Game of Thrones - нова хит серија! (опаки спојлери, улазите на сопствену одговорност!)

[RYLAH]

Људи, ајде да не кваримо и ову тему. Свако окачио понешто, има милијарду других тема о економији/социјали/алрајт/чемугод, ај да не смарамо сви и овде.

Оно са историјских чињеница сам окачио због Снежног ходача, не да бисмо почели и овде.

Хвала свима.

[Danijela]

пре 10 часа, Danijela рече

srpska baba pokorila Belog hodaca

Kako to mislis nisi gladan? 

[Avocado]

http://www.dorkly.com/post/84669/5-doodles-to-recap-game-of-thrones-season-7-premiere

5 Doodles To Recap Game Of Thrones' Season 7 Premiere

Have Your Pie And Eat You Too


 

---

Qualifications


 

---

Always Time To Wine


 

---

 

---

Come On Baby Light My Fire

 

[Avocado]

 

[Аурор]

[Avocado]

 

[Danijela]

http://epicstream.com/news/Game-of-Thrones-Hot-Pie-Opened-A-New-Bakery-Called-You-Know-Nothing-Jon-Dough

[Danijela]

https://9gag.com/tv/p/a3OgA4/inside-game-of-thrones?ref=fbl9

[Avocado]

 

[Ромејац]

