Đakon Andrej Kurajev - o mitarstvima

[Милан Меденица :)]

Не, ова слика нема везе са митарствима. Слика представља напредовање у врлини и подвигу (пењање уз лестве). Јован Лествичник је објаснио 30 стадијума (толико има и степеница на овим лествама) до постизања савршене љубави.

Демони са стране предтсавњају стална искушења која многе монахе обарају са тог пута (пењања).

[Милан Меденица :)]

Нико не спори да је подвиг и учење врлини неодвојиво од хришћанског живота. Међутим, ми овде говоримо о једном учењу које НИЈЕ ДОГМАТ Цркве - о митарствима. Ако кажем да не верујем да постоје "царинарнице" то не значи да сам рекао да човек не треба да се вежба и труди у подвигу, посту и свакој другој врлини.

Ђаволи немају никакве власти над људима, поготово немају право да им суде. Како да нам суде гори од нас? Суд је Отац предао Сину, а не демонима. Уствари, да видимо зашто је уопште принета Христова жртва? Да ли је то откупљење људи од ђавола, како обично мислимо? Ево шта каже о томе свети Григорије Богослов у својој Пасхалној беседи (обратите добро пажњу на ове речи и размислите у чему је поента - да ли у ОТКУПЉЕЊУ или у СПАСЕЊУ - јер то није исто):

"За кога и ради чега се лије та за нас проливена крв - крв величанственог и преславног Бога, и Архијереја, и Жртве. Били смо у власти Злога, продани под грех, ми сластима куписмо себи озледе ропства. А ако се свота за искупљење даје неком другом него оном који нас држи под страховладом, ЈА ПИТАМ: КОМЕ ЈЕ И СА КОЈИМ ПРАВОМ ПЛАЋЕНА ТА СВОТА? АКО ЛИ ЈЕ НЕЧАСТИВОМЕ, КАКВЕ ЛИ УВРЕДЕ! Десни разбојник добија своту искупљења, добија од Бога не само то, него добија и Самога Бога, за своје мучење прима неизмерну плату, за коју би било правично да и нас поштеди. А АКО СЕ ТА СВОТА ПЛАЋА ОЦУ, ОНДА, ПРВО НА КОЈИ НАЧИН? ЈЕР КОД ЊЕГА НИСМО БИЛИ У РОПСТВУ. А ДРУГО ЗАШТО БИ КРВ ЈЕДИНОРОДНОГА БИЛА ПРИЈАТНА ОЦУ КАДА ОН НИЈЕ ПРИМИО НИ ИСААКА ПРИНЕСЕНОГ ОД СТРАНЕ АВРААМА, него је заменио жртвоприношење детета тиме што је уместо људске жртве узео овна. ЗАР СЕ ИЗ ТОГА НЕ ВИДИ ДА ОТАЦ ПРИМА ЖРТВУ НЕ ЗАТО ШТО ЈЕ ЗАХТЕВА, НИТИ ЗАТО ШТО ИМА ПОТРЕБУ ЗА ЊОМ, НЕГО ПО ДОМОСТРОЈУ СПАСЕЊА, И СТОГА ШТО ЈЕ ЧОВЕК ТРЕБАЛО ДА СЕ ОСВЕШТА ЧОВЕШТВОМ БОГА, ДА БИ НАС ОН ИЗБАВИО, САВЛАДАВШИ МУЧИТЕЉА СИЛОМ И ДА БИ НАС ПОЗВАО СЕБИ КРОЗ СИНА, Посредника и Устројитеља свега у част Оца, Којем је он у свему послушан."

Дакле из  ових речи светог Григорија се види да је догађај Христа СПАСЕЊЕ а не ОТКУПЉЕЊЕ. Јер, није Христос дошао да би био Жртва за увређену Божију правду или некаква морална начела и принципе, које су људи прекршили па је неко морао да буде кажњен због тога. То би онда било ОТКУПЉЕЊЕ и таквом богословљу су склони теолози на римокатоличком Западу. Источни оци су нглашавали ОНТОЛОШКИ моменат у догађају Христа - а ту је онда реч о СПАСЕЊУ. Људска природа, односно људи, морали су да се причесте, освештају ЧОВЕШТВОМ БОГА. Зашто? Па зато што је човештво, људска природа, створена и као таква нема живота у себи. Она не може постојати без заједнице са Нествореним, са Богом. Узевши људску природу на себе, Христос ју је учинио управо бесмртном. Том обесмрћеном, обоженом људском природом, како свети каже, ЧОВЕШТВОМ БОГА, човек се мора причешћивати ако жели да има живот вечни. То каже и сам Господ: "Онај ко не једе Тело моје и не пије Крви моје, НЕМА ЖИВОТА У СЕБИ!"

