Odliv mozgova - ne okrecite se drugari

[Млађони]

http://www.021.rs/Info/Srbija/Najtalentovaniji-mladi-matematicar-odlazi-iz-Srbije.html

[Justin Waters]

Не окрећи се сине!

[obi-wan]

Nista novo i cudno kod nas... da je sin nekog funkcionera, pros`o bi ko seik - imao bi i stipedniju i svasta, i to da ima i mnogo losiji uspeh...

[Млађони]

Nista novo i cudno kod nas... da je sin nekog funkcionera, pros`o bi ko seik - imao bi i stipedniju i svasta, i to da ima i mnogo losiji uspeh...

Da postoji stranka koja se oko ovoga okrece- mozda bih glasao za nekog.

Inace nevezano za to dal je sin funkcionera ili ne bogata deca mnogo bolje prolaze u skoli, ne zato sto imaju para vec zato sto imaju vecu stabilnost pa samim tim imaju automatski prednost u odnosu na siromasnu decu.

No kapmanje stranaka se okrecu oko toga koja se zavera kuje protiv nas, kako ne treba da budemo u EU da ne izgubimo neki identitet i oko toga kako treba da saradjujemo sa rusima.

Umesto da rade na tome kako da nam poboljsaku ekonomiju na svaki moguci nacin, da ovakvi momci mogu da ostane i da rade u srbiji da se bave onim sto vole.

[NinaD]

Postoji ta stipendija za mlade talente i svake godine bude manje prijavljenih nego što je predviđeno, tako da svi koji konkurišu i dobiju, ako ispunjavaju uslove.

[Juan Valdez]

Kompleks više vrednosti

Na nedavno završenoj matematičkoj olimpijadi srpska ekipa je osvojila solidno, ali ne baš senzacionalno 25. mesto

Sa najnovijim uspehom Novaka Đokovića neminovno će se postaviti staro pitanje: zbog čega se toliko slavi jedan Đoković a zanemaruju „jednako uspešni” đaci i takmičari? Zašto Novakovom dolasku u Beograd prisustvuju desetine hiljada građana dok su siroti matematičari spali na obične roditelje i profesore i pokoji tričav sastanak sa ministrima - ponovo će se zavapiti - uz nezaobilazan zaključak da progresa u Srbiji ne može biti dok mladi talenti i dobri đaci već u pubertetu ne budu nagrađeni obilatom medijskom pažnjom i svakojakim stipendijama, a, što da ne, i garantovanim radnim mestima i besplatnim stanovima.

I ovo je jedna od stvari oko koje će se lako složiti i „patriotska” i „proevropska” Srbija. Prva, jer joj godi priča o potencijalu svetskog ranga kojem dušmani nikako ne daju da se razmaše, i druga, jer se sama u osnovi poistovećuje sa dobrim đacima i studentima koje smatra pametnijim delom populacije kojem samim tim, kao i njima samima, pripadaju razne privilegije.

Ali, iole trezvenija analiza ukazuje da je realnost potpuno suprotna: matematičkim i drugim takmičenjima čiji se broj vrtoglavo uvećava; raznim mladim talentima i nagradama, studentima uglednih univerziteta se u Srbiji poklanja neobjektivna i nezaslužena medijska pažnja, koja teško da može da izađe na dobro. A analogija između profesionalnih teniskih turnira i, na primer, matematičkih takmičenja ne postoji.

Za početak, srpski takmičari iz matematike nisu ni izdaleka toliko uspešni u svetskim razmerama kao što je to slučaj sa Novakom. Primera radi, na nedavno završenoj matematičkoj olimpijadi srpska ekipa je osvojila solidno ali ne baš senzacionalno 25. mesto. Uprkos tome, teško je naći novine koje nisu izvestile o velikom uspehu naših, praktično bez izuzetka preskačući konkretnu informaciju o plasmanu i navodeći samo ukupan broj medalja, što je sve deo uobičajene medijske prakse nekritičkog izveštavanja o „prestižnim” univerzitetima i nagradama kojima promućurni stranci žure da obaspu naše mlade.

