Преподобни Алимпије Столпник ; преподобни Јаков Отшелник . . .

[Guest]

среда  9. децембар (26.нов)

 

 

вода



Преподобни Алимпије Столпник




Рођен у Адријанопољу граду Пафлагонијском и од малена предан Богу на службу Као ђакон служаше у цркви при епископу Теодору у томе граду. Но жељан усамљеничког живота, молитве и богомислија, Алимпије се удаљи на неко јелинско гробље ван града, од кога људи бегаху као од страшилишта због честих демонских привиђења. Ту он пободе крст, и сазида храм у част св. Ефимије, која му се беше јавила на сну. Покрај храма подиже столп висок, попе се на њ и проведе на њему у посту и молитви пуних 53 године. Ни подсмех људи ни злоба демона не могаху га одатле удаљити нити у намери његовој поколебати. Нарочито од демона претрпе овај светитељ безбројне беде. Не само да га демони разним привиђењима устрашаваху него га и камењем удараху, и не даваху му мира ни дању ни ноћу кроз дуго време. Но Алимпије мужествени ограђиваше себе од демонске силе крсним знамењем и именом Исусовим. Најзад га побеђени демони оставише и побегоше а људи почеше поштовати и долазити му ради молитве, утехе, поуке и исцелења. Около његовог столпа подигоше се два манастира, с једне стране мушки а с друге женски. У женском манастиру живљаху и матер његова и сестра. Св. Алимпије руковођаше монахе и монахиње са свога столпа примером и речима и сијаше свима као сунце са небеса указујући пут ка спасењу. Толику благодат имаше овај угодник Божји, да га често обасјаваше небеска светлост, и над њим се уздизаше до небеса стуб од те светлости. Беше Алимпије диван и моћан чудотворац како за живота тако и по смрти. Преживевши 100 година упокоји се 640. год. у време цара Ираклија. Од његових св. моштију сачувана је глава у Котломушком манастиру у Св. Гори.

Тропар (глас 1):

Терпјенија столп бил јеси, ревновавиј праоцем преподобне, Јову во страстех, Јосифу во искушенијих, и безплотних житељству сиј в тјелеси, Алимпије оче наш, моли Христа Бога спастисја душам нашим.



Преподобни Јаков Отшелник




Из Сирије. Ученик св. Марона (14. фебр.) и савремених св. Симеона Столпника. Подвизавао се под отвореним небом; хранио се наквашеним сочивом. Чинио чудеса велика; чак и мртве васкрсавао именом Христовим. Цар Лав питао њега за мишљење о Халкидонском Сабору. Упокојио се мирно 457. год.



Преподобни Стилијан




Пафлагонац; земљак и савременик св. Алимпија. Имао превелику љубав према Господу Исусу, и због те љубави предавао се великим подвизима. Свега се одрекао, само да би имао неподељену љубав према Господу своме. Пред смрт ангели се јаве да му узму душу, и лице му засија као сунце. Чудотворац велики пре и после смрти. Помаже нарочито болесној деци и бездетним родитељима.



Преподобни Никон „Покајаније”




Родом из Јерменије. Побуђен речима Господњим: свак ко остави оца или мајку, примиће стоструко и наследиће живот вјечни, Никон остави заиста све ради Христа и оде у неки манастир, где се замонаши. Када се усаврши у свима добродетељима, он напусти манастир и пође да проповеда људима Јеванђеље. Непрестано је викао: Покајте се! због чега и би прозван „Покајаније”. Као проповедник он обиђе сву Анатолију и Пелопонез. Сотвори чудеса молитвом у име Христово и мирно пређе ка Господу свом љубљеном. Скончао у Спарти 998. год.



Свети Инокентије Иркутски, чудотворац

http://days.pravoslavie.ru/name/951.htm'>

Скончао 1731. год. Чудотворне мошти откривене му 1804. год.

