Прелест

[Crveni Baron]

  Цитат

  Цитат

Не важи се Медо, ово ти је латински крст, видиш да је напукло на дољњу страну и озбиљно га је продужио.

E pope ,vidim da si nešto ovde piso ali božanska svetlost toliko mi isijava iz monitora da nemerem da razaznam slova!

Oslepo sam , oslepoooo saaaam  

Probaj kod opticara u Ljuljcima....

:cheesy: 0110_hahaha

[Неша]

[Милан Меденица :)]

  Цитат

Ма, док не замироточе  и зидови манастира приликом уласка Артемија, , ништа спектакуларно....нема довољно благодати... :cheesy2:

greengrin

знаш, ако њему мироточе зидови, онда се стварно топи асфлат за папом  klapklap ekstra 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha

пс. молим римокатолике да се не врађају, шалим се  :bla: greengrin

[Милан Меденица :)]

саће љуљне дажд што се спрдамо  :cheesy2: greengrin klapklap

[Владан]

поново извјештај о чуду повезаног са "Братијом Манастира Св Јована из Љуљака",

  Цитат

Ikona Svetog novomucenika Haritona promirotocila je kuci jedne porodice u Kragujevcu,na praznik Svetog cara Konstantina i Sv. carice Jelene prosle godine.Upravo tog dana su monasi Manastira Crna Reka posli svojim ,,Golgotskim " putem i napustili ovu Svetinju.Inace brat u cijem se domu ovo i desilo u predvecerje praznika otisao je kod prijatelja da mu odstampa tekst koji se pojavio na internetu o tome da je promirotocila ikona Sv. novomucenika Haritona u Manastiru Kuvezdin.Kuci je stigao oko deset sati uvece u predvecerje praznika(posto se novi dan racuna od vecernje i tada se vec peva Tropar svetitelju za sutra,tako da je tada vec bio Sv. car Konstantin).Tada je i primetio da cudna tecnost ide iz ruke Svetitelja u kojoj drzi krst prema dole.Po njegovom svedocenju on je obavestio bracu u Hristu koja su mu prve komsije i oni su odmah dosli i napravili ove snimke.Inace ova ikona je kupljena u Manastiru Crna Reka koji je ovaj brat cesto posecivao.Osvestana je na Mostima Svetog Petra Koriskog a original je naslikao otac Kliment inace sabrat tog Manastira.Po svedocenju tog brata isti monah je dolazio posle tog dogadjaja u njegovu kucu i sa sobom poneo deo cudesnog mira koji je skupio u vatu.Ovaj snimak moze se naci jos i na you tube-u kada se ukuca SVETI NOVOMUCENIK HARITON CRNORECKI-MIROTOCENJE IKONE KRAGUJEVAC.Medjutim posle 25 dana u istom domu dogodilo se jos jedno cudo,Naime na Vidovdan,praznik posvecen Sv. knezu Lazaru u ovoj kuci iz Ikone Svetog kneza Lazara isto iz desne ruke u kojoj takodje nosi krst poteklo je miro.

Molitvama Sv. novomucenika Haritona Gospode Isuse Hriste pomiluj nas.

[Жика]

Св.Харитон сигурно плаче због њихове непослушности.

[Владан]

отац Артемије квазимонаши "нова" четири квазимонаха о Св Сави у објекту који називају још и "Храм Св Јована"

dada prst ka dole 319.gif

[Макрина]

  Цитат

отац Артемије квазимонаши "нова" четири квазимонаха о Св Сави у објекту који називају још и "Храм Св Јована"

tanning 1405_love ekstra

Господ да му се смилује...

[Prolece]

Sta ce biti sa druzinom kada Artemije promeni svetom  winter

[w.a.mozart]

  Цитат

Sta ce biti sa druzinom kada Artemije promeni svetom  1000000001010

nastaviće se čuda na njegovom grobu... izlečenja,vaskrsenja i slične sitnice

[дибидусрус]

Парасинагога и то је то. Ако их буду финансирали из иностранства....што је за очекивати. Ифрустрирани Срвби могу да се придруже овој парасинагоги. А таквих има...

[Милан Меденица :)]

духовна прелест виђења, мироточења, разних чуда и иконографије.

послушањем се боримо против ствари које не схватамо суштински, прво Цркви и Богу, Светом Писму, па тек онда људима, све и нек су владике. где је граница, почетак и крај?