Битка копилана

Надвила се ноћца над логором,
Над логором Сњежића Јована,
Ноћ је глува, војска санак снива,
Само Јован под шатором бдије,
Тешке су га бриге замориле,
Голем терет пао му на плећа,
Па размишља о данашњем дану,
О бесједи с'својим душманином,
С поганијем Болтићем Рамизом, 
Што столује у по Зимоврела,
Јованову држи бабовину,
Читав сјевер испод шаке своје.
Тог му јутра Рамиз говорио:
„О копиле Сњежићу Јоване,
Фала теби к'о брату миломе,
Што си мени повратио жену,
Побјегуљу Сансу ханумицу. 
Но ја видим скривене намјере, 
Чим си мени са војском наљег'о.
Иштеш кавге, Јово копилане,
Оћеш узет' мојег Зимоврела,
Ђе је негда столово ти бабо,
Намјесниче Неђо Старчевићу. 
Немој, лудо, заносит' се тиме,
Немој залуд изгубити главе,
Нити своје, нит' твојих војника,
Већ се предај, клекни испред мене,
Признај мене лордом Зимоврела,
Намјесником цијелог сјевера,
Па ћу живот теби поштедити,
И животе твојијех војника. 
Ти не имаш су чим битку бити,
Нити имаш доста пјешадије,
Нити имаш доста коњаника
Не морају изгинут' 'иљаде,
Већ се предај, и свој живот спаси,
И твојега брата маленога,
Млађанога Риста Старчевића,
Што је сужњем у мојој тамници“.
А Санса му зборила ханума:
„О мој мужу Болтићу Рамизе,
Што бисмо ти сада вјеровали,
Да ти држиш нашег брата Риста
Погани се на ријеч не вјерује,
Без ваљаних и тврдих доказа“.
Ал јој Рамиз ни р'јечи не рече,
Већ намигну на својег вазала,
На Амберић Малога Јована,
Што је био вазал Старчевића,
Он посегну у своје бисаге,
И извади језовука главу,
Од Ристовог црног језовука,
Па је баци пред Сансиног ата.
Од једа је Санса задрхтала,
Јер познаде да јој брата држи.
На то Јован прозбори Рамизу:
„Право збориш Болтићу Рамизе,
Не требају иљаде да гину,
Само један од наске двојице,
Да р'јешимо ово по старински,
И на мегдан да се огледамо“.
Препаде се Болтићу Рамизе,
Па Јовану 'вако одговара:
„Не будали црни копилане,
Како зборе сјевером о теби,
Бољи борац земљом не хођаше,
Ја не могу тебе побједити,
Моја војска може згромит твоју,
Не имадеш три 'иљаде војске,
Ја под барјак имам шес' 'иљада,
Један може једног надвладати,
Ал два лоша убише Милоша,
Нећу теби на мегдан изаћи, 
Но те сјутра чекам на бојишту“.
Па ободе својега коњица
И окрену тврдом Зимоврелу,
А Јован се смркнутога лица,
Окренуо својему логору.
И сад Јован у по ноћи бдије
За сјутрашњег спремајућ' се боја. 
Сестра Санса њему говораше:
„Мили брате Сњежићу Јоване,
Јеси л' чуо шта ти Рамиз збори,
И сам видиш да је већа сила
Под барјаком Болтића Рамиза
Него што је то уз тебе војске.
Код Рамиза сједињена војска,
А код тебе с коца и конопца.
И сам знадеш како ти је било
Скупљајући по сјеверу војску, 
По туђијем ходит' праговима,
Код свакога што се лордом зове,
Искајући у њега војника,
Уз Болтона велике су куће,
То уз тебе – ситна боранија.
Шта ће силна кућа Мормонтића,
Мормонтића с Међеђег острва,
Кад под барјакне може опремит'
Него шесет' и трој'цу војника.
И то мало Слободног народа,
Срчанији јесу него други
Ал' то није војске ни виђело
Ја те кумим, мој брате Јоване, 
Сачекај дер однекле помоћи, 
Па ударај онда на Рамиза“.
А Јован је њојзи говорио:
„Почуј мене, моја сејо Сансо,
Бој не бије св'јетло оружије,
Но бој бије срце у јунака.
Нема нама ниоткуд помоћи,
Ни од кума ни од пријатеља
Ни од ујка Талић Бранимира,
Фрејовић га држи опсађеног
У његовом замку Брзорјечју.
Сутра ћемо поћи на Рамиза,
Јер у наске божанско је право,
У Рамиза сила угњетачка,
Зимоврел је наша бабовина,
Старчевић је намјесник сјевера,
Сјутра ћемо поб'једит Рамиза,
И вратити што је наше било“.
И отиде Јово починути,
А Санса ће пут својег шатора.
Кад ујутро осванула зора,
Ево, Боже, призора страшнога,
Јованова малешна је војска,
У Болтића, к'о на гори листа,
Копаља је к'о на чаир' трава,
А барјака, ни броја им нема.
То Јована нимало не страши,
Чврсто Јово стоји на ледини,
