Прелест

JESSY · Мај 1, 2013

И у погледу телесног здравља дуже бављење спиритизмом има тешке последице "растројавајући нервни систем учесника сеансе, изнурује здравље, каткад води самоубиству и лудилу". То је примећено још пре више од сто година, кад је бављење спиритизмом узело маха у Америци, те су многи грађани својим представкама указивали властима "да занимање спиритизмом показује штетан уплив на физички састав и морални карактер народа". Заиста, како даље вели проф. Титов: "Није могуће у исто доба бити веран хришћанству и бавити се спиритизмом". Поготово што многи спиритисти верују у реинкарнацију, тј. поновно рађање у другом телу, и долазак на свет уколико у овом животу на земљи не остваре спасење.

Спиритисти су доспели до ових погрешних схватања и удаљили се од Цркве већином покренути гордошћу. Преластили су се (обманули) жељом да мимо Цркве, мимо свештенства, имају непосредну везу са небеским светом, Духом Светим, анђелима, апостолима и душама покојника кад год зажеле. Слично Монтану који је из прекомерне жеље за првенством потчинио себе противнику (ђаволу), и лажним пророцима који, како вели Јерма, уздижу себе и желе да имају првенство, тако и ови из сујете сматрају себе избраницима Божјим, духовним људима којима је спасење осигурано. Свакако да се тим путем не може доћи Богу "јер се Бог гордима противи, а смиреним даје благодат" (1.Петр. 5, 5). Какво се добро може наћи код оног коме се Бог противи?

JESSY · Мај 1, 2013

Но, морамо признати да у томе што су ови људи напустили "извор воде живе, и ископали себи студенце испроваљиване који не могу да држе воду" (Јер. 2, 13), има кривице и до нас свештеника. Својим лакомисленим поступцима, прекомерном бригом за ствари овог света делујемо саблажњиво на верне да они изгубе поверење у Цркву која има такве пастире. Велики део кривице да једна таква личност као што је био Тертулијан скрене у монтанизам имали су савремени недостаци црквеног живота, поготово свештенство. "Он је горко иронисао да су Апостоли зато основали Цркву да би се епископи користили црквеним приходима, пажљиво се ограђујући од било каквих опасности са стране римске власти". И Оригенове критике ондашњих прилика су беспоштедне. Уместо да будемо свима слуге за спасење "ми или не схватајући шта хоће Исус својом науком, или презирући толике савете Спаситељеве такви смо да понекад превазилазимо сујетом и рђаве кнезове незнабожаца..." Осим сујете и бриге за пролазно, многи од нас верне, који желе пунији, интензивнији религиозни живот препуштамо њима самима. Завршимо богослужење, или другу свештенорадњу, на застарелом, неразумљивом језику, не проговоривши ни речи објашњења прочитаног Св. Писма, или кога православног учења, повлачимо се а верни остаје сам са проблемима своје вере, без еванђелског одговора на питања која им постављају разни сектанти, или атеисти. Нити их као добри пастири водимо на добру пашу еванђелске науке, нити будно стражаримо над својом и њиховом вером да одмах приметимо долазак непријатеља, укажемо на њега и његово криво учење, на шта смо се заклели приликом рукоположења. И кад нас упитају, одговарамо с досадом и суво: "Не слушај их, то су јеретици, или безбожници!", без изношења разлога и озбиљнијег објашњења. Без свега онога што је вернијима давао богомољачки покрет, није чудо да они које све то озбиљније интересује потраже објашњење од суботара, адвентиста, спиритиста. Или наставе да падају све ниже и ниже у најпримитивнију побожност, која не може дати одговор ни себи, ни другима о својој вери ни на најпростија питања, а камоли она која пролазе и постављају извежбани противници. Корак у безверје одатле је кратак.

JESSY · Мај 1, 2013

Вера је неопходна и код других црквених чинова и Св. Тајни (Упор. Др Л. Мирковић, Литургика, Београд 1967, II, 2, ср. 18, 70, 122). У свом Лимонару, преп. Јован Мосх наводи како су једном упитали Св. Атанасија Великог: "Да ли се може признати крштеним онај који није због вере, него због било каквих других разлога примио крштење?". Св. Атанасије одговара да је чуо од стараца, како су за време неке епидемије, у време његовог претходника, Св. свештеномученика Петра, неки незнабошци, не би ли се спасли од епидемије, прибегли крштењу. Св. Петру јави се неко сличан анћелу, па му рече: "Зашто нам шаљете овамо запечаћене мешине, али потпуно празне?" (Луг духовни, превод на руски свешт. М. Хитрова, Св. ТројицкоСергијева лавра 1896,198). И канониста T. Валсамон наводи како су у време цариградског патријарха Луке Хрисоверга (11561169 г.), неки Агарјани говорили да су хришћани, јер су крштени као деца, пошто њихови родитељи, као и други сународници, смарају да је зао дух у сваком новороћенчету и да "смрди као псето", док не прими хришћанско крштење. У свему су осталом живели и поступали као муслимани. Овакво крштење, зато што није тражено и примљено ради спасења у Христу, него као телесни лек, или магија, разумљиво није им се могло признати (Милаш, Правила, Нови Сад, 1895.1, 610). Поводом неких Јевреја који су такоће неискрено прилазили хришћанству и крштавали се, VII вас. сабор, својим 8 правилом, вели да се не могу примити у заједницу, нити им се могу деца крштавати (Милаш, н. д. И, 609; Пидалион, изд. Астир, Атина 1970, 330). Не заборавимо да смо дужни да своју веру, не намећући је, проповедамо речима и у време и невреме, а хришћанским животом свагда. Јер нас часни крст, Св. Тајне и припадност Православљу не спасавају механички. Потребна је жива вера* која кроз љубав дејствује (Гал. 5, 6).

Sanja Т. · Октобар 22, 2013

Како ми је само требао овакав текст и Богу хвала,нађох га!

Ромејац · Октобар 24, 2013

ПОСЛЕДИЦЕ ДЕМОНСКЕ ГОРДОСТИ И ПРЕЛЕСТИ

A+ A-

Пре око сто година беше неки искушеник који на постригу доби име Сава. Њега због непослушања и превеликог поверења у сопствене помисли прелести ђаво.

Од многих Сава слушаше о врху Атоса, о прелепим утисцима са излета на то место и поклоњењима на празник Преображења Господењег, и пожеле да и сам крене на то поклоњење. Стално је слушао о неком "старцу Атосу", и мислио да се те речи односе на неког светог старца који живи на врху планине.

Упркос противљењу његовог старца, он се запути ка врху планине. Када је стигао до места Хаири, он заиста срете неког светог, седобрадог, али исцрпљеног старца, који га сажаљиво упита: "Куда ћеш, чедо моје? Изгледаш уморно и тужно. О чему се ради?"

"Желим да се поклоним старцу Атосу," одговорио је Сава уморним гласом.

"Ја сам, чедо моје, старац Атос. Одакле долазиш? Где живиш?"

"Ја сам из Керасије, из скита Св. Ане."

"Зар си ти из Св. Ане? Па ја познајем све који тамо живе. Како то да тебе не познајем? Али, не брини," наставио је старац, "ја сам духовник, а сви монаси који су храбри и желе да испуњавају своју вољу, долазе да ми се поклоне. Нема потребе да идеш даље и да се умараш. Ја сам сам дошао теби, видевши твоју намеру. Није неопходно да се ти успинеш на врх. Учини ми једну метанију и врати се кући, извршавај своју вољу, и ја ћу се бринути о теби."

Монах Сава беше заслепљен својом непослушношћу и речима сатане, који је изгледао онако како је он замишљао старца Атоса; и он му учини метанију. Али ужаснут, приметио је да рука коју целива има застрашујуће дуге нокте, и схвати одмах превару.

"Сада си мој," рече му демон у лику старца Атоса. "Доћићу једног дана да те поведем са собом."

У том тренутку, Сава паде у несвест. Много сати касније неки путници га нађоше и вратише назад у Св. Ану. Три дана касније он се прибра и исприча шта се догодило, и са сузама затражи опроштај од свог старца и братије. Осам година је још провео у скиту, нигде не налазећи мира. Петнаест година је молио Пресвету Богородицу Портатису за помоћ у манастиру Иверону.

Његова кончина дође једног дана изненада, док је ловио рибу на мору са осталом братијом. Догодила се то у истом оном часу, када се једном поклонио сатани: страшан олујни ветар га подиже са барке наочиглед осталих монаха. И тако сироти, јадни монах Сава исчезе заувек.

* * *

Ово се догодило подвижнику по имену Пахомије, који је живео на Каруљи, и који је пао у страшну демонску прелест. Био је убеђен да не постоји свештеник који би био достојан да га причести. Он очекиваше анђела, да дође са Небеса и да му донесе Св. Тајне. Његов живот оконча трагично. Он паде са стене и утопи се у мору. Пронађоше га на супротној обали, Сикији, а велике рибе га беху до пола појеле.

* * *

Пре много година на јужном крају Катунакије живљаше веома побожан старац. Имаше он ученика по имену Спиридон. У почетку, Спиридон беше у свему послушан и тачан. Али како је време пролазило, црв таштине поче постепено да нагриза његову монашку душу. Он поста неуморан у свом аскетском подвигу. Удвостручи своја метанија и молитве на бројаници. Поче да држи дужа бденија, али без знања и благослова духовног оца. Он себе сматраше узвишенијим од свих других монаха и постепено, испуњавајући своју вољу, он стиже до тачке када поче сасвим да бива контролисан од стране своје гордости.

Једне ноћи он зачу како неко куца на врата његове келије, рекавши: "Молитвама..." Он отвори, а пред њим, како се чинило, стајаше анђео, иако то није био. "Мене посла сам Бог Сведржитељ да ти кажем да је Он задовољан свим твојим подвизима и врлинама. Господ жели да те награди и позива те да се данас попнеш самном до врха Атоса, где ће се Он појавити са војском и светитеља, како би могао да Му се поклониш."

Ове речи изговори лажни анђео Спиридону, а он, у дубокој тами своје гордости, без благослова и благодати Божије, пође за њим. Беше то у зиму.Време беше лоше и снег беше свуда. Након успона од много сати, монах стиже на врх Атоса. Задовољан, привидни анђео му рече:

"Погледај тамо. Можеш ли да видиш, Христос долази." Спиридон виде неки црвени облак и учини му се да Христос седи у средини на престолу, обичен у архијерејску одежду. Истовремено се појавише војске анђела, свети Апостоли, преподобни, јереји, праведни мужеви и жене. Св. Спиридон предводише збор архијереја, а његово лице гледаше изблиза монах Спиридон мало са чуђењем.

У међувремену анђео га пожуриваше: "Шта гледаш? Што губиш време? Зар не видиш да долази Христос? Пожури и поклони му се."

Спиридон крете напред неодлучно. Неко мора да се у том тренутку молио за њега, јер он са чуђењем примети да тобожњи Св. Спиридон носи огромну скуфију, метар високу, а он је знао да на иконама скуфија овог светитеља беше мала. Он се прекрсти рекавши: "Господе помилуј. Никада у свом животу нисам видео толику скуфију."

Изненада, привиђење нестаде, а Спиридон се нађе сам на ивици провалије, са једном ногом у дубоком снегу, а другом спремном да крене у понор.

Требало му је дванаест сати да се врати у своју испосницу, а у њој затече старца, како плаче и моли се. Он се покаја и испведи рекавши све што се догодило. Старац му наложи епитимију, да не сме да се причести три године, и посла га у манастир Дионисијат, да за три године тамо пере судове. На тај начин он се засита смирио, а свим оцима, посебно искушеницима, причао је о страшној смрти која му је претила, а коју је избегао молитвама његовог старца.

* * *

Некадашњи игуман Неофт (манастир Дохијар) боравио је 1880. године у келији Св. Архангела у малој Св. Ани. И имаше сан у коме му се јави Св. Василије, а он му се поклони и целива прст на његовој нози.

Овај сан беш довољан да се игуман погорди у души, јер је мислио да је стварно видео и целивао светитеља. Он стално размишљаше о овом сну, толико да се то одрази на његово дневно правило и молитву.

Прође неко време и свеблаги Бог га просветли да посети добро познатог исповедника, оца Грегорија, подвижника који живљаше у потпуном сиромаштву , у малој испосници изван скита. Он му рече: "Брате мој, ти се поклони великом ђаволу, а не Св. Василију Великом. Молим те да од сада на даље не обраћаш пажњу на снове, које демон користи како би обмањивао људе."

