Матија Бећковић

[JESSY]

DRUGI POGLED

Nisi imala takve oči
Onda kad sam te sreo

One su iskrsle na tvom licu
Tek kada sam te zavoleo

[JESSY]

Onaj sam kog volim


Mislim na tebe

Da bih znao ko sam

Da te zaboravim

Ne bih znao gde sam.


Znam da sam tamo

Gde za tobom čeznem

Držim te na umu

Da se ne izgubim.

Onaj sam kog volim

Taj sam na kog mislim.

[JESSY]

"Budale su jedino oprezne da ne kažu nešto pametno. To bi bila izdaja. Prelazak na drugu stranu. Budale su toliko uvežbane u pravljenju budalaština da im to ne predstavlja nikakav problem, naprotiv, to je za njih rekreacija i zadovoljstvo.
Svaka budalaština je potrebna i zato budale ne dozvoljavaju da se bilo koja izbaci iz upotrebe. Iako tehnika budalaština napreduje, budale i najordinarnije budalaštine ne izbacuju iz upotrebe jer su potrebne u svakodnevnoj borbi sa pameću. Neke od najstarijih budalaština su i dan-danas najefikasnije. Često se misli da se neka budalaština toliko ofirala da je nemoguće s njom nešto postići, ali budale nadju načina da je učine efikasnom.
I budalama je poznato da nije lako biti budala - zato se time ponose.
Budala koja je počela da sumnja u budalaštine, u njihov značaj i čvrstinu, brzo bi ispala iz stroja. Zato budala mora biti pre svega tvrdoglava i ubedjena, jer će se samo zahvaljujući takvim budalama večno održavati plamen budalaština.
Budale su našle sebe u pravljenju budalaština. U svemu drugom bili bi slabiji. Pravljenje budalaština je njihovo jedino zanimanje, jedina njihova vera.
Ako budali izleti iz usta nešto što nije čista budalaština, ona se brzo ogradi od toga.
Svaka pametna rečenica je tamna mrlja na biografiji prave budale.
Budale misle da civilizacija vodi svet ka propasti. Zato tu propast treba odlagati novim budalaštinama. Ne treba se čuditi kad neka budala koja je dugo ćutala opet napravi budalaštinu. Ko je jednom napravio budalaštinu i okusio njenu slast, ukus nikad ne zaboravlja.
Treba biti budala pa od budale očekivati išta sem budalaština."...

(O medjuvremenu)

[bogoslovDusan]

Kada je Meša preminuo, u njegovom stanu u Jovanovoj ulici, prijatelji i porodica su sjedili do kasno u noć. Matija (Bećković) je otišao prije nego što su stigli pogrebnici, a kada je došao sutradan prije podne, pokojnik je još bio u kući. – Mešina žena Darka dočekala me je riječima:

“Da sam znala da svu noć neće doći, ja bih ležala i spavala uz njega!”

To je najvrelija ljubavna riječ koju sam ikada čuo! I najbolja potvrda tome “da je svaki čovjek na gubitku ako u životu nenađe ljubav”. A Meša je našao, i taj božji darak zvao se Daroslava – Darka Božić.

[JESSY]

Suza na pucini...

1.

Nestajem u podne kad ona gubi senku
O saće od crnog mleka u ušima
Sva prašina neba nedostojna njenog pudera
Ona mi daje otrova u poljupcu

Ta *****, to slatko đubre koje volim
Ali ne smem da priznam jer će me ostaviti
O zvezdo proslavljena na račun noći
O moje lice oprano suzama

Orao koji propada niz provaliju u vazduhu
Pre zemlje neće ništa dodirnuti
Duboke su sve stvari dok padaju
Kao ptica koja putuje kroz kamen

Ljubi dok podlegneš srcu dok te izda
Dok izučiš školu koju citiram
O ružni snovi gde se sastajem sa biljem
U dvoličnosti se čuva pravo lice.


2.

