Бити жена у цркви

[Зосима]

Е стварно нисам нормалан,стално читам ову тему као" бити жена у црном"  ...  sHa_sarcasticlol 

Хехе,било их је пар,које су ме стварно зацрнеле ,зато ми је ваљда црно пред очима...

 

Нифада,можел ли нешто о том контексту који је најбитнији,ја сам се просто огласио на конкретан Џесијев постављен цитат...

[Нифада]

Контекст није само временска категорија,него читав мозаик.Контекст је целина.Имамо безброј Јеванђелски примера како Господ сагледава људе,личности,ситуације у контексту,и зато су његове речи,одлуке често парадоксалне за овај свет.Људи су склони у овом времену некако да извлаче ствари из контекста и зато немају увид у истину,у целину.

[Нифада]

Контекст није само временска категорија,него читав мозаик.Контекст је целина.Имамо безброј Јеванђелских примера како Господ сагледава људе,личности,ситуације у контексту,и зато су његове речи,одлуке често парадоксалне за овај свет.Људи су склони у овом времену некако да извлаче ствари из контекста и зато немају увид у истину,у целину.

[JESSY]

кад смо већ на овој теми , морам да поменем једну веома изузетну жену, а то је Ирина Војводић....попадија, мајка 11 деце, завршила Филолошки факултет а сада је при крају и Богословског факултета, гоовори 4 страна језика....једна скромна и смирена жена увек са осмехом на лицу....сва деца су одлични ђаци.....најстарија ћерка је најбољи студент на Правном факултету....сви редовно долазе на литургије и причешћују се....

 

ево, у прилогу један чланак о породици Војводић...

 

 

 

 

Kada ste prvi put ostali trudni i da li je tokom svih ovih trudnoća bilo nekih problema?

- Devedeset i treće godine se rodilo prvo dete, a najmlađi sin je Maksim, koji ima godinu ipo dana sada. Hvala Bogu, većih problema nije bilo, sve trudnoće sam iznela kako treba.

Da li je bilo teško izneti tolike trudnoće, svo ovo vreme?

- Ne, nije bilo teško. To je verovatno i odgovor na to kako sam uspela. Uživala sam u svemu.

Kako izlazite na kraj sa ekonomskom situacijom, s obzirom da ste mnogobrojna porodica?

- Ja trenutno ne radim, inače sam profesorka italijanskog. Suprug je zaposlen na Pravoslavno-bogoslovskom fakultetu. Plata za jedan mesec teško da može da bude dovoljna, ali uvek se desi neko malo čudo ili nam usledi neka pomoć. Kao što smo do sada živeli, tako ćemo i do sada. koliko imaš, toliko možeš, deca su zadovoljna onim što imaju, a i mi takođe.

Kako se zovu deca i da li se dešava da ih nekada pomešate?

-Hristina, Jovana, Stefan, Danilo, Anastasija, Marko, Marija, Marta, Teodora, Jovan i Maksim. Da, dešava se – priča Irina kroz smeh – ponekada kada dobiju grdnju, u tom zanosu dešava se da ih oslovim imenom brata ili sestre. To su normalne stvari, ali oni znaju na koga se šta odnosi.

S obzirom da vaša porodica broji mnogo članova, predpostavljam da kod kuće nikada nije potpuno mirno. Kako je snaći se u takvoj atmosferi?

- Nama je čudno kada sa sobom povedemo samo troje dece ili neko od nas ostane sam sa njima. Tada nam se čini da imamo svo vreme ovog sveta. Navikli smo se na ovakav način života. Malo bi bilo drugačije da smo u kući, nego što živimo u stanu, ali i ovako je dobro.

Kako izgleda Vaš uobičajen dan?

Moram voditi računa kada stavljam ručak da ne zakasnim. Raširim dve ili tri mašine veša, da se tokom dana ne bavim time. Ceo dan naravno provedem sa decom, a sada imam i pomoć, starija deca mi pomažu oko mlađe. Svi imamo zaduženja po kući i tačno se zna šta ko radi.