погледајте сами, Бог да вам отвори ум.  0102_laugh

Мрачне силе, скривајући се иза Православља, све чешће покушавају да уђу у двориште цркве – преко прелашћених људи, не би ли се саблазнили и изабрани.

...

Авај, жеђ за чудима код неких људи, "слабих у вери", понекад је тако велика да покушај да им се каже истина често изазива сметеност.

сигуран сам да не би било лоше да се прво упознате са осуђеним јересима које и данас паразитирају на Православљу:

Секте и јереси које паразитирају на Православљу

Свештеномученик Данил Сисојев

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,7904.0.html

извући ћу пар пасуса из овог феноменалног текста:

Саблазан “посебног служења” или како се наметнуло поштовање псеудоиконе “ Васкрсавајућа Русиja”

Алла Добросоцких

Превoд са руског: Славјанка

Извор: Искушења наших дана. У заштиту црквеног јединства. – М.: Даниловски благовесник, 2003.–320 с.

http://na-putu-za-emaus.blogspot.com/2008/12/ja.html

Уколико Господ заиста пројављује своје чудо, оно ће неминовно наћи своју потврду, а лажно ће се развејати, као дим…

Остаци окултно-паганске свести код православних људи не испољавају се само у сујеверју, као у случају тзв. “воде великог четвртка”, “јерусалимског квасца”, забране “давања свећа левом руком” итд. Због неправилног става чак и иконе могу постати саблазан за многе вернике, нарочито ако су нове, неканонске, насликане по самовољи иконописца или по наредби лажног старца, а понекад још и горе од тога – на основу некаквих сумњивих виђења.

(подсећа ли вас јерусалимски квацас на хиландарске хлебове? меда)

На жалост, то је последица незнања о учењу Цркве о иконама, као и вечне сујеверне жеђи за чудима, мироточењима, разним знамењима у замену за реалан духовни живот.

Сматрамо да је корисно анализовати те грешке у нашој црквеној свести, које омогућавају да неканонска, чак и сасвим окултна изображења заузму место иконе у свести многих људи који себе сматрају црквеним.

Може ли се демон јавити у виду Богородице?

Разлог лаковерности лежи у укорењеној предрасуди да се демони не могу јавити у виду Пресвете Богородице – јер је наводно Сам Господ то забранио нечистим силама. Но, из апостолских посланица знамо да се демони јављају и у виду светих ангела и чак Самог Христа – Творца света. Ни код једног од светих Отаца не налазимо тврђење да демони не могу узети облик Мајке Божије.

"Поверовавши бесу да је благодат напустила све храмове Московске Патријаршије, један инок је почео и друге људе да убеђује у то. "Неуморно се молим Богомајци, понекад је и видим, да ми Она открије шта треба урадити, - поносно изјављује поседнути. – Беси се не могу јавити у виду Богородице, према томе, све што чујем представља откривење свише и ја несумњиво чиним Божије дело".

Створивши јеретички, окултни покрет, секташи се уместо Христу поклањају Богородици као оној која је принела себе на жртву за наше грехе (јерес о којој је писао св. Јован Дамаскин).

Олги Николајевној се, по њеним речима, јавила Мајка Божија на празник Покрова Пресвете Богородице, – и отада је она стално види. Обраћајући ми се, О. Н. Павленко је рекла: “Она је и сада овде, у овом тренутку, с нама у соби”. 0102_laugh crvenilo

О таквом жалосном стању писао је св. Игњатије Брјанчанинов у делу “О прелести”: “Ако ни светитељи нису увек могли да препознају демоне који су узимали лик светих и самог Христа, како је могуће да уопште и помислимо да их ми можемо непогрешиво препознати. Једини начин да се спасимо од духова је у одлучном одбацивању виђења и општења с њима, сматрајући себе неспособним за таква виђења и општења”.

Тужно је сазнати да су се иконописци, који називају себе православнима, усудили да раде “иконе” на основу очигледно демонског виђења. .....  Ако је веровати горепоменутим брошурама, било је свештеника који су благословили крсни ход с овим изображењем, не проверивши да ли је у прелести особа по чијим речима је икона насликана. Но то је – посебна тема.