[Guest]

РАСУЂИВАЊЕ

Многи учени незнабошци су пришли цркви Христовој и крстили се само за то што црква Христова проповеда живот бесмртни као један доказани факт а не као неку слутњу разума људског. Свети Климент Римски изучио је био сву философију грчку и душа његова остала је незасићена и празна. Као младић од 24 године он је свом душом пожелео да дозна има ли још неког живота осим овога и бољег од овога? Философија му је давала само мишљења разних људи но никаквог стварног доказа. Он је туговао за својим изгубљеним родитељима и браћом, и непрестано се мучио питањем, да ли ће се он с њима видети у неком другом животу. Свевидећи Бог упути кораке његове тако, да се он срете с неким човеком, који му рече о хришћанима и о њиховој вери у загробни живот. То побуди младога Климента, да се одмах крене из Рима у Јудеју, да би тамо, у самој колевци хришћанске вере, дошао до поузданог сазнања односно загробног живота. Када је чуо проповед апостола Петра, сву засновану на Христу васкрсломе из мртвих, Климент презре сва нагађања философска, и срдачно усвоји веру Христову, крсти се и предаде сав на службу цркви Божјој. Тако онда, тако и данас: ко има јаку веру у Христа васкрслог, и јасно сазнање о загробном животу и суду, тај се лако решава на плаћање цене за улазак у тај живот, т.ј. на испуњење свих заповести Божјих.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно стварање света, и то:

1. како створи Господ Бог човека, и жену од човека;

2. како Адам и Ева беху наги, и не беше их срамота, јер не знађаху још за грех.

БЕСЕДА

о циљу разделења дарова, служби и звања

Да би се свети усавршили, на дјело

службе, на сазидање тијела Христова (Еф. 4, 12).

Зато је Дух Свети разделио дарове, и учинио једне апостолима, друге пророцима, друге опет благовесницима, и пастирима и учитељима, – да би се свети, тј. верни хришћани, усавршили. Као што су у једноме дому части и службе подељене, те је једна част и служба родитеља, друга част и служба одраслих синова и кћери, трећа част и служба неодрасле деце и слугу, но све укупно служи на корист једно другоме, тако и у дому Божјем, у цркви светој: са сваком чашћу везана је и одговарајућа служба, а службе свих корисне су свима. Тако се поступно и мудро зида тијело Христово, црква Божја света. Сваки верни, помогнут од других, расте и развија се као члан тога тела, у светости и чистоти, и у одговарајућој мери и сразмери према целом великом телу. А цело тело, од почетка до краја времена, нарочито пак од ваплоћења Бога Слова на земљи па до Суда Страшнога, јесте црква Божја света. Тело – достојно бесмртности, грађевина – достојна Бога. Око људско не може је сву прегледати, нити ум људски схватити. Грађевина од изабрана материјала, од цигаља живих, од очију и срдаца. Без грубости и грдоба; без трулежи и нестројности. Све на свом месту, све прекрасно, у целини и у деловима. Ево, браћо, мете нашег путовања! Ево смисла нашег горења у пећи страдања! Ево живота нашег, бољег од свих планова наших и лепшег од свих жеља наших.

О Господе Исусе, човекољубиви Господе наш, не одбаци нас као лошу грађу, но углачај нас и узидај нас у тело Твоје бесмртно. Теби слава и хвала вавек. Амин.

[Guest]

http://days.pravoslavie.ru//Days/20121126.htm

[misionar.com]

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG

ALIMPIJA STOLPNIKA

SLUGA Hristov Alimpije rođen je u Adrijanopolju gradu Paflagonijskom.[1] Gospod ga izabra Sebi na službu još od utrobe matere. Jer kao trudna i pred sam porođaj mati njegova imade noću ovakvo viđenje: učini joj se da ona drži na rukama veoma lepo jagnje, koje na rogovima svojim imađaše dve zapaljene sveće. - A kada dođe vreme da se rodi Alimpije, jaka Božanska svetlost ispuni sobu: to beše predznak buduće svetlosti vrlina njegovih, pošto je on imao postati svetilnik sveta. A kada po porođaju mati njegova zaspa, ona u snu imade ovakvo viđenje: svi žitelji grada stiču se u njenu sobu i okružuju novorođenče pevajući psalme i sve štene pesme. - Ova viđenja mati zapamti, slažući ih u srcu svom i pitajući se: Šta li će biti od ovoga deteta?

