Đakon Andrej Kurajev - o mitarstvima

[serafima]

on je jeromonah ako se ne varam, prevedeno na srpski, jer ja zivim u inostranstvu.

[Дража]

и не би ти се ја баш ослонио на митарства, пошто су ту описани ђаволи да суде души, а онда је Господ остао без посла, а ипак је Он Судија ...

а друга је прича одакле потиче та прича о митарствима и да ли је потврђена уопште...

Ја мислим да проласком душе упокојеног кроз митарства ђаволи тој души не суде већ по допуштењу се проласком кроз поднебесје већ испитују наша дела како би се већ тада грешници одлучили од праведника. Као што сам рекао и на једној другој теми мишљења сам да душе праведника и грешника не обитавају на истом "месту" чекајући Страшни Суд. Дакле ђаволи не суде када душа пролази митаства већ ако је душа грешна имају власт (по допуштењу) да грешну душу задрже код себе. Али како то објаснити онима који унаточ свом Предању и искуствима Отаца наше Свете Цркве имају храбрости рећи како душа после упокојења верника престаје да постоји чекајући Суд те да после заједно са телом васкрсава.

[serafima]

DA DRAZA JE U PRAVU, DJAVOLI NE SUDE ALI IMAJU DOPOUSTENJE DA UZMU ONE KOJI SU NJIHOVI BILI ZA ZIVOTA.

[Дража]

Đavo ne može ništa da mi sudi, jer mi nije sudija. Mitarstva su basne za decu da se zaplašuju...

Макар митарства и басне биле (ја не мислим да јесу) мислије о њима је корисно су због тога што подсећају човека да треба непрестано стражити над својим животом и поступцима. Свеједно ће нам се за иста (не)дела судити и на Страшном Суду. Дакле можемо их посматрати и на тај начин тј. да нас подсећају чега се треба чувати док се искрено трудимо ићи Христовим путем - путем нашег, у вечности, Спасења.

[Драган]

Неисповеђени грех је ђаволу тапија на душу човекову. Не суди ђаво, али човеку је дата слободна воља коме ће да служи, кога је служио од њега ће и плату да прими, знамо какву од кога. Чињењем греха служимо ђаволу и сви наши греси пописани су на списку у уговору о власништву над душом који смо њиховим чињењем са њим направили. Покајањем и исповешћу бришемо те грехове са тог списка.

[Милан Меденица :)]

дакле, пошто смо кренули јово-наново, изволте обрните мало тему.

[Милан Меденица :)]

Дакле ђаволи не суде када душа пролази митаства већ ако је душа грешна имају власт (по допуштењу) да грешну душу задрже код себе.

лепо, ал докажи ми ово цитати светих Отаца или Предањем.

[Милан Меденица :)]

Макар митарства и басне биле (ја не мислим да јесу) мислије о њима је корисно су због тога што подсећају човека да треба непрестано стражити над својим животом и поступцима.

нож испред ока је боља опција, него илузија.

[Милан Меденица :)]

Неисповеђени грех је ђаволу тапија на душу човекову. Не суди ђаво, али човеку је дата слободна воља коме ће да служи, кога је служио од њега ће и плату да прими, знамо какву од кога. Чињењем греха служимо ђаволу и сви наши греси пописани су на списку у уговору о власништву над душом који смо њиховим чињењем са њим направили. Покајањем и исповешћу бришемо те грехове са тог списка.

дакле, ако нам се по делима суди, шта би са Милошћу Божјом?

а посебна ми је прича о ''уговору о власништву над душом'' ...

Зато не судите ништа пре времена, докле Господ не дође, који ће изнети на видело што је сакривено у тами и објавиће савете срдачне и тада ће похвала бити сваком од Бога.

Не одбацујем благодати Божје; јер ако правда кроз закон долази, то Христос узалуд умре.

сем тога што се светим причешћем отпуштају греси.