Превод са енглеског проф. Бојана Србљак

22 октобар 2013 год.

Извор: http://www.johnsanidopoulos.com/2013/10/the-consequences-of-demonic-pride-and.html

Манастир Лепавина

Number15648 · Октобар 26, 2013

Ученик: - Кажи ми право и детаљно схватање прелести. Шта је то - прелест?

Старац: - Прелест је повреда људске природе лажју. Прелест је стање свих људи, без изузетка, настало због пада наших праотаца. Сви смо ми - у прелести.[1] Сазнање о томе је најбоља заштита од прелести. Највећа прелест јесте сматрати себе слободним од прелести. Сви смо ми обманути, сви смо заведени, сви се налазимо у лажном стању и потребно нам је ослобођење истином. Истина је Господ наш Исус Христос (Јн 8,32; 14, 6). Присајединимо се тој Истини вером у њу; завапимо молитвом ка тој Истини - и она ће нас извући из пропасти самообмане и демонске обмане. Јадно је наше стање! Оно је тамница, из које молимо да се изведе наша душа, да се исповедамо Имену Господњем (Пс 141,8). Оно је та мрачна земља у коју је бачен наш живот због непријатеља који нам је позавидео и прогнао нас (Пс 142, 3). Оно је - телесно мудровање (Рим 8,6) и лажно названи разум (1Тим 6, 20), којима је заражен сав свет, који не признаје своју болест, проглашавајући је здрављем у процвату. Оно је - тијело и крв који не могу наслиједити Царства Божијега (1 Кор 15,50). Оно је - вечна смрт, коју је исцелио и уништио Господ Исус, који је васкрсење и живот (Јн 11,25). Такво је наше стање. Поглед на њега је - нови разлог за плач. Плачући завапимо Господу Исусу, како би нас Он извео из тамнице, извукао нас из земаљске пропасти, истргао из чељусти смрти. "Господ наш Исус Христос" - каже преподобни Симеон Нови Богослов - "зато је и сишао нама, јер је зажелео да нас извуче из ропства и из највећег зла - прелести."[2]

Ученик: - То објашњење је недоступно за моја схватања: потребно ми је простије објашњење, ближе мом разумевању.

Старац: - Као средство за погубљење људског рода пали анђео је употребио лаж (Пост 3, 5). Из тог разлога, Господ је ђавола назвао лажом и оцем лажи и човјекоубицом од почетка (Јн 8,44). Схватање о лажи, Господ је тесно повезао са схватањем о човекоубиству: зато што је ово последње неизоставна последица првог. Реч "од почетка" указује на то да је лаж, од самог почетка, послужила ђаволу као оружје за човекоубиство и непрекидно му служи као оружје за човекоубиство, за погубљење људи. Почетак зала - лажна мисао! Извор самообмане и демонске прелести - лажна мисао! Узрок разних повреда и погибли - лажна мисао! Посредством лажи, ђаво је вечном смрћу поразио човечанство, у самом његовом корену, у прародитељима. Наши прародитељи су се преварили (прелестили), то јест, признали су лаж за истину, и прихвативши лаж под маском истине, неизлечиво су себе повредили смртоносним грехом, што је посведочила и наша прамајка. Змија ме превари - рекла је она - те једох (Пост З, 13). Од тог времена, наша природа, заражена отровом зла, својевољно и нехотице тежи ка злу, које унакаженој вољи, изопаченом разуму и изопаченом осећању срца изгледа као добро и наслада. Својевољно: зато што ми још увек имамо остатке слободе у избору добра и зла.

Нехотице: зато што тај остатак слободе не делује као пуна слобода; он делује неодвојиво од утицаја греховне повреде. Ми се родимо као такви; ми не можемо да не будемо такви: и зато се сви ми, без икаквог изузетка, налазимо у стању самообмане и демонске прелести. Из тог погледа на стање људи у односу према добру и злу, на стање које неизбежно припада сваком човеку, проистиче следеће одређење прелести, које га објашњава, обухватајући све: прелест је усвајање лажи од стране човека, коју он прима за истину. Прелест првобитно делује на начин мишљења, и када је прихваћена, када је преокренула начин мишљења, она се одмах преноси на срце, изврће осећања срца; овладавши бићем човека, она се распростире на сву његову делатност, трује само тело које је Творац нераскидиво повезао са душом. Стање прелести је стање погибли или вечне смрти.

Од времена човековог пада, ђаво је добио непрекидно слободан приступ ка њему.[3] Ђаво има право на тај приступ: човек се својевољно подвргнуо његовој власти, потчињености њему, одбацивши повиновање Богу. Бог је искупио човека. Искупљеном човеку је дата слобода да се повинује или Богу или ђаволу, а како би та слобода била неусиљена, ђаволу је остављен приступ ка човеку. Веома је природно што ђаво користи све снаге да задржи човека у ранијем односу према себи, или чак да га доведе у још већу поробљеност. Због тога он користи своје раније и свагдашње оружје - лаж. Он се труди да нас заведе и обмане, ослањајући се на наше стање самообмане, наше страсти - те болесне склоности - он покреће; њиховим погубним потребама даје пријатан изглед, труди се да нас приволи на удовољавање страстима. Онај ко је веран Божијој Речи, не дозвољава себи то удовољавање, обуздава страсти, одбацује нападе непријатеља (Јак 4,7): делује руководећи се Јеванђељем против сопствене самообмане, укроћује страсти и тако, мало-помало, уништава утицај палих духова на себе и, мало-помало, излази из стања прелести у област истине и слободе (Јн 8,32), чија пуноћа се остварује осењивањем благодаћу Божијом. Онај који није веран Христовом учењу, који следи своју вољу и разум, покорава се непријатељу, и из стања самообмане прелази у стање демонске прелести, губи остатке своје слободе, ступа у потпуну потчињеност ђаволу. Стање људи у демонској прелести бива врло разнолико, према страсти којом је човек заведен и поробљен, према степену у ком је човек поробљен страшћу. Али сви који су упали у демонску прелест, то јест, који су развијањем сопствене самообмане ступили у општење са ђаволом, и у поробљеност њему - налазе се у прелести, они су храмови и оружја демона, жртве вечне смрти: живота у адским тамницама.

Ученик: - Наброји видове демонске прелести, која произилази из неправилног бављења молитвом.

Старац: - Сви видови демонске прелести, којима се подвргава подвижник молитве, изничу из тога што у основу молитве није положено покајање, што покајање није постало извор, душа, циљ молитве. "Ако неко" - говори преподобни Григорије Синаит, у раније наведеном чланку - "са самопоуздањем, заснованом на уобразиљи,[4] машта да ће достићи уздишена молитвена стања, и стекао је ревност, не истиниту него сатанску: њега ђаво лако везује у своје мреже, као свог слугу." Свако ко се труди да уђе у брак са Сином Божијим, без чистих и светлих одежди, припремљених покајањем, него право у својим дроњцима, у стању палости, греховности и самообмане, избацује се напоље, у таму најкрајњу: у демонску прелест. Савјетујем ти, говори Спаситељ ономе који је позван на тајно свештенство, да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти суза да помажеш чулне очи своје и очи ума, да видиш. Ја оне које љубим карам и поправљам; зато ревнуј, и покај се (Отк 3, 18-19).

Покајање, и све из чега се оно састоји, као што је: скрушеност или немоћ духа, плач срца, сузе, самоосуда, сећање на смрт и предосећање смрти, Божијег суда и вечних мука, осећање присуства Божијег, страх Божији - јесу дарови Божији, веома скупи дарови, првобитни и основни дарови, залог највиших и вечних дарова. Ако се они претходно не задобију, немогуће је задобити последње дарове. "Ма како узвишени били наши подвизи" - рекао је свети Јован Лествичник, "ако ми нисмо стекли болећивост срца, онда су ти подвизи били лажни и узалудни."[5] Покајање, скрушеност духа, плач, јесу знаци, јесу сведочанство правилности молитвеног подвига; њихово одсуство је - знак скретања у погрешном смеру, знак самообмане, прелести шта бесплодности. Једно или друго, то јест, прелест или бесплодност, чине неизбежну последицу неправилног бављења молитвом, а неправилно бављење молитвом је неодвојиво од самообмане.

Најопаснији неправилни начин молитве јесте у томе када онај који се моли снагом своје уобразиље ствара маштарије или слике, наизглед их позајмљујући из Светог писма, а у ствари из свог сопственог стања, из свог пада, из своје греховности, из своје самообмане - тим сликама он ласка својој таштини, својој сујети, свом високоумљу, својој гордости, обмањује себе. Очигледно је да све што је створено маштом наше пале природе, која је изопачена падом природе, у ствари не постоји - да је измишљотина и лаж, које су једино својствене, које су једино вољене од стране палог анђела. Маштар од првог корака на молитвеном путу излази из области истине, улази у област лажи, у област сатане и добровољно се потчињава утицају сатане. Свети Симеон Нови Богослов овако описује молитву маштара и њене плодове: "Он узводи на небо руке, очи и ум, и у свом уму замишља", попут Клопштока и Милтона - "Божанско саветовање, небеска блага, чинове светих анђела, насеља светих, укратко, у својој уобразиљи сабира све што је слушао у божанском Писму, и разматра то у време молитве, гледа на небо, и свим тим побуђује своју душу на божанске жеље и љубав, понекад пролива сузе и плаче. На тај начин, његово срце се мало-помало размеће, не схватајући то умом; он мисли да је оно што он чини плод божанске благодати због његове утехе, и моли Бога, како би га удостојио да увек пребива у том делању. То је знак прелести. Такав човек, чак и ако буде безмолвствовао савршеним безмолвијем, не може а да се не изложи помахниталости ума и силаску са ума. Ако се пак њему то не догоди, ипак је за њега немогуће да икада достигне духовни разум и врлину или бестрашће. На тај начин су се прелестили они који су видели светлост и сијање овим телесним очима, који су осетили миомирис својим чулом мириса, чули гласове својим ушима. Једни од њих су побеснели, и оштећеног ума прелазили с места на место; други су примили демона који се претворио у светлог анђела, прелестили се и остали непоправљиви до краја, не прихватајући савет никога од браће; неки од њих, подучени од ђавола, убили су се; неки су се бацили у провалије; неки су се удавили. И ко може набројати разне преваре ђавола, којима он вара, и које је немогуће исказати? Уосталом, из онога што смо рекли, сваки разуман човек може научити каква штета долази од таквог вида молитве. Ако неко од оних који га употребљавају и не буде подвргнут некој од горе наведених несрећа, због саживота са браткјом, зато што се таквим несрећама најчешће излажу отшелници, који живе усамљено - он ипак безуспешно живи свој живот."[6]