Još bitnije: matematička takmičenja su u suštini irelevantna za matematiku, dok su teniski turniri svrha tenisa. Jer, suština tenisa je u pobeđivanju protivnika po propisanim pravilima igre; sam pojam tenisa nema smisla izvan konteksta takmičenja i turnira; teniser koji osvoji najviše najjačih turnira jeste samim tim jedan od najvećih tenisera u istoriji; tenisko nadmetanje je samo po sebi vrednost zbog čega ulaznice za teniske mečeve mogu da koštaju nekoliko stotina dolara.

Sa druge strane, bavljenje naukom ili matematikom, sposobnosti debatovanja, dizajna i ostale aktivnosti u kojima se svakodnevno otkrivaju novi srpski talenti, nemaju nikakve inherentne veze sa takmičenjima mladih u tim školskim predmetima. Ta takmičenja su, poput testova inteligencije, u najboljem slučaju puki indikator talenta, dakle nešto što ukazuje da mlad čovek ima potencijal da jednog dana, ako se mnogo drugih kockica složi, možda postigne nešto značajno.

Ali, za razliku od Novaka, koji je već sada veliki teniser, i najuspešniji đak-takmičar teško da može da se nazove matematičarem ili naučnikom, a sigurno se ne može smatrati uspešnim u ovim oblastima. Veliki naučnici, pronalazači, matematičari, intelektualci – od kojih je većina odrasla u vremenima kada takmičenja današnjeg tipa nisu ni postojala – veliki su zahvaljujući otkrićima koja su napravili i problemima koje su rešili, a ne zato što su pod, za prirodu svoje struke, potpuno irelevantnim pravilima igre, a čiji ishod realno ne zanima ama baš nikog, pobedili svoje neiskusne vršnjake. To je razlog zašto Novak zarađuje milione, dok takmičarski talenti traže stipendije. I zbog toga o Novaku pišu sve svetske novine, dok o našim velikim takmičarima pišemo samo mi.

Dakle, razlika u tretmanu između Novaka i drugih mladih talenata je potpuno opravdana. Kada se slavi Novak, slavi se rezultat. Kada se slave učenici koji su dobili stipendije za studije na Kembridžu, slave se ljudi koji samo imaju šansu da možda jednog dana nešto urade, dakle puka mogućnost da se jednog dana pojavi rezultat. Uostalom, postoji razlog zašto u SAD treba lupom tražiti informaciju o rezultatima njihove ekipe na matematičkoj olimpijadi, iako su ti rezultati konstantno mnogo bolji od srpskih.

Mnogi su se žalili da je doček Novaka posle osvajanja Vimbldona po našem starom običaju prevršio svaku meru i zagazio dobro iza granice dobrog ukusa. Ali ima nečeg neprimerenijeg u sve češćoj pojavi da se mladi ljudi, čije karijere, za razliku od Novakove, nisu valjano ni započele, slikaju po novinama, daju intervjue i kritikuju politiku vlasti prema talentima. Sklonost javnosti da preuranjeno puni glave mladih idejama veličine i izuzetnosti može da bude samo kontraproduktivna.

Željka Buturović

Izvor

[Juan Valdez]

ODLIV MOZGA

Nagrađivanje najboljih je bilo i ostalo idejno, politički i materijalno najjeftiniji način za ministarstva prosvete da kreiraju iluziju preduzimljivosti i vizionarstva

U srpskim medijima povremeno se pojavljuju oni koji smatraju da ih država nije adekvatno nagradila za njihove zasluge. U tome obično imaju veliku podršku javnosti koja je po milioniti put zgrožena odnosom države prema „najboljima”. U najnovijoj epizodi, Teodor fon Burg, mladi matematički talenat koji je, između ostalog, osvojio medalju na međunarodnoj matematičkoj olimpijadi učenika do dvadeset godina, zbog svojih godina nije dobio novac koji mu „pripada”.

Prvo, iz informacija u novinama sledi da je razlog zašto dečak nije dobio nagradu taj što ne ispunjava uslov da je učenik srednje škole, tj. to nije bio u trenutku kad je učestvovao na takmičenju. Cela priča o tome kako je njemu „obećano” da će nagradu da dobije pa mu ona nije data kada se birokratija korigovala i ustanovila da on zapravo ne ispunjava uslove za nagradu, u suštini je irelevantna. Kome od nas se nisu izneverile nade i očekivanja? Takva vrsta razočarenja i frustracije je normalan deo života i odrastanja i cela drama koju su dečak i njegova majka oko toga zakuvali sugeriše da starosne granice imaju svoje razloge, ma o kakvim se talentima radilo.