[Милан Меденица :)]

E, u tome je greska danasnjeg sagledavanja Crkve i hriscanskog nacina zivota, zato ljudi i dalje misle da je poboznost privatna stvar i, napokon, zato je etika skoro istisnula ontologiju... Takav nacin razmisljanja jeste negacija Istocne misli i upodobljavanje zapadnom pragmatizmu u kojem svako mora necemu da sluzi i sve mora da ima svoju namenu pa tako i Bog, cija je uloga da kaznjava, odnosno, da nagradjuje te od coveka zavisi da li ce se pridrzavati odredjenih pravila i otici u raj ili ne te zavrsiti u paklu, sto afirmise tzv individualnu poboznost koja nije drugo do pridrzavanje odredjenih kodeksa ponasanja i ne ukljucuje zajednicu, dakle - Liturgiju, kao najbitniji segment covekovog duhovnog razvoja. Strah od kazne jeste ropski nacin poboznosti, nada u nagradu jeste nadnicarski nacin poboznosti a i jedan i drugi stavljaju samog coveka u centar paznje, interesovanja... a ne Boga dok sin, sve sto cini cini ne bi li Bogu bio blizi dok se njegov strah iscrpljuje time sto se plasi da tu ljubav koju Otac ima prema njemu ne izneveri, ne uprlja... robovska i nadnicarska, gotovo pijacarska, poboznost tu ogromnu ljubav prlja svojom trivijalnoscu nedostojnom sinovstva i Pravoslavne duhovnosti... Mislite o tome.

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

дакле испадне да је митарство врло западно од Источника.

[Aquilius Cratus]

Najveci paradoks  u ovim raspravama je da su pojedinci ubedjeni da papa preko modernih bogoslova

pokusava da pokvari pravoslavno ucenje. Medju ostalom da se izbrise i ucenje o mitarstvima.

A zapravo insistiranje na ovakvim ucenjima o mitarstvima uvodi jednu katolicku boljku a to je insistiranje na juridickom konceptu greha. Jer ovde na ovom konceptu mitarstva se samo to i  potencira. Prebrajenje grehovam, vaganje grehova je nesto bas suprtotno pravoslavnom shvatanju greha. Pravoslavlje uci da je greh ontoloska a ne

juridick kategorija i da nema mesta bilo kakvom brojanju grehova. Ili dusa moze da opsti sa Bogom zbog ljubavi koje je stekla ili nemoze. Mitarstva se svim demonima se mogu svhatiti da ako dusa ne moze da udje u opstenje sa Bogom onda ostaje u vlasti demona u podnebesju jer je najslicnija njima. A to sto je neko rekao da za svaki slucaj treba misliti na mitarstva kao motivaciju je opet pogresno zato sto nama nikako ne sme biti krajnja motivacija strah od muka. Nego zelja za ljubavlju Bozijom to jest nasim obozenjem.

[Милан Меденица :)]

"Све има своје значење, своје време и своју прикладну прилику. Појам страха је добар за прве духовне кораке. Он је за почетнике, за оне у којима још живи стари човек. Такав човек, почетник, који још није духовно истанчан, помоћу страха савлађује у себи тежњу ка злу. Страх нам је нужан док смо привезани за материју и док духовно гмижемо по земљи. Али то је, рекосмо, почетни стадијум, то је низак ступањ односа са Божанством.

Ту као да идемо на неку трговину, на неку размену услуга, не бисмо ли заслужили рај или се избавили мука у паклу. Ако мало боље промислимо, такав однос садржи у себи извесну саможивост, известан интерес. Мени се не свиђа такав приступ. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божију, шта ће му онда страх? Шта год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност него страх. Бити добар због страха од Бога, а не из љубави према Њему - у томе баш и нема неке вредности."

Старац Порфирије Кавсокаливит

[w.a.mozart]

mitarstva su trijumf inkvizicije nad maštom 0102_laugh

[w.a.mozart]

na svu sreću,trijumf u pokušaju... 

[w.a.mozart]

pa pretresaju do gole kože...na tim mitarstvima....pitaj kurajeva