Позвани смо да се причестимо Господом, човештвом Бога, Телом и Крвљу Васкрслог Господа, те да тако будемо удови Његови. Да нас тако, као Тело Свога Сина, Који је наша Глава, препозна Отац небески - дакле, позвани смо на синовство. Онај ко се не причешћује човешштвом Бога, тај није уд Његовог тела и чуће оне страшне речи на Суду: "Идите од мене проклети, НЕ ПОЗНАЈЕМ ВАС!"

Наш одговор на овај богочовечански позив треба да буде СЛОБОДАН, а не да Богу служимо тако што ћемо се застрашивати адским неманима. Таква служба Богу је служба несретног и уплашеног човека, а Бог такве не жели. Наш подвиг, пост, молитва, добра дела и све друге свете врлине, требају да имају за узрок ЉУБАВ ПРЕМА БОГУ, а не страх и смутњу. На тај нас пут позивају и сви наши велики свети оци. Свети Максим Исповедник говори да постоје три врсте хришћана, односно три врсте односа са Богом: РОБ, НАЈАМНИК И СИН. Први Богу служи због страха од казне, други из наде у добру награду, а трећи служи слободно, без икаквог разлога, зато што Бога љуби. Тај  последњи је син Божији, а због таквих је Господ управо и дошао. Како то каже свети Атанасије Велики: Бог је постао човек, да би човек постао Бог, или пре њега свети Иринеј Лионски: Син Божији је постао човек, да би човек постао син Божији.

Дакле, браћо и сестре,учимо се подвигу и свакој другој светој врлини. Али, учимо се да то чинимо слободно јер у нама гори љубав према нашем Творцу и Спаситељу. Зато нема разлога да се ичега плашимо.

Литургија јесте предокус будућег Царства. Међутим, парадоксално ми сада и овде, у Цркви, предокушамо оно што ће се десити, али га заиста окушамо. Освећени Дарови су заиста Тело и Крв Господња, а не симболи Тела и Крви.

Погрешно је схватање што неки људи верују да на небу већ постоји то будуће Царство. Царство, о коме говори Господ, је Царство Бога и човека, богочовечанско Царство. Оно тек треба да се збуде, по Другом Христовом доласку.

Демони не могу човеку наудити ама баш ништа, уколико човек својом слободном вољом то не жели. Чак је претерана тврдња да су они (демони) увек криви за човекове грехе. Ако је то тако, да грех настаје под искључивим наговором палих анђела, онда следи питање: ко је наговорио Луцифера, првог гершника, да погреши?

Тачно је да тамне силе могу подстрекавати на грех, али је исто тако тачно да и сам човек, без ичијег наговора, може стремити греху и волети грех. Мислим да хришћане не треба плашити ђаволима те их тиме просиљавати на чињење добра и на служење Богу. То је стварно жалосно и недопустиво. Људи хришћани требају да промишљају о животу, да себи постављају питање смисла постојања. Избор тог смисла је управо Рај или Пакао. Но, и једно и друго сам човек бира. Како Господ каже: "Царство Божије је унтра у вама." Поменућу и предивне речи нашег оца Тадеја: "Какве су ти мисли, онакав ти је и живот."

Бог је позвао човека на постојање (на заједницу са Богом), но Он га не сили на то. Жалосно је ако Бога представљамо на следећи начин: ако не служиш мени онда ћу те бацити на страшне муке. Не, пакао није Божија творевина, ни ђаволи као ђаволи нису Божија творевина. Пакао је наш избор и наш одговор Богу - негација понуђене благодати, а ђаволи су ђаволи опет  својом вољом, јер  Бог их је створио као анђеле.