Na zidovima Vašeg stana, veliki je broj okačenih medalja i diploma. Kakve nagrade su deca osvojila i kakvi su đaci?

- To su medalje iz različitih sportova, odbojke, plivanja, košarke…Te medalje potiču iz borilačkog raspoloženja, svi vole da se izbore za nešto. Odlični su đaci, i jako sam ponosna na njih. Pomažu jedni drugima, stariji uče mlađe. Desi se da ih novčano nagradim, ponekada, kada održe takav čas jedni drugima, to je simbolična vrsta motivacije.

Imate li podršku i u kojoj meri?

- Podrška se svodi na individualnost, ima dobrih ljudi koji su spremni da pomognu uvek. Kada smo “knap”, neko se uvek nađe da  pomogne.

Da li ste planirali da stvorite ovako veliku porodici, ili je sve išlo spontano?

- Ne, nisam uopšte razmišljala o tome unapred. Velika porodica je bila u planu, želeli smo da imamo više dece, ali nismo tačno znali broj. Obe moje bake su imale mnogo dece, jedna trinaestoro, jedna osmoro.

Šta po vama presuđuje u odgajanju dece?

- Nije dobro kada zapostaviš bilo šta, a kamoli decu. Vreme, pažnja, ljubav i rad sa decom, presudni su tokom njihovog odrastanja. Uvek je ispravnije biti uz njih do kraja, nego se posvetiti karijeri i staviti je na prvo mesto.

http://www.telegraf.rs/vesti/beograd/1071751-upoznajte-porodicu-vojvodic-otac-svestenik-majka-i-jedanaestoro-dece

[звончица]

Фантастичан текст! Част и поштовање госпођи Ирини! Родила је једанаесторо деце и у томе је уживала. А то и јесте најважнија ствар - знати посветити се и уживати у заједничком породичном животу. Водити тринаесточлану породицу са једном платом није мала ствар. Са друге стране имамо сијасет добростојећих парова који имају фантастичне услове, па роде по једно или два детенцета, у њих гледају да им ништа не зафали, клањају им се као идолима, што ови касније, много лошије враћају.

[Нифада]

Svka čast Irini,no ne može svako sve i nije za svakog sve.Neki bračni parovi npr.ne mogu da imaju decu.I ovih jedanaestero divne dece nisu samo stvar majke,nešto je i do oca,zar ne?Postoje zaista ekstremno lepi primeri,međutim život ima svoje zakonitosti.Različiti su konteksti.

[звончица]

Полако, али сигурно и ја сам потпала под Зосимин утицај,  па наслов ове теме читам као и он!

[JESSY]

Svka čast Irini,no ne može svako sve i nije za svakog sve.Neki bračni parovi npr.ne mogu da imaju decu.I ovih jedanaestero divne dece nisu samo stvar majke,nešto je i do oca,zar ne?Postoje zaista ekstremno lepi primeri,međutim život ima svoje zakonitosti.Različiti su konteksti.

ovo je tema o zenama u crkvi......tako da je stoga naglasak na ovoj divnoj zeni....

[Paradoksologija]

Svka čast Irini,no ne može svako sve i nije za svakog sve.Neki bračni parovi npr.ne mogu da imaju decu.I ovih jedanaestero divne dece nisu samo stvar majke,nešto je i do oca,zar ne?Postoje zaista ekstremno lepi primeri,međutim život ima svoje zakonitosti.Različiti su konteksti.

 

 

Slažem se da retko čujemo, kada govorimo o muškarcima u crkvi i veri, o divnim i predanim očevima, koji su stavili brigu o velikoj porodici ispred bilo kakve karijere. A znam ih. To se ne uklapa u kalup.

[Nina 777]

Slažem se da retko čujemo, kada govorimo o muškarcima u crkvi i veri, o divnim i predanim očevima, koji su stavili brigu o velikoj porodici ispred bilo kakve karijere. A znam ih. To se ne uklapa u kalup.

