Преводи са страних website на тему Ислам

[bosanac]

Šta je definicija "boriti se protiv Muslimana"? Kada se ja borim protiv Muslimana, kad neću da primim Islam? Kad se borim protiv Muslimana, kad upadnu u moju domovinu a ja se branim, ili kad ne priznajem da oni smeju na mene a ja ne smem na njih? Kad ne priznajem da su oni viŠi ljudi od mene a ja niži od njih, kad ne priznajem da njihova Šarija važi za mene? Da li se sad, u ovom trenutku, borim protiv Muslimana? Onda smem da budem istrebljen, ja i svi moji? Kada, dakle, imamo da se neko bori protiv Muslimana..? Kad je neko od nas anti-Musliman?

I ovde se Islam i HriŠćanstvo razlikuju, jer HriŠćanstvo ne govori da se ubiju neprijatelji, da se do zadnjega istrebe oni koji se bore protiv HriŠćanstva. Nego naprotiv, da ljubimo neprijatelja, da ga poŠtujemo, da se molimo za njega, da ga spaŠavamo. Jer ako ljubimo samo one koji nas ljube, onda smo jednaki neznaboŠcima, govori nam Hristos. Jeste da je bilo dosta HriŠćana, pravih ili formalnih, koji se nisu držali ovih hriŠćanskih principija. Ali ovo su onda jasno bili ljudi slabi u veri ili uopŠte bez vere, ne ali ljudi, HriŠćani, učeni u svojoj veri, ne jaki u svojoj veri, u Boga teŠko da će da nađu slavu.. i milost. Naime, ubistva su kod nas uvek osetljiva tačka, to nas pogađa na zub. Jer pravilno je, dobro i idealno da se ne ubija, ni svoji ni tuđi, ni prijatelji ni neprijatelji, ali ponekad mora da se ubije... Pa dakle, kada to mora da se ubije? Ja sam npr. strogo protiv smrtne kazne, ali kod nekih kretena i ja se pitam da li zaslužuju takvu ljubav...

Boriti se protiv muslimana znači:Napadati njegovu vjeru, čast, imetak, porodicu, domovinu.Tada ukoliko to radiŠ ti si neprijatelj muslimanu.

A ako nećeŠ da primiŠ islam pa ti zbog toga nisi neprijatelj muslimanu, jer to je tvoja stvar ali si neprijatelj sam sebi.

Dragi toliko napadaŠ i kritikujeŠ islam i muslimane zbog umijanja nemuslimana ali svjesno ili nenamjerno zaboravljaŠ na historijske činjenice po kojima se može vidjeti ko su stvarne ubice neistomiŠljenika.

Onaj ko je među muslimanima htio da ostane na svojoj vjeri ostao je.Nisam u životu vidio vjeru da viŠe se viŠe poziva u njoj u ljubav a da je viŠe u ime te vjere ubijano kroz historiju od hriŠčanstva.Ovim mi nije cilj da uvrijedima vaŠa vjerska osječanja, naprotiv, želja mi je da malo pogledate u svoju avliju pa da je očistite a tek onda da gledate-mo u avliju komŠije.

[-Владимир-]

Onaj ko je među muslimanima htio da ostane na svojoj vjeri ostao je

Ајд да је ово неки Амерички , Канадски, Кинески или сличан форум па да ти људи и поверују, али причати овако нешто на овим просторима смешно је.

[bosanac]

Dobro, gdje ti živiš?Tvoji su vjerovatno negdje iz Srbije ili Bosne?

[bosanac]

Vidim ti si musliman i išo na hadž ove godine.

[bosanac]

Bolan koliko u srbiji ima kršćana?

Koliko u arapskom svijetu ima kršćana?

[-Владимир-]

Не знам за арапски свет, али је на Балкану толерантност ислама у задњих 500 година јако добро документована.

[bosanac]

Kada napadam veru, čast, imetak, porodicu, domovinu Muslimana?

Znači ako ne napadaš nisi neprijatelj islama.

Da li napadam domovinu Muslimana koji dođe u moju zemlju, i moju domovinu osvoji ratovanjem i nasiljem i onda neće da ide, da se vrati natrag, hoće dalje da vlada mojom domovinom ili da je deli, da je odvaja?

Treba da znaš da tvoja domovina je i domovina muslimana koji nisu beznačajan procenat kod vas. Ti ljudi se ne bore da bi uništili svoju, domovinu.Ta domovina je i njihova kao i tvoja.Samo ta domovina se prema nekima odnosi kao mati a prema drugima kao maćeha.

Ljudi hoće da i na njih ona gleda kao na svoju djecu.A to znači da ih prihvati onakve kakvi jesu a ne kako bi vladari te domovine željeli.

Sa druge strane ovamo sa druge strane Drine imate potpuno suprotan slučaj.Domovina BiH na sve njene stanovnike gleda kao na svoju djecu ali u toj domovini postoje djeca koja su razmažena i koja izgleda trebaju preodgoj.Vole državu koja im hljeb nedaje.Dok sa druge strane ta domovina kojom se dičiš( a i treba ako si tamo sa one strane)upliče prste gdje nikako im nije mjesto....

I kada napadam njegovu veru, ako kažem da njegova vera nije u pravu, da u njegovu veru ne verujem, da ne verujem u proroka Muhameda? Kada mu napadam čast, ako ne mogu da trpim recimo kazne koje su više nego samo stroge i onda ne mogu drugačije nego da pomažem kažnjenom ili kažnjenoj?

Ja od tebe kao jednog nemuslimana ne očekujem da hvališ islam.Ja ne očekujem od tebe da vjeruješ u Muhammeda s.a.v.s. Međutim očekujem od tebe ka krščanina koji se svojom vjerom ponosi da ne izmišlja laži i da ne iznosi potvore na islam i muslimane.Očekujem od tebe ako nerazumiješ da pitaš a ne da se ponašaš kao ekspert u poznavanju islama i islamskih učenja.To očekujem od tebe jer pravoslavlje znači zauzeti ispravan stav.a ispravan stav znači između ostalog i iznošenje istine a ne neistine.

Da smo mi Hrišćani činili nepravde, to jeste, ali mi barem priznajemo svoju krivicu, možda ne svu, ali ipak u velikom delu priznajemo je. Mi se ne krijemo iza vere i branimo se kritike tako što kažemo da je kritika uvreda nama. Ako smo ubili, ubice smo, nema tu izgovora i pravdanja. Mladić, Karadžić, krvnici su i trebaju da odgovoraju, ovo svi mi znamo, i niko od nas ne ponosi se njih, osim pojedinih manijaka. Nego što se oni uzimaju da se politizuje protiv nas, da se vode neprijateljstvo protiv nas, pa odatle kod mnogih ta neka odbrana Mladića i Karadžića koja ustvari treba da bude odbrana nas samih, dakle samozaštita. Ali iskreno, niko se od nas ne ponosi tih ljudi, i kad bi mogli ponovo da biramo i da se vratimo, mnoge stvari drugačije bi ispale. Mislim, nije li gadno učiniti nepravdu i onda je sakriti i praviti se kako se jeste super, fin i dobar? Ne, to je laž i licemerje! Lažemo sebe, i lažemo Boga.. No, nisu li kod vas su vaši osvajači i vojskovođe još uvek vaši junaci; nisu li vam oni idoli, ideali, nezavisno koliko su naroda poubijali i koliko su tuge i nesreće doneli među ljude..?