Сви свети оци, који су описивали подвиг умне молитве, забрањују не само да се нс стварају произвољна маштарења него и то да се произвољно приклања и саосећа са маштарењима и привиђењима, која могу неочекивано да се појаве пред нама, независно од нашег хтења. И то се догађа у молитвеном подвигу, нарочито у безмолвију.4 "Никако не примај" - каже преподобни Григорије Синаит - "ако нешто угледаш, чулним очима или умом, изван или унутар тебе, макар то био и лик Христов, или анђела, или неког светог, или ако ти се прикаже светлост... Буди пажљив и опрезан! Немој дозволити себи да поверујеш било чему, немој да покажеш саосећање или сагласност, немој брзо да поверујеш призору, чак и ако је истинит идобар: остани хладан и далек према њему, непрекидно чувајући твој ум без виђења, не дозвољавајући му да ствара из себе икакву слику и да утисне у себе икакву слику. Онај који види нешто у мислима или чулно, чак и ако би то било од Бога, и који то прима, лако упада у прелест, као онај који прима призоре брзо и лакомислено. Почетник је дужан да сву пажњу усмери једино на делање срца, да једино то делање сматра непрелесним - а друго пак да не прима док не ступи у бестрашће. Бог се не гневи на онога који се плаши прелести и који са крајњом обазривошћу пази над собом, чак ако он и не прими нешто што је послано од Бога, не размотривши оно што је послано са свом брижљивошћу; напротив, Бог похваљује таквог за његову благоразумност."[7] Свети Амфилохије, који је ступио у монаштво у младости, у зрелим годинама и старости се удостојио да проведе отшелнички живот у пустињи. Затворивши се у пећину, он се вежбао у безмолвију и достигао је велико напредовање. Када се навршило четрдесет година његовог отшелничког живота - њему се ноћу јавио анђео, и рекао: "Амфилохије! Иди у град и напасај духовне овце." Амфилохије је пребивао у пажњи над собом и није се осврнуо на ту наредбу анђела. Друге ноћи, поново се јавио анђео и поновио је наредбу, додавши да је она од Бога. И поново се Амфилохије није повиновао анђелу, плашећи се да не буде обманут и сећајући се речи апостола, да се и сатана претвара у анђела светлости (2 Кор п, 14). Али треће ноћи, поново се Амфилохију јавио анђео, и уверивши Амфилохија у себе славословљем Богу, које је неиздрживо за одбачене духове, узео је старца за руку, извео га из келије и привео га цркви која се налазила у близини. Црквене двери су се отвориле саме од себе. Црква се осветлила небеском светлошћу: у њој је било присутно мноштво светих мужева у белим хаљинама, са лицима која су била налик на сунце. Они су рукоположили Амфилохија у епископа града Иконије.[8] У случају супротног понашања, Исакије и Никита Печерски, нови и неискусни у отшелничком животу, подвргли су се најужаснијој несрећи, брзоплето поверовавши привиђењу које им се јавило. Првоме се јавило мноштво демона у светлости: један од демона узео је лик Христа, а остали изглед светих анђела. Другога је демон обмануо прво миомирисом и гласом, тобоже Божијим, а затим му се очигледно појавио у виду анђела.[9] Монаси искусни у монашком животу, истински свети монаси, далеко више се чувају прелести, далеко више су неповерљиви према себи него почетници, а нарочито они почетници који су обузети загрејаношћу за подвиг. Са искреном љубављу, преподобни Григорије Синаит упозорава на прелест безмолвника, за ког је и написана ова књига: "Хоћу да имаш јасно схватање прелести; то желим са тим циљем, да би се ти могао заштитити од прелести, како при стремљењу, које није озарено потребним виђењем, ти не би себи нанео велику штету, не би погубио твоју душу. Слободно произвољење човека се лако приклања општењу са нашим непријатељима, а нарочито произвољење неискусних, нових у подвигу, којима још владају демони."[10] Како је то тачно! Нагиње, склона је наша слободна воља прелести: зато што свака прелест ласка нашој таштини, нашој сујети, нашој гордости. "Демони се налазе у близини и окружују почетнике и самовољне, ширећи мреже помисли и погубних маштања, припремајући понор пада. Град почетника" - читаво биће сваког од њих, "још увек се налази под опсадом варвара...немој се брзо предати, због лакомислености, ономе што ти се јавља, него остани тежак, задржавајући добро са много разматрања и одбацујући зло... Знај да су дејства благодати јасна; демон их не може пренети; он не може пренети ни кротост, ни мир, ни смирење, ни мржњу према свету; он не обуздава страсти и сластољубље, као што то чини благодат." Његова дејства су "надимање" - надменост, надувеност - "високоумље, страховање, једном речју, сви облици злобе. По дејству можеш препознати светлост која засија у твојој души, да ли је она Божија, или је од сатане."[11] Потребно је знати, да је такво расуђивање својство напредних монаха, а никако почетника. Преподобни Синаит разговара са почетником, али са почетником у безмолвном животу, који је, међутим, и по пребивању у монаштву и по телесном узрасту био старац, како се види из књиге.

Ученик: - Да ли ти се догађало да видиш некога ко је доспео у демонску прелест због развијања маште приликом бављења молитвом?

Старац: - Догађало се. Неки чиновник, који је живео у Петрограду, бавио се појачаним молитвеним подвигом, и због њега је доспео у необично стање. О свом подвигу и његовим последицама, он је откривао тадашњем протојереју цркве Покрова Мајке Божије, која се налази у Коломну. Протојереј, посетивши неки манастир Санкт-петербуршке епархије, молио је једног од монаха тог манастира да поразговара са чиновником. "Необично стање у које је чиновник доспео због подвига" - с правом је говорио протојереј "лакше се може објаснити становницима манастира, који су боље упознати са појединостима и случајностима аскетског подвига." Монах се сложио. После неког времена, чиновник је стигао у манастир. Разговору са монахом сам присуствовао и ја. Чиновник је одмах почео да говори о својим виђењима - да он непрекидно при молитви види светлост која долази од икона, да осећа миомирис, да у устима осећа неуобичајену сладост, и тако даље. Монах, пошто је саслушао то приповедање, упитао је чиновника: "Да ли вам је долазила мисао да се убијете?" - "Свакако" - одговорио је чиновник: "Ја бих већ био бачен у Фонтану, да ме нису извукли. Показало се да је чиновник користио начин молитве који је описао свети Симеон, и да је распалио уобразиљу и крв, када човек постаје веома способан за појачан пост и бдење. Стању самообмане, које је самовољно изабрано, ђаво је припојио своје, том стању сродно, дејство - и људска самообмана је прешла у отворену демонску прелест. Чиновник је видео светлост телесним очима: миомирис и сладост, које је осетио, такође су били чулни. Насупрот томе, виђење светих и њихова натприродна стања су потпуно духовна[12]: подвижник постаје способан за њих, али тек по откривању очију душе божанском благодаћу, када оживљавају и други осећаји душе, који су дотад били без дејства[13]; и телесна чула светих узимају учешће у благодатном виђењу, али онда када тело пређе из страсног стања у бестрасно стање. Монах је почео да саветује чиновника да напусти начин молитве који употребљава, објашњавајући и неисправност начина и неисправност стања, које тај начин доноси. Чиновник се са жестином успротивио савету. "Како да се одрекнем очигледне благодати!" - говорио је он.

Пажљиво слушајући приповедање чиновника о себи, ја сам осетио неописиву жалост према њему, а уједно ми је деловао некако смешан. На пример, он је монаху поставио следеће питање: "Када се у мојим устима, од обилне сладости, умножи пљувачка, она почиње да капље на под: зар то није грешно?" Истина: онај који се налази у демонској прелести побуђује сажаљење према себи, као онај који није при себи и налази се, умом и срцем, у заробљеништву лукавог, одбаченог духа. Они представљају и смешан призор: подсмеху их излаже лукави дух, који је овладао њима, који их је довео у стање ништавности, обманувши их сујетом и високоумљем. Прелешћени не схватају ни своју поробљеност, ни необичност свог понашања, ма колико очигледна била та поробљеност, то необичност понашања. - Зиму 1828/1829. године, ја сам провео у Плошћанској пустињи.[14] У то време, тамо је живео старац који се налазио у прелести. Он је одсекао себи шаку, сматрајући да ће тиме испунити јеванђелску заповест, и говорећи свакоме, ко је хтео да га слуша, да су од одсечене руке настале свете мошти, да се она чува и побожно поштује у московском Симоновом манастиру, и да он, старац, налазећи се у Плошћанској пустињи, на петсто врста од Симонова, осећа када симоновски архимандрит и братија целивају руку. Старцу се догађала дрхтавица, при чему је он почињао врло гласно да сикће; он је ту појаву сматрао плодом молитве, али посматрачима је то изгледало као изопачење себе, достојно само сажаљења и смеха. Деца, која су због сиротињства живела у манастиру, забављала су се том појавом и имитирала су је пред старчевим очима. Старац се гневио, бацао се на једног, па на другога дечака, чупао их за косу. Нико од уважених монаха те обитељи није могао уверити прелешћеног да се налази у лажном стању, у душевном растројству.

Када је чиновник отишао, ја сам питао монаха зашто му је дошла мисао да пита чиновника за покушај самоубиства? Монах је одговорио: "Као што усред плача по Богу долазе тренуци неуобичајеног умирења савести, тако и усред лажне насладе, коју доноси демонска прелест, долазе тренуци у којима прелест као да се разобличава, и допушта да се окуси онаква каква јесте. Ти тренуци су - ужасни! Њихова горчина и очајање које та горчина ствара су неподношљиви. По том стању у које прелест доводи, било би лакше од свега да је прелешћени препозна и да предузме мере да се исцели. Авај! Почетак прелести је гордост, а њен плод - преизобилна гордост. Прелешћени, сматрајући себе сасудом божанске благодати, презире спасоносна упозорења ближњих, како је то приметио свети Симеон. Међутим, напади очајања постају све снажнији и снажнији: на крају, очајање се претвара у помахниталост ума, и овенчава се самоубиством. - Почетком овог века, у Софронијевој пустињи[15] се подвизавао схимонах Теодосије, који је строгим, узвишеним животом задобио поштовање и братства и мирјана. Одједном њему се приказало да је узнет у рај. По завршетку виђења, он је отишао настојатељу, подробно му испричао о чуду, и додао је изразе сажаљења, јер је он у рају видео само себе, а није видео никога од братије. Та црта је промакла пажњи настојатеља: он је сазвао братију, у скрушености духа им је препричао виђење монаха, и саветовао им усрднији и богоугоднији живот. После неког времена, у делању схимонаха су почеле да се пројављују необичности. Ствар се завршила тиме што је он пронађен обешен у својој келији."

Мени се догодио следећи догађај који јс вредан пажње. Једном ме је посетио атонски јеросхимонах, који је био у Русији на сабору. Ми смо сели у моју келију за примање и он је почео да ми говори: "Помоли се за мене, оче: ја много спавам, много једем." Када ми је он то говорио, ја сам осетио жар који из њега излази, зато сам му и одговорио: "Ти не једеш много., и не спаваш много; али зар нема нечега посебног у теби?" и молио сам га да уђе у моју унутрашњу келију. Идући пред њим, и отварајући врата унутрашње келије, ја сам мислено молио Бога да дарује мојој гладној души да има користи од атонског јеросхимонаха, ако је он - истински слуга Божији. Истина: ја сам приметио у њему нешто посебно. У унутрашњој келији, ми смо поново сели ради разговора - и ја сам почео да га питам: "Учини милост, чаучи ме молитви. Ти живиш у првом монашком месту на земљи, међу хиљадама монаха: на таквом месту и у тако многобројном скупу монаха неизоставно мора бити великих молитвеника, који познају молитвено тајнодејство и преносе га ближњима, по примеру два Григорија, Синаита и Паламе, по примеру многих других атонских светилника." Јеросхимонах се одмах сложио да буде мој учитељ - и, о ужаса! са највећом ватреношћу је почео да ми преноси горепоменути начин усхићене, занесењтчке молитве. Видим: он је страшно распаљен! Код њега су распаљени и крв и уобразиља! Он је - самодовољан, усхићен собом, у самообмани, у прелести! Допустивши му да се искаже, ја сам почео помало, у чину наставника, да му изгеосим учење светих отаца о молитви, упућујући га на Добротољубље, и молећи га да ми објасни то учење.

Атонски монах се нашао у потпуној недоумици. Видим, њему је потпуно непознато учење отаца о молитви! У наставку разговора, ја сам му говорио:, "Види, старче! Ако ћеш живети у Петрограду, никако немој становати на највишем спрату, неизоставно стануј на најнижем." "Зашто тако?" - питао је Атонац. "Зато што", одговорио сам, "ако анђели намере да те, изненада те обузевши, пренесу из Петрограда на Атон, и понесу те са највишег спрата, ако паднеш, на смрт ћеш настрадати: ако те пак понесу са најнижег, и ако паднеш, само ћеш се повредити." "Замисли" - одговорио је Атонац - "колико пута ми је већ, док сам стајао на молитви, долазила жива мисао да ће ме анђели обузети и однети ме на Атон!" Показало се да јеросхимонах носи вериге, готово да не спава, узима мало хране, у телу осећа такав жар да му зими није потребна топла одећа. На крају разговора, дошла ми је мисао да поступим на следећи начин: почео сам да молим Атонца, да он, као испосник и подвижник, на себи провери савет који су оставили свети оци, који се састоји у томе да уму у време молитве треба да буде потпуно страно свако маштарење, и да се сав погрузи у пажњу на речи молитве, да се закључа и смести, по речима светог Јована Лествичника, у речи молитве.[16] Притом, срце обично помаже уму душеспасоносним осећањем туге због грехова, како је рекао преподобни Марко Подвижник: "Ум, који се нерасејано моли, притешњује срце: срце пак скрушено и унижено Бог неће одбацити" (Пс 50,19).[17] "Када ти провериш на себи," - рекао сам Атонцу - "ти реци и мени какав је плод експеримента; јер мени самом је такав експеримент неугодан, због расејаног живота који водим." Атонац је радо пристао на мој предлог. Кроз неколико дана, он ми долази, и говори: "Шта си ти учинио са мном?" - "А зашто?" - "Од како сам покушао да се молим са пажњом, закључавајући ум у речи молитве: сва моја виђења су пропала, и више не могу да им се вратим."