И соколи своју малу војску.
Кад ти ето јада изненада,
Ка' из ведрог неба да загрми,
Болтић Рамиз изјаха пред војску,
Иза себе води на конопцу,
Млађанога Риста Старчевића.
Па скочио Рамиз са коњица
И Риста је себи привукао,
Па исука ножа из каније
И нож диже Ристу изнад главе
Кад то виђе Сњежићу Јоване,
Претрну му срце у грудима, 
Црне су га салетиле мисли,
Оће Рамиз да Риста прекоље.
Рамизу је друго на памети,
Мјесту Ристу врата пререзати,
Он пресјече канап на рукама,
Па на уво Ристу проговори:
„Ајде Ристо да се поиграмо,
Ено тамо твог брата Јована,
Трчи Ристо у загрљај брату“.
Тркну Ристо, ка' да је кошута,
Трчи брату, радост га озари,
Ал' му радост кратког је вијека,
Мигну Рамиз својем ађутанту,
Лук убојни њему принесоше,
Вади Рамиз стр'јелу из тоболца,
Вади стр'јелу, запиње тетиву,
Да уст'рјели баксузнога Риста,
Мјесто Ристо да кривине прави,
Ристо трчи управном линијом,
А Рамиз се са њим поиграва,
Ка' што мачка кад увати миша,
Неће одма' да га стр'јелом згоди,
Већ намјерно стр'јелама га маши,
Да се Ристо несрећни понада.
Јован не шће часити ни часа,
Намах скочи на својега вранца,
Ободе га и ка Ристу крену,
Лети вранац к'о муња небеска,
Из копита жива ватра с'јева, 
Из ноздрва модар пламен лиже,
Сваким треном све је ближи Ристу,
Све је ближи да свог брата спаси.
Кад му приђе на десет корака,
Ето њима јада големога,
Паде стр'јела што Рамиз одапе,
Згоди Риста међу обје плећке,
Мртав Ристо на земљицу паде,
Јован свога уставио вранца,
К'о гром да је у Јована пук'о,
Проли сузе низ бијело лице,
Млађанога оплакује брата,
А у њему б'јесови кључају,
Окрете се Болтићу Рамизу,
Па у б'јесу он ободе вранца,
Јурну Јован у сусрет Рамизу,
А Рамиз се намах искезио,
Као мачор на комад сланине,
Мисли ево згубиће Јована,
Јован ће му донијети главу,
Па подвикну својијем стр'јелцима:
„Шта чекате курвини синови?“
Брзо стр'јелци лукове запињу
Одапеше плотун на Јована,
Стр'јелама су небо замрачили,
Под Јованом убише коњица,
Ал' Јовану ништа не бијаше, 
Ка' да рука божанска га чува. 
На ноге се Јован дочекао,
Па управи поглед ка Рамизу,
И имаде шта ће угледати,
Болтићка је јурнула коњица,
На Јована копља уперили,
Да га згазе ка' обичног мрава.
Но Јован је од крви јуначке,
Син сјевера, ничег се не боји,
Бриткога је исукао мача,
У борбени став се намјестио.
То гледаше Сивортић Даворе,
Сер Даворе, „витез луковица“,
Па подвикну Јовановој војсци:
„Узјашите на своје коњице,
Похитајте својем команданту“ 
Примаче се Јовану коњица,
Примаче се на двајес' корака,
Но ни педаљ Јован се не мрда,
Веће мисли да ће погинути,
Па да макар ка' јунак погине.
Ал' ето му спаса изненада,
Пристигла је његова коњица,
Судари се с Болтићком ордијом,
Ко бујица бистра са планине
Кад наиђе на ст'јену голему.
Праште копља, штитови се ломе,
Стаде вриска коња и јунака,
Коњи вриште, а рањени јече,
Сњежић Јован од реда сијече,
У Јовану мржња прокључала.
Тешко оном ко на њега крене,
Тај се неће наносити главе.
Пристигоше дотад и Дивљани,
Поносити синови Сјевера,
И последњи од слободних људи,
Тормунд Риђи на њиховом челу,
Страшан јунак, снаге к'о у дива,
Снажнијега нема надалеко.
Па уз страну Јованову стаде,
И са њим се сјури пут душмана.
Њих двојица поклаше душмане,
Ка' жетеоц што шеницу збира.
Докле Јован мача не испушта,
Рамиз мирно на коњицу стоји,
Мирно стоји, надгледа бојиште,
Па говори својијем стр'јелцима:
„Шта чекате курвини синови?
Брже своје запињите ст'рјеле,
И душмана засипајте њима“.
Ађутант се његов узбунио
Па Рамизу 'вако говорио:
„Господаре Болтићу Рамизе,
Двије су се измјешале војске,
Наше ћемо људе погодити“.
Цикну Рамиз баш ка' гуја љута:
„Мучи тамо, сиња кукавице,
Јошт' и једну р'јечцу ми прозбори,
Лично ћу те на колац набити“.
И осуше стр'јелци плотунима,
Гину људи, к'о кад пада снопље,
Стр'јелама их многе начичкаше,
Ка' јежеви да су, а не људи.
Докле Јован стоји на бојишту, 