Kroz neko vreme njoj umre muž, i ona se ne hte ponovo udavati, nego udovištvo svoje stade provoditi u postu i molitvi, živeći Hristu u čistoti i predajući sebe i sina promislu Njegovom, jer je On Otac siročićima i udovicama. A kad odgaji svoga sina, ona ga, - kao nekada Ana Samuila[2] -, odvede crkvi i predade na službu Bagu uručivši ga Adrijanopoljskom episkopu, blaženom Teodoru. Duhom providevši blagodat Božiju koja beše u dečaku, episkop ga silno zavole i poče ga učiti Svetome Pismu. A kada Alimpije odraste, on prevaziđe svoje vrsnike mudrošću i znanjem; i beše voljen od Boga i od ljudi zbog dobrog vladanja svog i velkkih vrlina svojih. Alimpije beše pun straha Božija, smirenosti i krotosti; i u mladim godinama svojim pokazivaše mudrost starosti i besprekorno življenje. Zbog tih vrlina on bi postavljen za crkvenog ekonoma, zatim i za đakona rukopoložen; i služaše besprekorno Bogu.

Posle izvesnog vremena u Alimpija se pojavi želja za usamljeničkim životom: da živi u molitvenom tihovanju, usrdno služeći jedinome Bogu i naslađujući se neprestanim. bogomislijem. Ovu želju srca svoga on otkri pravednoj materi svojoj, koja, slično proročici Ani,[3] ne odlažaše od crkve, postom i molitvama služeći Bogu dan i noć; jer ona davno sve svoje imanje razdade siromasima, i unevesti se Hristu, i bi postavljena za đakonisu. Toj bogougodnoj sluškinji Gospodnjoj, a materi svojoj, sveti Alimpije kaza svoju nameru, rekavši joj: Hoću da idem na istok, jer čujem da tamo, u pustinjama, žive u molitvenom tihovanju mnogi sveti oci; nastaniću se s njima, i postaraću se, uz pomoć Božiju, da podražavam njihove vrline. A ti, mati moja, moli se za mene, da Gospod upravi put moj po Svojoj svetoj volji i da My ugodan bude ovaj moj pothvat.

Ni najmanje rastužena zbog rastanka sa sinom, mati podiže k nebu ruke svoje, usrdno se pomoli Bogu za njega, pa ga onda blagoslovi i otpusti s mirom.

He rekavši nikome sem materi, blaženi Alimpije napusti Andrijanopolj, i zapaljen božanstvenom željom hitaše putem kao jelen na izvore vodne. Vest o njegovom odlasku silno ožalosti episkopa Teodora, klir i mirjane, jer se lišiše tako dobrog sažitelja koji primerom svog vrlinskog i ravnoangelskog življenja ukrašavaše Crkvu Božiju i beše od velike koristi vernima pobuđujući ih na podvig. Episkop odmah razasla ljude na sve strane da traže blaženog Alimpija, i nakon mnogo dana pronađoše ga u Evhaitu[4] o prazniku svetog mučenika Teodora. Ali ga sa velikom mukom, nešto molbama nešto pretnjama, jedva uspeše vratiti u otačastvo. Jer Bogu ne beše ugodno da se Paflagonija liši takvog svetilnika svog, kojim se mnogi izvođahu iz tame i greha na svetost bogougodnog života. Vrativši se k svojima, blaženi Alimpije silno tugovaše što mu putovanje bi ometeno i što mu se želja ne ostvari. Ali Bog svake utehe uteši njegovu tugu jednim božanskim viđenjem. Jer neki divan čovek, bolje reći - anđeo Božji, javi se blaženome Alimpiju i reče mu: He tuguj, Alimpije, što si vraćen sa željenog puta. Dobro znaj: sveto je svako mesto koje čovek koji ljubi Boga izabere da pobožno i bogougodno živi.

Utešen ovim viđenjem, Alimpije presta tugovati i produži svoj monaški život usrdno se podvizavajući i služeći Bogu. Ipak njega ne napuštaše želja da se povuče i usamljenički živi u nekom pustinjskom mestu. Zbog toga on mnogo puta odlažaše iz kelije i obilažaše okolne gore, polja i šume, ištući mesto, zgodno za bogomislije. I jednom, popevši se na goru, južno od grada, on nađe na njoj visoko i živopisno mesto, udaljeno sasvim od gradske vreve, i ono mu se veoma dopade. Zatim on donese alat za kopanje, i iskopa bunar. Pri tome on, ne toliko kopajući motikom koliko Bogu se usrdno moleći, izvede iz zemlje vodu. Pošto završi taj posao, blaženi Alimpije ode k episkopu i moli ga da mu dopusti živeti tamo i crkvu podići. No episkop, ma da ne beše protiv te želje njegove, ipak tajno posla sluge da bunar zatrpaju kamenjem i zaspu zemljom. Jer episkopu se nije htelo da blaženi Alimpije živi na tom mestu, pošto gora bejaše vrlo visoka, usto daleko od grada, i skoro nepristupačna za svakoga koji bi hteo da poseti ugodnika Božjeg. Episkop je želeo da se Alimpije nastani bliže gradu i na zgodnijem mestu. Međutim, kada blaženi Alimpije vide da je njegov bunar zatrpan, on napusti tu goru i stade tražiti sebi drugo mesto u okolini grada.