Даље у разговору са Атонцем, ја више нисам видео ону уображеност и ону дрскост, које су биле веома приметне код њега приликом првог сусрета и које се обично примећују код људи који се налазе у самообмани, који мисле за себе да су свети или да су духовно напредовали. Атонац је чак изразио жељу да послуша мој убоги савет. Када сам га посаветовао да се по спољашњем начину живота не разликује од осталих монаха, зато што такво истицање себе води у високоумље[18]: он је скинуо вериге са себе, и предао их мени. Кроз један месец, он је поново био код мене и причао је да је жар у његовом телу престао, да му је поново потребна топла одећа, и да спава далеко боље. Притом, он је говорио да на Атонској гори многи, и од оних који уживају славу светости, употребљавају тај начин молитве који је он употребљавао, и - да њему уче и друге. Није чудо! Свети Симеон Нови Богослов, који је живео осам векова пре нашег времена, каже да се пажљивом молитвом бави само неколицина.[19] Преподобни Григорије Синаит, који је живео у четрнаестом веку по рођењу Христовом, када је дошао на Атонску гору, нашао је да њено многобројно монаштво нема никаквог сазнања о умној молитви, него се бави само телесним подвизима, обављајући молитву само устима и наглас.[20] Преподобни Нил Сорски, који је живео крајем 15. и почетком 16. века, такође, посетивши Атонску гору, каже да је у његово време број оних који се баве пажљивом молитвом крајње оскудан.[21] Старац, архимандрит Пајсије Величковски, прешао је на Атонску гору из Молдавије 1747. године. Он је блиско упознао све манастире и скитове, разговарао је са многим старцима који су по општем мишљењу у Светој Гори сматрани за најискусније и свете монахе. Када је пак он почео питати те монахе за књиге светих отаца, који су писали о умној молитви - показало се да они не само да нису знали за постојање таквих списа него чак нису знали ни имена светих писаца; тада Добротољубље још није било штампано на грчком језику.[22] Пажљива молитва тражи самоодрицање, а на самоодрицање се одлучују само ретки. Онај који је пажњом закључан у себе, који се налази у стању недоумице због виђења своје греховности, неенособан за многословље, и уопште за ефекте и глуму, онима који не знају његов тајанствени подвиг делује некако чудан, загонетан, недоступан у сваком смислу. Зар је лако одвојити се од мишљења света! И свет - како да препозна подвижника истинске молитве, када је сам подвиг потпуно непознат свету? Зар је то дело за онога који се налази у самообмани! Не јести, не пити, не спавати, зими ићи само у раси, носити вериге, гледати виђења, учити све и изобличавати са дрском бестидношћу, без икакве исправности, без користи и смисла, у крвној, материјалној, страсној распаљености, и из разлога те најгоре, погибељне распаљености. Самосвети! Одавно је примећена допадљивост и привлачност таквих за људско друштво: Подносите, пише апостол Павле Коринћанима, ако вас неко поробљује, ако вас неко ждере, ако вам одузима, ако се надима, ако вас по образу бије (2 Кор 11,20). Даље свети апостол каже да, када је био у Коринту, није могао дрско и безочно да се понаша: његово понашање се одликовало скромношћу, кротошћу, и миром Христовим (в. 2 Кор 10,1). Највећи део подвижника западне Цркве, које је она прогласила за највеће светитеље - пошто је отпала од источне Цркве и пошто је Свети Дух одступио од ње - молили су се и достизали су виђења, наравно лажна, на начин који сам поменуо. Ти уображени светитељи били су у најужаснијој демонској прелести. Прелест већ природно ниче на основу богохулства, које изврће догматску веру код јеретика. Понашање латинских подвижника, обузетих прелешћу, увек је било поремећено, из разлога необичне тварне, страсне распаљености. У таквом стању налазио се Игњатије Лојола, оснивач језуитског реда.

Код њега је уобразиља била толико распаљена и изоштрена да је, како је он сам тврдио, требало само да зажели и да учини известан напор, и пред његовим очима би се појављивао, према његовој жељи, пакао или рај. Јављање раја и пакла није се догађало само по дејству људске уобразиље; дејство људске уобразиље је недовољно за то: јављање се догађало због дејства демона, који су своје изобилно дејство присајединили недовољном људском дејству, спајајући дејство са дејством, допуњавајући дејство дејством, на основу слободне воље човека, који је изабрао и усвојио лажно усмерење. Познато је да се истинским светитељима Божијим виђења дарују једино благовољењем Божијим и дејством Бога, а не по вољи човека и не ради његовог сопственог напора дарују се неочекивано, веома ретко, у случајевима нарочите потребе, по дивном промислу Божијем, а не као случајност.[23] Усиљен подвиг оних који су у прелести обично иде заједно са дубоким развратом. Разврат служи као оцена тог пламена, којим су распаљени они који су у прелести. То се потврђује и историјским казивањима и сведочанством отаца. "Онај који види духа прелести" у виђењима која му се јављају, рекао је преподобни Максим Капсокаливит "веома често се подвргава јарости и гневу; миомир смирења или молитве, или истинске сузе, немају места у њему. Насупрот томе, он се непрекидно хвали својим врлинама, сујетан је, и заувек се неустрашиво препушта лукавим страстима."[24]

Ученик: Неправилност тог вида молитве и његова веза са самообманом и прелешћу су јасни; упозори ме и на остале видове неправилне молитве и лажног стања које је повезано са њима.

Старац: Као што неправилно дејство ума уводи у самообману и прелест: управо тако у њих уводи и неправилно дејство срца. Жеља и стремљење, испуњени неразумном гордошћу, за виђењем духовних виђења умом, који није очишћен од страсти, није обновљен и није пресаздан десницом Светог Духа: таквом гордошћу и неразумношћу су испуњени и жеља и стремљење срца да се наслађује осећањима светим, духовним, божанским, када је оно још сасвим неспособно за такве насладе. Као што нечисти ум, желећи да види божанска виђења а нема могућности да их види, ствара себи виђења из себе, обмањује се њима и заноси: тако и срце, трудећи се да окуси божанску сладост и друга божанска осећања, и не налазећи их у себи, ствара их из себе, њима ласка себи, заводи, обмањује, погубљује себе, улазећи у област лажи, у општење са демонима, потчињавајући се њиховом утицају, покоравајући се њиховој власти.

Једно осећање од свих осећања срца, у његовом палом стању, може бити употребљено у невидљивом богослужењу: туга због грехова, због греховности, због пада, због своје погибли која се назива плачем, покајањем, скрушеношћу духа. То је посведочено у Светом писму. Јер да си хтео жртве, ја бих Ти принео; за жртве свеспаљенице не мариш (Пс 50,18): и свако осећање срца посебно и сва она заједно нису благоугодна Теби, будући да су упрљана грехом, будући да су изопачена падом. Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и унижено Бог неће одбацити (Пс 50,19). Та жртва је жртва одрицања, са приношењем те жртве природно се уклања приношење осталих жртава:. при осећању покајања умукну сва друга осећања. Зато, да би жртве осталих осећања постале благоугодне Богу, потребно је да се претходно излије благовољење Божије на наш Сион, потребно је да се претходно обнове зидине нашег разрушеног Јерусалима. Господ је праведан, свесвет: само праведне, чисте жртве, за које је способна људска природа после свог обновљења, јесу благопријатне праведном, свесветом Господу. Жртвама и паљеницама које су оскврњене Он није наклоњен. Побринимо се да се очистимо покајањем! Тада ћеш благоволити жртву правде, приносе и жртве свеспаљенице, тада ће принети на жртвеник Твој теоце (Пс 50,21): новорођена осећања човека обновљеног Светим Духом.

Прва заповест коју је Спаситељ света дао читавом човечанству јесте заповест о покајању: Поче Исус проповиједати и говорити: Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт 4,17). Та заповест обухвата, садржи, повезује све остале заповести. Оним људима који нису схватали значај и силу покајања Спаситељ је говорио, не једном: Идите и научите се шта значи: Милост хоћу, а не жртвоприношење (Мт9,13). То значи: Господ, смиловавши се на пале и пропале људе, свима је даровао покајање као једино средство за спасење, зато што су сви обузети падом и пропашћу. Он не тражи, чак и не жели од њих жртве, за које су они неспособни, него жели да се они смилују на себе, да сазнају своју несрећу и ослободе је се покајањем. Поменутим речима Господ је додао страшне речи: Нисам дошао, рекао је Он, да зовем праведнике но грјешнике на покајање. Кога назива праведницима? Оне несрећне, заслепљене грешнике који, будући обманути таштином, не сматрају покајање суштински потребним за себе, и зато га или одбацују или не брину о њему. О несреће! Због тога их се Спаситељ одриче, губи се ризница спасења. "Тешко души" - каже преподобни Макарије Велики - "која не осећа своје ране и која мисли за себе, због великог неизмерног оштећења злобом, да јој је потпуно страно оштећење злобом. Такву душу више не посећује добри Лекар, јер је добровољно оставила своје ране не бринући се за њих, мислећи да је здрава и непорочна. Не требају здрави љекара него болесни" (Мт 9,12).[25] "Ужасно је сурово према себи - одбацивање покајања! Ужасна је равнодушност, нељубав према себи - небрига о покајању. Онај који је суров према себи не може да не буде суров према ближњима. Онај који се смиловао на себе прихватањем покајања, уједно постаје милостив и према ближњима. Из тога је видна сва важност грешке: одузети срцу оно што му је заповедио сам Бог - суштинско и логички неопходно за срце осећање покајања, и трудити се да се у срцу открију, насупрот поретку, насупрот Божијем уређењу, она осећања која морају сама по себи да се јаве у њему по очишћењу покајањем, али у потпуно другом карактеру."[26]

О том духовном карактеру, телесни човек не може створити код себе никакву представу: зато што се представа осећања увек заснива на осећањима срца која су већ позната срцу, а духовна су потпуно страна срцу, које је упознато само са телесним и душевним осећањима. Такво срце не зна чак ни за постојање духовних осећања.

Свима је познато, како је душевна несрећа код јудејских књижевника и фарисеја поникла из њиховог неисправног душевног расположења: они су постали не само страни Богу него и Његови избезумљени непријатељи, богоубице. Сличној несрећи се подвргавају и подвижници молитве, који се, избацивши покајање из свог подвига, труде да пробуде у срцу љубав према Богу, труде се да осете насладу, усхићење: они развијају свој пад, удаљују се од Бога, улазе у општење са сатаном, трују се мржњом према Светом Духу. Тај вид прелести је ужасан; он је једнако погубан за душу као и први, али је мање видан; он се ретко завршава силаском са ума и самоубиством, али несумњиво развраћује и ум и срце. По стању ума које производи оци су га назвали самомњењем.[27] На ту врсту прелести указује свети апостол Павле, када каже: Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу и служењем анђелима, упуштајући се у оно што није видјео, и узалуд надимајући се тјелесним умом својим (Кол 2,18). Онај који је обузет том прелешћу самомишљења, створио је "самомњење" да има многе врлине и достојанства - чак и да обилује у даровима Светог Духа. Самомњење се састоји из лажних схватања и лажних осећања: по том свом својству, оно потпуно припада области оца и представника лажи - ђавола. Онај који се моли, труди се да у срцу открије осећање новог човека, и немајући никакве могућности за то, замењује их осећањима свог састава, лажним, којима ће се убрзо прикључити дејство палих духова. Прихвативши неправилна осећања, своја и демонска, као истинска и благодатна, он прима одговарајућа схватања. Та осећања, која се непрестано усвајају срцем и јачају у њему, чувају и умножавају лажна схватања: природно је да из таквог неправилног подвига настају самообмана и демонска прелест - "самомњење". "Самомњење не допушта ономе који самомисли да буде"[28] - рекао је свети Симеон Нови Богослов. Онај који мисли за себе да је бестрастан, никада се неће очистити од страсти; који мисли за себе да је испуњен благодаћу, никада неће добити благодат; који мисли за себе да је свет, никада неће достићи светост. Просто речено: онај који себи приписује духовна делања, врлине, достојанства, благодатне дарове, који себи ласка и теши се "самомњењем", тим "самомњењем" затвара улаз за духовна делања, и хришћанске врлине и божанску благодат - а широко отвара улаз греховној зарази и демонима. Више нема никакве могућности за духовно напредовање код оних који су заражени "самомњењем": они су уништили ту могућност, приневши на олтар лажи саме почетке људске делатности и његовог спасења - схватања о истини. Код оних који болују од те прелести јавља се необична надменост: они као да су опијени собом, својим стањем самообмане, видећи у њему благодатно стање. Они су натопљени, преиспуњени високоумљем и гордошћу, представљајући се смиренима пред многима који суде према лицу, а не могу да оцене по плодовима, како је заповедао Спаситељ (Мт 7,16; 12, 33), а тим мање по духовном осећању, које помиње апостол (Јев 5, 14). Пророк Исаија је живописно изразио дејство прелести "самомњења" у палом архангелу, дејство које је обмануло и погубило тог архангела. Говорио си - каже пророк сатани - у срцу свом: изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих подигнућу пријесто свој, и сјешћу на гори зборној на страни сјеверној. Изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се са вишњим. А ти се у пакао сврже, у дубину гробну (Ис 14,13-15).