У брошури “О чудотворној икони Пресвете Богородице Васкрсавајућа Русија” описује се тренутак уношења иконе у Тројицки храм Дивјејевске обитељи: “Само што је икона унета у храм… срушила се икона св. Александра Свирског са свог места… разбило се стакло на киоту… Страшна поука! Као да је нека моћна рука ослободила место за лик Божије Мајке.” Потребно је сасвим изгубити способност расуђивања па претпоставити да Пресвета Богородица “ослобађа место ЗА СЕБЕ”, бацивши на под и разбивши киот великог подвижника.

меда - мошти светог Александра Свировског коме су се јавила света Тројица!

Духовна “усхићења” – признак прелести

Шта је то – масовна прелест? Да, ако је судити по оваквим изјавама: "На основу свих јављања Божије Мајке познато је да Богородица није виша од 163 сантиметра. Број ципела није већи од 36, крвна група А позитивна – женска крв. Можемо да замислимо - "контактери" су урадили анализу крви привиђења!

Извесној Антонини јавиле су се истовремено две (?) "богородице", једна од њих ("Казанска") је "у један глас са св. Николом Чудотворцем и Серафимом Саровским рекла: "Мораш то објавити људима" док друга ("Васкрсавајућа Русија") "за све време мог лаког сна није проговорила ни реч".

Тражитељи чуда

Нема граница код слепог веровања бесима

О "чудима" се говори и у брошури "О чудотворној икони Пресвете Богородице Васкрсавајућа Русија": "Све време икона је одавала диван мирис, мироточила, исцељивала и творила разна чуда". Али данас, као што видимо, позивање на чуда, пророчанства, чак и мироточења, не може бити критеријум истинитости, јер се свакакви необични феномени који личе на чуда, масовно дешавају и код Береславског, и Кашпировског, и Чумака, из чије фотографије, по сведочењу очевидаца, излази нека смеђа течност.

Св. Игњатије Брјанчанинов у делу "О прелести" наводи речи Антонија Великог: "Демони су – лукави; способни да поприме разне видове и облике. Често певају псалме, при чему су невидљиви, цитирају Писмо...

Нипошто их не треба слушати, макар побуђивали на молитву, окривљивали нас и разобличавали за грехе који су им познати. Они то не раде с намером да нас подстакну на побожност и врлину, већ да нас уведу у очајање”.

"Господ је забранио да се разговара са поседнутима, и свети Оци су категорички забрањивали слушање и ступање у било какав контакт с онима из којих говоре духови, јер у време читања молитава беси имају пуну слободу да "проповедају", доводе присутне у заблуду, да их заразе својим духом лукавства, гордости, плотских страсти итд. Често се све то и снима, па се демонске лажи преносе на још већи круг људи".

Да ли је случајно што се при таквом поверењу у демоне у време крсних ходова дешава "полтергејст" и друге бесовштине? "Сва врата аутобуса су се неочекивано отворила и све ствари су полетеле".

Авај, имају уши а не слушају. Или слушају све осим оног што води ка истини....

Суд над Црквом

Ето шта је то – сан сатане: СУД НАД ЦРКВОМ, коју секташи подругљиво називају сатанском! А "васкрсенци" понављају, жигошући унапред оне који не поверују обмани (задржали смо изворни стил изражавања!): "Неверица и сумња, које шире агенти антихриста, противници васкрсења Русије, међу “онима слабих нерава”... у нади да ће потпуно уништити земљу Руску, узалудне су". И још: "Јасно је, коме одговара клеветање иконе... ”

Ко су они, ти "клеветници", "духовни слепци", "агенти антихриста" (запањујуће једномислије с береславцима, који пишу о "печатима сатанизма" на Руској Православној Цркви!)?

Један од идеолога и неуких "богослова" покрета "васкрсенаца", који себе назива јеромонахом Корнилијем (он је заиста неко време живео у Богољубском манастиру, у Владимиро-Суздаљској епархији), прославио се тиме што се одвојио од "безблагодатне" Цркве, отказао сваку послушност архијереју, подстицао расколничка расположења, нарушио свештеничке заклетве и монашке завете, због чега му је забрањено да служи и лишен је свих монашких одежди.

И, на крају, ремек-дело молитвотворства: "Очисти од сваке скверни... храмове и манастире"! Зар мислимо да православни тако треба да се моле Богомајци – хулећи на Цркву?