Mislim da to nije stvar kalupa vec prirode muske i zenske, od toga da majka dete nosi 9 meseci, da je od pocetka prisnije vezana za dete, da ga prvo vreme hrani od svog tela, itd..Ponekad se desava da ocevi moraju ostati u kuci i brinuti o deci, i da su zene vrlo drustveno aktivne i uspesne, ipak to ne menja stvar da je muskarac vise zagledan ka spoljasnjem svetu, koji unosi u dom, a zena ka domu i deci..dakle oboje imaju oba usmerenja, ali su nijanse u pitanju, koje ih cine razlicitim i time izazovnim za dopunjavanje.

Dakle, verujem da neke stvari ipak nisu stvar kalup, vec prirode, i da je najlepse kada smo onakvi kakvima nas je Bog stvorio.

[JESSY]

Снежана Лазаревић: „Жена у Цркви“

Поводом недеље посвећене мајкама, дипломирани теолог Снежана Лазаревић одржала је предавање на тему „Жена у Цркви“ у парохијском дому при Храму светог Саве на Врачару. Током историје Цркве жене су својим животима задобијале дар светости, постајући мајке, преподобне, мученице и јуродиве Христа ради. Ово лепо и корисно предавање забележио је Марко Јовановић

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/15/01/21.01.15_zbor_-_snezana_lazarevic_-_zena_u_crkvi_01.11_64kbps.mp3

[JESSY]

"Али зашто је створено двоје и то различитих? Како Црква тумачи
"различитост" мушкарца и жене? И зашто није одмах створено двоје?"
"Наравно, ово се може тумачити на различите начине. Имао сам, на пример,
прилике да чујем тумачење западно-берлинских богословки-феминисткиња, по чијем
мишљењу чињеница да је прво створен Адам, а касније жена, значи да је циљ Божијег
стварања била жена; а мушкарац је ништа више од полуфабриката, који је Бог искористио
да би створио венац творевине...
Ипак, ако се библијски текст чита озбиљније, видећемо да пред нама није само
прича о првој породици, већ и о нечем већем. Уопште, Библија не представља толико
хронику живота првих људи колико икону – осмишљавање основних догађаја из људске
историје. То није запис из протокола очевица и савременика, то је прича о ономе што о
себи самом треба да зна сваки човек. То је зборник архетипова.
У сваком од нас живи мушки и женски принцип. У овој глави Библије, која описује
грехопад, нема имена "Адам" или "Ева", тамо стоји "ха-Адам" – то је именица с чланом.
То није име, већ појам: "Човек као такав" (члан ће од овог појма отпасти касније – у 1
Мојс. 4, 25 – и тада ће појам постати лично име: уместо "ха-Адам" појавиће се просто
Адам). И постоји жена, која такође још увек нема имена. Овде су мушко и женско начело
јединствени, чак је могуће да су у истом бићу (не треба мешати с хермафродитима из
паганских митова): "Кад је Бог створио човека, мушкарца и жену, дао им је име: човек" (1
Мојс. 5, 1-2). Као што видимо, "ха-адам" ("човек") је једно име за двоје...
Заиста, у сваком човеку постоји оно што се традицинално сматра мушким начелом,
и оно што се сматра женским. Разум и осећања. Воља и осећајност... Муж је у причи о
Едему – умно-разумски део људске душе, а са женственошћу се исто тако повезују
осећања.
Зашто је човечанство двочлано? Просто, библијска прича од самог почетка тврди
да свет има право да буде разноврстан. Хришћанство је религија плурализма, а не
монизма. Многи индијски философи, на пример, говоре о томе да постоји само
"Јединствено" – "Непојамно", "Неспознатљиво", "Неизрециво", а све остало само изгледа
као биће, али биће не поседује. Зато, ако нам нека реалност изгледа различита од
"Јединог", то значи да је наш ум помрачен и испрљан.
А Библија објашњава: бити не-Бог није грех. Бити другачији него што је Бог није
проклетство. Бог нас је створио таквима. Он се Сам диви разноврсности света ("И виде
Бог да је то добро.") Тако се испоставља и да је људска природа од самог почетка
разноврсна, носи у себи мушко и женско начело.
Мушкарац и жена су различити, али то не значи да је једно од њих "горе" од
другог."