[Милан Меденица :)]

Djakon Andrej Kurajev

PO PITANJU O STATUSU I BOGOSLOVLJU “TEODORINIH MITARSTAVA”

«Mitarstva blažene Teodore» (ne zna se za takvu svetiteljku), ulaze u sastav «Žitija Vasilija Novog» - tekst sumnjivog porekla i sadržaja. On nije dogmatski tačan jer ne ostavlja mesta za Božiji Sud. Spasitelj je rekao da je «Otac sav sud predao Sinu» ali u toj knjižici sav sud vrše demoni. Hristu ostaje samo da uruči medalje pobednicima, slično tome kao što pobednicima šampionata uručuje medalje rukovodilac sportske federacije, koji sam možda navija za drugi tim, ali koji je prinudjen tako da postupi po protokolu.

Poreklo tog «Žitija» nije potpuno crkveno i moralno čisto iz razloga što Grigorije, autor «Žitija» bogohuli na svetitelja – konstantinopoljskog patrijarha Nikolaja 5 Mistika, koji je bio «ubrojan u likove svetih u grčkoj i rimskoj crkvi. U obe crkve praznik patrijarha se slavi 15.maja, na dan njegove smrti» (pogl. Popov N. Car Lav 6 Mudri i njegovo carevanje u crkveno-istorijskom kontekstu. M., 1892, s. 190). U «Žitiju» se ime tog patrijarha Nikolaja zlonamerno izopačuje u Agrikolaos («seljak») i «Etilaos» (isto, s.175).

Postoji korisna knjiga Irine Gricevske «Indeksi istinskih knjiga». Pokazuje se da se žitije Vasilija Novog sa Teodorinim mitarstvima u Rusiji XVI-XVII veka odnosi na apokrife: «A Vasilija Novog i Andreja Jurodivog i Metodija Patrijskog stranik treba pitati, jer je istina». Upravo se u «Žitiju Vasilija Velikog» nalazi opis vidjenja, koja detaljno govore o posmrtnim mitarstvima...

U XIX veku sv.Filaret Moskovski je takodje upozoravao da «Vidjenja koja imaju svoju istinu koje uvek najbolje pretvarati u opšte dogmate. Vi pravite dogmate o mitarstvima, a potom navodite izlaganje posmrtnih stanja po svetom Makariju, koji ne kaže ni reči o mitarstvima. Odatle nastaju komplikovana pitanja» (Pisma moskovskog mitropolita Filareta pokojnom arhiepiskopu Tverskom Aleksiju. 1843-1867. M., 1883. s.62).

Izmedju ostalog, jeromonah Serafim (Rouz) kaže: «Čak je i detetu jasno, da se ne smeju bukvalno prihvatati opisi mitarstava, iako sami opisi nisu «izmišljotine» niti «basne», već iskrena priča očevidaca u za njih najprikladnijoj formi. Ako neko smatra mitarstva samo za privid, onda je to samo iz nepoznavanja te svakodnevne nevidljive borbe, koju vodimo u ovom svetu. Ovde nas takodje neprekidno očekuju sablazni, da naše duhovno oko samo drema i mi vidimo samo rezultat demonskih zamki – grehe, koje činimo, i strasti, kojima se predajemo. Posle smrti duša progledava, vidi duhovnu stvarnost (obično prvi put) i one koji su nam neprestano dosadjivali tokom života» (citat po: jeromonah Damaskin (Hristensen). Ne od ovog; pritom: prepodobni Nikodim Svetogorac kaže: «Oni, koji su praznoslovili da se duše umrlih pravednika i grešnika četrdeset dana nalaze na zemlji i posećuju mesta gde su živeli isti», seju predrasude i mitove, jer su takva tvrdjenja «neverovatna i niko ne treba da ih prima kao istinu» (citat po Vasiliadis N. Tajna smrti. Trojice-Sergejeva Lavra, 1998. s.397)).

U XIX veku cenzor profesor Moskovske Duhovne Akademije P.S. Kazanski se borio sa sličnim tekstovima: «Najšeće se izdaju priče, pune najneobičnijih čuda, jednom rečju, duhovni romani o mitarstvima, žitija Andreja Jurodivog, Jovana Novgorodskog, i sl. Svi ti sastavi su najvećim delom odraz nepismenosti. Koliko se samo knižica moralo ispravljati ili zabranjivati, koje su bile usmerene na širenje sujevernih pojmova u narodu. Koliko puta su mi donosili žitije Kiprijana i Justine, uporno tražeći nedostatke. Savest im nije bila mirna, iako su izbor vršili iz Četi-Mineja. Da li klevetnici duhovne cenzure poznaju tu neumornu službu cenzure duhovnog obrazovanja naroda?» (Prepiska prof MDA P.S. Kazanksog sa A.N. Bahmetovoj. Pismo od 8.2.1868// Pored Trojice u Akademiji. 1814-1915. M., 1914, s.525).