Двојни стандард послушања

Неопходно је да се осврнемо на феномен поверења у јеретике, расколнике, а тиме, просто речено, пробисвете. Запитајмо се: како се догодило да такве брошуре заједно с календарима и мноштвом "икона" лажне богородице нису доспеле само у храмове и црквене књижаре, већ су се продавале и на XI Међународним Божићним предавањима у холу дворане при храму Христа Спаситеља? Продавци су одбили да именују дистрибутере ових издања. Заиста, дела Христова творе се отворено, а дела сумњива или саблажњавајућа крију се од светлости. Циљ такве делатности је јасан: подривање Православља.

Немогуће је замислити да би неки старац могао да благослови зидање престола заобилазећи Патријарха. А ако је то истина, онда се ради о лажним старцима. А њих на Атосу има – више од 10 струја расколника -“старокалендараца”, међу њима и најекстремнијих, као што су матејевци, који наше Свето Причешће називају "демонском храном"...

Због чега смо с таквом лакоћом спремни да се одвојимо од Мајке-Цркве и пођемо за првим самозванцем у раси који наиђе? Да ли због тога што приличан број црквених људи живи по двојном стандарду послушања. Тврдећи да је послушање највећа врлина, они истовремено упорно показују непослушање Цркви, одсуство елементарне црквене дисциплине, али при свему томе и спремност на неразумно послушање онима које су изабрали за своје идоле. То се дешава због гордости, самовоље, жеђи за чудима и незнања – што све представља плодно тле за активности непријатеља Цркве, који уводе у нашу свест различите расколничке и јеретичке идеје – укључујући и "нове чудотворне иконе" за које показујемо тако неприродно интересовање.

Архијерејша

На православној изложби "Недеља врбице", одржаној у Москви у априлу 2003. године, постављено је изображење Божије Мајке, које се не може назвати иконом. Издавачи – храм преп. Сергија Радоњежског у Волгограду – назвали су га "Образ Пресвете Богородице Дары Дающая". Мајка Божија приказана је … у архијерејској одежди с евхаристијском чашом у руци – односно, као "свештеница", тачније "архијерејша". Можда се и код нас, као код англиканаца, појавило женско свештенство?

"Разлог можемо наћи у чињеници да је ка Цркви - јединственом крову спасења – кренуло много људи, који нису превазишли стереотипе нецрквене свести. Црква – није организација већ Богочовечански организам, и пометња настаје услед оног што је најважније: мешања Царства Божијег са царством ћесара. Православље се претворило у цареславље. Отуда прослављање – у директној супротности са саборном одлуком Цркве – св. страстотерпца цара Николаја као великомученика и искупитеља (!) Русије; посебно поштовање и других самодржаца, све до Ивана Грозног; откривење светости "старца вмч. Григорија Новог" (Распутина) – све пропраћено писањем одговарајућих неканонских икона...

О таквим људима светитељ Игњатије Брјанчанинов пише: "Ни своје ропство, ни застрањивање прелашћени не разумеју. Сви свети су признавали да су недостојни Бога: тиме су показали своје достојанство које се састоји у смирењу. Сви прелашћени су сматрали себе достојним Бога: тиме су показали да им је у души гордост и бесовска прелест" ("О прелести").

Скривање иза Православља

Тим пре што је екстрасенс и раније скривала своје дело иза православља: качила иконе, палила свеће, говорила о благослову баћушки", слала људе у цркву да "скину негативне силе", чак и да се причешћују, да би потом чинила таква богохулства да је о њима тешко и говорити.

Одбацивање лажних чуда, или треба ли се смућивати?

Остало је да одговоримо на сумње оних које искрена побожност подстиче на интересовање за публикације које изазивају жеђ за чудима, и који, уместо да принесу покајање, осуђују црквено свештеноначалије због "недостатка благочешћа".

Разговарајући о неканонским иконама с парохијанкама једног манастира, чула сам прекор: како је могуће сумњати у икону пред којом се молиш у храму? Па какво би то било изображење – то је, кажу, Богородица!

- У шта данас веровати? – збуњено је упитала једна парохијанка, када је сазнала да је икона коју је заволела, "Васкрсавајућа Русија", заправо псеудоикона. – како знати да ли су та чуда лажна или истинита? Чини се да се данас ни у шта не може веровати?!

