За молитву је најнеопходније срце - архимандрит Арсеније (Папачок)

[Владан]

19. јула 2011. године Господу је отишао архимандрит Арсеније (Папачок) - најстарији и један од најпоштованијих румунских стараца данас. Он је био представник златне плејаде румунских духовника двадесетог века који су без премца по ватрености и свецелом пожртвовању вери, искуству подвижништва у суровим условима пустиње, налик на Авве из древних Отачника – искуству спојеном са духовном мудрошћу, префињености проницања у тајне људске душе и изванредним књижевним даровима. Старац Арсеније се подвизавао у непроходним шумама румунских планина заједно са оцем Клеопом (Илије), био је подвргнут прогонима од стране богоборних власти, због исповедања Вере био је у затвору. Од 1975. године био је духовник манастира Свете Марије у граду Текиргел код Констанције.

Предлажемо пажњи читалаца одговоре Старца на нека актуелна питања духовног живота.

* * *

Архимандрит Арсений (Папачок)

- Како се може стећи дар смирења и суза на молитви?

- Смирење не може доћи само по себи, без да током духовног живота ниси сматрао да ништа не можеш учинити без благодати Божије. Спаситељ говори: „Без Мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15:5). 113-то правило Картагенског сабора гласи: „Али ако неко ипак говори да може било шта без Христа, нека буде анатема“.

Брате, зар не знаш да је, ако мислиш високо о себи и гордиш се, од тебе отишла помоћ Божија? Јер је написано: „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат“ (Јак. 4:6; 1 Пет. 5:5). Размисли о томе да си без благодати Божије ти – прах и пепео. Ако сматраш да те је, ето, Господ трпео до сада и да ће тако бити увек, онда се са великим страхом забрини јер Бог дуго трпи, али понекада и претиче догађаје!

Сине мој, размисли о томе да имаш само време овог живота и са ревношћу, са жељом да будеш са Анђелима на небу, тражи да смириш себе, јер ћеш само тако дати праву вредност оној лепоти коју си стекао у себи, да то духовно богатство, авај, не би послужило теби на пропаст у огњу. Пази на себе, брате, јер ако почнеш да мислиш да те Бог може посетити одмах сада и да ћеш умрети, онда ће те Он научити шта да чиниш. Јер знамо да ће Христос сваком судити у ономе у чему га затекне (Јез. 33:20).

Без смирења нема никакве наде на спасење. „Ако у теби брате нема кротости у срцу твом, тада знај да је ту некакво узношење“. Неопходно је схватити да Бог тако мало тражи од нас, да би заједно са Њим стекли наслеђе!... Кротост, кротост и још једном – кротост!

- Многи верујући се жале да не налазе у себи силе да се моле. Шта чинити да би се поседовала ревност и страхопоштовање према свештеној молитви?

- Не треба прекидати молитву, макар само умом. Ти тренутци опустошености, узлета и падова догађају се и код светих – ради њиховог смирења. Бог даје дарове по снази свакога, да би постојала духовна равнотежа. Једни губе у квалитету молитве, други, који се моле смиреног срца имају неку утеху и они се моле само зато да би их утехе поново посетиле. Међутим, то је једноставно заблуда: ми као да тргујемо. Такве утехе могу долазити и од демона, јер се лажно задовољство лажно осећа. Демони желе да те задрже у таквом стању лажног спокојства да не би био у стању да примиш истинску утеху од молитве, која се излива из срца без икаквог рачуна и без престанка. Моли се смирено да би довео Бога у срце и не узноси се умом и не лутај у висинама, јер боље је бити ништа, него херој било ког другог, сем Христа.

Молитва нам стално неопходна, јер треба увек да будемо са Богом, а и лукави нас вреба сваког тренутка. Милост Божија је са нама, нека се не боји ни једно ожалошћено срце, јер смо искупљени Крвљу Спаситеља, што значи да смо јако скупи.