Da jeste činili, jeste bogumi, (narodnim jezikom rečeno) volio bih da ove riječi svaki iskreni čovjek tvog naroda kaže ali bojim se da među zlikovcima koje si spomenuo , mnogi od tvoga naroda i dan danas gledaju kao na heroje.

Da budem jasan ja ne smatram zločinom kada vojnik vojnika ubije na bojnom polju.Tu je borba vitezova pa kome obojci a kome opanci.Ja smatram silovanja, ubistva civila i nejači, zatim onih koji su odložili oružje a garantuje im se bezbjednost ukoliko se predaju, to smatram zločinom.I ako je neko od moga naroda to činio( a vjerujem da ih je bilo) ja ga ili ih osuđujem isto onako kao što osuđujem pripadnike nekog drugog naroda.Kod nas u islamu je pravilo da kažemo istinu makar ona gorka bila.

Čovjek ako je čovjek mora biti kritičan i samokritičan.Kada kritikuje neka to argumentovano čini (bez predrasuda i pristrasnosti) međutim samokritičan je teško biti.Tu je taj ljudski ego, teško je protiv ega, Samopiniznost je vrlina za skromnog a nepoznanica za oholog.Budimo skromni i prije kritika budimo samokritični.

Svako dobro.

[Guest - . . .-]

Босанац, шта се ово дешава у Сирији између муслимана? Видим, неко је окачио монструозан снимак на јутјуб.

[bosanac]

Не знам за арапски свет, али је на Балкану толерантност ислама у задњих 500 година јако добро документована.

Jeste, vi ste najbolji činjenični dokument koji govori o toleranciji muslimana prema nemuslimanima.

[bosanac]

Босанац, шта се ово дешава у Сирији између муслимана? Видим, неко је окачио монструозан снимак на јутјуб.

Daj mi link tog snimka.

[bosanac]

Evo ti sa wikipedije neki podaci pročitaj ih i oni neka ti budu kao uvod u odgovor u kojem ću ti pokušati objasniti uzroke neredau Siriji.

Stanovništvo [uredi]

Sirija je prema popisu iz 2001. godine imala 17 040 000 ljudi, te je sa površinom od 185 180 km kvadartnih imala prosječnu gustoću naseljenosti od 92 st. po km kvadratnom. S obzirom na klimu i reljef gustoća naseljenosti je poprilično visoka. Apsolutna većina stanovništva su Arapi (90.3%), a ostatak su uglavnom Kurdi i Armenci). Po religijskom sastavu najbrojniji su sunitski muslimani (74%), šiitskih muslimana ima oko 12%, a kršćana 9-10%.

Gradskog stanovništva ima 52%. Najveći grad je Damask (Damasq) sa populacijom od 1 934 000. Drugi najvažniji grad je Allep (cca 1 600 000). Treći velegrad je Horns (Hims) sa oko 600 000 ljudi. Najvažnija luka je Latakija. Pri-rodna promjena stanovništva je velika (25.4 promila). Stopa nataliteta je 30.6, mortaliteta 5.2 a god. promjena stanovništva iznosi 2.6%. Rast Sirije i Damaska:

• 1948.: 3 800 000
  
• 1991.: 14 887 000
  
• 2001.: 17 040 000
  

Damask (1943.): 286 000 Damask (2001.): 1 934 000

Apsolutna većina građana Sirije su Arapi. Najveća manjina su «nearapski» Kurdi kojih ima nešto više od 6 % i žive uz granicu sa Turskom te Armenci koji uglavnom žive u velikim gradovima. Postoji i zajednica Turaka. Od nekadašnje velike Židovske zajednice ostalo je samo oko 1 000 člnova koji uglavnom žive u Damasku.

Po vjerskom pitanju Sirija je reltivno homogena zemlja za razliku od susjednog Libanona, no i ovdje postoje z načajne vjerske manjine. Većina Sirijaca su sunitski muslimani (74%). Slijedeća su vjerska grupa šijitski muslimani (12%), kršćana (armenskih pravoslavaca, maronita, grčkih pravoslavaca i katolika) ima oko 9-10%. U Siriji još djeluju zajednice Druga (vjera povezana sa islamom, ali i sa kršćanstvom i judaizmom), Alawita (vjerske šizme šijita) i oko 1000 Židova.

Sirijci su uglavnom Arapi; pripadnici hamitsko-semitske rasne skupine. Kurdi su druga, a Armenci treća grupa po brojnosti i obje pripadaju indo-evropskoj rasnoj grupi.

Službeni jezik u Siriji je arapski (hamitsko-semitska porodica jezika) , ali se u nekim područjima govore kurdski (novoiranska porodica jezika) i turski (altajska porodica jezika).

Iako je školstvo u Siriji besplatno blizu 30% stanovništva starijeg od 15 godina nepismeno je. Nepismenost u muškaraca je blizu 15%, a u žena nešto više od 44%. U periodu 1991. - 2001. nepismenost je smanjena za oko 6%. U Siriji djeluju 4 sveučilišta u kojima je sredinom devdesetih studiralo oko 170 000 studenata. U Damasku djeluje i Arapska akademija osnovana 1919. godine i ta je institucija jedna od najvažnijih među onim koje se bave proučavanjem arapskog jezika, književnosti, historije i kulture.

U Siriji zemlji sa bogatim povjesnim nasljeđem nalazi se i mnogo muzeja i knjižnica. Najznačajniji muzej je Nacionalni muzej u Damasku koji sadrži brojne izloške iz Azijske, Grčke, Rimske, Bizantske i Islamske umjetnosti. Najveća je knjižnica je sveučilišna u Damasku sa preko 150 000 naslova.

Današnja je Sirijska kultura i način života pod velikim uticajem vanjskih faktora. Najveći je uticaj imao SSSR koji je imao dobre političke, vojne i privredne veze sa Sirijom. uticaj SSSR-a imao je i pozitivnih strana tako da je Sirija jedna od rijetkih arapskih zemalja gdje je postignuta visoka razina emancipacije žena.

Privreda [uredi]

Sirija spada u donju srednju grupu zemalja po razvijenosti. Najveći dio stanovništva zaposlen je u poljoprivredi, a u primarnom sektoru radi 24% stanovništva. Sekundarni je sektor vrlo važan i u njemu je zaposleno 30% stanovništva. Najviša je zaposlenost u tercijarnom sektoru i u njemu radi 46%, a ostvaruje najveću dobit i turistički devizni priljev od 1.082.000.000 $ (2000.).