Danas su upravo ti «duhovni romani» (dopunjeni već direktnim «intervjuima» sa demonima) popunili crkvene prodavnice.

Izvor romana o mitarstvima su apokrifi, koji ispituju uticaj mnogobožačkog hermetizma. Upravo u njima je taj siže logičan. Duša je kod gnostika i hermetista van-kosmička (hrišćani se s tim slažu). Ona se formira negde u svetu bogova, nepokretnih zvezda. Zatim ta duša ulazi u telo, ali na putu preseca orbite planeta. A planete su bogovi. I u zavisnosti od toga koliko je blizu ta planeta, taj bog će biti na trajektoriji kretanja te duše, toliko će biti i jak njegov pečat i njegov dar. Dar Venere, Merkura, Marsa, Jupitera ili Saturna na tu dušu. Ti kosmički pečati se kod gnostika i hermetista prihavataju kao zlo, strast, trauma. I na putu nazad, kada čovek umre, a duša se vraća u svet viših bogova, ona mora da se razračuna sa planetarnim bogovima i skine sa sebe njihov pečat.

Ali mi ništa nismo dužni ni demonima ni planetama.

(Prim.: U Žitiju jurodivog Andreja Konstantinopoljskog, napisanog u X veku, «niz proroštva o nastupajućoj sudbini imperije, ukrašenih čisto narodnim uzdanjima u bolje vreme, na svojevrsni «zlatni vek» pred poslednji kraj» (Rudakov A.P. ostaci vizantijske kulture prema podacima grčke agiografije. – SPb., 1997, s.219).

prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović

preuzeto sa http://kiev-orthodox.org/site/theology/1921/

16 maj 2009 godine

[Sophrosyne]

И тело продужава да живи, мада знамо да се оно распада и враћа у земљу из које је узето: оно продужава да живи у самом труљењу своме; оно наставља да живи у распаду, као семе у земљи, очекујући поновно сједињење с душом, после чега ће постати више недоступно овој видљивој смрти. Тела посебних изабраника Божијих не подлежу труљењу, јер су обилно испуњена благодаћу Божијом, и у самој сени смртној пројављују почетак свога славног васкрсења. Уместо задаха, она одишу миомиром; уместо да околином шире смртоносну заразу, она доносе исцељење од свих болести, уливају живот. Таква тела су истовремено мртва и жива - мртва по природи човечијој, жива присуством у њима Светога Духа. Она сведоче у каквом је достојанству и светости саздан Богом човек, а то достојанство, та светост враћени су искупљењем.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Smrt/Brjancaninov/brjancaninov04.htm

УДЕО ДУШЕ ПОСЛЕ СМРТИ

У то време, када тело усни смртним сном, шта се дешава с душом? Реч Божија нам открива да се наше душе, по разлучењу свом од тела, зависно од испољеног опредељења у земаљском животу, присаједињују или силама добра, или силама зла, Ангелима светлости, или палим анђелима. С ангелима оне чине, по својој природи, једну врсту бића, делећи се по каквоћи, слично њима, што је последица слободне воље бића, првобитно непорочних и светих. Непосредне доказе за то налазимо у Светом Писму и у списима Светих Отаца. Господ је обећао покајаном разбојнику скоро пресељење душом с крста у рај. Заиста ти кажем, рекао је Он њему, данас ћеш бити са мном у рају.[1] Страдалник, убоги Лазар, однесен беше по кончини својој Ангелима до места у рају, названог наручјем Аврамовим, а када је умро немилосрдни богаташ који се весељаше у време земнога живота сваки дан сјајно, бачен беше у ад.[2] Душе праведника, разлучивши се од тела, озарују се блаженством на небу, у очекивању васкрсења тела, како казује тајновидац Јован Богослов;[3] у аду, у страшним мукама, чекају га грешници.[4] Када затруби васкрсна труба, тада ће рај показати небожитеље ради славног сједињења са својим телима, која ће оживети од гласа Сина Божијега,[5] као што је чуо тај глас Лазар који, после четири дана већ беше почео да трули у гробу, и оживео је: ад ће показати мртваце своје за Страшни суд и коначну пресуду. По изрицању пресуде и по њеном извршењу, удвостручиће се блаженство праведника, - грешници ће се вратити у ад, где ће двоструко бити мучени.[6] О стању праведника по васкрсењу Господ је благовестио да су они као Ангели Божији на небу, равни су Ангелима.[7] Навешћујући о свом другом доласку и Страшном суду, Господ је казао да ће Он тада рећи праведницима што Му стоје с десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета; а грешницима који Му стоје с леве стране рећи ће: Идите од мене проклети у огањ вјечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим.[8] И то је неоспорно, да ће плата како праведника, тако и грешника, бити сасвим различита. Праведност Божија узвратиће сваком човеку по делима његовим.[9] Није само безбројно мноштво небеских обитељи, по сведочењу Спаситеља, но и ад има мноштво разних тамница и разноврсног мучења: ко је сагрешио у знању биће много бијен, а ко је сагрешио у незнању биће мало бијен.[10]