Pred samim gradom nalažaše se jedna pustinja, puna drevnih grobova neznabožačkih; pritom naseljena legionima nečistih duhova. Zbog toga se svi bojahu toga mesta i "iko nije mogao proći tuda usled strahota, činjenih od strane demona. Videći da svi izbegavaju tu pustinju, blaženi Alimpije se nastani tamo u jednom grobu neznabožačkom;[5] na vrhu pak tog groba bejaše stub, i na stubu idol. Razbivši idola, kao ilovačni sud, prepodobni postavi na njegovom mestu časni krst. I tako, ne bojeći se demonskih strašila i napadaja, on poče živeti tamo, oružjem krsta i strelama molitava svojih odgoneći daleko od sebe pukove demona.

Jednom u snu prepodobni Alimpije vide neka dva česna muža, obučena u svešteničke rize; i oni mu rekoše: "Zašto si nas, čoveče Božji, ostavio da te tako dugo čekamo ovde? Ako si ti taj Alimpije, koji je od Boga predznačen da osveti ovo mesto i umnoži na njemu slavoslovlje Božije, onda odmah otpočni taj posao koji treba da obaviš". - Prenuvši se iz sna, prepodobni se začudi rečima javivših se muževa, ne znajući ko su oni, i šta on treba da čini na ovom mestu, da bi se umnožilo slavoslovlje Bogu.

Uskoro potom valjalo je episkopu Adrijanopoljskom Teodoru putovati nekim poslom k caru, i blaženi Alimpije beše dužan da ga prati kao klirik. Pokoravajući se volji svoga arhijereja, Alimpije pođe i protiv svoje želje, i praćaše ga sve do Halkidona,[6] gde je episkop nameravao da se ukrca u lađu i otplovi u Carigrad. Za to vreme Alimpije uđe u jednu crkvu na obali morskoj, i pomolivši se zadrema. I gle, njemu predstade u viđenju neka prekrasna devica, sijajući kao sunce i reče mu: Ustani brzo, Alimpije! - A on, diveći se njenoj lepoti, upita je: Ko si ti, gospođo, i zašto mi naređuješ da brzo ustanem? - Ja sam Efimija,[7] sluškinja Hristova i mučenica, odgovori ona. Ustani, i ako hoćeš hajdemo u tvoje otačastvo! Volja je Božja da ti budem saputnica i pomoćnica.

Kada sveta mučenica izgovori te reči, Alimpije se probudi, i ne vide nikoga pred sobom, samo srce svoje nađe prepuno duhovne radosti. I njemu bi jasno da Bog hoće da se on vrati u svoje usamljeničko molitveno tihovanje. Stoga, ostavivši episkopa, on se vrnu u svoje otačastvo, imajući kao saputnike nevidljivu pomoć i molitve svete velikomučenice Efimije, čiji lik i slatku besedu on svo vreme čuvaše u srcu svom i radovaše se duhom.

Došavši u Adrijanopolj, na svoje usamljeničko pustinjsko mesto on namisli podići na tom mestu crkvu u ime svete Efimije. Ali on ne imađaše potrebna sredstva za to, jer, razdavši sve svoje imanje i sledujući osirotelom nas radi Hristu, on kao ubožjak nije imao ni zlata, ni srebra, ni bakaruša u pojasu svome. Tada on zamoli svoje znance među građanima i susedima da mu pomognu. A oni, doznavši njegovu želju, davahu mu revnosno i usrdno sve što beše potrebno, i za kratko vreme među neznabožačkim grobovima bi podignuta crkva u ime svete velikomučenice Efimije. A kad kopahu temelj, svetom Alimpiju se ponovo javiše ona dva gorespomenuta muža u jerejskim odeždama. Jedan od njih držaše u ruci Kadionicu i kađaše temelj, označujući time kako će tu biti velika crkva, a drugi pevaše: "Osana mestu ovom!"