Онога који је заражен прелешћу "самомњења" Господ овако изобличава: Говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг (Отк З, 17). Господ прелешћеном саветује покајање. Предлаже му да не купује код другога, него код самог Господа, неопходне потребности, које чине покајање (Отк з, 18). Потребно је упорно куповати: без тога нема спасења. Нема спасења без покајања, а покајање од Бога примају само они који ће, да би га примили, продати све своје имање, то јест, одрећи ће се свега, што су лажно прихватили "самомњењем".

Ученик: - Да ли ти се догађало да се срећеш са онима који су зараже^ тим обликом прелести?

Старац: - Они који су заражени прелешћу "самомњења" срећу се веома често. Сваки који нема скрушеност духа, који сматра да има било какве врлине и заслуге, који се не држи непоколебљиво учења Православне Цркве, него расуђује о било ком догмату или предању произвољно, по свом нахођењу или по неправославном учењу, налази се у тој прелести. Степен одступања и упорности у одступању одређује степен прелести.

Човек је слаб! "Самомњење" нам се неизбежно поткрада у било каквом свом облику, и остварујући наше ја, удаљава од нас благодат Божију. Како нема, по примедби светог Макарија Великог, ниједног човека који је потпуно ослобођен од гордости: тако нема ниједног човека који би био потпуно ослобођен од тога да на њега делује истанчана прелест која се назива "самомњење". Она је нападала апостола Павла, и лечена је тешким допуштењима Божијим. Јер нећемо, браћо, да не знате о невољи нашој која нам се догоди у Азији, да сувише бијасмо оптерећени, преко моћи, тако да смо били у недоумици и за живот. Чак сами у себи осуду на смрт доживјесмо, да се не бисмо уздали у себе него у Бога који подиже мртве (2 Кор 1,8-9). Из тог разлога, потребно је будно пазити на себе, како не би себи, као сопствено, приписали било какво добро дело, било какву похвалну особину или нарочиту природну способност, или чак благодатно стање, ако је човек уведен у њега, укратко, не сматрати никакву врлину својом. Шта ли имаш - каже апостол - што ниси примио (1 Кор 4, 7) од Бога? Од Бога имамо и живот, и нови живот, и све природне особине, све способности, и духовне и телесне. Ми смо Божији дужници! Наш дуг је неисплатив! Из таквог погледа на себе, само по себи, ствара се стање нашег духа супротно "самомњењу", стање које је Господ назвао сиромаштвом духа, које нам је заповедио да имамо, које је величао (Мт 5, 3). Велика је несрећа - удаљити се од догматског и моралног учења Цркве, од учења Светог Духа, било каквим умовањем! То је охолост, која устаје против познања Божијега. Потребно је збацивати и предавати такав разум на послушност Христу (2 Кор 10, 4-5).

Ученик: - Постоји ли нека веза између прелести прве врсте и прелести друге врсте.

Старац: - Веза између та два вида прелести неизоставно постоји. Прелест прве врсте је увек спојена са прелешћу друге врсте, са "самомњењем". Онај ко ствара саблажњиве слике, посредством природне способности уображавања, који посредством маште[29] повезује те слике у очаравајућу слику, који читаво своје биће потчињава заводљивом моћном утицају те слике, неизбежно, по несрећној неопходности, мисли да та слика настаје дејством божанске благодати, да осећања срца, која су побуђена сликом, јесу благодатна осећања.

Прелест друге врсте - управо "самомњење" - делује без стварања заводљивих слика: она се задовољава стварањем лажних благодатних осећања и стања, из којих се рађа лажно, изопачено схватање уопште о читавом духовном подвигу. Онај који се налази у прелести "самомњења" стиче лажно мишљење о свему што га окружује. Он је обманут и унутар себе и изван. Машта снажно делује у онима који су заведени "самомњењем", али делује искључиво на пољу апстраг.ције. Она се или уопште не бави, или се веома ретко бави сликама замишљања раја, горњих обитељи и дворова, небеског света и миомириса, Христа, анђела и светих; она непрекидно ствара привидно духовна стања, блиско пријатељство са Исусом,[30] унутрашњи разговор са Њим,[31] тајанствена откривења,[32] гласове, насладе, и на њима гради лажно схватање о себи и о хришћанском подвигу, уопште, гради лажни начин мишљења и лажно расположење срца, доводи до опијености собом, до распаљености и заноса. Та различита дејства настају због дејства истанчане сујете и сладострашћа: од тог дејства крв добија греховно, саблажњиво кретање, које се представља као благодатна наслада. А сујету и сладострашће пак побуђује високоумље, тај нераздвојни сапутник "самомњења". Ужасна гордост, слична гордости демона, преовлађујућа је особина код оних који су прихватили ту и друге прелести. Заведене првим видом прелести гордост доводи у стање отворене поремећености ума; код заведених другим видом прелести она је, стварајући такође оштећење ума, које се у Писму назива изопаченошћу ума (2 Тим 3, 8), мање приметна, и скрива се под маском смирења, побожности, мудрости - познаје се по својим горким плодовима. Они који су заражени "самомњењем" везано за своје врлине, нарочито везано за своју светост, способни су и спремни на све казне, на свако лицемерје, лукавство и превару, на сва злодела. Они одишу непомирљивим непријатељством против служитеља истине, са помахниталом мржњом се устремљују на њих када они код прелешћених не признају стање које им се приписује и излажу их срамоти пред светом, који је заслепљен "самомњењем".

Ученик: - Постоје пак и духовна стања, произведена божанском благодаћу, као што је стање у ком се окуша духовна сладост и радост, стање у ком се откривају тајне хришћанства, стање у ком се у срцу осећа присуство Светог Духа, стање у ком се Христов подвижник удостојава духовних виђења?

Старац: - Несумњиво да постоје, али постоје само код хришћана који су достигли хришћанско савршенство, који су претходно очишћени и припремљени покајањем. Постепено дејство покајања уопште, које се изражава свим видовима смирења, а нарочито молитвом, која се приноси у сиромаштву духа, у плачу - постепено слаби дејство греха у човеку. За то је потребно значајно време. Оно се и даје истинским, добронамерним подвижницима, промислом Божијим, који будно бди над нама. Борба са страстима је необично корисна: она, више од свега, води сиромаштву духа. У циљу наше суштинске користи, Судија и Бог наш, оклијева због нас, и неће нас брзо одбранити од супарника (в. Лк 18, 7) нашег - греха. Када страсти врло ослабе - то се догађа највише пред крај живота[33] - тада, мало-помало, почињу да се јављају духовна стања, која се бескрајно разликују од стања насталих "самомњењем". Прво, у духовни храм улази благодатни плач, умива га и избељује ради примања дарова, који прате плач, по установи духовног закона. Телесни човек никако, ни на који начин, не може да замисли духовна стања, нити може имати икаква сазнања о благодатном плачу: познање тих стања не задобија се другачије него искуством.[34] Духовни дарови деле се са божанском премудрошћу, која се стара да словесни суд, који треба да прими дар у себе, може без оштећења да носи у себи силу дара. Ново вино кида старе мехове! (Мт 9,17) Приметно је да се у данашње време духовни дарови деле са највећом умереношћу, сагласно раслабљењу којим је обухваћено хришћанство уопште. Ти дарови задовољавају једино потребе спасења. Насупрот томе, "самомњење" излива своје дарове у неизмерном изобиљу и у највећој журби.

Општи знак духовних стања је дубоко смирење и смиреноумље, сједињено са претпостављањем свих ближњих себи, са наклоношћу, јеванђелском љубављу према свим ближњима, са тежњом ка анонимности, ка удаљавању од света. За "самомњење" ту има мало места: зато што се смирење састоји у одрицању од свих властитих врлина, у суштинском исповедању Искупитеља, у налажењу сваке наде и подршке у Њему, а "самомњење" се састоји од присвајања врлина, које су дате од Бога, и стварању непостојећих врлина за себе. Оно је повезано са надањем на себе, са хладним, површним исповедањем Искупитеља. Бог се прославља ради прослављања себе, као што је био прослављан од фарисеја (Лк 18, п). Они који су обузети "самомњењем", у највећој мери су предани сладострашћу, без обзира на то што себи приписују најузвишенија духовна стања, без премца у правилном православном подвижништву; малк број њих се уздржава од грубог поробљавања сладострашћу - уздржавају се једино зато што у њима преовлада грех надчреховима - гордост.

Ученик: - Може ли прелест која се назива "самомњење" породити било какве опипљиве, видљиве несрећне последице?

Старац: - Из те врсте прелести поникле су погубне јереси, расколи, безбожје, богохулство. Најнесрећнија његова видљива последица је неправилна, штетна за себе и за ближње, делатност - зло, које је без обзира на његову отвореност и његову распрострањеност, мало приметно и мало схваћено. Са делатељима молитве који су заражени "самомњењем" догађају се и несреће, очигледне свима, али ретко: зато што "самомњење", доводећи ум у најужаснију заблуду, не доводи га до поремећености, као што га доводи растројена уобразиља. На Валамском острву, у удаљеној пустињској колиби, живео је схимонах Порфирије, ког сам и ја видео. Он се бавио подвигом молитве. Какве врсте је био тај подвиг - поуздано не знам. Могуће је наслутити о његовој неправилности по омиљеној литератури схимонаха: он је високо ценио књигу западног писца Томе Кемпијског, "О подражавању Исуса Христа", и руководио се њоме. Та књига је написана из "самомњења". Порфирије је једном увече, у време јесени, посетио старце у скиту, који је био недалеко од његове пустиње. Када се поздрављао са старцима, они су га упозорили, говорећи: "Немој помислити да пређеш преко леда: лед само што се појавно, и врло је танак."

Порфиријеву пустињу је од скита делио дубоки залив Ладошког језера, који је требало заобићи. Схимонах је одговорио тихим гласом, са спољашњом скромношћу: "Ја сам већ постао лаган." Он је отишао. После кратког времена зачуо се очајни крик. Скитски старци су се забринули, потрчали су. Била је тама, нису брзо пронашли место на ком се догодила несрећа: нису брзо нашли начин да дођу до утопљеног: извукли су тело, које је душа већ напустила.

Ученик: - Ти говориш за књигу "Подражавање", да је она написана у стању самообмане; али она има много читалаца међу чедима Православне Цркве!

Старац: - Баш ти читаоци се, у заносу због њене вредности, изражавају о тој вредности, не схватајући то. У предговору руског превода књиге "Подражавање" - издање 1834. године, штампано у Москви - речено је: "Један високопреосвећени муж" - руски, православни - "говорио је: 'Ако би било потребно моје мишљење, ја бих смело после Светог писма ставио дело Томе Кемпијског О подражавању Исуса Христа.'"[35] Тим, толико одлучним коментаром, инославном писцу се даје пуна предност у односу на све свете оце Православне Цркве, а свом мишљењу се даје предност у односу на став читаве Цркве, која је на светим саборима признала списе светих отаца за богонадахнуте, и завештала је да се они читају, не само ради духовног узрастања свих својих чеда него и ради руковођења приликом решавања црквених питања. У списима отаца чува се велико духовно, хришћанско и црквено благо: догматско и морално предање свете Цркве. Очигледно, да је књига "Подражавање" довела поменутог мужа у такво расположење, у ком се он изразио тако непромишљено, тако погрешно, тако жалосно.[36] То је самообмана!