наставак >>>> http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Smrt/Brjancaninov/brjancaninov05.htm

[prizrenac]

Po mnogim svetim Ocima, mitarstva postoje!

[Aquilius Cratus]

Po mnogim svetim Ocima, mitarstva postoje!

Mogu da postoje to nije od nekog znacaja ali onako bukvalno kako su ih ti oci opisali nemogu

da postoje jer su u dubokoj suprotnosti sa dogmatima Crkve. A mitarstva nisu dogmati ni blizu

nego su licna misljenja svetitelja.

[prizrenac]

Po mnogim svetim Ocima, mitarstva postoje!

Mogu da postoje to nije od nekog znacaja ali onako bukvalno kako su ih ti oci opisali nemogu

da postoje jer su u dubokoj suprotnosti sa dogmatima Crkve. A mitarstva nisu dogmati ni blizu

nego su licna misljenja svetitelja.

Licna misljenja svetitelja???

Kako to mislite?

Pa zar ti svetitelji nisu mislili dogmatsko?

Imas u dogmatikama oca Justina o tome, preporucio bih vam da procitate!

[prizrenac]

evo i dogme:

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/DogmatikaPravoslavneCrkve/DogmatikaPravoslavneCrkve379.htm

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ДОГМАТИКА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ТОМ III

БОГОЧОВЕК КАО СУДИЈА

Есхатологија

Посебни суд

Природно је да Бог који је Творац, Спаситељ и Посветитељ буде у исто време и Судија. Јер као Творац, Он нам је дао живот; као Спаситељ, Он нас је спасао од греха, смрти и ђавола; као Посветитељ, Он нам је у Цркви дао сва средства за освећење, спасење и обожење; као Судија, Он цени, суди и просуђује како смо се користили животом који нам је дао и средствима спасења која нам је у Цркви оставио.

По учењу Светог Откривења Последњи суд над светом припада Господу Христу, пошто је Он Спаситељ света. у Светом Писму се вели: Бог Отац сав суд даде Сину.[1] Овај суд над светом Господ Христос ће обавити при Свом Другом доласку, јер ће онда доћи „да суди живима и мртвима". И то ће бити завршни суд. Но и пре тога Господ врши претходни суд над сваким човеком чим умре и душа његова отиде из овог у онај свет. Овај суд се назива Посебни суд. На овом Посебном суду Господ одређује души удео у загробном животу све до општег васкрсења тела каје ће бити при Другом доласку Господа Христа.

На Посебном суду Господ додељује праведним душама привремено и непотпуно блаженство, а грешним душама — привремено и непотпуно мучење. При томе Бог узима у обзир целокупно морално стање душе у тренутку смрти: сву садржину душе са којом је она ушла у загробни свет. Но ту је од пресудног значаја однос човеков за живота на земљи према Тројичном Божанству, према спаситељском подвигу Господа Христа, и према Богочовечанском телу Његовом — Цркви.