Ko behu ta dva muža, ne zna se. Ali nakon izvesnog vremena tamo biše obretene netljene i miomirisne mošti ta dva muža, koji se dvaput javiše prepodobnom Alimpiju u viđenju. I po njegovom naređenju te svete mošti biše položene u crkvi, njime podignutoj.

Još pre osvećenja crkve legioni demonski, videći da će staranjem svetog Alimpija, njihovo obitalište postati naselje svetaca, i da o"de gde behu njihovi prividi i strašila sada počinje nastupati Božja blagodat, jurnuše sa strahovitom vikom i drekom na novopodignutu crkvu i svetiteljevu keliju, želeći da do temelja sruše građevinu i da, uplašivši svetog Alimpija, oteraju ga odatle. U svome besu demoni vikahu raznim glasovima, kao razjarene zveri ili kao pomamljeni ratnici; no Hristov vojnik odmah stade na molitvu, naoruža se njome kao nepobedivim oružjem, i tog časa pobedi prividnu silu demonsku, te demoni pobegoše sa stidom, kao prah razvejan vetrom.

Pošto crkva bi osvećena, počeše iz grada dolaziti ljudi da slavoslove Boga i slušaju dušekorisna poučenja svetiteljeva. Tada prepodobni Alimpije, naoružavajući se još silnije protiv nevidljivih neprijatelja, uziđe na stolp (= stub), slično svetom Simeonu, prvom stolpniku,[8] i stade kao na stražu, izdaleka primećujući nastupajuće pukove demona, i junački se boreći s njima dan i noć. No demoni, iako svagda bivahu pobeđivani od njega, ipak ne prestajahu sa svojim bezočnim napadima na njega.

Jednom noću zli dusi počeše se kamenjem bacati na svetog Alimpija, zadajući mu teške povrede. Trpeći to kamenovanje, svetitelj govoraše demonima: Šta je vama do mene, čovekonenavidni i pagubni demoni? Što se uzalud uzbuđujete, i pakosno ustajete na sluge Božije? Ovo kamenje koje vi bacate na mene, svedočiće pred Hristom u dan drugog dolaska Njegovog o vašoj bestidnoj drskosti i zlobi. Znajte da ja ni u šta ne računam vaše bacanje kamenja na me, i smatram to kao dečju igračku. Evo, ja ću skloniti ove tanke daščice što mi služe kao krov nad glavom, da bih nesmetano primio od vas kamenovanje i pretrpeo radi Gospoda ono što pretrpe sveti prvomučenik Stefan. Vi njega ubiste rukama Jevreja, i sa tim Jevrejima nasledićete pakao ognjeni. - Čuvši ove reči i shvativši da je nepobedivi stradalac gotov pretrpeti sve radi Boga, demoni se razbežaše sa tog mesta na sve strane.

To čuše neki ljudi koji te noći prolažahu tuda, a videše i demone koji u raznim obličjima bežahu sa tog mesta ridajući, zapomažući i vapijući: "Alimpije nas istera iz našeg obitališta! Kuda da se denemo? Nama nigde nema mesta!"

Prepodobni Alimpije skide sa stuba malu nastrešnicu koja beše nad njegovom glavom, i stajaše imajući nebo kao svoj pokrivač, i junački trpeći zimu i vrućinu, dažd i grad, sneg i mraz, i sve promene vazdušne. I bi on dobrovoljni mučenik ne jedno vreme nego pedeset tri godine, stradajući na svome stubu, kao prikovan na krstu. I sticaše se k njemu mnogi narod: ljudi i žene, mladići i starci, da slušaju korisne pouke njegove i da se isceljuju od svojih Duševnih i telesnih boljki. A mnogi od njih izabraše da ostanu i žive pored njega. Zato svetitelj naredi da se ustroje dva manastira, muški i ženski, jedan s jedne strane stolpa, a drugi s druge. Sam pak stajaše na stolpu u sredini, kao sveća na svetnjaku, prosvećujući oba manastira i učenjem svojim i primerom angelskog života svog, i zaštićujući ih molitvama svojim. Prepodobni im dade zakone i ustave monaškog života, naredivši im da budno čuvaju sebe od demonskih zamki. Pritom on ženama naročito zapovedaše da se nikada ne pokazuju muškarcima na oči.