Одговор је, у ствари, веома једноставан. Веровати се може само ономе што је признато и благословено пуноћом Цркве. Критеријум истине крије се у црквеној дисциплини. Уколико је икона призната за канонску, чудотворну, уколико је благословена од свештенства - можемо се без смућења молити пред њом. Уколико група ентузијаста, макар и из благочестивих намера, “прославља” неку икону својевољно, организује крсне ходове заобилазећи архијереја, при томе се позивајући на старце (приметићемо да ниједан истински старац неће дати благослов за самовољна дела и тако прекршити принцип саборности), - то је томе немогуће веровати, а учествовати и грешно и опасно, јер се може потпасти под утицај прелашћених људи.

Према томе, уколико се сусретнемо са појавом, на пример, мироточења, или с иконом, израђеном на основу виђења чак и благочестивог човека, да не бисмо били обманути од стране лукавог, корисно је сачекати са пројавом усхићења и показати спасоносно неповерење према појави, као што саветује свети Игњатије Брјанчанинов. Потребно је напоменути да су у погледу мироточења, исцељења и других необичних појава наши преци увек трезвено размишљали и оснивали епархијске комисије ради провере аутентичности чуда – с таквим приступом, пропаганда секташа, уколико је до ње долазило, брзо је престајала. Можда и ми треба да размислимо, да се сетимо тог искуства и поставимо одлучну препреку непотврђеним "чудима"?

Уколико Господ заиста пројављује своје чудо, оно ће неминовно наћи своју потврду, а лажно ће се развејати, као дим…

[Дика Израиљева]

Сви, који смо пробали да се молимо, знамо колико је молитва тешка. Неко ће рећи: Па шта ту има тешко, узмеш читаш...?

Не бих "мудровао" о ономе што не познајем, Свети Оци су то разријешили лијепо, али бих се осврнуо на неке ствари везане за молитву, не што ћу цитирати Оце, него из свог личног искуства. Ми смо сви јеинстваене и непоновљиве "иконе" (књига постања) Божје, као такве имамо и различито општење  са Богом (=молитву), и општење са људима. "Бога нико никада није видио" (Јован) и зато са Њим општимо молитвом.

Треба нагласити  да демонски свијет, утичући на човјека путем помисли (понајвише, али не само путем њих), непрестано покушава да нас одвоји од Бога. Када неко заволи Бога, приђе Цркви, почне са оцрковљавањем самога себе, приступи светотајинству које Црква нуди, тада је он већ у фази да се демонима сузио простор дјеловања на човјека, пошто блгодат почиње да дјелује у човјеку.

Но тада се приступа, од стране демонског свијета, једном другачијем начину покушавања да се човјек одвоји од Бога, тј. да онај заокрет који је "икона" направила од путање ка гријеху и смрти (небићу из којега је икона створена - Адамов пад), и кренула ка "подобију", обожењу, демонски свијет мијења тактику. Пошто су сужени простори "широког пута" и кренуло се "уским путем", сада треба човјека скренути са њега. Начин на који се то чини, Оци су назвали - прелест!

Постоје прелести разне, али постоји и молитвена прелест.

У огромном Предању Отаца, лукави (ђаво) изналази оно што је најприкладније да превари човјека. Путем помисли он "трга" ван контекста цјелокупности, хармоничности, Предања понешто  и даје му сасвим други смисао. Ако о молитви говоримо, онда би се то могло изразити простим ријечима "простог" оца Јустина Савинског (блаженопочившег) који каже овако некако (парафраза): Узме, вели отац, бројаницу, оде у пустињу и тамо стално изговара ("таламуди") Исусову Молитву...полуди, па га после мораш водити у болницу.

Ове очеве ријечи не треба баш буквално схватити, јер и оне имају свој контекст. Поента је да су већина од нас, данас, "обрећеници", дакле млади смо у вјери. Вјера је као дијете, узраста. Или како каже Св. Павле "нахраних вас млијеком а не јаком храном", дакле сви има своју мјеру, и вјера се као одојче храни храном прикладном њеном "узрасту". Молитва, општењеса Богом, једна је од првих али и последљих "фаза" земаљског уподобљења Богу. Јер обожење и јесте општење са Богом, непрекидно "лицем у лице". Зато треба бити опрезан са њом, и не упасти у прелест.