Iz novinskih tekstova se vidi da je glavni razlog zašto su Teodoru pare potrebne taj da bi mogao da plaća skupe privatne časove retkih nastavnika koji su sposobni da ga spreme za matematičke olimpijade. Drugim rečima, Teodor i njegova porodica su izabrali jednu veoma rizičnu karijeru – intenzivnu i ranu specijalizaciju sličnu karijeri profesionalnih sportista – i očekuju da im država pomogne da nastave na tom rizičnom putu. Veliko je pitanje da li ovakva briga o talentima uopšte pomaže i tim talentima, a kamoli ostatku društva.

Potražnja za ljudima koji su dobri u matematici je velika, ali potražnja za ljudima koji su u matematici ekstremno dobri vrlo je mala. Amerika je puna doktora matematike sa vrhunskih univerziteta koji se potucaju sa postdoka na postdok za pare koje nisu nužno mnogo veće od plata na Beogradskom univerzitetu. Mnogi od njih na kraju završe predavajući, iz njihove perspektive, dosadne matematičke predmete osrednjim studentima, ili praveći matematičke modele za finansijska tržišta, što je opet ispod njihovog znanja i talenta. Sudbina matematičkih i naučnih talenata uopšte ne mora da bude tako glamurozna kao što neki podrazumevaju.

Nivo matematičke pismenosti je za Srbiju važan, ali u smislu matematičke pismenosti prosečnog učenika a ne u smislu osvajanja medalja na međunarodnim takmičenjima od strane pet najboljih učenika. Matematičko znanje je važan element tehnološkog razvoja, ali to opet u smislu solidnog poznavanja davno razrađenih matematičkih tehnika od strane proseka, a ne u smislu posvećenosti matematičkoj ezoteriji od strane najboljih. Nagrađivanje najboljih je bilo i ostalo idejno, politički i materijalno najjeftiniji način za ministarstva prosvete da kreiraju iluziju preduzimljivosti i vizionarstva.

Jer, iako su najnoviji događaji opet aktivirali staru priču o tome da Srbija ne brine dovoljno o svojim najboljim, ta priča ni sad a ni ranije nije bila tačna. Na svoj trapavi birokratski način, Srbija „brine” o svojim talentima, sasvim moguće na štetu i tih talenata i ostalih građana. Državno subvencioniranje talenata im daje pogrešnu sliku o društvenom značaju onoga čime se bave, što može da ih odvede u profesionalne karijere koje inače ne bi izabrali. Neki će reći da se stipendiranje talentovanih vrši zarad promene sistema vrednosti, ali u Srbiji se sada već decenijama stipendiraju najbolji srednjoškolci i studenti bez ikakvih vidljivih rezultata te vrste. Da ih ima, građani Srbije bi se, umesto tenisa, budili u tri noću da bi pratili prenos matematičke olimpijade a Teodor fon Burg bi bio zvezda „Granda”.

Nijedna priča o srpskim talentima ne bi bila kompletna bez kolektivnog čupanja kose zbog njihovog odlaska u inostranstvo, gde će već na graničnom prelazu njihova vrednost biti prepoznata i adekvatno nagrađena. U realnosti, najveći svetski uvoznik talenta je država koja o njemu brine daleko manje od Srbije. Ako su Srbiji zaista potrebni specijalisti u ezoteričnim disciplinama, njih u svetu već ima viška. Naravno, ne bi svi oni sad nagrnuli u Srbiju, ali neki verovatno i bi, u zavisnosti od konkretnog posla, porodice i drugih životnih faktora. U savremenom svetu pokretljivost ljudi je sve veća i očekivanje da srpska politika podrške domaćem talentu zaustavi civilizacijske tokove nije realno.

psiholog

Željka Buturović

Izvor

[Justin Waters]

Ови текстови добро објашњавају једну страну, гдје држава кад финансира некога ко се још није ни назро да би могао бити таленат, све то на крају испада одавање дојма да држава улаже у будућност, мада се на крају испостави да обично то не даје ефекат. Тачно је да математичка такмичења нису никаква подлога за ваљано вредновање нечијег талента и евентуалног доприноса истог научном свијету и друштву. Код нас је то просто још увијек заоставштина комунизма који је као колективистичка идеологија, такмичења из математике корситио политичке циљеве ширења пропаганде "нове наде пролетера" који гле како су паметни....