Najvažniji sirijski proizvodi su nafta i zemni plin. Proizvodnja nafte vezana je uz tanke zalihe i iznosi 530.000 barela dnevno. Postoje i izdašne zalihe minerala. Hidroenergetska postrojenja na Eufratu, uz termoelektrane na pogon naftom proizvode sasvim dovoljno struje za potrebe zemlje. Industrija uključuje proizvodnju tekstila, preradu hrane i strojogradnju. Proizvodnja fosfata iznosi 2.400.000 tona (10. u svijetu).

Pamuk je glavna i najpouzdanija ratarska kultura. Proizvodnja pamučnog vlakna iznosi 272.000 tona i 10. je u svijetu. Uljarice su također vrlo važne i Sirija je 4. u svijetu po proizvodnji maslinovog ulja sa 180.000 tona. Dosta se sadi i duhan koji je visoke kvalitete. Od stočarstva najviše se uzgajaju koze, ovce i deve. One pasu iz navodnjavanih pašnjaka čija je tehnika navodnjavanja stara 4 000 godina.

Prometna je povezanost dobra, pogotovo između dva najveća grada. Cestovna i željeznička mreža su dobro razvijene, a gradovi Damask i Allep imaju i međunarodne aerodrome. Najveća morska luka je Latakija. Turizam sa svojih preko milijardu dolara prihoda sve je značajnija privredna grana. Osobito je popularno odredište ruševine Palmire; antičkoga grada kao i ostaci od ranijih civilizacija preko Arapa i križara pa sve do Turaka.

Kakvoća zdravstva koje je ograničeno na gradove i besplatno za siromašne te pitke vode i sanitarija nezadovoljavajuća je. Smrtnost djece je poprilično visoka, a socijalna skrb ograničena.

Sirijska je privreda u velikim problemima. Unatoč izvozu nafte i turističkom potencijalu zemlja se nije razvila. Planiran razvoj industrije nije se dovoljno ostvario, što zbog državnog vlasništva, što zbog političkih sukoba i tenzija. Privreda ovisi o nafti koje ima puno manje nego u ostalim arapskim zemljama.

1991. nakon učestvovanja u Zaljevskom ratu Sirija je zatoplila odnose sa Zapadom. Tada su se povećala ulaganja i trgovina sa Sirijom, a zemlja je dobila i znatnu novčanu pomoć. Danas izvoz Sirije iznosi 4 490 miliona $, a uvoz 4 300. Novčana jedinica je sirijska funta (SYP) a stoti dio pijastera

[Спутник]

Свој драгој браћи и сестрама!

Срећну Нову Годину

Божје благослове, здравље и напредак

од срца жели Спутник

[Спутник]

Драга браћо и сестре!

Пред нама су Божићни празници и уз допуштење волео бих да цитирам мој омиљени извештај Лукиног Еванђеља другог поглавља, на пар језика, а на крају бих прикачио један видео:

Српски – Вук Караџић

8. И беху пастири у оном крају који чуваху ноћну стражу код стада свог.

9. И гле, анђео Господњи стаде међу њима, и слава Господња обасја их; и уплашише се врло.

10. И рече им анђео: Не бојте се; jeр гле, jaвљам вам велику радост кoja ћe бити свему народу.

11. Jeр вам сe дaнaс роди Спас, који je Христос Господ, у граду Давидовом.

12. И ето вам знака: Наћи ћете дете повито где лежи у јаслама.

13. И уједанпут постаде с анђелом мноштво војника небеских, који хваљаху Бога говорећи:

14. Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.

Немачки – Martin Luther

8. Und es waren Hirten in derselben Gegend auf dem Felde bei den Hürden, die hüteten des Nachts ihre Herde.

9. Und siehe, des HERRN Engel trat zu ihnen, und die Klarheit des HERRN leuchtete um sie; und sie fürchteten sich sehr.

10. Und der Engel sprach zu ihnen: Fürchtet euch nicht! siehe, ich verkündige euch große Freude, die allem Volk widerfahren wird;

11. denn euch ist heute der Heiland geboren, welcher ist Christus, der HERR, in der Stadt Davids.

12. Und das habt zum Zeichen: ihr werdet finden das Kind in Windeln gewickelt und in einer Krippe liegen.

13. Und alsbald war da bei dem Engel die Menge der himmlischen Heerscharen, die lobten Gott und sprachen:

14. Ehre sei Gott in der Höhe und Frieden auf Erden und den Menschen ein Wohlgefallen.

Енглески – simply english

8. And in the same country there were keepers of sheep in the fields, watching over their flock by night.

9. And an angel of the Lord came to them, and the glory of the Lord was shining round about them: and fear came on them.

10. And the angel said, Have no fear; for truly, I give you good news of great joy which will be for all the people:

11. For on this day, in the town of David, a Saviour has come to birth, who is Christ the Lord.

12. And this is the sign to you: you will see a young child folded in linen, in the place where the cattle have their food.

13. And suddenly there was with the angel a great band of spirits from heaven, giving praise to God, and saying,

14. Glory to God in the highest, and on the earth peace among men with whom he is well pleased.

Турски– İncil Nasıl Yazıldı

8. Aynɪ yörede, sürülerinin yanɪnda nöbet tutarak geceyi kɪrlarda geçiren çobanlar vardɪ.

9. Rab’bin bir meleği onlara göründü ve Rab’bin görkemi çevrelerini aydɪnlattɪ. Büyük bir korkuya kapɪldɪlar.

10. Melek ise onlara, „Korkmayɪn!” dedi. “Size, tüm halk için büyük sevinç kaynağɪ olacak bir müjde getiriyorum:

11. Bugün size, Davut’un kentinde bir Kurtarɪcɪ doğdu. Bu, Rab olan Mesih’tir.

12. Ve işte size bir işaret: kundağa sarɪlmɪş ve yemlikte yatan bir bebek bulacaksɪnɪz.”

13. Birdenbire maleğin yanɪnda, göksel ordulardan oluşan büyük bir topluluk belirdi. Tanrɪ’yɪ överek:

14. “En yücelerde Tanrɪ’ya yücelik olsun, yeryüzünde O’nun hoşnut kaldɪğɪ insanlara esenlik olsun!” dediler.

http://www.youtube.com/watch?v=1SDMONHHViQ

Од срца желим свима срећaн Божић

унапред Хришћанским поздравом:ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Благословен венац новог лета доброте Господње!

[Спутник]

http://michael-mannheimer.info/2012/02/03/fundstelle-des-tages-wenn-wir-50-prozent-erreicht-haben-mus-das-grundgesetz-weg-und-der-koran-regieren/

Oткриће дана: “Када достигнемо 50 процената, укидамо устав и онда влада Коран!”

