Али рећи ће неко: Како ће устати мртви? И у каквом ће тијелу доћи?

36. Безумниче, оно што ти сијеш неће оживјети ако не умре.

37. И што сијеш, не сијеш тијело које ће настати, него голо зрно, било пшенично или неко друго.

38. А Бог му даје тијело како хоће, и свакоме сјемену своје тијело.

(Зач. 162).

39. Није свако тијело исто тијело, него је друго тијело човјечије, а друго тијело животињско, а друго рибље, а друго птичије.

40. И постоје тјелеса небеска и тјелеса земаљска; али је друга слава небеских а друга земаљских.

41. Друга је слава сунца, а друга слава мјесеца, и друга слава звијезда, јер се звијезда од звијезде разликује у слави.

42. Тако и васкрсење мртвих: сије се у распадљивости, устаје у нераспадљивости;

43. Сије се у бешчашћу, устаје у слави; сије се у немоћи, устаје у сили;

44. Сије се тијело душевно, устаје тијело духовно. Постоји тијело душевно и постоји тијело духовно.

45. Тако је и написано: Први човјек Адам постаде душа жива, а посљедњи Адам дух који оживљује.

46. Али није прво духовно, него душевно, потом духовно.

(Зач. 163).

47. Први човјек је од земље, земљан; други човјек је Господ са неба.

48. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески.

49. И као што носисмо слику земљанога, тако ћемо носити и слику небескога.

50. А ово кажем, браћо, да тијело и крв не могу наслиједити Царства Божијега, нити распадљивост насљеђује нераспадљивост.

51. Ево вам казујем тајну: Сви нећемо помријети, а сви ћемо се промијенити,

52. Уједанпут, у трену ока, при посљедњој труби; јер ће затрубити, и мртви ће васкрснути нераспадљиви, и ми ћемо се промијенити.

53. Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност.

54. А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она ријеч што је написана: Побједа прождрије смрт.

[dragisa]

truba koju ce "svi mrtvi cuti i ustati iz grobova" jeste ustvari samo poznajne same istine Sina Bozijeg

28. Не чудите се томе, јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега,

29. И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда.

39. А ово је воља Оца који ме посла, да све што ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у посљедњи дан.

(Зач. 22).

40. А ово је воља Оца који ме посла, да сваки који види Сина и вјерује у њега има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан.

35. А који се удостојише добити онај вијек и васкрсење из мртвих, нити се жене нити се удају;

36. Јер више не могу умријети, јер су као анђели, и синови су Божији када су синови васкрсења.

37. А да мртви устају, и Мојсеј показа код купине када назива Господа Богом Авраамовим и Богом Исаковим и Богом Јаковљевим.

38. А Бог није Бог мртвих него живих; јер су њему сви живи.

[antics]

Мислим да ти је резоновање начелно добро, али да ти је некако промакла поента. Крај историје подразумева (условно речено) промену квалитета историје: све ће бити преображено, па тако и време. Неће нестати - јер у дан Страшнога суда управо ће то бити најстрашније: да сви стојимо пред Праведним Судијом и свако од нас види сваку секунду свачијег живота. То је, збиља, страшно, а Господ ће потврдити наш избор, и рећи ће: Како чујем, онако судим. Дакле, васкрсење у последњи дан стоји, и то је вера Цркве од првог њеног дана. Међутим, то није нужно у супротности са тиме што ти верујеш. Ти само видиш другу димензију тога истог - ти посматраш јединку као уграђену у корпоративну личност Христову. Јес' да мало вуче на платонизам, али не колико концепт душе бесмртне саме по себи, по сопственој суштини. Међутим, колико та концепција наглашава индивидуализам и самодовољност, мислим да код тебе помало провејава потпуна супротност, некакав свеконзумирајући пантеистички први принцип.

Истина је вера Цркве - између једног и другог. А мени се некако чини да си то веровање развио због немогућности повезивања сукцесивности и једновремености васкрсења да се тако изразим. Дакле, да ли севаскрсење догађа за свакога од нас (раздељено у времену), или одједном? Мени се чини - и једно и друго. Временске перспективе се преплићу, па се може рећи за онога ко је преминуо, да је отишао на небо. А с друге стране, Црква на опелу моли Господа да преминули остане у Његовом сећању (Вјечнаја памјат).

Даље, мислим да свако од нас може да има свој доживљај, боље да кажем своју представу, јер и апостол Павле је рекао да је видео ствари о којима човеку није дозвољено говорити, а (чини ми се) свети Симеон Нови Богослов је рекао да ко је видео Бога схватио је да ништа није видео (тј да о томе ништа не може да каже). Значи, мислим да нам је дозвољено да сами конструишемо своје схватање, али све док је оно у границама које је дефинисала вера Цркве.

[Александар Милојков]

Преплитање времене реалности, наше садашњости, и есхатона, то јест Божије садашњости је, мислим, веома разумљиво.

У праву је старац Порфирије, јер последње искуство мога живота биће - моја смрт. И престаћу да постојим у нашој садашњости, неће ме бити. Неће иза мене остати нека душа, која ће тумарати некуда неких 40 дана и слично. Неће ме бити, бићу раздељен у времену. Али, нећу престати да постојим! Јер, и наша прошлост, и наша садашњост и наша будућност су за Бога једно вечно сада. Дакле, гледано из нашег времена, ја ћу нестати, али ћу преживети у вечном сећању Божијем, јер из те перспективе нећу ни умрети (ако умрем са вером у васкрсење и живот вечни), јер Господ је Бог живих.

Вратимо се на људско искуство. Последњи мој трен биће моја смрт. И следеће што ћу искусити биће Долазак Сина Божијег у слави и васкрсење. Сад, да ли ће од момента моје смрти до Његовог другог Доласка проћи 3 дана, 3 године или 3 милиона година - то за мене неће имати никакав значај, јер време на мене неће имати утицај, ја нећу имати искуство времена које протиче.

Код светитеља имамо једну занимљиву појаву која баш то сведочи: да светитељи присуствују у овом свету из два правца. Узмимо, на пример, светог Василија Острошког. То је светитељ који се често јавља и чудотвори у нашем народу, али и шире. Без даљњег да су његове мошти у кивоту на Острогу - али то је перспектива ове времене реалности. Светитељ који походи оне који ишту да их молитвено заступа пред Престолом Творца јавља се из есхатона - и то никако није немогуће, јер је есхатон остварење вечности, а вечност подразумева сва времена. Тако се може рећи да се васкрсење догађа одмах после смрти (као што неки светитељи и пројављују), али се и не догађа одмах после смрти. Већ сада, али не још увек.

И мислим и верујем да нам светитељи дају та и таква сведочанства, баш да не угасне есхатолошки дух Цркве, кога потресају многи самозванци и "нинџа - православци".

Управо тако.