U ženskom manastiru življaše i majka blaženog Alimpija sa svojom ćerkom a njegovom sestrom Marijom, i druge vrlo ugledne žene grada Andrijanopolja, i među njima neke Efimija i Evula, koje ostaviše sva imanja svoja, decu, srodnike i prijatelje, i svu taštinu i slasti ovoga sveta, i obukoše se u angelski obraz, i življenjem svojim upodobiše se samim angelima.

Mati prepodobnog Alimpija beše u činu đakonise, i ma da življaše po monaški, ona ipak ne hotijaše da se obuče u monaški čin, govoreći: "Jedno je i isto biti đakonisa ili monahinja". Međutim sin je često moljaše da se obuče u monaški lik; no ona ga ne posluša u tome, dok ne bi upućena na to jednim viđenjem, povodom koga ona sama moli sina da je zamonaši. U tom viđenju ona vide neobično lepe palate, iz kojih se čulo preslatko i preumilno pojenje i slavljenje Boga. A kada ona htede da uđe tamo, zabrani joj neki čestan i lučezaran čovek, koji stajaše i stražaraše na ulazu u te palate. Pritom joj on reče: "Ti ne možeš ući tamo, jer tamo blaženstvuju sluškinje Gospodnje, koje My poslužiše u monaškom činu. Međutim ti nemaš na sebi monašku odeću, stoga i ne možeš ući tamo i uzeti udela u njihovoj radosti".

Ove reči veoma posramiše svetiteljevu majku, i ona, probudivši se iz sna, stade moliti sina da je postriže u monaški čin. Posle postriga ona udvostruči svoje podvige, dodajući trud trudu I tako se mnogo godina podvizavajući u monaštvu, ona veoma ugodi Gospodu, i otide k Njemu. Sin pak njen, prepodobni otac naš Alimpije, toliko ugodi Bogu, da još za života na zemlji bivaše obasjavan nebeskom svetlošću: mnogo puta javljaše se nad njegovom glavom ognjeni stub koji dosezaše do oblaka i ozaravaše svo mesto ono. A TO se događalo često, nekada po danu, nekada po noći, većinom po noći; i kada se dešavala grmljavina i sevanje munja, tada se ta nebeska svetlosg javljala nad svetiteljem iznad stolpa njegovog. Mnogi od verujućih i sveto živećih udostojavahu se videti to; a drugi, kojima se događalo da tu svetlost posmatraju izdaleka, mišljahu da svetiteljev stolp gori stvarnim ognjem. Dostojni pak jasno gledahu to neiskazano znamenje nebeske slave. Tako Bog proslavljaše ugodnika Svog.

Sveti Alimpije učini mnoga čudesa blagodaću Hristovom: on bolne isceljivaše, đavole iz ljudi izgonjaše, budućnost predskazivaše. Na četrnaest pak godina pre smrti, noge njegove biše poražene ljutom bolešću, te za sve to vreme on ne mogaše stajati već do samog prestavljenja svog ležaše na jednu stranu. I kada učenici njegovi hotijahu da ga ponekad okrenu na drugu stranu, on im to nikako ne dopuštaše nego trpljaše kao drugi Jov, blagodareći Boga, ka kome i otide s radošću.[9] Po prestavljenju pak njegovom mnoga se isceljenja davahu bolesnicima od svetih moštiju njegovih, u slavu Hrista Boga našeg, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek. Amin.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/Lat_ZitijaSvetih1126.htm

SVIMA KOJI DANAS SLAVE SLAVU - SRETNA SLAVA!!!

 

[Guest]

https://www.pouke.org/posteri/poster.php?plakat=Martirije-1355049958.jpg'>

[Guest]

https://www.pouke.org/posteri/poster.php?plakat=Martirije-1355050176.jpg'>

[Guest]

https://www.pouke.org/posteri/poster.php?plakat=Martirije-1355051302.jpg'>

[Guest]

http://days.pravoslavie.ru//Days/20131126.htm

[Драгана Милошевић]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

СТИЛИЈАНА

 

 