 

ђакон Андреј Курајев

[JESSY]

Монахиња Магдалина, Есекс:

Жена данас

 

Људи мисле да је обављање одређеног посла "допринос друштву", а да је породични живот приватна ствар. Али, ако људи немају добро уређен породични живот, друштво ће платити цену – што оно и препознаје, али обично само кроз новац. Са хришћанске стране гледишта, неприхватљиво је да су улоге мушкарца и жене у друштву потпуно заменљиве, не због предрасуда према женама, већ због тога што су очинство и мајчинство највећи могући доприноси друштву.

            Хришћанство не затвара жену у кућу. Свете жене су се прославиле у многим различитим улогама и околностима. Али, најбољи дечији психолози се слажу са Црквом да родитељи имају различите улоге. Модел који препоручује библијско и светоотачко мишљење дефинише да је улога мајке важнија од свега другог што она ради, док је одговорност оца да заради за живот породице. Овом задатку он треба да посвети више времена и снаге. Овакав породични систем тесно је повезан са биолошким везама између мајке и деце.

            Не кажем да "Црква забрањује мајкама да раде ван куће". Кажем да треба да стави испред себе своју децу, као што треба да учини и отац. Такође треба да стави одржавање дома и атмосфеере у њему испред зарађивања новца. Тако исто и отац, али неко треба да заради новац, а он је први избор, ако је то изводљиво. Проблем је у томе што наше друштво сматра да су улоге родитеља заменљиве, а то отвара дилеме за мајке које друштво није предвидело. Свети идеал мајке је угрожен јер се бити мајка више не сматра важнијим од каријере или финансијских потреба породице. Брига о деци постаје све више институционализована. Пред жену су стављени неправедни захтеви, јер она није стварно у могућности да направи слободан избор између мајчинства и каријере. На напуштање каријере се не гледа афирмативно – то је штета и жртва. Овакав став такође има и педагошке последице – деца су приморана да се осећају лоше што својим постојањем "некога угрожавају". Избор начина живота у позападњаченим културама је још више сужен економским факторима, као што су цене станова – за живот породице неопходне су две плате.

            Хришћани који не живе у идеалном друштвеном систему још увек могу да покушају да се боре за вредности у сопственом животу, у шта спада и однос са светом ван куће. Иако и као домаћица и као мајка, жена сарађује са другима, мајчинство захтева снагу и време, посебно док су деца предшколског узраста. Ову чињеницу млади парови који се припремају за брак морају узети у обзир. Деци је неопходна мајка чије се присуство подразумева, тако да све што се дешава – укључујући и време без комуникације – долази природно као део дана. (Седмогодишња девојчица ми је поверила озбиљан проблем. Предложила сам јој да то каже мајци, а она је одговорила: "Нисам јој рекла јер је увек тако уморна када дође кући".) Не зове се случајно језик којим говоримо – матерњи језик. Молитвено присуство мајке у кући је од непроценљивог и животног значаја, чак и када су деца у школи или довољно одрасла да могу да остану сама код куће.

            Мајка мора да зарађује новац ван куће, било зато што новац који отац зарађује не подмирује потребе породице, било због њених личних душевних потреба или из других разлога. Уједно, са пажљивим и молитвеним дефинисањем приоритета, мора да пази да не падне у неку од следећих замки: 1) да мисли да је неопходно да ради пуно радно време или због зараде или због одмора од деце. Њен циљ је минимум одсуства, а не максимум; 2) да упадне у зачарани круг (мој пример је заснован на стварним догађајима и људима): њена плата је "неопходна" да би се платио ауто којим иде на посао или дадиља док је она на послу, или да би се платило летовање које је свима потребно јер су оба родитеља изложена стресту на послу...; 3) прихватање идеје овога света (или рекламних агенција) да породица мора да купује; 4) веровање да "квалитетно време" са децом може да се уклопи у њен распоред часова.