Са друге стране, ако неко мисли да има потенцијал за матаматику, или неку другу природну наку, и има начина да иде вани да се школује и тамо покуша изградити каријеру, свакако би требао то учинити. У Србији и региону, природањаци не могу бити ништа више од професроа на униврезитету, који је опет највише само обичан предавач. Истраживачки рад је нашем менталитету као шпанско село. Овдје људи немају слуха за то, нити се цијени нити вреднује нити икога инересује. Свакако да не важи само за природњаке одлив вани, него и инжењере и менаџере, наша средина је вакуум за свакога ко хоће да стварно изгради каријеру бавећи се природном или техничким наукама и струком.

[Juan Valdez]

На крају крајева, зар је битно да ли се неко као научник остварио у Србији или било где другде на свету?

„Национална наука постоји исто онолико колико постоји и национална таблица множења. Кад постане национална, она престаје да буде наука.” Чехов

[Justin Waters]

На крају крајева, зар је битно да ли се неко као научник остварио у Србији или било где другде на свету?

„Национална наука постоји исто онолико колико постоји и национална таблица множења. Кад постане национална, она престаје да буде наука.” Чехов

За природњаке то важи нарочито. Док рецимо инжењери могу бити дио некаквог новог националног пројекта, гдје се граде капитални објекти важни од националног значаја, природњаци се баве послом који је важан за опште добро. Неко откриће у науци не познаје националне границе, сви се користе њиме.

[Млађони]

На крају крајева, зар је битно да ли се неко као научник остварио у Србији или било где другде на свету?

Jeste bitmop je za gradjane Srbije.

Nauka i razvoj tehnologije donose pare drzavi i obicnim gradjanima.

Ako ti naprimer skolujes hemicara od Srpskih para, i on onda ode da radi naprimer u laboratoriji u Nemackoj, za neku firmu koja razvija nemacku privredno on je bukvalno bacen resurs.

Sa strane njegovog pronalaska nije bitno ali sa strane ekonomije je jako bitno.

Druga stvar jako vazna jeste obrazovanje nacije. Svi beze od obrazovanja jer im ne donosi profit. Ukoliko ti imas ovde naucne laboratorije i posla za naucnike i generalno akademike vise ce njih da bude zainteresovano za obrazovanje i nauku generalno. Vec sam navodio primer da vecina mojih drugara ne zna da u slobodnom padu tela padaju istom brzinom.

Sledeca stvar he tehnoloski napredk koji naucnici ostvarju. Ukoliko sklovan u srbiji naucni-farmaceut ili doktor pronadje lek za neku bolest u nekoj kompaniji van zemlje on ce toj zemlji da donese pare / ne zemlji srbiji od cijih para je skolovan.

Pritom, ne osudjujem naucnike sto odlaze ( to bi bilo jako glupo ) osudjujem drustvo i drzavu sto ne da ih ne zadrzavaju nego ih josh prakticno teraju.

Naravno ne mislim na nacionalnu nauku nego na razviajnje nauke u zemlji, vise naucnih projekata, vise posla za naucnike etc.

Ali Srpska nauka, ili Britanska nauka sve je jedno. Nauka nema nacionalnost.

[Grizzly Adams]

Рече ми једном један другар, бивши музичар - "није добро што ја знам да свирам, него на шта људи играју".

[DYNABLASTER]

samo da kazem, da je komplex vise vrednosti cesto ustvari upgrejdovan komplex nize vrednosti

[Натан]

On 12.12.2011. at 2:09, DYNABLASTER рече

samo da kazem, da je komplex vise vrednosti cesto ustvari upgrejdovan komplex nize vrednosti