ПРЕПОДОБНИ Стилијан беше Пафлагонац; земљак и савременик светог Алимпија Столпника. Још од утробе матере своје освећен он постаде обиталиште Светог Духа. Раздавши све богатство своје сиромасима, он постаде монах. Из велике љубави према Господу Исусу предаде се великим подвизима, и превазиђе све ондашње монахе строгим и напорним подвижништвом. Затим оде у пустињу и настани се у Пећини. Подвизавајући се тамо он добијаше храну од Ангела Божија. И чињаше велика чудеса; и постаде лекар неизлечивих болести. Једном наиђе помор међу децу; и они родитељи који преподобном Стилијану долажаху са вером, или име његово призиваху, или икону његову живописаху, деца им оздрављаху од болести. Пред смрт ангели се јавише да му узму душу, и лице му засија као сунце. Чудотворац велики пре и после смрти. Помаже нарочито болесној деци и бездетним родитељима.

 

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

ЈАКОВА ОТШЕЛНИКА

 

 

БЛАЖЕНИ Јаков беше из Сирије; ученик светог Марона[10] и савременик светог Симеона Столпника. Подвизавао се на гори под отвореним небом; није имао ни пећине, ни келије, ни колибе, ни постеље, ни покривача; небо му беше и кров и покривач. Хранио се неквашеним сочивом. На телу испод власенице носио је тешке ланце. Боловао је од опаке стомачне болести. Због великих богоугодних подвига и савршенства у врлинама добио од Бога дар чудотворства. Чинио чудеса велика. Чак и мртве васкрсавао именом Христовим. Једном дође к њему отац доневши свог мртвог синчића, и ридајући говораше светитељу: "Ја знам, слуго Божји, да је за тебе могуће све, само ако хоћеш да се помолиш Богу". - Свети Јаков, потресен сузама родитеља, преклони колена, и призвавши Бога васкрсе дечака и предаде га оцу. И многа друга чудеса сатвори преподобни Јаков. - Цар Лав питао њега за мишљење о Халкидонском Сабору.

 

Тако се подвизавајући и чудотворећи, блажени Јаков се мирно упокоји и с радошћу отиде ка Господу.[11]

 

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ

НИКОНА  "ПОКАЈАНИЈЕ"

 

ПРЕПОДОБНИ Никон беше из Јерменије, син једног великаша. Побуђен речима Господњим: "свак који остави оца или мајку, примиће стоструко и наследиће живот вечни", Никон остави заиста све ради Христа и оде у неки манастир, где се замонаши. У манастиру он се ревносно подвизаваше у свакој врлини, и превазиђе све монахе крајњом строгошћу према себи. Када се усаврши у свима врлинама он напусти манастир и пође да проповеда људима Еванђеље. Непрестано је викао: Покајте се! због чега и би прозван "Покајаније". Као проповедник он обиђе сву Анатолију и Пелопонез. Најзад се задржа у граду Лакону. Сатворивши у њему разна чудеса, он подиже цркву у име Господа и Спаса Исуса Христа. Монахујући ту до краја, он мирно пређе ка Господу свом љубљеном, да прими од њега венац подвижништва. To би 998. године.

 

http://www.agencijami.com/eparhija/ZS/ZSview.asp?ID=345

[Драгана Милошевић]

  Одвезан од ствари, одвезан од света.

Од житејских брига и од страсног гњета

Сав предан молитви и богомислију —

То донесе славу светом Алимпију.

На столп висок, висок, он себе уздиже,

Тек даље од земље, – Богу ближе, ближе!

Сав предан молитви и богомислију —

То донесе славу светом Алимпију.

Нек громови грме, погодити неће.

Громовима Господ управља и креће.

Сав предан молитви и богомислију —

То донесе славу светом Алимпију...

Молитвом просија као сунце јасно

И име му оста кроз векове гласно.

Мисао о Богу створи бесмртника,

Алимпија дивног, Божјег угодника.

На небу се сада столп велики сија,

То је светла душа светог Алимпија.

И сада молитви сав је предан за нас

Алимпије, столпник – и јуче и данас.

Од њега се и сад зли духови крију.

А ми радујемо – светом Алимпију.  

[JESSY]

[JESSY]

Тропар, глас 1: Терпјенија столп бил јеси, ревновавиј праотцем нашим преподобне, Јову во страстех, Јосифу во искушенијих, и безплотних житељству сиј в тјелеси, Алипије отче наш, моли Христа Бога, спастисја душам нашим.

[Иван Ивковић]

Проповед јеромонаха Рафаила на дан светог Алимпија Столпника

 

 

Преузми аудио>>>