То је прелест! Она је сачињена од лажних схватања; лажна схватања су рођена из неправилних осећања која је пренела књига. У књизи живи и књига одише помазањем лукавог духа, који ласка читаоцима, опија их отровом лажи, заслађеним префињеним зачинима високоумља, сујете и сладострашћа. Књига води своје читаоце право у општење са Богом, без претходног очишћења покајањем, зато и побуђује посебне симпатије према себи код страсних људи, којима је непознат пут покајања, који су незаштићени од самообмане и прелести, који нису поучени правилном животу, учењем светих отаца Православне Цркве. Књига производи снажно дејство на крв и нерве, подстиче их - и зато се она посебно допада људима који су поробљени чулношћу: књигом се може наслађивати, без одрицања од грубих чулних наслада. Високоумље, префињено сладострашће и сујету, књига представља као дејства благодати Божије. Намирисавши свој блуд у његовом префињеном дејству, телесни људи долазе у усхићење од насладе, од опијености, који се добијају без труда, без самоодрицања, без покајања, без распињања тијела са страстима и жељама (Гал 5, 24), са нежношћу према палом стању. Они радосно прелазе, вођени својом заслепљеношћу и гордошћу, из постеље љубави која пристаје стоци, у постеље љубави која представља још већи злочин, која господари у блудилишту отпалих духова. Нека особа, која по земаљском положају припада вишем и образованијем друштву, а по спољашњости Православној Цркви, изразила се на следећи начин о лутеранки која је скончала, сматрајући ту особу светом: "Она је страсно волела Бога; она је мислила само о Богу; она је видела само Бога; она је читала само Јеванђеље и 'Подражавање', које је - друго Јеванђеље."[37]

Тим речима изражено је управо то стање у које доспевају читаоци и поштоваоци "Подражавања". Истоветна је по својој суштини тој фрази и изрека знамените француске списатељице, гђе Де Севиње, о знаменитом француском песнику, Расину старијем. "Он воли Бога" - дозволила је себи да каже гђа Севиње - "као што је раније волео своје наложнице."[38] Познати критичар Ла Гарп, који је прво био безбожник, а затим је прешао у хришћанство које је неправилно разумео и изопачио, одобравајући израз гђе Севиње, рекао је: "Срце којим воли Творца и твар је једно, иако се последице разликују међу собом, колико су различити и предмети."[39] Расин је прешао из разврата у прелест, која се назива "самомњење". Та прелест се са свом отвореношћу испољава у две последње трагедије овог песника: у Јестири и Готолији. Узвишене хришћанске мисли и осећања Расина нашла су себи пространо место у храму Музе и Аполона,[40] у театру су изазвали усхићење, аплаузе. Готолија, трагедија која се сматра за најбоље дело Расина, одржана је четрдесет пута заредом. Дух те трагедије - један је са духом "Подражавања". Ми верујемо да у људском срцу постоји жудња блиска животињској, која је унета у њега падом, и која је повезана са жудњом палих духова; ми верујемо да у срцу постоји и духовна жудња, са којом смо створени, којом се природно и исправно воли Бог и ближњи, и која је у хармонији[41] са жудњом светих анђела. Како би заволели Бога и ближњега у Богу, неопходно је очистити се од жудње блиске животињској. Очишћење извршава Свети Дух, у човеку који је животом изразио жељу за очишћењем. Срцем се управо и називају, у моралном смислу, та жудња и остале душевне силе, а не уд тела - срце. Силе које су концентрисане у том уду - у општој употреби назив тог уда се преноси на тај скуп сила. Насупрот осећању телесних људи, духовни мужеви, нањушивши задах зла које се претвара да је добро, одмах осећају одбојност према књизи која испушта тај смрад. Старцу Исаији иноку, који је живео у безмолвију у Никифоровској пустињи,[42] који је напредовао у умној молитви и удостојио се осењења благодаћу, био је прочитан одломак из "Подражавања". Старац је одмах проникао у значење књиге. Он се насмејао и узвикнуо: "О! То је написано из самомњења. Ту нема ничег истинитог! Ту је све измишљено. Како су Томи изгледала духовна стања и како је он мислио о њима, не знајући их искуствено, тако их је и описао." Прелест, као несрећа, представља жалостан призор; као бесмислица, она је - смешан призор. Познат по строгом животу, архимандрит Кирило-новојезерског манастира[43] Теофан, који се у простоти срца бавио готово искључиво телесним подвигом, а о душевном подвигу је имао само умерено сазнање, у почетку је предлагао лицима која су се саветовала са њим и налазила се под његовим руковођењем читање књиге "Подражавање"; неколико година пре своје смрти он је почео да забрањује њено читање, говорећи са светом простотом: "Раније сам сматрао ту књигу душекорисном; али Бог ми је открио да је она штетна за душу." Исто то мишљење о "Подражавању" имао је, по делатном монашком искуству, познати отац Леонид, који је положио основе моралног устројства Оптинске пустиње.[44] Све поменуте подвижнике лично сам познавао. - Неки спахија, васпитан у духу православља, који је блиско познавао - такозвани - велики свет, тј. свет у његовим највишим слојевима, једном је угледао књигу "Подражавање" у рукама своје кћери. Он јој је забранио читање књиге, рекавши: "Ја нећу да ти следиш моду, и кокетираш пред Богом." Најтачнија оцена књиге.

Ученик: - Постоје ли још неки видови прелести?

Старац: - Сви појединачни видови самообмане и демонске обмане, односе се на два горепоменута главна вида, и произилазе или од неправилног дејства ума, или од неправилног дејства срца. Нарочито је распрострањено дејство "самомњења". Није неосновано стању самообмане и прелести приписивати душевно настројење монаха, који се, одбацивши бављење Исусовом молитвом и умно делање уопште, задовољавају само спољашњом молитвом, то јест, неизоставним учествовањем на црквеним службама и неизоставним испуњавањем келијног правила, које се састоји искључиво од псалмопојања и усних и гласних молитвословља. Они не могу избећи "самомњење", као што то објашњава поменути старац Василије у предговору књиге светог Григорија Синаита, позивајући са превасходно на списе преподобних, тог Григорија и Симеона Новог Богослова. Знаци "самомњења" које се поткрало испољавају се код подвижника тада када они мисле за себе да воде пажљив живот, када често због гордости презиру друге, говоре лоше о њима, себе сматрају достојнима, по свом мишљењу, да буду пастири оваца и њихови руководиоци, постајући слични слепцима који се прихватају да показују пут другим слепцима.[45] Усна и гласна молитва је плодоносна тада када је спојена са пажњом, што се среће веома ретко: зато што се пажњи учимо превасходно приликом бављења Исусовом молитвом.[46]

НАПОМЕНЕ:

Почетак Треће поуке преподобног Симеона Новог Богослова, издање Оптинске пустиње, 1852. год.
Почетак 3. Поуке.
Цитат из преподобног Симеона Новог Богослова, у Поуци Никифора Монаха, Добротољубље, том 2 - преподобни Макарије Велики, Поука 7, гл. 2.
У оригиналу стоји: "Ако неко у уобразиљи машта да ће достићи узвишено." Овде је употребљен разјашњен израз, како би се што одређеније показало значење речи уобразиља.
Лествица, Поука 7
О првом виду пажње и молитве. Добротољубље, том 1.
Горенаведени чланак.
Чети минеј, 23. новембар.
Печерски патерик.
Горенаведени чланак.
Добротољубље, том 1, О прелести и друго.
Свети Исак Сиријски, Поука 55.
Преподобни Симеон Нови Богослов, Поука о вери, Добротољубље, том 1.
Орловска епархија.
Курска епархија.
Лecmвuu,a, Поука 28, гл. 17.
Беседа о онима који мисле да ће се делима оправдати, гл 34, Добротољубље, том 1.
Лествица, Поука 4, гл 82, 83. Преподобни Варсануфије Велики, Одговор 275. Живот и поуке преподобног Аполоса, Алфавитни патерик.
О трећем виду молитве, Добротољубље, том 1
Житије преподобног Григорија Синаита, Добротољубље, том 1.
Предговор Скитском предању или Уставу.
Одломак из писма старца Пајсија старцу Теодосију. Дела Пајсија, издање Оптинске пустиње.
Свети Исак Сиријски, Поука 36.
Разговор преподобног Максима са преподобним Григоријем Синаитом.
Поука 6, О љубави. гл. 16.
Свети Исак Сиријски, Поука 55.
Преподобни Григорије Синаит, Поука 108. и Поука 128, Добротољубље, том 1; свети Јован Карпатски, гл. 49, Добротољубље, том 4.
Поука 4, на крају; такође и Поука 3.
Тј. фантазије.
Подражавање, Тома Кемпијски, књига 2, гл. 8.
Исто, књига 3, гл. 1.
Исто, књига 3, гл. 3.
Житије Теофила, Пимена Слабог, Јована Многострадалног, Печерски патерик.
Свети Исак Сиријски, Поука 55.
стp. 37.
"Подражавање" је, при првобитној својој појави, било осуђено чак и од своје, Латинске цркве, прогоњено је од стране инквизиције. Гоњење је на крају било прекинуто, и преокренуло се у покровитељство, када је схваћено да књига представља добро оружје за пропаганду међу људима који су изгубили истинско схватање хришћанства и који су сачували површан однос према њему. Под именом папске пропаганде подразумева се ширење оног схватања о папи које папа жели да сугерише човечанству о себи, то јест, схватање о врховној, самовласној ,,неограниченој власти папе над светом. Пропаганда, имајући тај циљ, мало обраћа пажњу на особине учења које преноси, њој на руку иде све што помаже њен циљ - чак и вера у Христа без напуштања вере у идоле.
Усхићена изрека је изговорена на француском језику, који је кадар једино за позорницу: "Elle aimait Dieu avec passion; elle ne pensait qu'a Dieu; elle ne voyant que Dieu; elle ne lisait que I'Evangile et ! 'Imitation qui est un second Evangile:
Il aime Dieu, comme il aimait ses metreses:'
C'est avec le meme coeur, qu'on aime le Createur, ou la creature quoique les effets soiet aussi differents, que les objects:'
Музе и Аполон - божанства древних незнабожаца, Грка и Римљана; тим демонима незнабошци су приписивали покровитељство над префињеним уметностима.
У сазвучју, у сагласју.
У Олонецкој или Петрозаводској епархији.
У Новгородској епархији.
У Калушкој епархији.
О другом виду пажње и молитве, Добротољубље, том 1.
Предговор схимонаха Василија.

http://svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/AsketskiOgledi/AsketskiOgledi46.htm

Дијана. · Септембар 5, 2014

Evo cijele Brjancaninove knjige "O prelesti"

http://istinoljublje.wordpress.com/2012/04/10/%D1%81%D0%B2-%D0%B8%D0%B3%D1%9A%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B1%D1%80%D1%98%D0%B0%D0%BD%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2-%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BBe%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%82/

Дијана. · Септембар 5, 2014

The word “heretic” comes from the Greek word haireisthai, meaning “to choose.” Strictly speaking, a “heretic” is someone who was a right-believing member of the Church but willfully chose a belief in contradiction to the universal faith of the Church.

In other words, being a “heretic” requires a deliberate rejection of the truth.

Yet, in common parlance, the word “heretic” is used much more liberally, especially in online polemics. Is it really accurate or consonant with Christian charity to throw this label around?

Fr. Seraphim Rose, a popular theological writer of the last century who was certainly no liberal, had this to say on the matter:

The word “heretic” is indeed used too frequently nowadays. It has a definite meaning and function, to distinguish new teachings from the Orthodox teaching; but few of the non-Orthodox Christians today are consciously “heretics,” and it really does no good to call them that.

In the end, I think, Fr. Dimitry Dudko’s attitude is the correct one: We should view the non-Orthodox as people to whom Orthodoxy has not yet been revealed, as people who are potentially Orthodox (if only we ourselves would give them a better example!).