И све редом око себе коље,
Његова се војска окрњује, 
Сваким треном мање их остаје.
Сер Даворе гледа из прикрајка,
Па повикну на остале људе:
„Нема од нас никак'е користи,
Ако ћемо стајат' и гледати,
Маните се лукова и стр'јела,
И сви бритког 'ватајте се мача“.
Па јурнуше крвавом бојишту,
Не бојишту, него касапници,
Лешева су читаве планине,
Не може их око сагледати,
Од сабајле до вечери ране.
Чим стигоше они до Јована,
Нови их је белај задесио,
Рамиз своје посл'о је резерве,
Окружише Јованову војску
Големијем зидом од штитова,
Да не може нико умакнути,
И од своје побјећ' погибије,
Саћераше Јованову војску,
Кано чобан у торину овце,
Па голема истурише копља,
У дужину по три људска стаса,
Пробадају Јованове људе,
Таман 'нако како им се ћефне,
Сви виђоше да ће изгинуту,
Па кренуше како очајници, 
Пењати се уз брдо лешева,
Не би л' тако сачували главу,
Но ни тамо немаде им спаса,
Амберић их Јован дочекао,
И потпуно замку затворио,
Виш' ни мува не може утећи. 
Јованова престрави се војска, 
У бијегу њега оборише,
А Тормунда Амберић надвлад'о,
Из руку му мача истргнуо,
Тормунду је понестало снаге,
А Јован се једва извукао, 
Да га војска његова не згази,
Извуче се Јово вр' гомиле,
Ал' је црну слику угледао,
Готово му војска пропаднути.
Проли сузе низ бијело лице,
Кад угледа големе несреће,
Кад угледа ђе ће погинути.
Но богови чувају Јована,
И ниоткуд послаше му спаса.
Затрешташе војнички рогови,
И сва војска у чуду застаде,
Завијори барјак преко брда,
Полумјесец с' сребрним соколом,
Славни знамен куће Аринића,
Аринића, витеза од Дола,
Пристигли су у помоћ Јовану, 
Са својијем новим господаром,
Господаром Малопрстић-агом.
А Тормунде уфати прилику,
На Јована скочи Амберића,
Обори га на земљицу црну,
И својијем зубима га закла.
Сручише се дотле Аринићи,
На Болтиће, Јовове душмане,
Опустише њи'ове редове,
Ка' скакавац што поље опусти.
И спасише што остаде живих,
Што остаде Јовану од војске.
А Рамиз се за главу препаде,
Кад угледа да му нема војске,
Па реп подви, ка' обична куја,
И утече тврдом Зимоврелу,
А Јован се за њим устремио, 
Не би ли му уграбио главу,
И свог брата Риста осветио.
Уз Јована Тормунд притекао,
И див Вуле, последњи од соја.
Домогну се Рамиз Зимоврела,
И помисли спасио је главу,
Јес' да му је војска пропанула,
Ал' још држи тврдог Зимоврела.
Но му радост бјеше кратка в'јека.
Већ је Јован на капију стиг'о,
А див Вуле полако је ломи,
Гужва дрво ка' други 'артију,
Стра' уфати Рамизове људе,
Нико дива дотад не виђаше,
Па махнито на Вула стр'јељају,
Стр'јелама га многим прободоше,
Вуле ипак сачувао снаге,
Груну Вуле, земља се затресе,
Распрну се голема капија, 
Покуљаше унутра дивљани,
И поклаше што оста' Болтића,
Но и Вулу задњи часак дође,
Мртав Вуле на земљицу паде,
У око га Рамиз устр'јелио.
И Јован је најзад пристигао,
Па мртвога угледао Вула,
Голема га туга обузела,
Па Рамизу окрену се Јово,
А Рамиз му 'вако проговара:
 „Ти си мени двобој предложио,
И тад сам ти двобоја одбио,
Ал сам ево наум пром'јенио,
И понуду прихватићу твоју“.
Па се својег до'ватио лука,
И запео стр'јелу на тетиву,
Мисли Рамиз устр'јелит' Јована,
Ал је Јован њега претекао,
Дофати се штита са земљице,
Пут Рамиза кукавице крену,
Трипут Рамиз стр'јељаше Јована, 
Све три ст'рјеле у штиту осташе,
Кад четврту стр'јелу запињао,
Већ му дотад Јован се примаче,
Па Рамиза штитом ударио,
На земљицу црну оборио, 
Па га пет-шес' пута ударио.
Кол'ко га је лако ударао,
Све му зубе у грло сасуо.
Па најпосл'је повика на људе:
„Бац'те ову рђу у тамницу,
Да виш' никад не угледа дана,
Поскидајте његове барјаке,
И враћајте сивог језовука,
У Зимоврел Старчевић се врати“.

Душко Веселиновић

[Ромејац]

[Џуманџи]

Njanjava i cudnjikava mi je ova sedma, jedino (i prvo zanimljivo) sa Ajrom je to sto sto je prestala da bude Ajra. 

[Ромејац]

[Ромејац]

[Ромејац]