У Келну живећи Муслиман М.А. Rassoul казао је септембра 1997. године једном СМ-члану (CM: “Christen begegnen Muslimen” – Хришћани сусрећу Муслимане):

„Време ради за нас. Наше жене увек имају стомак. Хришћанке имају све мање деце. Када достигнемо 50 процената, укидамо устав и онда влада Коран. Власт мора бити муслиманска. Мора се најзад окончати идолопоклонство Хришћана, који се Исусу моле као Богу.“

(забележио Prof. Adelgunde Mertensacker, ‘Muslime erobern Deutschland’, Lippstadt-1/1998, страна 65)

Oсвајање путем наталитет-џихада

Џихад је змија са многобројним главама. Не мора увак изгледати крваво, са мачем и топовима. Може доћи на свиленим шапама, пришуњати се готово неприметно, али не мање делотворно. За овај нежни џихад задужене су муслиманке, које су у стању непрекидне трудноће: порођај на порођај.

Такав случај смо имали на Косову: Ако су тамо, у пра-српској од свих српских територија, пре 100 година Срби чинили апсолутну већину становништва, однос се такорећи преокренуо у току једног столећа. Пре почетка Косовског рата 90-их година последњег столећа чинили су косоварски Муслимани више од 90 процената укупног становништва. Ово је без сумње био главни узрок задњег балканског рата. Јер када Муслимани у једној немуслиманској земљи достигну већину, покушавају сво време, да или ову земљу преузму, или – као што у случају бивше Југославије то војно није било могуће – да се сепарирају: Дакле да онај део земље у којем чине већину, одцепе од државне територије којој он припада, како би створили сопствену исламску земљу.

Ово се као што знамо догодило са успехом, активном помоћи западнох земаља, НАТО-а и здушном подршком тадашње (немачке) црвенозелене владе на челу са Шредером. Да је тадашња Југославија чинила све, како би избегла сепарацију Косова, разумљив је поступак једне суверене државе. И друге државе чине све, да би свим средствима спречили таква одцепљења.

Taиланд има са својим јужним, претежно Муслиманима настањеним провинцијама исти проблем као и бивша Југославија. И на Таиланду желе тамошњи Муслимани, који од укупног становништва чине само 2 посто, да се свим средствима одвоје од матичне земље. Исламски сепаратисти су поклали или на други начин поубијали преко 4000 (!) таијандских будиста – више него 9/11 у Њу Јорку. На 98 посто хришћанским Филипинима већ деценијама влада терор на јужном острву Минданао са истим циљем: одцепљење од „неверничке“ матичне земље.

Чак се и у Немачкој већ данас – док медији ћуте као гроб – кују исламски планови одцепљења. Тако Турци већ годинама раде на тзв. “Türkland” – једном будућом исламском државном територијом унутар Немачке, коју ће инсталирати у сопственој режији, са сопственом владом и наравно настањену Турцима и другим Муслиманима и прогласити независну државу. Рурска област са великим бројем Муслимана и јаким привредним потенцијалом је већ у визиру. Са сигурношћу се може рећи, да ће и овде, ако се број Муслимана мења у њихову корист, брзо доћи до сукоба сличним грађанском рату, као што се то види свуда, где се број Муслимана у немуслиманским земљама приближио марки од 30 процената: Либан, Нигерија, Косово, Чеченија, Судан, предграђа европских градова као Париз, Лондон, Малме, Копенхаген, Берлин, Амстердам.

Наше Добричине из политике, Цркве и медија – уколико активно и сасвим свесно не раде на исламизацији – не желе или нису у стању да ово прихвате. Стога пролашавам реч „Добичина“ за реч (а не не-реч) године – као застрашујући пример за оно, где добро мишљено представља потпуну супротност од добро урађено.

[Спутник]

Живот патњи Марка А. Гаврила

ИЗ ИСЛАМА У ХРИШЋАНСТВО

Преузето из часописа ETHOS 2/2005, Schwengler Verlag

file:///C:/DOCUME%7E1/ILIJAL%7E1/LOCALS%7E1/Temp/msohtmlclip1/01/clip_image002.jpg

Пре петнаест година био сам (MarkA. Gabriel) имам у једној џамији у египатском граду Гизи, где се налазе славне пирамиде.(Имам у џамији има сличaн положај, као и пастор у Хришћанској заједници.) Тамо сам петком измећу дванаест и један сат у подне држао седмичну проповед и вршио друге дужности.

Једног петка је тема моје проповеди био џихад. Говорио сам две стотине педесеторици људи, који су седели на поду:

„Џихад у Исламу значи, бранити исламску нацију и Ислам од напада непријатеља. Ислам је религија мира и бори се само против оних, који против њега непријатељствују. Ови неверници, незнабошци, отпадници, Хришћани и Јевреји, који Алаху стварају проблеме – они само из љубоморе на мирољубиви Ислам и његовог пророка шире неистину о томе, да се Ислам раширио помоћу мача и насиља. Ови неверници, опадачи Ислама, не признају реч Алаха.“

Тада сам цитирао текст из Корана:„И не убијајте никога, чије је убијање Алах забранио, осим ако је у питању праведна ствар.“ (Сура 17, 33).

Када сам говорио ове речи, управо сам био завршио са студијама на Ал-Азхар Универзитету у Каиру, најстаријем и најугледнијем исламском Универзитету на свету. Он представља духовни ауторитет за Ислам широм света. Предавао сам на Универзитету, а викендом сам био имам у овој џамији.

Mоја наведена проповед о џихаду била је у складу са филозофијом египатске власти. На Ал-Азхар Универзитету били смо усмеравани на политички коректан Ислам, тако да је образовни материјал, којиније био по представи египатског властодрштва, био на неупадљив начин избегаван.

Проповедао сам оно чему сам био научен, али сам по питању истине Ислама у унутрашњости био несигуран. Али ако нисам желео да изгубим свој посао и положај на Ал-Азхар Универзитету, морао сам да своја размишљања задржим за себе. Коначно, било ми је јасно шта се дешава са онима, који скрену са Ал-Азхар-линије. Бивали би отпуштени и не би добијали место доцента на било којем Универзитету у земљи.

Знао сам да се оно, што сам износио на Универзитету у и џамији, не подудара са оним што сам познавао из Корана, који сам већ са дванаест година научио напамет. Што ме је понајвише чинило несигурним, било нам је речено да проповедамо о Исламу љубави, пријатељства и опраштања. У исто време су муслимански фундаменталисти, дакле они који за себе тврде да практикују чисти Ислам, подметали бомбе по Црквама и убијали Хришћане.