If we Orthodox were to see other Christians as tragically separated brethren who share a common allegiance to Jesus Christ as Lord and Savior — instead thinking of them as “heretics” or immediately focusing on their theological errors — perhaps our witness to the truth of the Orthodox faith would reach more people!

http://myocn.net/fr-seraphim-rose-calling-someone-heretic/

JESSY · Септембар 5, 2014

Pomisao da je mogucno ziveti kao Hriscanin i drzati se ovoga sveta i njegovih normi isprazna je i prelestna. Ko zivi ovako, naucice se samo farisejstvu i pretvaranju, sto znaci da ce biti Hriscanin samo u svojoj uobrazilji, a ne i na delu. U pocetku ce takav jednom rukom rusiti ono sto je drugom sagradio, odnosno ono sto je stekao udaljivsi se od sveta iznova ce procerdati cim mu se opet priblizi; a odatle do umisljenosti nije daleko. Ono sto se izgubilo iz srca moze jos uvek da se zadrzava u pamcenju i uobrazilji.

Secajuci se i zamisljajuci kakav je bio ranije, covek moze da misli da je i na delu ostao takav, dok je, medjutim, sve odavno iscilelo i ostavilo samo trag u secanju. Takav ce misliti da poseduje ono cega zapravo nema. Evo mu suda: “A od onoga koji nema, i sto ima uzece se od njega” (Mt. 25,29). Od umisljenosti do farisejstva samo je jedan korak. A duboko ukorenjeno farisejstvo je vaistinu uzasno stanje.

Sveti Teofan Zatvornik

Arsenija · Септембар 5, 2014

Prelest je umisljenost.Dakle osoba A misli da je bolja od osobe B,iako na prvi pogled deluje suprotno.Naizgled deluje ok,ali zapravo je u prelesti.

To ne zna niko do Gospod i zato mi koji nismo u prelesti,nikad ne mozemo da budemo sigurni da li je to istina,jer ni oni koji su u prelesti nisu toga svesni. Zaprvo,mozda smo mi svi u nekoj meri u nekom obliku u prelesti,jer prelest nije jaka vera,prelest je osecanje da je covek izuzetan u vrlinama ,ali Bog uvek coveka takvog stvori da mu je tesko da upadne u prelest.Prelest je kao kad ja udjem na Larin profil i postavim neke interesantne postove,a onda ona misli da je to njena zasluga samo zato sto je to njen profil.Tako i Bog dodje kod nas u nasa srca i pokloni nam neki dar,onako,iz ciste ljubavi ,a ponekad mu bude i zao da nas gleda takve,pa nam udeli koji osmeh,a onda mi mislimo da smo to zasluzili i ne zablagodarimo Gospodu nego se nadurimo i mislimo da smo nesto zaluzili, da smo podviznici i tako sve dok nas neko ne spusti.

JESSY · Септембар 9, 2014

Прелест је губитак исправних духовних оријентира. Прелест је понављање греха Адама и сатане, када човек изван правилног духовног развоја, ван аскезе и учења о спасењу Православне Цркве жели да достигне духовне висине; када он без уподобљења Богу кроз живот по јевАнђељским заповестима и борбу са грехом жели да буде једнак Богу. Наравно, многи људи који се налазе у прелести ће одрицати да желе да буду једнаки Богу; међутим, у њиховој подсвести постоји погубна идеја о сопственом духовном значају, мисао о висини сопственог унутрашњег живота.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje

JESSY · Септембар 9, 2014

Почетак прелести је увек претерано поверење у себе. На пример, поверење према својим субјективним доживљајима и њихово култивисање; услед тога код човека могу да се појаве извесне визуелне и аудитивне слике. Слике своје фантазије и демонске појаве такви људи често доживљавају као Божанско откривење или посету Анђела.

Основа прелести, као и основа сваког греха, јесте гордост и надменост. А сама гордост има неколико аспеката, неколико облика. Гордост пред људима - световна гордост - јесте оно што називамо охолошћу. Други облик гордости јесте гордост духовна, гордост пред Богом, када човеку изгледа да има пуноту врлина и све што му је потребно за спасење, да му нико и ништа није потребно. Горди човек у прелести је уверен да му није потребна чак ни помоћ благодати Божије, већ да све сам може да постигне, својим умом и подвигом своје личне воље. Овде започиње премештање центра духовног живота од Бога на самог себе, овде започиње духовни егоцентризам. Човек жели да црпи духовне снаге у себи самом, у својим мистичким доживљајима и својим личним откривењима. Слично се сличним привлачи, то је закон духовне симпатије. Због тога гордост доводи човека у везу, односно у нарочиту блискост са духом гордости - сатаном. Душа гордог почиње да прима информације од демона, информације од света палих, одбачених, тамних духова; информације у виду блиставих идеја, које он доживљава као духовна открића и сматра да још ниједан подвижник није имао таква познања каквих се он удостојио.

JESSY · Септембар 9, 2014

Свети Игњатије Брјанчанинов

СЛОВО О ПРЕЛЕСТИ

Прелест је повреда човечије природе лажју. Прелест је стање у којем се налазе сви људи без изузетка, а проузроковано је падом наших прародитеља. Сви смо ми у прелести (прихватање лажи за истину). Свест о томе представља најбољу предохрану од прелести. Исто тако, највећа је прелест сматрати себе слободним од прелести. Сви смо ми обманути, сви преварени, сви се налазимо у лажном стању, свима нам је потребно да нас Истина ослободи. Истина пак јесте Господ наш Исус Христос (Јн8;32и14;6). Усвојимо ту Истину вером у Њу, завапимо молитвено ка Тој Истини, и Она ће нас извући из понора самообмане и обмане демонске! Горак је наш положај! У тамници смо и молимо се Господу да изведе из ње душе наше да бисмо славили име Његово (Пс142;7). У мрачној смо земљи у коју нас низврже и прогна завидник наш и непријатељ (Пс143;3). Положај је наш – телесно мудровање (Рим8;6) и лажно названи разум (1Тим6;20), којим је заражен васцели свет (козмо) јер неће да призна своје болести него, напротив, проглашује себе здравим као дрен. Положај је наш – тело и крв који не могу наследити Царства Божијега (1Кор15;50). Положај је наш – вечна смрт, а лечи нас од ње и њу сатире Господ Исус, Који је: Васкрсење и Живот (Јн11;25). Ето, такав је наш положај. Сагледамо ли га, имамо нови повод за плач. С плачем завапимо ка Господу Исусу да нас изведе из тамнице, извуче из земаљских провалија и истргне из чељусти смрти! Зато је и сишао к нама Господ наш Исус Христос, вели преподобни Симеон Нови Богослов, зато што је хтео да нас избави из сужањства и из све зле прелести.

Средство којим је пали анђео погубио човечији род била је лаж (Пост3;13). Стога је Господ назвао ђавола лажом, оцем лажи и човекоубицом од искони (Јн8;44). Појам о лажи Господ је, видимо, тесно повезао с појмом о човеко-убиству; јер, ово друго је неминовна последица оног првог. Реч: од искони, указује на то да је ђаво од самога почетка користио лаж као оруђе човеко-убиства и да и сада и стално њоме погубљује људе. Почетак зала јесте – лажна мисао (антилог)! Извор самообмане и бесовске прелести јесте – лажна мисао (лажни умни слог, лажна логичка веза)! Узрочник разноразне штете и погибли опет је тај исти – лажна мисао (лажни лог)! Помоћу лажи ђаво је поразио вечном смрћу сами корен човечанства, наше прародитеље. Јер, наши се прародитељи преластише, тј. признадоше лаж за истину, прихватише лаж под маском истине, и на тај начин смртоносним грехом зададоше сами себи неизлечиву рану, што је засведочила и праматер наша Ева, рекавши: Змија ме превари, те једох (Пост3;13). Од тада наша природа, заражена једом зла, хотимице и нехотице стреми ка злу, а оно опет нашој изопаченој вољи, нашем развраћеном разуму и нашем извитопереном срдачном осећању изгледа као добро и као наслада. Кажем хотимице, зато што у нама још увек постоји остатак слободе да изаберемо или добро или зло. Нехотице пак, велим, зато што тај остатак слободе у нама ипак не дејствује као потпуна слобода, већ дејствује под неизбежним утицајем греховне повреде. А сви смо се родили такви и не можемо бити другачији, па се зато сви без изузетка и налазимо у стању самообмане и бесовске прелести. Из овога погледа на стање човеково у односу према добру и злу, на стање које је нужно својствено свакоме човеку, јасно проистиче следећа, потпуно задовољавајућа одредба прелести: прелест је усвајање лажи од стране човека, при чему човек прихвата лаж за истину. Прелест најпре утиче на начин мишљења и изопачује га; потом се одмах саопштава срцу и развраћује срдачна осећања; најзад, овладавши суштином свега бића човечијега, разлива се и на свуколику његову делатност, те трује и само тело које је Творац спојио са душом у неразориву заједницу. Једном речју, стање прелести није ништа друго до стање погибли и вечне смрти.

Откако је човек пао у грех, ђаво стално има слободан приступ к њему, каже Свети Симеон Нови Богослов. Ђаво има право на тај приступ, јер човек је одбацио послушност према Богу и повиновао се њему, ђаволу, те се на тај начин драговољно потчинио његовој власти. Али, Бог је искупио човека. Искупљеноме човеку оставио је слободу да се повинује или Богу или ђаволу, а да би се та слобода испољила без икакве принуде, допуштено је ђаволу да прилази човеку. Сасвим је природно што се ђаво свим силама упиње да задржи човека у пређашњем сужањству и да га, штавише, још јаче подјарми. Да би то постигао, служи се својим исконским и свагдашњим оружјем – лажју. Стара се да нас превари и обмане рачунајући на наше стање самообманутости. Распаљује наше страсти, те болесне нагоне наше. Одева миловидношћу њихове пагубне прохтеве и усиљава се да нас наведе и приволи да удовољавамо својим страстима. Но онај ко је веран Речи Божијој (Логу Божијем, Слову Божијем), неће себи допустити да им удовољава него ће их обуздавати и тако одбијати непријатељске нападе (Јак4;7); бориће се под вођством Јеванђеља против сопствене самообмане, укроћаваће страсти, тиме ће се мало-помало ослобађати утицаја палих духова, па ће постепено прећи из стања прелести у област истине и слободе (Јн8;32), чију ће пуноћу непослетку добити кад га осени божанска благодат. Онај пак ко није веран Христову учењу равнаће се по својој вољи и памети, потчињаваће се врагу, прећи ће из стања самообмане у стање бесовске обмане, изгубиће остатак своје слободе, и на крају крајева ће се потпуно покорити ђаволу. Стање тих и таквих људи, опхрваних ђавољом прелести, врло је различитих облика, а одговара оној страсти којој је дотични човек прелашћен и засужњен, као и ономе степену до којега је допрло његово робовање страсти. А сви који су се срозали у бесовску прелест, који су развитком сопствене самообмане ступили у општење са ђаволом и подвргли му се, нису друго до храмови бесима и оруђа бесовска, нису друго до жртве вечне смрти или, боље рећи, живота у тамницама пакла.

Дијана. · Септембар 13, 2014

o neopreznoj teznji za citanjem duhovnom uzrastu neodgovarajuce duhovne literature

Sv. Ignjatije Brjancaninov

Smatramo preko potrebnim da našim ljubljenim ocima i braći ponovimo upozorenje da ne teže čitanju otačkih dela o monaškim uzvišenim delanjima i stanjima, iako ih radoznalost vuče da čitaju ta dela, iako to čitanje stvara nasladu, ushićenje. Naša sloboda, zbog ovakvog današnjeg vremena, mora biti posebno ograničena. Dok je bilo blagodatnih učitelja, dotle su zanosi početnika lako zapažani i lečeni. No danas nema ko ni da zapazi zanose, ni da ih leči. Pogubni zanos neopitni učitelji često smatraju velikim napredovanjem; onoga koji je pao u zanos podstiču na još veći zanos. Ako zanos ne bude primećen, i ako nastavi da deluje na monaha, on ga sve više skreće sa istinskog pravca. Možemo potpuno tačno reći da se većina nalazi u raznom zanosu, da je veoma malo onih koji su odbacili svoj zanos, i da onih koji nisu padali u zanos naprosto nema. Zbog toga otačke knjige, danas jedino preostalo sredstvo rukovođenja, moramo da čitamo sa posebnim oprezom i razborito, da se to sada jedino sredstvo rukovođenja ne bi pretvorilo u sredstvo nepravilne delatnosti i iz nje proisteklog rastrojstva.