[JESSY]

Улога жене у Цркви

 

 

Готово свакодневно можемо прочитати или видети у вестима на телевизији, кад год се спомиње Црква и црквеност, како је Црква традиционално мачо оријентисана, што подразумева да све важне одлуке доносе мушкарци - свештенослужитељи, а жене служе као декор, пратећа интелигенција задужена за послушност, покоравање и беспоговорно прихватање налога које им дају црквени ауторитети.

 

Они који негују само несимпатију према Цркви, са несимпатијом у њој виде само забринуте, престареле или фанатизоване младе, забрађене жене, у дугим сукњама и без трунке шминке на лицу.

 

Активнији анимозитет према Цркви, већ подразумева да се изрази протест због укидања женског права на абортус (жене у црном, против жена са марамама), а, у најразвијенијем облику богоборства, екстремне феминистичке групације и њихови придружени чланови - мушкарци, по потреби рата са Црквом - феминисти, као највећи друштвени проблем не виде ни незапосленост, ни тешку економску ситуацију, ни распад вредносног система, већ наводну чињеницу да је Православна црква конзервативна, те жене не могу постати свештеници, а забрањен им је и приступ на Свету Гору. Они који се не буне што нема жена рудара, оштро су против одсуства жена - свештеника. Они који не могу да добију визу ни за једну земљу која је потписница шенгенског споразума, силно би да израде женске визе за Хиландар.

Усуђујем се да кажем да су само у Цркви аутентични феминисти максималисти, који теже нечем изнад сваке толеранције и равноправности - равноправности у љубави. Како ја то знам? Лично!

Учинићу једно јавно признање или јавну исповест, везану баш за вечерашњу тему.

 

Дакле, сама сам васпитана у духу равноправности и еманципације, у породици која је била бројчано женскија, са оцем који није одговарао опису доминантног патер фамилиас-а, већ се веома радовао рођењу женске деце и посматрао нас као мислећа и пуноважна бића.

 

Уз породични контекст, у време када сам ја одрастала, био је популаран и модел слободоумних, оштрих и независних жена, нека панк варијанта модела жене Амазонке.

 

Кад се томе дода и чињеница да сам студирала психологију, тзв. женски факултет, на тзв. слободоумном Филозофском факултету, јасно је да сам имала све предуслове да постанем права феминисткиња. Од идеје да сам не само довољно паметна, већ и паметнија од великог броја мушкараца који су по опште важећим друштвеним критеријумима промовисани у праве интелектуалце, до идеје о томе да независној жени није потребан ни муж, а, повремено и уверења, да није неопходан ни други родитељ за рођење детета о коме она одлучује. Позиција критичког ума још је више избрушена боравком на психотерапијским едукацијама. Додуше, појавила се могућност да се дозволи мушкарцу да буде други родитељ, пре свега зато што су све студије указале да су за нормалан развој детета ипак потребна оба родитеља.

 

Мој бунт се сводио на стално такмичење са мушкарцима, посебно у традиционално мушким занимањима, те сам тако ишла у теретану, као да се припремам за нинџу, систематски развијала асертиван став (да могу да надговорим и поразим већину мушких саговорника), па до бављења политиком, које је, у то време, захтевало и физичку и психичку снагу (јурцање по улицама са мушком полицијом, одговори на девалуирајуће и ласцивне коментаре мушкараца - посланика за скупштинском говорницом, али и ван ње).

 

У то време, иако сам крштена и васпитана у религиозној породици, уз високо вредновање Православља, баш због слободе, нисам могла да себе пронађем у Цркви, како због природног отпора према икаквој дисциплини, тако и због лошег имиџа (ја, као панкерка, са алкама и бодљама, међу женама и мушкарцима скрушеног и повремено, по мојој личној процени, чак депресивног изгледа?!)

 

Одлазила сам у Цркву кад осетим потребу, што неретко и данас чујем од многих номиналних хришћана, мислећи да је то све што ми се у Цркви пружа.