У оно време је џихад-покрет у Египту био врло активан. Извештаји о бомбашким ударима и нападима на Хришћане били су чести. Они су већ били готово свакодневни, тако да сам једног дана на путу аутобусом, чуо експлозију бомбе у једној Цркви. Када сам се удаљио око четврт миље, видео сам стуб дима који се подизао. Oдрастао сам у једној фамилији у којој је Ислам чврсто укорењен, а студирао сам исламску повест. Са радикалним групама нисам имао посла, али један од мојих познаника био је члан једне исламске групе, која је активно прогонила Хришћане. Иронија је била што је он био студент хемије и тек од недавно почео да озбиљно схвата своју веру. Једног дана сам га упитао: „Зашто прогониш и убијаш наше суседе и суграђане, са којима смо одрасли?“

Њега је мој приговор врло врло збунио и разгњевио. „Ти би то требао да знаш боље од свих Муслимана.Хришћани нису прихватили позив у Ислам, а нису ни спремни да плате џизију (харач), за право да своју веру исповедају.Стога за њих остаје само мач исламског закона.“

У потрази за истином

Моји разговори са њим натерали су ме да изнова пажљиво проучим Коран и исламске законске књиге у нади да нађем нешто, чиме бих контрирао његовом ставу. Тако нешто нисам познавао из ранијих студија нити сам накнадно могао пронаћи, па сам одустао од даљих дискусија.

Било ми је јасно, да као Муслиман имам две могућности:

1. Могао сам и даље да следим „хришћанизовани“ Ислам, Ислам мира, љубави, опраштања и самилости. Ислам који је био скројен по мери египатске државе, политике и културе, и да на овај начин задржим свој посао и статус.

2. Или сам се могао придружити исламистичким покретима и држати се Ислама, који одговара Корану и учењу Мохамеда. Мохамед је казао: „Ја сам вам нешто оставио. Ако се чврсто држите онога, што сам вам оставио, никада нећете бити одведени у заблуду.“

Пуно пута сам покушао да самом себи оправдам Ислам, који сам лично практиковао, тако што сам казао: „Ти и не грешиш толико. Коначно у Корану има стихова који говоре о љубави, миру, опраштању и милости. Требаш само игнорисати оне делове, који говоре о џихаду и убијању немуслимана.“

У настојању да избегнем џихад и убијање немуслимана, посезао сам за сваким тумачењем Корана, али је ово свуда било заговарано. Учењаци су били сагласни у томе, да Муслимани морају водити џихад против неверника (сви који одбијају Ислам) и отпадника (сви који окрећу леђа Исламу). Но џихад није био у складу са оним стиховима, који су говорили да се са другима треба живети у миру.

Све ове противуречности у Корану проузроковале су прави проблем за моју веру. Учио сам четири године да бих постигао Бечелор-Степен и дао ексамен као другонајбољи годишта од шест стотина студената. Онда су дошле даље четири године за звање магистра и још три до моје промоције (доктор). Цело ово време студирао сам Ислам и познајем врло добро његово учење:

На једном месту је алкохол забрањен, на једном другом одобрен (упореди Суру 5, 90-91 са Суром 47, 15). На једном месту каже Коран, Хришћани су добри људи, који поштују јединог Бога и моле му се, тако да се са њима може склапати пријатељство (Сура 2, 62; 3, 113.114). Онда се наилази на друге стихове који кажу, Хришћани се морају обратити, платити џизију или умрети од мача (Сура 9, 29).

Наравно да учењаци имају теолошка решења за ове проблеме, али ја сам се питао, како може Алах, свемогући, да сам себи толико противуречи или да тако често мења мишљење. Чак ни Мохамед, пророк Ислама, није практиковао веру у складу са Кораном. У Корану стоји, Мохамед је био послан да свету покаже Божју милост. Он је напротив постао војни диктатор, који је друге нападао убијао и пљачкао, како би финансирао своју империју. У којој мери ово показује милост?

Алах, Бог који је у Корану откривен, није отац који воли. Тамо се каже, он жели да људе води у заблуду (Сура 6, 39.126). Не помаже онима, које је одвео у заблуду (Сура 30, 29), и захтева од људи да са њим оду у пакао (Сура 32, 13). Ислам је пун дискриминација: жена, немуслимана, Хришћана и нарочито Јевреја. Мржња је уграђена у ову религију.

Исламска повест, која је била моја специјалност, може се окарактерисати као непрестана река крви. [1]

[1] Од 635. до 1099 године после Христа муслиманске трупе напале су Палестину, Сирију, Јордан, Израиљ, Мароко, Египат, Тунис, Алжир, Либију, Иран Ирак, Шпанију, Португалију, делове Француске, Сицилију, Грчку, Бугарску, земље бивше Југославије, Румунију, Јерменију, Турску (Византију), Кипар, земље средње Азије (Казахстан, Узбекистан, Туркменистан, Киргистан, Таџикистан), Авганистан, Индију, Кину и Пакистан. Само при освајању Индије, Муслимани су поубијали 80 милиона Индуса. Мирољубиви будисти, који се нису бранили од убилачких напада Арапа, били су готово истребљени.

Опасна питања

Коначно сам стигао до тачке, када сам пред студентима на Универзитету веру и Коран довео у питање. Неки од њих, који су припадали разним агресивним групама, били су веома узбуђени: „Па Ви не можете оптуживати Ислам! Шта је то са Вама? Ви нас морате поучавати. Ви морате бити у сагласности са Исламом.“

Универзитет је чуо о томе и децембра 1991. био сам позван на разговор. Да бих сажео ток разговора: Казао сам присутнима што ми је било на срцу. „Ја више не могу рећи да Коран долази директно са неба или од Алаха. Ово не може бити откривење правога Бога.“

То је у очима ових људи било чисто богохуље. Узбуђење је било не мало. Неки су ме чак пљували. Један од људи је повикао: „Хулниче! Курвин сине!“ Универзитет ме је на месту отпустио и о томе известио египатску тајну полицију.

Отет од стране тајне полиције

Да бисте разумели шта се након тога догађало, морате имати представу о томе, како је живела моја фамилија. Мој отац је имао врло велику кућу са три спрата. У њој је заједно живела цела моја фамилија, моји родитељи, моје четворо ожењене браће са својим фамилијама, мој неожењени брат и ја. Једино је моја сестра живела другде, јер је била удата и живела са својим мужем. Кућа је била подељена на много станова и ту смо удобно живели. У приземљу се налазио стан мојих родитеља и један стан, који сам делио са братом. На спратовима изнад нас су се налазили станови моје друге браће.

У три ујутро, након што сам био отпуштен са Универзитета, мој отац је чуо некога како лупа на вратима. Када је отворио врата, упали су петнаест до двадесет људи наоружани Калашњиков-аутоматима. Нису били униформисани, већ су носили цивилна одела. Одмах су почели претраживати кућу, пробудили су све и тражили мене. Мислим да их је било толико много који су ушли, да нисам могао побећи па и да сам то хтео.

Били су се разишли по читавој кући, кад су ме најзад нашли на спавању. Моји родитељи, браћа, њихове жене и деца били су будни и врло узбуђени. Плакали су и гледали збуњено док су ме људи одводили. У суседству су видели читаву гужву.

Био сам одведен на једно место, које је изгледало као затвор и био уведен у једну ћелију. Ујутро су моји родитељи грозничаво покушали изнаћи, шта се самном догодило. Отишли су директно у полицијску команду и питли: „Где је наш син?“ Али нико није знао шта о мени. Ја сам био у рукама египатске тајне полиције.