Ko tebe zavoli taj će zakasniti
da se na vreme leči i da se ponovo rodi
Ti koja mi se privikavaš kao plivaču voda
razjedajući rane gorkom solju

Ogromni materijali za jednu pesmu
Taj nered u snu preveliki za moju glavu
Jedan ludak tvrdi da te više ne voli
Zemlja će se okretati dok padnemo u nesvest

Jezik siromašan pred njenim očima
Moje metafore kao njene ogrlice
I minđuše u njenom uvu od sedefa
Žar ludaka iskorišćen kao gorivo u raketama

O crni dane osvetljen snegovima
Kad ulovljen na svoju krv patim
O crna ptico namenjena nebesima
Umesto duše, umesto formule

Napisani slavuji prevrtljivi i dvolični
Rade instikti kao zveri u mraku
Dok se liftom spuštam u njeno srce
I moja krv silazi na mraz ispod nule.



3.

Biljke se guraju da prodru na vazduh
uzalud je čupam iz duboke senke
jedno drvo mi daje transfuziju krvi
i uši gore kao dva plamena.

Šumo gde ću stići odjeke svoga glasa
Pljušte ptice kojima se umivam
nezdrav plamen se povija u srcu
dušo zagađena pogrešnim lečenjem

Slavuj se u srcu lomi kao suza
dok je slavim svojim nedostacima
i cvet okreće vreme naopako
bojim se da je sanjam dok je gledam

Raspada se zvezda ta rana vazduha
i namesto nje se pojavljuje rupa
ona se prolepšava da bi mi prkosila
slična belom drvetu u vodi

Vodo duboka kao netalenti
jedan živac drži higijenu u poeziji
staze u parkovima imitiraju puteve
i reč nas uzgred odvodi u budućnost



4.

Ono što preko noći preduzimam
kada me pre pisanja svrbe prsti
kao ptica nepobeđena pepelom
krst na grobu se suprostavlja vetru

Kad zajedno s vodom isparavaju zvezde
i rane hladi alkohol koji vetri
mogu biti profesor svojim dušmanima
koji noćas strepe da nešto ne napišem

Rđaju meridijani u bistrim vodama
i kao zlatni konci pucaju u ledu
moja krv se bavi zabranjenim poslom
dok zvezde tamu lažno predstavljaju

O drugi ljudi u njenom životu
ostaće zakopani u mojim ustima
moje kameno srce u zemlji kao dukat
odoleće vlazi i ljubavnoj infekciji

Nesređene ptice se leče visinama
o zlato što iznutra prolepšavaš zemlju
dok razvode struju iz moje ljubavi
što je meni rekla kao da je zakopala

Jer šta sam ja u njenom životu
Ona je pročitala moju tamu kao bukvar
dan goni svoju senku oko sveta
i moja krv crta ono što napišem..



5.

Voda pod zemljom ključa kao staklo
to kopile ostavljeno na ciči
ako prebrodi opasnost biće darovito
jer ne spava seme pod zimu posejano

Jednom će se trijumfalno vratiti pod zemlju
da priča mrtvacima šta je čulo
o novim lekovima protiv umiranja
Ljubavna konfuzijo sa svačim u vezi

Kada se iscrpe ljubav iz jezika
kada se srce otkine kao suza
kada se sunce strese sa drveća
njena lepota će postideti svet

Zaklan od ptice ležim u svojoj glavi
Svete lepo savetovan nepogodama i olujama
O uši izrasle na mom srcu
Koji vetar puni pokislim zverima

Ogromni propeler se okreće u glavi
dozvolite i mrtvom da je gledam
moji tužni dani su u njoj zadržani
o lasto elegantna kao rečenica

Nići će trava iz naše postelje
steno zasejana sa krvnim slikama
kad sam na svoje ruke ljubomoran
Ja prožderem stenu, ona zovne policiju...

[JESSY]

-Јер градови су увек далеко
И у њих се долази из даљине.

-А свако путовање се одужи
Јер сви мисле једино о повратку
Мада повратка нема.