 

Посланице и друга обраћања наших епископа, нисам гледала са истом оштрином као саопштења неких других, еминентних интелектуалаца, али пре због страхопоштовања.

 

Дакле, мој доживљај Цркве је одговарао ономе који имају многи критичари црквеног живота - Црква је важна установа, музеј, културно - историјска знаменитост, носилац баштине итд. Нисам своје крштење повезивала са чланством у Цркви. Као феминистикиња, борила сам се и бунила, тражећи своје равноправно (или чак доминантно) женско место свугде - осим у Цркви!

 

Боравак на разним психолошким, или политичким студијама по свету, посебно у Америци, где је тренд Уважите жене да бисте победили! уведен од стране тадашњег председника Клинтона, резултирао открићем сексуалног узнемиравања на послу, увођењем женских лобија - тај боравак довео је дотле да се још више утврдим у уверењу да припадам суштински јачем полу, који својом активношћу још само то треба и да докаже.

 

Но, када је бесплодни бунт довео до горког спуштања на земљу, када ме је напустио и бес што жене баш неће да се понашају као паметнија и одговорнија бића, када сам схватила да никаква друштвена позиција, моћ ни признање не могу да унесу смисао у живот пролазних и пропадљивих бића, сетила сам се Цркве. И постала - жена у Цркви!

 

На тежак и болан начин сам схватила да је суштински све тако једноставно и да постоје само две чињенице - живот и смрт.

 

Ако смо у животу и неравноправни, смрт је нешто што нас чини равноправнијим него икада, нешто пред чим су равноправно немоћни и жене и мушкарци! Тек ту сам схватила да су сва моја бунтовања, такмичења и потраге за смислом и припадањем некој елитној заједници, били само деривати страха од смрти, на који ни једна од група, мрежа, организација није могла да ми пружи задовољавајући одговор.

 

Осим - Цркве. Цркве - коју сам тада, као неко ко је крштен деценијама пре, први пут доживела као Живу, као Тајну и као једину заједницу која гарантује победу над смрћу! Свугде можете наћи забаву, интелигентне истомишљенике, заинтересоване колеге, партере за дуеле, свађу или размену позитивних емоција, али ја сам тражила гаранцију за вечни живот.

И, како то бива, кад се сетите смрти, и живот постаје квалитативно различит. Љубав која побеђује смрт, усељава се у живот и помаже да и себе, и свет око себе видите другачије.

 

Одушевљење открићем Цркве резултирало је мојим дисциплиновањем, које први пут нисам схватила као потчињавање и женски компромис. Како каже наш Патријарх, дисциплина је неопходна, нарочито уморнима и очајнима.

 

Наравно, раније претеривање у недисциплини, довело је и до претеривања у црквеној дисциплини, те сам ушла у тзв. зилотску фазу, са све марамом, дугом сукњом, смртно озбиљним изразом, присилним мисионарењем, критиком свих и свега што још није открило Цркву и дисциплиновало се. Током времена, учешћем на Литургији и тзв. литургијском катихезом, полако је почела да попушта та агресивност, као резултат базичне анксиозности, јер сам ужасно страховала да ту, где сам открила Вечност, нешто не забрљам.

 

Са освајањем већег степена слободе (заправо сам напуштала погрешан доживљај Бога као Судије, Полицајца, Законодавца), почела сам да се осећам као код куће, међу својима, и то баш ја - онаква каква јесам. Дугачког језика, гадне нарави, егоцентрична, женски сујетна, али са огромном жељом да од мене постане - права жена у Цркви. Уследило је скидање мараме и униформе за Цркву, јер ми је изгледало лицемерно да пред Богом глумим подобност, а ван Цркве, нити се тако носим, нити се тако односим према себи и другима.

 

То је био лакши део.

 

Тежи је оно што, верујем, представља проблем многим лаицима - народу Божијем, независно од пола. Који су и какви моји таланти, како да ускладим своје дарове и како да уопште пустим у погон потенцијале од Бога дароване, а да то не буде ни претерано адаптирано, ни претерано бунтовно функционисање?!