Египатски затвор

Бити гост код египатске тајне полиције је унеколико другачије, него можда у неком америчком затвору. Био сам стрпан у ћелију са два радикална Муслимана, који су били оптужени планирати терористичке нападе. Један је био Палестинац, други Мисирац.

Три дана нисам добио ни храну, ни воду. Мисирац ме је запиткивао: „Зашто си овде?“ Нисам ништа одговорио јер сам се бојао да ће ме убити, ако чује да сам Ислам довео у питање. Трећег дана сам му казао, да сам доцент на Ал-Азхар Универзитету и имам у Гизи. Одмах ми је дао једну пластичну флашу са водом и нешто фалафела и пите, које су му посетиоци доносили, али ми је казао, како га је полиција упозорила да ми ништа не даје.

Четвртог дана је почело саслушавање. Циљ тајне полиције у току наредна четири дана био је да ме покрене да признам, да сам отпао од Ислама и објасним, како је до тога дошло.

Саслушање је почело у једној просторији са валиким писаћим столом. Човек који ме је саслушавао седео је за столом, а ја сам седео укоб њега. Иза мене су се налазила двојица полицајаца.

Будући да су полазили од тога, да ми је било мисионирано и да сам се обратио у Хришћанство, службеник је наваљивао на мене: „Са којим сте свештеником разговарали? У коју сте цркву све били? Зашто сте издали Ислам?“

Постављао ми је многа питања. Једном сам превише оклевао са одговором. Он је климнуо главом људима иза мене. Ухватили су ме за руке и окренули их длановима на сто. Човек који ме се саслушавао имао је горућу цигарету и угасио ми ју је на подланици. Тај ожиљак још носим. Један други ожиљак ми је на усни, где је урадио исто. Кад су били гњевни, био сам опечен цигаретом или су ме полицајци ударали по лицу.

Што је дуже трајало моје саслушавање, то је већи био притисак. Једном су ушли у просторију са једним кукачем (једна гвоздена штангла, којом се помера дрвеће у ватри). Чему им је он потребан?, питао сам се. Схвати сам кад је човек, који ме је саслушавао следећи пут хтео да нагласи питање. Кукач је био врео и један од службеника ми га је притиснуо на кожу леве руке. Хтели су да од мене чују признавање, да сам се обратио, али ја сам казао: „Ја нисам издао Ислам. Ја сам само казао оно што мислим. Ја сам академик. Ја сам мислиоц. Ја имам право дискутовати о свакој теми у Исламу. То је део мог занимања и сваке академске делатности. Не би ми ни у сну дошло да се одрекнем Ислама, он ми је у крви, то је моја култура, мој језик, моја фамилија, мој живот…“

Бич

Ово није био одговор, који су хтели да чују. Довели су ме у једну просторију са некаквим гвозденим креветом. Положили су ме на њега и свезали ноге и руке, а на ноге навукли дебеле чарапе, тако дебеле као пекарске рукавице.

Један од службеника имао је црни бич, дугачак око метар и двадесет и почео је да ме њиме удара по стопалима. Други службеник ми је са једним јастуком сео поред главе. Чим сам почео да јаучем од бола, притиснуо ми је јастук на лице док се нисам смирио. Пошто сам гласно викао и запомагао, дошао је још један службеник са још једним јастуком.

Након довољно удараца изгубио сам свест, али чим сам се поново повратио службеник је наставио да ме удара. Касније је престао. Одвезали су ме и један од њих је повикао: „Устани.“ Испрва нисам то могао, али је он узео бич и почео ме ударати по леђима док се нисам усправио.

Онда су ме одвели у један дугачак ходник и један је командовао: „Трчи.“ Поново ме је ударио бичем по леђима кад сам исцрпљен оклевао, али онда сам отрчао низ ходник. На другом крају ходника ме је чекао други и замахнуо бичем, а ја сам се окренуо и потрчао назад. Тако су ме терали од једног до другог.

Касније сам сазнао зашто су ово чинили. Трчање је било за то, да ми стопала не отекну. Дебеле чарапе су спречиле ожиљке на стопалима, а јастуци су претпостављам спречили да неко чује моје викање.

Као следеће, био сам одведен до нечега, што је изгледало као мали отмени базен (swimmingpool). Био је напуњен леденом водом. Службеник са бичем је наредио: „Улази“ и ја сам крочио у базен. Било је толико хладно да сам хтео изаћи, али сам одмах осетио бич по леђима. Пошто имам низак шећер, није трајало дуго док сам због хладноће изгубио свест. Када сам поново дошао к себи, лежао сам леђима на оном гвозденом кревету, на којем сам био бичеван по стопалима. Одећа ми је још била мокра.

Ноћ у тами

Једне вечери сам био одведен иза зграде. Видео сам мали објекат од бетона; очигледно једна просторија без врата и прозора. Једини отвор је био мали капак на крову. Дали су ми мердевине које сам требао спустити кроз капак и наредили: „Улази унутра“. Када сам почео да силазим, осетио сам воду под ногама. Осим тога, видео сам да нешто плива по води.

Силазио сам у воду и брзо стао на под. Вода ми је била само до рамена. Оно што сам видео како плива, били су пацови. Брзо су почели да ми се пентрају преко главе. Првих минута након што је капак био затворен, осећао сам ужасан страх. Био сам остављен тамо читаве ноћи. Следећег јутра су дошли, да ме потраже. Када сам кроз отвор видео светлост дана, у мени је поново живнула нада, будући да сам до сада преживео.

Читаве ноћи нисам био један једини пут угрижен од пацова. Стално су ми се пењали преко главе, чупкали ме за косу и играли се мојим ушима. Неки пацови су ми стајали на рамену. Осећао сам њихове њушкице на лицу, али се то скоро осећало као пољупци. Нисам осетио ни један зуб. Пацови су према мени били врло пажљиви.

Још и данас осећам респект, кад год видим пацова. Не могу да објасним, зашто су се пацови тако понашали.

Сусрет са добрим пријатељем

Саслушавање још није било завршено. Касније су ме службеници одвели до вратију једне мале собе и казали: „Овде је неко, ко Вас много воли и жели да Вас види.“

„Ко је то ?“, питао сам их. Моја нада је била, да би то могао бити неко од моје фамилије или пријатељ, који ме жели посетити или чак извадити из затвора. Они су ми казали: „Ви њега не познајете, али он познаје Вас.“ Тада су отворили врата и унутра сам видео једног великог пса како седи. Другог ничег није било у соби. Двојица људи су ме увели, поново изашли и затворили врата.