Спаситељева прича ο богаташу и Лазару јасно показује да по смрти одмах настаје суд над душом свакога човека, после кога ова одлази или у место блаженства и радости, или у место мучења и жалости.[2] И једно и друго место додељују се с обзиром на земаљски живот човека.[3]

Неизмерно христочежњиви небовидац, свети Апостол Павле, који је за живота на земљи био узнесен до трећега неба, узнесен и у сами рај, и видео тајне загробног света, одређено и јасно учи ο Посебном суду: Људима је одређено једанпут умрети, а по том суд.[4] Он на то указује још када говори ο наградама које се одмах после смрти добијају за еванђелске подвиге на земљи.[5]

Сам начин на који се обавља Посебни суд, тајанственошћу својом понире у безобални бездани океан неизбројивих небеских тајни Божјих. Ради спасења нашег нама је донекле откривена Богом и тајна Посебног суда; и то откривена преко светих Апостола и светих Отаца, јер су они својим богоугодним животом постали присни Богу, „домаћи Богу".[6] Својим охристовљеним умом („ми ум Христов имамо" — 1 Кор. 2, 16) они су проникли у ту небеску тајну, уколико се она може открити људској природи а да не нашкоди општем плану богочовечанског домостроја спасења.Посвемуштоониблаговесте ο томе, види се јасно да душу човекову, по њеном изласку из тела, сусрећу бестелесни духови, и свети Анђели и зли дуси, и прате је на путу кроз разна судска подручја, на којима она полаже рачун ο васцелом животу свом на земљи: ο свима својим мислима, осећањима, жељама, речима, поступцима, делима, на основу којих се њој додељује удео у загробном животу и свету.

Много је светопредањских сведочанстава ο томе. Споменућемо само нека од њих. Митарства су нека врста царинарница, на које наилазе душе умрлих људи улазећи ка престолу Небеског Судије. На митарствима стоје духови зла и траже од сваке душе царину или откуп за грехе које је починила. Та царина, тај откуп састоји се у добрим делима, супротним учињеном греху. Назив:  митарства и митари (= царинарнице и цариници), позајмљен је из јеврејске историје. Код Јевреја митарима су се иазивали лица, одређена од Римљана за скупљање пореза. При том послу, митари су употребљавали сва могућа средства, само да би што више скупили дажбина. Митари су стајали код нарочитих царинарница, или трошаринских станица, и наплаћивали за преношену робу трошарину. Те трошаринске станице називале су се митнице, митарства. Овај назив хришћански писци су употребили и назвали митарствима она места у ваздуху између земље и неба, на којима зли дуси задржавају душе покојника при њиховом узлазу ка Престолу Господњем, истражују њихове грехе, старајући се да их окриве за све могуће грехе, и на тај начин низведу у ад.

Суштину учења ο митарствима богомудро је изразио Свети Кирил Александријски (+444) у овоме знаменитом спису: Реч ο исходу душе (Λογος περι εζοδον της ψυχης). Тамо се каже: „При разлучењу душе наше са телом, стаће пред нас, с једне стране, војска и Силе Небеске, с друге — власти таме, старешине ваздушних митарстава, изобличитељи наших дела. Угледавши их, душа ће задрхтати и устрептати; и у тој пометености и ужасу она ће тражити себи заштиту у Анђела Божјих. Но и примљена од Анђела и под њиховим окриљем пролазећи ваздушно пространство и улазећи на висину, она ће наићи на разна митарства која ће јој препречавати пут њен у Царство, заустављати и задржавати њено стремљење ка Царству. На сваком од ових тражиће се рачуна за посебне грехе ... Свака страст, сваки грех имаће своје митаре и истјазатеље. При томе ће бити присутне и божанске Силе и збор нечистих духова; и док ће божанске Силе износити врлине, дотле ће нечисти дуси изобличавати грехе њене ... И ако се душа због побожног и богоугодног живота свог покаже достојна награде,узећејеАнђелиионаћенеустрашивополетети κ Царству . .. Ако се пак, напротив, покаже да је она проводила живот у нераду и неуздржању, онда ће она чути онај страшни глас: Нека се узме безбожник, нека не види славе Господње;[7] тада ће је оставиги Анђели Божји и узеће је страшни демони; и душа, везана нераздрешивим узама, строваљује се у тамнице пакла".

Најпотпуније светопредањско учење ο митарствима налази се у „Житију преподобног Василија Новог".[8] Блажена Теодора, ученица и добротворка Светог Василија Новог, по светитељевом благослову, у виђењу после смрти описује врлинском ученику светитељевом Григорију своју смрт и ходање по митарствима.