 

Иако још увек имам више питања, него одговора, поделићу са вама оне одговоре који илуструју тезу са којом сам почела - тезу о томе да су Хришћани, као максималисти, и највећи феминисти!

 

Црквено, библијско и јеванђелско схватање жене не само да није дискриминаторно у односу на њене капацитете и слободу, већ даје жени достојанство, које јој ни у најслободнијој феминистичкој фантазији није дато!

 

У библијској причи жена се назива човечицом, оном која стоји наспрам мушкарцу, равноправна у љубави, у боголикости, у шансама да се од иконе Божије развије у подобије Божије.

 

Као што Бог у једној личности не би био Љубав, већ се модел, еталон Љубави налази у Богу као Тројици, ни људско биће не би, као затворена јединка, могло да буде Његова слика.

 

Једно према другоме, једно наспрам другог - у томе је сапостојање мушкарца и жене, те је људско биће од искона - брачно биће.

 

Или, како каже Павле Евдокимов, човек је изнад разликовања мушко - женско. Може се чак рећи да су та два вида човека у замисли Божјој толико нераздвојна да једно људско биће узето одвојено и посматрано за себе, није у потпуности човек. У бићу одвојеном од своје допуне постоји само половина човека.

 

Мит мушкарца-пастува и контрамит жене-Амазонке јесу ћорсокаци.

 

Хришћанско тумачење односа међу половима не инсистира на равноправности, већ иде корак даље од тога - тежи равноправности у љубави. А сврха љубави је да двоје једно буду.

 

Иако су данас веома популарне књиге које говоре о томе да су жене са Венере, а мушкарци са Марса, могло би се поставити питање: зар нису сви Господњи? Мушкарац и жена јесу двојединка, двоје и једно у исти мах, што превазилази и сада већ опште познату констатацију о постојању женског и мушког дела личности (анима и анимус).

 

И мушкарац и жена имају веома аутентична и специфична призвања, уз заједнички пут узрастања до светости, која није полно условљена!

 

Свети апостол Павле се не обраћа само мушкарцима са свети. Он говори свем народу Божјем.

 

Он се не обраћа ни само представницима клира, дакле - мушкарцима, већ сваког човека и човечицу посматра као свештеника. Сви смо позвани да служимо Богу, да будемо свештеници, богословље није само привилегија људи у мантији, већ задатак сваком члану Цркве. Авва Јустин каже: „Човек је богослужење, а свет је богојављење!“

 

Дакле, то што у Цркви постоје различити дарови, службе и дејства, не укида истину о Једном Духу, као што ни апостолско прејемство не укида неопходност лаичког апостолата.

 

Старозаветни однос са прописаним нормама јесте заправо припрема за једину и најважнију норму Новога Завета - Љубав. Од Еве, која се пре пада звала човечицом, преко многих светих жена Старог Завета, стиже се до пуноће и испуњења у Новој Еви - Пресветој Богородици.

 

Павле Евдокимов говори о материнском свештенству жене, тврдећи да се женина генијалност показала баш у вери. Предање зове Дјеву Марију - новом Евом. Она је учинила оно што прва Ева није успела - да буде жена и да буде модел односа према Богу за читаво човечанство, без обзира на пол.

 

Ако је основа Цркве послушање, при чему је свака сличност са оним што се у општедруштвеној употреби назива послушношћу, покоравањем и потчињавањем, случајна, онда је Богородица постала еталон те послушности из Љубави дајући живот Другом и свој живот испуњавајући и осмишљавајући у Њему!

 

Кроз Њу се препознаје да је прихватање Христа, чежња да Он борави у нама самима - циљ и пуноћа живота свакога од нас и целокупне љубави.

 

Ни Богородица није била формални представник клира, а ипак је остварила позив на свештенство, и остала за вјек вјекова - наша Владичица!