Тада сам по први пут почео у срцу да вичем из све снаге. Викао сам мом Творцу: „ Ти си мој Отац, мој Бог. Ко ће се старати о мени, ако не Ти? Како ме можеш препустити овако суровим рукама? Незнам шта ови људи хоће од мене, али знам, Ти ћеш бити самном и једног дана ћу те видети и срести.“

Крочио сам у средину празне собе и сео полако на под. Пас је дошао и сео испред мене. Минути су пролазили, док ме је пас посматрао. Видео сам како му очи клизе преко моје прилике. У срцу сам се молио Богу, којег још нисам познавао.

Онда је пас устао и почео да кружи око мене. Коначно је дошао са моје десне стране и почео да ми лиже уво. Онда је сео поред мене и остао седети. Био сам потпуно исцрпљен. Пошто је пас једноставно седео поред мене, заспао сам.

Као сам се пробудио, пас је лежао у једном ћошку. Потрчао је к мени, као да је хтео да ми каже добро јутро. Онда ме је опет лизао по десном уву и поново сео са моје десне стране.

Када су службеници отворили врата, видели су ме седећи и пса поред мене. Чуо сам једнога од њих како говори: „Не могу да верујем, да је овај човек стварно човек. Овај човек је ђаво – он је сотона.“

Други је одговорио: „То не верујем. Иза овог овог човека стоји невидљива сила која га штити.“

„Каква сила? Овај човек је неверник. Он мора да је сотона, јер овај човек је против Алаха.“

Неко стражи нада мном

Вратили су ме назад у ћелију. За време мог одсуства, мој сузатвореник је питао полицајце: „Зашто сте затворили овог човека?“ „Зато што се одрекао Ислама“, одговорили су му. Мој сузатвореник је био изван себе од беса. Колико сам се вратио у ћелију, напао ме је и рекао да ће ме убити. Но једва да сам био петнаест до двадесет минута у ћелији, дошао је један полицајац са папирима за премештање овог човека и одвео га.

Збуњено сам се у себи питао: „О чему се овде ради? Каква то сила мене штити?“ Тада још нисам знао одговор.

Није ми остало пуно времена, да о томе размишљам. Већ мало касније стигли су и папири о мом премештању. Требао сам трајно бити премештен у један затвор на југу Каира.

У то време сам почео да мислим, да људи који су ме саслушавали нису људска бића. Био сам ухапшен само зато што сам Ислам довео у питање. Сада је моја вера била из темеља потресена. И већ сам био на путу у други затвор.

Следећи затвор

Следећу седмицу провео сам у једном затвору на југу Каира. То је било релативно опуштено време. Бог ми је послао једног чувара затвора, који није марио за радикални Ислам.

За цело ово време моја је фамилија покушавала сазнати где се ја налазим. То им је успело тек тада, када се брат моје мајке, који је био високи функционер египатског парламента, вратио у земљу са једног путовања у прекоморје. Матер га је назвала у сузама: „Већ две недеље не знамо, где је наш син. Он је нестао.“ Мој ујак је располагао неопходним везама. Петнаест дана након мог одвођења, дошао је лично у затвор са отпусницом и повео ме кући. [Ко зна колико дуго би неки затвореник, који у фамилији нема такве функционере, морао још остати у затвору.]

Касније је полиција мом оцу уручила следећи извештај: „Добили смо факс са Ал-Азхар Универзитета, у којем се Ваш син оптужује да се одвратио од Ислама, али ми након петнаестодневног саслушавања нисмо нашли никакве доказе за то.“

Мом оцу је лакнуло кад је ово чуо. Од све моје браће и сестара ја сам био једини, који је на Универзитету студирао Ислам, и он је био врло поносан на мене. За њега је било потпуно незамисливо, да сам ја Исламу окренуо луђа. Стога се он цело време прибојавао злобног држања људи на Универзитету по питању моје научне делатности.

„Ти нам нису потребни“, казао је он и замолио ме, да у његовој фабрици преузмем посао пословође за трговину. Он је био власник успешне фирме, која је производила кожне јакне као и мушку и женску конфекцију.

Једна година без вере

Једну годину сам живео без икакве вере. Нисам имао Бога којем сам се молио, којем сам се обраћао и за којег сам живео. Веровао сам додуше у Бога који је милостив и праведан, али нисам имао појма ко је он. Да ли је то Бог Муслимана, Хришћана или Јевреја? Или је то нека животиња, као на пример крава код Индуса? Нисам уопште имао представу како бих могао да га нађем.

Мора вам бити јасно, да је за једног Муслимана најтежи тренутак у животу када дође до закључка, да Ислам није истина и остане без религије, на коју се може ослонити. За човека на Блиском Истоку је вера фундамент живота. Он не може замислити како би могао да живи, ако не зна за свог Бога.

У току читаве ове године био је на мом телу видљив бол, који је долазио од стања духа. Иако сам материјално имао све, што ми је потребно, мучила ме је дубока изнуреност која је долазила од непрекидног размишљања о идентитету правог Бога. Имао сам непрестану главобољу. Један лекар из нашег сродства којег сам посетио, урадио је компјутерску томографију мојег мозга, али није изнашао ништа. У сваком случају помогле су ми таблете, које ми је прописао. [2]

[2] Ово ми показује, у којој духовној неслободи живе људи у исламским земљама и до које мере су Муслимани од детињства индоктринирани. Непрестане претње земаљским и небеским казнама су у Исламу потпуно нормалне. Целокупан Коран је тиме прожет. Казне иду толико далеко, да се ономе који се одврати од Ислама прети смрћу. Муслимани су до те мере фиксирани на Коран односно Ислам, да је свака сумња у Ислам повезана са великим страхом, грижом савести и наступом психосоматских обољења. У мозак Муслимана је толико јако урезан Ислам и страх од казни. То је перфектно испирање мозга. Ислам је само ради тога толико моћан, јер прети људима, застрашује их и сваку сумњу у Ислам свирепо кажњава као бласфемију, богохуље (бичевање, тамница или смртна казна). Слобода духа не егзистира у Исламу, већ се жестоко потискује, јер слободан дух поставља питања, а тога се Ислам највише боји јер зна, да на критичка питања нема задовољавајуће одговоре.

Проповед на Гори

Коначно сам два до три пута недељно посећивао једну апотеку у суседству, како бих набављао таблете. Узимао сам увек по мало паковање, јер сам се надао да ће главобоља напослетку нестати. Након што сам једно време редовно долазио, упитала ме је апотекарка: „Шта је то заправо са Вама?“

Казао сам јој: „Није ништа. Ништа ми не недостаје, осим једне ствари: живим без Бога. Незнам ко је мој Бог, или ко је створио васиону.“

На то ми је она узвратила: „Па Ви сте били професор на најугледнијем исламском Универзитету Египта. Ваша фамилија ужива велики углед међу људима.“

„То је тачно“, одговорио сам, „али сам у животу открио ствари, које су погрешне. Више не верујем, да су мој дом и фамилија подигнути на темељу истине. Ја сам се читав живот одевао у лажи Ислама. Сада се осећам обезнаженим. Како да попуним празнину у срцу? Молим Вас, помозите ми Ви.“

„У реду“, рекла је она. „Даћу Вам данас ове Ваше таблете, а даћу Вам и ову кљигу, Библију. Али обећајте ми да нећете узимати таблете, пре него него што сте прочитали нешто из те књиге.“

Понео сам књигу кући и отворио насумице. Поглед ми је пао на Матеј 5, 38.39. „Чули сте како је казано: Око за око, зуб за зуб, али ја вам кажем: Не браните се, ако вам се чини зло! Ако те неко ошамари, окрени му и други образ!“

Почео сам да дрхтим целим телом. Читав живот сам студирао Коран, али ни један једини пут нисам открио овако надахнуте речи. Ја сам срео Господа Исуса Христа лицем к лицу.