Јер као млади у вјери, као одојчад, није добро да кренемо одмах са сланином, већ са млијеком.

Већина молитви које вјерски "младенци" користе јесу прозбене молитве, дакле ми тражимо нешто од Бога, просимо.

Каже Свети владика Николај како се људи жале да их Бог не чује, не услишава им молитве, па вели: "Ваша молитва није молитва него торбарење", јер, ето, не иштемо од Бога оно што нам је на корист, него итемо што нас је ђаво научио да иштемо.

Пошто знамо да је молитва "крв, зној и сузе" у буквалном смислу ријечи, а не копирање истих на форум (не осуђујем, не алудирам), или сједење у фотељи, онда треба молитви дати оно најдубље поштовање које она и заслужује.

Сматрам да, прије него почнемо са акатистима (што и није лоше) и ишчитавањем дугих молитви које наша душа и не разумије (знам, демони разумију) ипак треба да нашу пажњу, мисаону ("ћутљивом језику и замишљњном уму, Ти се приближаваш Жениче душе моје" - Николај) усмјеримо више на продубљавање, разрјешавање оних питања која се јављају у нашој души, а која су везана за вјеру. Сходно достизању до одговора на та питања, наша душа ће себи наћи и начин општења (=молитву) са Богом.

Није лако пронаћи оно што душа иште, Православље је дубоко, без дна, али душа сам атражи, по благодати примљеној, шта хоће да "зна", и то треба да слиједимо и дамо јој/себи.

Примјер: Једна интелигентна особа, која има те умне таланте (=таленте) треба да се моли "Господе просвијетли ум мој, и срце моје и душу моју Духм својим Светим", али не на начин да јој Дух Свети "усади" у ум основне истине наше вјере, а она да буде пасивна. Бог хоће садејство. Узми брате, прво питај некога духовника да те упути шта да читаш, па читај и учи се, истражуј јер "кцај и отвориће се". Дакле, молитва не би требала да се корости као средство да, ето, Бог одради оно што би ја требао. "Боже дај ми даположим испит". Па дао ти је Бог оца који ти је дао паре за испит, и дао ти је хиљаде мученика коју су одбранили град твој од крвника, и дао ти добре професоре, и ти се шеташ по "шаенграду" и сада да ти Бог да да положиш испит. То је хула на Бога, чиста! Вријеђање!

То су само неки примјери поимања молитве.

Има једна друга појава (има их хиљаде), да знајући да "они који се унизују узвисиће се", има особа коју о себи мисле најгоре. Рецимо Свети Сава се потписивао са "монах Сава, раб (слуга) Христа Бога први међу грешницима". И тако су Оци сматрали себе најгорима, знамо то. Али, сада неко од нас сматра себе најгорим, а тек је приступио Чаши, и тек му се душа усталасала благодаћу, и "одојче" је у вјери. Како сад то? Како одједном толико "светитељство" да се винемо за пар г. на ниво Отаца који су пролили крв, зној и сузе, "срце своје исплакали под Небесима" (Николај), како сад то?

Прелест! То је демонски свијет згазио, омаловажио нашу личност, стрпао је на сама врата ОЧАЈА, па ми мислимо да смо најгори. Психологија то назива недостатак самопоуздања. Није тачно да самопоуздање има знак једнакости са гордошћу! Како би Свети Оци достигли те висине да нису имали само-Бого-поуздање.

Бог хоће да се уздамо у СЕБЕ али не БЕЗ Њега, него да и у нама САдјствујемо са Њим. Бог има застрашујуће поуздање у човјека! У нас, мене, тебе! Све је створи ради нас и дао "на управљање" - колико силно вјеровање Бога у човјеку? Па ако велики Бог вјерује мени/теби, како ја да себи не вјерујем, наравно КРОЗ Њега, јер је он као Творац у мени? Како ја то смијем да себе сручим у ништа, и да се онда само молим Богу да не будем ништа? Ако ја себе сручим уништа, онда сручујем и Бога у ништа, и ја и себе и Њега вучем по блату демоснког очаја! Он не смије, мој Бог који је у мојој "икони", мени, Он неће из љубави да ме сили да с дижем из тог блата очанога ништавила....и ево опет је Бог у блату ради мене - СА мном!