 

Што се мене тиче, ако Њој није сметало што нема епитрахиљ, не само да не смета ни мени, већ чезнем да, бар у траговима, развијем смирење и љубав налик Њеној. Уосталом, приговор о одсуству жена свештеника, често долази од мушкараца, или жена који и не разумеју да Црква није нека политичка организација, ни Централни комитет, који доноси обавезујуће декрете, већ Тајна Царства у коме нема поделе на мушкарце и жене, клир и вернике.

 

Критичарима Цркве, у форми заступника женских права, поред одсуства жена-свештеника (ваљда би и то требало да се уради по неком кључу или квоти, као у политици!), највише смета истицање улоге жене-мајке.

 

И, опет, уместо да се дар материнства посматра као израз врхунског поверења и љубави Самог Господа, он се своди на неподношљиве обавезе савремене, пословне жене према потомству. Успешне жене се жале да им је тешко да ускладе своје остале дарове са даром материнства. Оне агресивније би најрадије стале пред Господа са амандманом да дар рађања на даље повери и мушкарцима!

 

Суштинска грешка није у констатацији да је тешко ускладити различите дарове. Уосталом, коме је више дато, од њега ће се више и тражити! Грешка је посматрање дара материнства и материнског свештенства, без обзира да ли жена реално може да роди или не, као нечега што спутава њену слободу и развој.

 

У хедонистичком свету који нас окружује, инсистира се на слободи избора која често није аутентична слобода за човека, слобода од сопствених страсти, већ слобода против човека и његове боголике датости.

 

Удружења за заштиту грађанских слобода и остваривање женских права добро уочавају да живимо у неслободи, али их бунт води у спољну револуцију и пропаганду, уместо у преображај и узрастање. А нема те револуције која ће од човека учинити Бога по благодати, јер је једини прави револуционар и феминиста човек светог живота.

 

Уместо да дар материнства, за који се усуђујем да кажем како није случајно поверен женама (јер ако је Богу све могуће, било је могуће да га повери и мушкарцима), тумаче као привилегију, стални подстицај за тренирање љубави, неке га жене заправо закопавају, тражећи слободу и љубав на погрешним местима, са погрешним особама, у погрешно време.

 

Поента није у томе да ли је жена постала или може да постане физички мајка. Важно је да она поседује дар материнства, потенцијал да кроз матерински однос, који подразумева Жртву из Љубави, јер Љубави без Жртве и Крста нема, развија и умножава аутентичну и Свету Љубав, која једина надилази смрт.

 

Смисао љубави није у томе да би се рађала деца. Љубави не треба никакво оправдање: није љубав добра само зато што даје живот, него - баш зато што је добра, она даје живот! - каже Александар Шмеман.

 

Дакле, ако је улога народа Божјег да буде свети род и царско свештенство у Цркви Бога Живога, онда и наш задатак, без обзира да ли смо мушкарци или жене, а са уважавањем чињенице да нас је Бог управо дао као мушкарце или жене, јесте да, са поверењем у Господа, служимо пре свега спасењу оног другог - нашег ближњег.

 

Немамо права да не пустимо у погон потенцијале којима нас је Бог опремио за сваки случај, било да се ради о радости или несрећи, немамо права ни да пројектујемо властито неповерење у Бога тако што ћемо стално проналазити оне који нас ометају да остваримо своју слободу.

 

Ако већ морамо да се такмичимо, нека то буде такмичење у служењу, такмичење у љубави!

 

А женама је кроз дар материнства дата шанса да природније и лакше схвате како је љубавна жртва радост, како лепота није у егоцентричној спознаји своје непоновљиве индивидуе, већ баш у искораку из свог космоса у макрокосмос другог, једиственог и непоновљивог Божјег створења!

 

 

Предавање психолога Александре Јанковић,

[Guest]

Које то облачење треба да буде пристојно а нормално за цркву?

 

Чесњто виђамо у цркви жене које су обучене у дуге сукње, мараме итд... а чим изађу из цркве све то скидају и облаче се, да кажемо "нормално".

 

Шта ви мислите? 

 

Како то треба жена да буде обучена за цркву?