-И да живимо хиљаде године
Прошле би као једна
Јер године су ту да дођу и оду.

-Јер провиђење не жури
И ништа не заборавља
И не фале му маште ни идеја
Да све повеже и испуни
Као што је писано.

 

-Најлепше пева коме је најтеже.

-Ја говорим са жељом да будем ућуткан.

-Моје ћутање је у служби срашне истине.

-Споља се и пали светло у тамницама.

[JESSY]

-Рече ми један чоек.

-Не могу ти рећи ђе,
одма би се сјетио који је.

-Кажем ти ко тебе,
ово ти причам сову страну врата,
то знамо ја и ти и црна земља.

-Но је боље да незнамо ни ја ни ти за ово.

-Не губи души мјеста.

-Но отвори оба,видиш која су времена.

-Но ријеч из уста ко камен из рука.

-Ја ово теби,а ти немој никоме.

-Немој ово даљит.

 

-Не знаш ти шта су љуђи.
-Још ти незнаш ништа.
-И све што си чуо у свијету
снаће те у вијеку.
-Ко је гој летио на земљу је падо.
-Никад им нико није бранио да бидну љуђи.
-Мука ли је чоек бити и чојство одржати.
-Свакоме,чини ми се,
барем некад,нешто,
пане с анђелом,
а мене никад,ништа...
-Један чоек ко један камен,
од њега се ништа не гради.
-Ко ти ваља то ти је и отац и мајка!
Није вријеме за морал но за мораш!
Увијај се од власти.
Ко има влас има и глас.
Голу кос ни пашче неће.
Не мисли да си некоме мио.
Једва чекају да нестанеш.
Млоги би поравнио да те нема.
Изишо мирис из цвијета,
А љубав из свијета!

[JESSY]

-Ја ћу ти рећи шта да ми кажеш,
Само немој то што си наумио.

-Ко је мајку у ледно чело пољубио,
тај је највећу студен осјетио!

-Мушке главе су куће,
ђеиг има,сунце грије,
ђе иг нема,црн се барјак вије,
благо дому у ком се рађају,
име му се неће утријети!

-А да нема лудница и тамница,
Неби се знало ни шта је истина.

-Толики људи
А ниједан чоек...

-Остаће онај ко могне без ичега.
 

Човек чини баш оно што се зарицао да неће.

-Ово сам свакоме причао,
А незнам јесам ли теби.
Ако сам теби,
Некоме сигурно нисам.

-Човек неможе ни несрећу бирати,
Сваког снађе што неби волео.

-Ако друго не знамо
Знамо да се ћерамо...

-Мре се одавно
Па се опет живо.

-Ово је век ћерања.

-Оскудни смо у људима
А друго све имамо.

[JESSY]

ХИЛАНДАР

-Постоји једно место на коме Срби нису никад пролили кап крви,ни појели комад меса.Место на коме већ осамстотина година нису крали ни лагали,ни пиле заклали,ни мрава згазили,ни криво се заклели ни лажно посведочили...
-Место на коме се не рађамо него само умиремо и једино постојимо...
-Хиландар је старији од наших раздора и нико није био толико осион да полаже право да буде само његов.

[JESSY]

Од силне употребе,речи су изгубила своја значења.

-Шта има више да се мисли.Ко мисли-нема добре намере.

-Бити идеалиста,утописта,метафизичар-то је данас знак заосталости,срамота.Сви смо универзални.

-Они ништа не мисле.Они су своје мишљење чули на курсевима од људи којима нема никаквог разлога да не верују.

[JESSY]

БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА

Ја ти не дођох, брза помоћнице,
Да би ми отсечену шаку замирила,
Нити да те носим кући, Свемоћнице,
Да би завађену браћу измирила ...

Ишчупане су ми руке из рамена,
Кућа раскућена, а браћа поклана,
Па сиђох до свог најдоњег камена
Да себе тражим, Мајко са три длана.

Једино овде, Царице Небеса,
На мом језику се моли без застанка,
И не лаже ништа, и не једе меса,
И осам векова пости без престанка.