Ја јесам ништа без Бога, али то "без" је ако га ја отјерам, али ако ја хоћу, ако Он јесте у мени, онда ја - опрпстите господо лажљиви демони - онда ја нисам ништа! Онда ја нисам најгори, онда сам ја "ЦАРСКИ СИН" (Нколај)...и то син/кћи(!) Цара над царевима "Господа над војскама" (пророци). Опрпстите војске ђавоље, које ме у мојим очима чините да сам нико и ништа, не говорим вам из гордости, већ из поноса што сам син/кћи(!) Цара над царевима, Господа над војскама пред којима сте ви, багро дмонска лажљива, тек ништа - ВИ а не ја! Би сручујете мене у блато очаја, да би тако сручили и Бога мога који са мном, у мени у "икони" својој....можда бих ја и лежао у лату очаја, јер ми је ту лијепо и не морам се борити, али како да Бога мога у блато сручим, љубав моју? Како сам ја заиста ништа, ако останем ништа!

Ја сам ништа онда и зато, када ме ви сручите у очај да сам ништа, и још се молим Ономе који је у мени и који ме чини царевићем/прицезом Царском, да ме дигне у "нешто". Е то је велик прелест молитвено-очајна!

И да не наводимо примјера (без)бројне. Зато сматрам да сви ми, "одојчади" у вјери, треба да читамо понајвише Псалме ("Боље да се сунце угаси него да Псалми утихну" - Златоуст чини ми се), и наше "српске псламе", Никоајеве "Молитве на језеру". "Српске псалме" који  су ПОСЕБНО корисни. Зашто су корисни? Зато што Николајеве "Молитве на језеру" садрже у себи догме наше вјере; садрже молитвеност; садже препоруке живљења; садрже начин спознаје СЕБЕ кроз Бога; и најбитније Свети нас омолитвљује, он нас ВОДИ молитвом ка Богу, тјеши нас у исто вријеме...а шта ја да булазним, када је то отац Јустин дивно изрекао као "комарац који зуји о орлу"...и завршио са "Господе омолитви нас молитвеношћу Владике Николаја".

Но добро...молитвеници, сматрам да прије нашег похода душевног у општење са Богом на неким високим "фреквенцијама", треба да прођемо сви мало кроз наш ум, наше срце и нашу душу...онолико колико можемо и СМИЈЕМО.

И, мислим да ће нам у томе најбоље помоћи Сети Владика Николај својим молитвама које су више од молитве, а лакше од молитве. Постираћу сваку посебно, и сматрам да нису само за летимично читање, већ за дубоко размишљање о њима.

Господе просвијетли наше умове, наша срца и душе наше Духом својим Светим, да спознамо да смо нико и ништа пред Тобом и без Тебе, а да смо велики, моћни, дивни Царски синови, принчеви и принцезе, пред  лажљивим демонски свијетом који нам шапуће да смо нико и ништа пред њима. Да спознамо то, како бих им се могли одупријети, и лукавства њихова под нога, Тобом, згазити!

[Дика Израиљева]

Слазим дубоко у срце своје, да видим, ко то у њему обитава сем мене и Тебе, Вечни Боже?

И са страхом налазим многобројне странце, како се боре око поделе срца мога. Нађох их онолико у срцу моме колико време од Адама садржи људских и нељудских душа.

Па разумех, зашто је срце моје изнемоћало, те не може да прими ни Тебе ни мене у одаје своје, него нас гура крају, - сопственике на ивицу имања њихова.

Пре него изађох из утробе матере своје, свет са својим жељама усели се у мене.

Сваку ласку света скупо сам и прескупо плаћао, вазда одвајајући и дајући део срца мога. Док не предадох свету цело срце своје, и док ми ласке не посташе отужне.

Жале ми се старци на године говорећи: од многих година остари срце наше.

Заиста, старци, не остари срце ваше од многих година но од многих жеља.

Па саветујем срце своје у самоћи: оцепи се од јучошњег дана, јер и он се већ оцепио од тебе. Сви они предмети, за које те је жеља везивала, данас не постоје: једни су се изменили, друге је болест онаказила, трећи су умрли. Нити постоје предмети твојих сутрашњих жеља. Својим бичем време шиба своје стадо, и ово се зноји и крвави од удараца. А предмети данашњега дана убацују у тебе, већ препуњено сенкама мртваца, нове жеље, које ће сутра и саме бити сенке мртваца.