[prizrenac]

E moji "bogoslovi", dokle ste vi stigli svojim umovanjima, i koliko su vam mozak isprali neki od novih "ucitelja" Crkve Bozije!

Spasi Gospodi!

[Aquilius Cratus]

Po mnogim svetim Ocima, mitarstva postoje!

Mogu da postoje to nije od nekog znacaja ali onako bukvalno kako su ih ti oci opisali nemogu

da postoje jer su u dubokoj suprotnosti sa dogmatima Crkve. A mitarstva nisu dogmati ni blizu

nego su licna misljenja svetitelja.

Licna misljenja svetitelja???

Kako to mislite?

Pa zar ti svetitelji nisu mislili dogmatsko?

Imas u dogmatikama oca Justina o tome, preporucio bih vam da procitate!

Nisu!

Cak postoje mnoga misljenja  svetitelja koja su osudjena kao jereticka a pri tome da su ti oci

medju najvecim sampionima  pravoslavnog Bogloslovlja.

Pitanje mitarstva nije dogmatsko pitanje ni blizu. To je upravo licno misljenje svetitelja koja samo po

sebi moze da bude ali nemora da znaci. Ali u sirem kontekstu nikako nemoze biti jer u suprotnosti sa

dogmatskim ucenjem.

Ponavljam mitarstva mogu da postoje to nije nikakav problem. Ali da se na njima bukvalno dogadja ono

sto ocevidici opisuju to nema sanse da se stavi u hriscansko ucenje.

[prizrenac]

Po mnogim svetim Ocima, mitarstva postoje!

Mogu da postoje to nije od nekog znacaja ali onako bukvalno kako su ih ti oci opisali nemogu

da postoje jer su u dubokoj suprotnosti sa dogmatima Crkve. A mitarstva nisu dogmati ni blizu

nego su licna misljenja svetitelja.

Licna misljenja svetitelja???

Kako to mislite?

Pa zar ti svetitelji nisu mislili dogmatsko?

Imas u dogmatikama oca Justina o tome, preporucio bih vam da procitate!

Nisu!

Cak postoje mnoga misljenja  svetitelja koja su osudjena kao jereticka a pri tome da su ti oci

medju najvecim sampionima  pravoslavnog Bogloslovlja.

Pitanje mitarstva nije dogmatsko pitanje ni blizu. To je upravo licno misljenje svetitelja koja samo po

sebi moze da bude ali nemora da znaci. Ali u sirem kontekstu nikako nemoze biti jer u suprotnosti sa

dogmatskim ucenjem.

Ponavljam mitarstva mogu da postoje to nije nikakav problem. Ali da se na njima bukvalno dogadja ono

sto ocevidici opisuju to nema sanse da se stavi u hriscansko ucenje.

Oprosti, ali ovo sto si rekao je nista drugo do JERES!

[Aquilius Cratus]

E moji "bogoslovi", dokle ste vi stigli svojim umovanjima, i koliko su vam mozak isprali neki od novih "ucitelja" Crkve Bozije!

Spasi Gospodi!

Bitno da si ti nama sacuvao svoj mozak. Ali izgleda da si ga previse cuvao jer imas pogresnu predstavu o

osnovnim teloskim postavkama.

[Aquilius Cratus]

Oprosti, ali ovo sto si rekao je nista drugo do JERES!

Oprosti ali ovo sto si rekao je cista glupost i produkt tvog neobrazovanja. Kad naucis nesto javi se.

[prizrenac]

E moji "bogoslovi", dokle ste vi stigli svojim umovanjima, i koliko su vam mozak isprali neki od novih "ucitelja" Crkve Bozije!

Spasi Gospodi!

Bitno da si ti nama sacuvao svoj mozak. Ali izgleda da si ga previse cuvao jer imas pogresnu predstavu o

osnovnim teloskim postavkama.

Da, da, po vasem misljenju je i sveti ava Justin imao pogresnu predstavu?

Ne hulite! Sram treba da vas bude!

[prizrenac]

Oprosti, ali ovo sto si rekao je nista drugo do JERES!

Oprosti ali ovo sto si rekao je cista glupost i produkt tvog neobrazovanja. Kad naucis nesto javi se.

Tako je najlakse da dokazes jelte?