Isto moramo da kažemo i o knjigama: nikako ne treba da biramo knjige koje su najuzvišenije, nego one koji su najbliže našem stanju i izlažu delanje koje nama odgovara. "Veliko je zlo", rekao je sveti Isak Sirijski, "prenositi bilo koje uzvišeno učenje nekome ko je još početnik i ko je po duhovnom uzrastu dete."[180] I kada sluša duhovno slovo, telesni i duševni čovek ga razume onako kako odgovara njegovom stanju, iskrivljuje ga, izopačuje, sledi njegov izopačeni smisao, dobija lažni pravac, drži se uporno tog pravca kao da je baš taj pravac dat svetim slovom. …Nije greh samo ono što je pogubno: pogubno je i samo dobro kada ga činimo u nevreme i u pogrešnoj meri; nije pogubna samo glad: poguban je i višak hrane, i kvalitet hrane koji ne odgovara uzrastu i telesnom sastavu. Niti se sipa vino novo u mjehove stare; inače se prodru mjehovi, a vino se prolije, i mjehovi propadnu. Nego se sipa vino novo u mjehove nove, i oboje se sačuva.[181] Gospod je ovo rekao o delanjima vrline, koja obavezno moraju biti usklađena sa stanjem delatelja: u protivnom, ona će pogubiti delatnika, i sama će propasti, to jest biće besplodna, na štetu i propast duše, suprotno svojoj nameni.

Дијана. · Септембар 13, 2014

O duhovnoj opasnosti teznje postizanja 'visokih duhovnih stanja' za pocetnike u molitvi (tj.nas)

Sv. I.Brjancaninov

Ako se monasima zabranjuje preuranjena težnja prema molitvi koju um prinosi u domu srca, tim više se ona zabranjuje mirjanima. Veoma duboku molitvu srca imali su sveti Andrej jurodivi i neki drugi, veoma retki mirjani: to je izuzetak, i izuzetna retkost, koja nikako ne može da bude pravilo za sve. Uvrštavanje sebe u red tih izuzetnih ličnosti nije ništa drugo do samoobmanjivanje uobraženošću, skrivena prelest pre otvorene prelesti. U pismu starcu Teodosiju, Pajsije Veličkovski govori: "Otačke knjige, naročito one koje poučavaju istinskom poslušanju, trezvenosti uma i tihovanju, paženju i molitvi uma, to jest onoj molitvi koja se tvori umom u srcu, isključivo priliče jedino monasima, a ne svim pravoslavnim hrišćanima. Izlažući učenje o ovoj molitvi, bogonosni oci tvrde da njen početak i nepokolebiva osnova jeste istinska poslušnost, da poslušnost rađa istinsko smirenje, a smirenje čuva podvižnika u molitvi od svih prelesti, koje čekaju samovoljne. Mirjani nikako ne mogu da zadobiju istinsku monašku poslušnost i potpuno odsecanje svoje volje i razuma. Kako mogu mirjani bez ikakvog poučavanja, bez poslušnosti, samo svojom voljom, nakon koje sledi prelest, da primoravaju sebe na tako strašno i užasno delo, to jest na takvu molitvu? Kako da izbegavaju mnoge i razne neprijateljske prelesti, lukavo usmerene na njene trudbenike? Tako je strašna ta stvar, to jest molitva - kako molitva uma, to jest molitva koju um tvori neumetnički, tako i molitva koju um umetnički tvori u srcu - da se i istinski poslušnici, ne samo oni koji su odsekli nego i oni koji su potpuno umrtvili svoju volju i rasuđivanje pred svojim ocima, istinskim i iskusnim učiteljima tvorenja te molitve, uvek nalaze u strahu i trepetu zato što se boje i strepe da u takvoj molitvi ne postanu žrtva neke prelesti, mada ih Bog uvek čuva od nje, radi njihovog istinskog smirenja, koje su zadobijali Božijom blagodaću posredstvom svoje istinske poslušnosti. Još veća opasnost preti mirjanima, dakle ljudima bez poslušnosti: ako jedino na osnovu samog čitanja takvih knjiga primoraju sebe na molitvu, oni će upasti u prelest, jer u nju upadaju svi koji samovoljno počinju podvig te molitve. Tu molitvu sveti oci su nazvali umetnošću nad umetnostima, a ko se njoj može naučiti bez umetnika, to jest bez iskusnog učitelja? Ta molitva je duhovni mač: Bog nam je darovao taj mač da njime posečemo neprijatelja naših duša. Ta molitva je kao sunce zasijala jedino među monasima, posebno među onima u Egiptu, u Jerusalimu, na Sinajskoj i Nitrijskoj gori, u mnogim mestima u Palestini, i na mnogim drugim mestima, ali ne svuda, što je očito iz žitija svetog Grigorija Sinaita. On je obišao svu Svetu (Atonsku) goru, i nije našao na njoj nijednog koji je bar nešto znao o ovoj molitvi.[86] Iz ovoga je jasno sledeće: ako na tako Svetom mestu prepodobni Grigorije nije našao nijednog trudbenika molitve, onda to znači da za tvorenje te molitve nisu znali ni monasi na mnogim drugim mestima. A tamo gde su i tvorili tu molitvu, tamo gde je ona poput sunca sijala monasima, tamo je tvorenje te molitve čuvano kao velika i neizreciva tajna, poznata jedino Bogu i njenim trudbenicima. Tvorenje ove molitve je bilo potpuno nepoznato mirjanima. No sada, nakon štampanja otačkih knjiga, za molitvu su saznali i monasi, ali i svi hrišćani. Zato se bojim i strepim da će zbog pomenutog razloga oni koji samovoljno, bez učitelja stupaju u podvig te molitve upasti u prelest: neka Hristos Spasitelj svojom blagodaću izbavi od prelesti sve koje hoće da spasi."

Smatram svojom obavezom da ovde, shodno svom oskudnom znanju i oskudnoj opitnosti, izložim učenje svetih otaca o umetnosti tvorenja Isusove molitve, i da jasno naznačim kakav način vežbanja u molitvi i koji oblik molitve uma i molitve srca priliči svim hrišćanima, bez izuzetka, i monasima početnicima, i kakav je način tvorenja svojstven onima koji su napredovali, dakle onima koje su Božija dobra volja i Božija blagodat uvele u napredovanje.

Najbolji je, bez imalo sumnje, onaj način koji predlaže sveti Jovan Lestvičnik, a najbolji je zato što je veoma pogodan, potpuno bezopasan, potreban, čak neophodan za istinsku molitvu, doličnu svim hrišćanima koji su pobožni i traže spasenje, i mirjanima i monasima. Veliki učitelj monaštva na dva mesta govori o tom načinu u svojoj Lestvici, kojom se uspinjemo sa zemlje na nebo: u Pouci o blaženoj i nezaboravnoj poslušnosti i u Pouci o molitvi. Već sama činjenica da on izlaže svoj način u učenju o poslušnosti opštežiteljnih monaha očigledno pokazuje da se taj način određuje i za monahe početnike. Taj način on iznosi još jednom u zasebnom, opširnijem učenju o molitvi, posle Pouke o sveštenom tihovanju tela i duše, s tim što ga ovaj put iznosi monasima koji su napredovali, a to jasno pokazuje da je taj način veoma dobar i za tihovatelje i za monahe koji su napredovali. Ponavljamo: najveća vrednost ovog načina je u tome što je pored sve svoje dovoljnosti i potpuno bezbedan. U Pouci o svetoj i blaženoj molitvi sveti Jovan Lestvičnik govori: "Bori se da zaključaš svoju misao u reči molitve. I ako se desi da se usled detinjske slabosti tvoja misao umori i padne, uvedi je ponovo u reči molitve. Nepostojanost je svojstvena ljudskom umu, ali Onaj koji može sve da učvrsti može i um naš da učini postojanim. Ako se istrajno podvizavaš, doći će i tebi Onaj koji određuje granice moru ljudskog uma i reći će mu u molitvi tvojoj: Doći ćeš dovde, i dalje nećeš preći.[88] Duh je nemoguće vezati, a gde je Sazdatelj duha, tamo se Njemu sve pokorava."[89] "Početak molitve je odbijanje pomisli u samom njihovom začetku; sredina je kada um prebiva u samim rečima, izgovaranim glasno ili umom; završetak molitve je otimanje uma ka Bogu."[90] U Pouci o blaženoj i nezaboravnoj poslušnosti sveti Jovan Lestvičnik govori: "Neprekidno se bori sa mislima - kada odlete, vraćaj ih sebi: Bog i ne zahteva od poslušnika potpuno pribranu molitvu. Ne budi neraspoložen kada osetiš da si pokraden, ali se dobro osećaj kada ustrajno vraćaš um samom sebi."[91] Ovde je saopšten način kako se treba pažljivo moliti, kako se treba moliti i glasno i samim umom. U pažljivoj molitvi srce ne može ni da učestvuje, kaže prepodobni Marko. "Um koji se pribrano moli ograničava slobodu srcu."[92] Prema tome, onaj koji se bude molio na način koji predlaže Jovan Lestvičnik, taj će se moliti i ustima, i umom, i srcem; taj će napredovati u molitvi i zato će zadobiti molitvu uma i srca, privući će u sebe Božiju blagodat, što se i vidi iz navedenih reči velikog učitelja monaha. Šta više da poželimo? Ništa. Ako se na taj način vežbamo u molitvi, kakva može biti prelest? Jedino samo uvlačenje u rasejanost, a to je očigledna i kod početnika neizbežna greška, no ona se može odmah ispraviti vraćanjem misli u reči. Tu grešku uništava milost i pomoć Božija, u svoje vreme, uz neprestani podvig.

"Jedno je", kaže on, "često se obraćati srcu, a drugo je posredstvom uma biti nadzornik srca, njegov knez i arhijerej, koji prinosi Hristu slovesne žrtve."[93] Jedno je moliti se pažljivo, uz učešće srca, drugo je uvoditi um u dom srca, i otuda prinositi tajanstvenu molitvu, ispunjenu Božijom silom i blagodaću. Druto proizilazi iz prvog. Paženje uma pri molitvi privlači srce da saoseća sa njim; kada se paženje pojačava, tada se saosećanje srca sa umom pretvara u sjedinjenje srca sa umom; napokon, tokom paženja koje je molitva usvojila um silazi u srce radi najdubljeg svetog služenja. Sve se to dešava pod vođstvom Božije blagodati, po njenoj dobroj volji i sudu. Težnja ka drugom pre sticanja prvog je nekorisna, a može biti i uzrok veoma velike štete; a da bi se ta šteta sprečila, molitvena tajna je prikrivena od radoznalosti i lakomislenosti u knjizi namenjenoj monasima.

Sveti oci opominju da su mnogi obmanuli sami sebe i ozledili svoj um upravo zato što su se od samog početka molili nepravilno, na načine za koje nisu ni sazreli ni sposobni. Veoma veliku štetu nanosi i samo čitanje otačkih knjiga ako taj koji čita ne razume to što čita, veliku štetu nanosi i opštenje sa najvećim ugodnicima Božijim ako taj koji sluša njihovo sveto učenje ne razume to što sluša.

"Ako želimo da nepogrešivo nađemo istinu, i da je poznamo", govori Sinait, "onda se potrudimo da jedino što imamo bude dejstvo srca, potpuno nevidljivo, i nikako ne dopuštajmo mašti da bude slobodna, ne dozvoljavajmo mašti da ona izobrazi lik nekog svetog ili pak samu svetlost, zato što prelesti, naročito na početku podviga, obično prelešćuju um neiskusnih takvim lažnim maštanjima.

..Mnogo je opasnije, mnogo je bliže prelesti kada podvižnik osetivši u srcu ili u grudima toplotu od krvi pomisli o njoj, a zato i o sebi, nešto, pa počne da stvara sebi nasladu, da sebe pomračuje, obmanjuje, upetljava, uništava uobražavanjem

Пријави се

Прелест

Препоручена порука

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарне поруке

Mironosica

DankaM

Анастасија

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Чланови који сада читају 0 чланова