И кад би ми земљу и језик збрисали,
Све, сем ове стопе на којој сад стојим,
Знам: још се из људи нисмо исписали,
А док тебе има да и ја постојим.

Матија Бећковић

[JESSY]

''...Ako jednom stavis na gramofon moje srce,
cuces ono sto sam izmislio samo da bih tebi rekao...
Javno iznosim recenice kojima sam te osvojio,
Govoreci o drugim stvarima govorio sam o tebi,
I sve sto sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno...
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla zicom do tvojih usta
I telefonska mreza se pretvarala u krvotok....''
 

[JESSY]

ISKUSTVO
Iskustvo nam savetuje da se treba bojati, da treba biti oprezan, da ne treba verovati.
Iskustvo nas uči da ne grešimo, da ne ponavljamo ono gde su drugi već stradali.
Svetu, međutim ne mogu pomoći oni koji su načisto sa životom. Svetu ne trebaju oni koji su ostali bez zabluda i snova. Oni kojima je sve jasno, očigledno, poznato i verovatno.
Svetu pomažu mladi i neiskusni, oni koji ne veruju ni u čije iskustvo. Oni koji ne priznaju argumente. Oni koji ne veruju da se istorija ponavlja. Oni koji se ne plaše da pogreše. Oni koji su gluvi za činjenice, slepi za očigledne stvari, puni iluzija, zabluda, snova, ideala, spremni za najveće podvige i žrtve.
Beznadežan slučaj ne može biti heroj. Čovek bez nade i nije pravi čovek. On je kompromitovao sve ideale i ciljeve. Da su na svetu samo takvi, život bi se zaustavio.
Spas čovečanstva je u tome što se ljudi raduju bez iskustva i što u iskustvo ne veruju. Verovati u iskustvo znači biti očajnik bez ijednog razloga za život.
Životu su potrebni oni koji bi poludeli kada bi sve znali. Oni koji bi se poubijali kada bi svega bili svesni.
Niko nikome nije ništa dokazao. Svako mora da pređe svoj put i potroši svoju meru iluzija. Niko ne nastavlja ničiju nesreću. Svako živi svoj život. Ničija starost nije nečija mladost. Ničije iskustvo nije nečiji zakon!

[JESSY]