Не понављај прошле осећаје, јер ће те ови онолико пута везати за стуб времена, колико их пута будеш понављало, срце моје. И бићеш роб времену, и остарићеш и умрећеш пре смрти.

Кидај што брже чворове страсти, који се завезаше од удружених и често поновљених жеља и осећаја. Лакше је искидати појединачне конце жеља и конце осећаја него јаке чворове страсти. Но и ове мораш искидати ма се раскрвавило, ако желиш ново детињство, и нову младост, лепшу и вечнију од прошле ти младости.

Избаци свет из себе, срце моје, па га посматрај онда, како је немоћан. И посматрај тада себе, и осетићеш неслућену моћ. Свет нам се чини моћан само дотле, док робујемо свету.

И бићеш пространо као вечност, и вечност ће се уселити у тебе.

Троједини Боже, који имаш срце необузето тамом и слободно од света, очисти срце моје од независних странаца, што га тамом прошараше. Нека срце моје буде светло, и тама нека немоћно кружи око њега, но нека га не обузима.

Нека срце моје буде срце сина и господара а не срце слуге и лопова.

Дај ми срце Исусово, око кога је тама узалуд тапкала? да уђе, и није могла ући.

Царице небесне красоте, огради срце моје материнском бригом.

Душе свети и свемоћни, оплоди срце моје небесном љубављу. Да све оно, што се у њему роди и порасте, не буде од плоти и крви но од Тебе, Душе Свети и Господе мој.

[Дика Израиљева]

Слазим дубоко у свој ум, и налазим у њему Јевреје, што спречавају улазак Теби, Светлоносни Царе мој, и што испунише сав свет причама о своме бекству из фараонског царства, које не побеже од њих.

И разгледах све што становаше у уму моме и очајно узвикнух: све то нисам ни ја, ни Бог мој, нити царство Бога мојега.

Све су то одјеци и слике земље, што моја и сувише вредна чула унеше споља и нагомилаше у уму моме.

Па где сам ја? Где је Цар мој и Господ мој? Где је царство Цара мојега? Зар у земљу обећану превукосте сво царство египатско? И у град Цара мојега зар унесте сво блато нилско?

Злехуда је храна ума мога, докле се год храни само оним што ми чула постављају. Спољашњи отисци и представе, сенке сенки, повећане до страшних размера, као што сенке увек страшилно велике порасту тамо где је светлости мало - зар је то ум мој? Све мишљење ума мога, нађох, није друго до зидања немоћних грађевина од немоћних сенки.

И још једном размотрих неизмерно поље ума мога, где се са хитрином многих паукова зидаху и рушаху читави градови од сенки, немоћнији од паучине, - и ожалостих се, и саветовах се са самим собом:

На чему могу сенке да играју ако не на светлости? Није ли та светлост ум мој? Не би ли се сенке смањивале поступно у колико би се светлост ума повећавала? Но да ли и мој ум није само једна немоћна сенка ума Божјега?

Тешко мени, ако мој ум, кад се растави од тела, кроз које му се и даје ово наслеђе, остане сам у вечности са овим страшилним ткањем!

И у самоћи понављах уму моме: сада када не видим ништа, не чујем ништа, не миришем ништа, не кушам ништа, не додирујем ништа - шта сада испуњава тебе, ако не само сеновите слике и сећања на оно што си чуо, видео, мирисао, окушао, додирнуо, што је све отишло у прошлост, изменило се, онаказило, распало, умрло? Зашто једном не сахраниш мртве и не оставиш их мртвима, и не бежиш, него стојиш као гробље, по коме сени мртвих играју, које чека нове мртваце?

Како се вишњи Јерусалим, град Цара мојега, претворио у царство мртвих и у сметлиште светско!

Царе мој, чујем тајанствени шапат Твој, и разумем; видим светлост Твоју, и појимам.

И кад разумем и појмим, радост ми натера сузе на очи, и кличем: спасење је моје у Господу мојему!

Он је светлост мога ума, коме сам ја био дремљив стражар, те су се странци увукли и потамнели светлост царску.

Помоћи ће мени Господ мој, - кад признам да другог помоћника нема у свима световима, - да истерам таму и тамне странце из ума мога.

Нека таме, нека кружи око ума мога, но нека не улази у град Цара Светлости.