Потпуно сам изгубио осећај за време. Било је као да сам седео на облаку изнад планине, а преда мном је стајао највећи Учитељ универзума и причао ми о тајнама Неба и срца Божјег.

Било ми је лако упоредити Библију са оним, што сам у току свих година студија Корана научио, и нисам имао ни трунке сумње, да сам најзад срео правог Бога. Читао сам онда до касних јутарњих сати, и у сутон зоре предао сам своје срце Исусу.

Заседа

Испричао сам само апотекарки и њеном мужу о томе, да сам прихватио Исуса, али ако неко у Египту окрене леђа Исламу, аутоматски се полази од тога да је постао Хришћанин и да стога мора бити убијен. Из тог разлога су фундаменталисти послали двојицу људи, да ме сачекају у заседи и убију.

Десило се то, кад сам се након посете једном пријатељу враћао кући. Било је само петнаест до двадесет минута пешачења кроз Гизу. Стигао сам до Терсае-улице и био готово кући, кад сам спазио двојицу људи како стоје испред једне трговине животним намирницама. Били су традиционално одевени, у белу дугачку одећу, дугачких брада и са покривачима главе. Мислио сам да су обичне муштерије. Нисам ни сањао, да би ми могли наудити. Кад сам стигао до радње, зауставили су ме извукли по нож и пошли да ме избоду. Нисам имао оружје, био је врео дан и носио сам само панталоне и Т-мајицу. Покушао сам да се заштитим рукама. Нанели су ми пар посекотина по зглобовима руку.

Било је још људи на улици, али нико ми није помогао. Зауставили су се само, да би гледали. То је било типично за оне године. У борбу песницама би се пролазници и умешали, али нико није хтео на нож. Још мање су хтели да буду у домету, ако би неко извукао пиштољ.

Први нападач је покушао да ме убоде у срце. Замало је и успео, али ја сам се измакао. Тако је погодио десет, петнаест сантиметара у страну и забо ми нож у раме. Био сам обливен крвљу. Пао сам на земљу, савио се у клупко и тако покушао да се заштитим. Онда је други нападач покушао да ме убоде у стомак, али је сечиво оклизнуло и погодило ме у бутину.

До тада сам већ био изгубио толико крви, да сам се онесвестио. Ситуација је изгледала безнадежно по мене, али појавила су се двојица полицајаца на моторима и моји нападачи су се дали у бегство. Одвезен сам у болницу и био збринут. На клиници ме је полиција питала, да ли знам зашто сам био нападнут. Казао сам да незнам.

Mој отац сазнаје истину

Радио сам и даље за мог оца, али нисам говорио о мојој новој вери. Он ме је 1994. послао у Јужну Африку, где сам требао извидети пословне могућности. У току мог боравка тамо, провео сам три дана код једне хришћанске фамилије из Индије. На растанку су ми поклононили мали крстић на оковратном ланцу. Овај мали крстић је означио прекретницу у мом животу. Након нешто више од једне недеље, мој отац је приметио ланчић на мом врату и јако се узбудио због тога, јер у исламској култури само жене смеју носити накит око врата. „Зашто носиш тај ланчић?“, хтео је да зна.

Мени се учинило, као да је мој језик проговорио сам од себе кад сам одговорио: „Оче, ово није ланчић. Ово је крст. Он представља Исуса, који је на таквом једном крсту умро за мене, за тебе и за сваког човека на свету. Ја сам прихвато Исуса као мог Бога и Спаситеља, и молим се за тебе и за све у нашој фамилији, да и ви прихватите Исуса Христа као Спаситеља.“

Мој отац се срушио насред улице. Присутни од моје браће су потрчали према њему, а моја мати је уплашено почела да плаче. Остао сам ту док су га браћа поливала водом. Када је поново дошао к свести, био је толико узрујан да најпре није могао да говори. Онда је повикао: „Ваш брат се обратио! Морате га одмах убити!“ Где год да је ишао, мој отац је носио пиштољ у кожној футроли испод пазуха. (Многи имућни људи у Египту носе уза се оружје.) Извукао је пиштољ у управио га ка мени. Потрчао сам колико сам могао и тек што сам савио иза угла, одјекнуо је пуцањ. Трчао сам да спасем живу главу.

За увек од куће

Отрчао сам кући моје сестре, која је живела непуних пола миља од нас. Молио сам је за помоћ, да ми из куће мог оца донесе пасош и друге документе и нешто одеће. Кад је хтела да зна шта се догодило, казао сам јој: „Отац хоће да ме убије.“ Питала је за разлог, а ја сам казао: „Ја незнам. Питај оца.“

Кад сам побегао оданде, мој отац је тачно знао куда сам се упутио, јер смо сестра и ја били веома блиски, а њена кућа није била јако удаљена. Дакле је и мој отац отишао тамо и стигао, док смо сестра и ја разговарали. Лупао је у врата и викао уплаканим гласом: „Кћери, молим те отвори!“ Онда је повикао: „Твој брат се обратио! Он је отпао од исламске вере. Морам одмах да га убијем!“

Моја сестра је отворила врата и покушала да га умири. „Оче, он није овде. Можда је отишао некуд другде. Отиди кући и гледај да се смириш, онда ћемо да о томе разговарамо у фамилији.“

Моја сестра се смиловала и донела ми ствари из куће мојих родитеља. Она ми је са мајком дала нешто новца и на вече 28. августа 1994. отишао сам од куће. Три месеца сам се борио кроз северни Египат, Либију, Чад и Камерун. Најзад сам стигао у Конго. Овде сам оболео од маларије. Био је нађен један египатски лекар, који ме је прегледао. Његова процена је била, да следећег јутра нећу осванути, те је преко египатске амбасаде у Конгу организован сандук да бих био однесен кући.

На опште чуђење следећег јутра сам се поново пробудио. Након пет дана могао сам напустити болницу и почео сам људима говорити о томе, шта је Господ Исус Христос учинио за мене.

Живот као следбеник Исуса

Десет година је прошло, од када сам Господа Исуса прихватио као свог Спаситеља. Он ме је позвао и поклонио ми личну везу са Њим – нешто, што ми Ислам никада није могао понудити.

– К Р А Ј –

Порекло: Ende der Illusion - Islam, Koran und das Christentum