Nedavno je jedna podla i poznata budala, posle duže pauze, napravila novu budalaštinu.
Svi su se toliko iznenadili da zamalo nisu ispali budale. Pomenuta budala je toliko dugo ćutala da su svi mislili da se opametila.
Neverovatno je koliko imamo malo poverenja u budale. Kad bismo im više verovali, nikakve budalaštine sa njihove strane ne bi nas mogle iznenaditi.
Jedno bi nam već moralo biti jasno: budala uvek mora dokazivati da je budala. Budala mora sačuvati ugled koji uživa kao budala.
Budala se ne postaje preko noći i na osnovu jednu budalaštine koja se lako može zaboraviti. Ko pretenduje da bude budala, mora napraviti neverovatan broj budalaština. Ako se neka budala zadovolji već napravljenim budalaštinama brzo će biti prevazidjena. Ako zaspi na lovorikama, zadovoljna postignutim, budala odlazi u anonimnost, u sivi svakodnevni život - a na scenu stupaju nove i svežije budale.
Budala ima mnogo. Konkurencija je ogromna. Ako neka budala posustane, posumnja u budalaštine i ućuti, na njeno mesto stupa nova.
Onaj ko je jednom postao budala, čuva teško stečeni ugled i trudi se da to ostane do kraja života. Prava budala nikad nije zadovoljna sa već osvojenim prostorima. Ako ne napravi novu, misli da nije napravila nijednu. Nije lako sačuvati ugled medju toliko budala. Budala koja se ne potvrdjuje nije autentična budala. Veličina jedne budale se meri prema broju i veličini budalaština koje je napravila. San malih budala je da budu velike. Velike budale to znaju i prave nove, veće budalaštine. Budala koja je u stvaralačkoj krizi i ne pravi nove budalaštine brzo će se naći medju pametnima.
Kada svi misle da je nemoguće napraviti budalaštinu, budala nadje izlaz i rešenje. Kada se čini da su i budale već nešto shvatile, one pronadju mesta za svoju afirmaciju.
Budale su jedino oprezne da ne kažu nešto pametno. To bi bila izdaja. Prelazak na drugu stranu. Budale su toliko uvežbane u pravljenju budalaština da im to ne predstavlja nikakav problem, naprotiv, to je za njih rekreacija i zadovoljstvo.
Svaka budalaština je potrebna i zato budale ne dozvoljavaju da se bilo koja izbaci iz upotrebe. Iako tehnika budalaština napreduje, budale i najordinarnije budalaštine ne izbacuju iz upotrebe jer su potrebne u svakodnevnoj borbi sa pameću. Neke od najstarijih budalaština su i dan-danas najefikasnije. Često se misli da se neka budalaština toliko ofirala da je nemoguće s njom nešto postići, ali budale nadju načina da je učine efikasnom.
I budalama je poznato da nije lako biti budala - zato se time ponose.
Budala koja je počela da sumnja u budalaštine, u njihov značaj i čvrstinu, brzo bi ispala iz stroja. Zato budala mora biti pre svega tvrdoglava i ubedjena, jer će se samo zahvaljujući takvim budalama večno održavati plamen budalaština.
Budale su našle sebe u pravljenju budalaština. U svemu drugom bili bi slabiji. Pravljenje budalaština je njihovo jedino zanimanje, jedina njihova vera.
Ako budali izleti iz usta nešto što nije čista budalaština, ona se brzo ogradi od toga.
Svaka pametna rečenica je tamna mrlja na biografiji prave budale.
Budale misle da civilizacija vodi svet ka propasti. Zato tu propast treba odlagati novim budalaštinama. Ne treba se čuditi kad neka budala koja je dugo ćutala opet napravi budalaštinu. Ko je jednom napravio budalaštinu i okusio njenu slast, ukus nikad ne zaboravlja.
Treba biti budala pa od budale očekivati išta sem budalaština.


O medjuvremenu

[JESSY]

Ako jednom stavis na gramofon moje srce,
Cuces ono sto sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zamlji,
Da li je tamo vec i mozak covecanstva?"
Javno iznosim recenice kojima sam te osvojio,
Govoreci o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajuci u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve sto sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,

Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla zicom do tvojih usta
I telefonska mreza se pretvarala u krvotok,
Kao sto se bolest pismom prenosi iz drzave u drzavu,
Kao sto stotine koza ubijenih zivotinja cine tvoju bundu,
Kao sto je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nesto vece od mene.

Ja, sin zenin, kceri covekova, tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
Izletece iz nje kamenje vece od nase planete,
Oko bivse zemlje ostace kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porusenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni. "
Neka mi bude zabranjeno da te volim,

Hocu da ispastam, hocu da pokazem sta mogu da ucinim za tebe.
Neka mi na ledja natovare betonsku kuglu,
Hocu da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kucu!
Neka postari odbiju da ti uruce moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobracaja i telefona.

Sve sto je receno o buducnosti,
Da je receno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono sto je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono sto se govori tudjim zenama ja sam govorio tebi,
Iz punih pluca pod slemom i pod punom ratnom spremom,
Jer nista ne zasluzuje himne i toliku patetiku osim ljubavi

Zato sto me volis ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naziveo!
Dizem primitivnu buku kao sto sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muskarac imao bih najboljeg druga!

Neka se izvrne sav svet i na levak sruci u tebe,
Neka nice drvece koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridrzava svojih oblika i granica,
Neka tresnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoce,
Neka se slonovi uvuku u misje rupe!
Neka moju dusu grubo istovare na prvom djubristu,
Neka najjaci glasovi sruse sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kise,
Neka sve ostane cisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te vise voli!