Постоји много људи који се, ако се за њих моли неко од ближњих или други хришћани високог духовног живота, обмањују и верују да ће чак и ако живе у непоправљивој немарности, тобож, наследити блажено стање тих људи. Требало би од почетка знати да се „усред пољског цвећа коров узалуд моли да га коса поштеди“. (Јорга). „Није срамота пасти под теретом болести, срамота је умрети лењ и изнурен задовољствима“. (Паскал).

- Које молитве препоручујете монасима и мирјанима?

- Нећу се овде дотицати молитви које су прописане уставом – оне се читају. Било би добро ако би размишљали о нечему непрестаном и не само о томе да нижемо речи, већ о томе да васпитамо себе и учинимо љубав стањем сопственог осећања, вибрацијом сопствене душе. Тај трепет са нечујним уздисањем бих покушао да препоручим.

Свети Агатон је говорио: „Ко се моли само када се моли, тај се не моли“. Свети на овај начин говори о томе да се својим срцем осећа Бог, Мајка Божија и сваки Светитељ колико год је могуће чешће. То би чувало свећу твоје душе запаљеном и било би тешко напасти такву душу. Треба знати да се ђаво јако боји трезвеног човека – што је могуће више трезвеног! Молитва је без сумње корисно средство, а трезвеност – достигнути циљ.

Препоручујем молитве нашем најдражем Спаситељу, Мајци Божијој – вечно будној утехи наших душа – посебно молебане; молитве светом Анђелу чувару и по неопходности и поштовању, сваком Светом.

Молитве за све су оне које постоје.

У стварности је најнеопходније твоје срце!

Питања постављао архимандрит Јоаникије (Балан)

ПРАВОСЛАВЉЕ.РУ

[Ратко :(]

Књига ''Срцем и сузама'', где је у првом делу старац Пајсије (Олару), а у другом делу старац Арсеније. Необичан и драг старац/отац/духовник. Мени је оставио нарочит утисак кад сам га читао. Заправо, увек кад бих га читао.

''Није ли видљив невидљиви Бог, када нас одржава у изванредној равнотежи и са срцем које се стално смеши'' - старац Арсеније П.

[Владан]

[JESSY]

Књига ''Срцем и сузама'', где је у првом делу старац Пајсије (Олару), а у другом делу старац Арсеније. Необичан и драг старац/отац/духовник. Мени је оставио нарочит утисак кад сам га читао. Заправо, увек кад бих га читао.

''Није ли видљив невидљиви Бог, када нас одржава у изванредној равнотежи и са срцем које се стално смеши'' - старац Арсеније П.

диван старац и предивна књига, препоручујем је свима за читање... prstgore

[Оља]

19. јула 2011. године Господу је отишао архимандрит Арсеније (Папачок) - најстарији и један од најпоштованијих румунских стараца данас. Он је био представник златне плејаде румунских духовника двадесетог века који су без премца по ватрености и свецелом пожртвовању вери, искуству подвижништва у суровим условима пустиње, налик на Авве из древних Отачника – искуству спојеном са духовном мудрошћу, префињености проницања у тајне људске душе и изванредним књижевним даровима. Старац Арсеније се подвизавао у непроходним шумама румунских планина заједно са оцем Клеопом (Илије), био је подвргнут прогонима од стране богоборних власти, због исповедања Вере био је у затвору. Од 1975. године био је духовник манастира Свете Марије у граду Текиргел код Констанције.

Предлажемо пажњи читалаца одговоре Старца на нека актуелна питања духовног живота.

* * *

Архимандрит Арсений (Папачок)- Како се може стећи дар смирења и суза на молитви?

- Смирење не може доћи само по себи, без да током духовног живота ниси сматрао да ништа не можеш учинити без благодати Божије. Спаситељ говори: „Без Мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15:5). 113-то правило Картагенског сабора гласи: „Али ако неко ипак говори да може било шта без Христа, нека буде анатема“.

Брате, зар не знаш да је, ако мислиш високо о себи и гордиш се, од тебе отишла помоћ Божија? Јер је написано: „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат“ (Јак. 4:6; 1 Пет. 5:5). Размисли о томе да си без благодати Божије ти – прах и пепео. Ако сматраш да те је, ето, Господ трпео до сада и да ће тако бити увек, онда се са великим страхом забрини јер Бог дуго трпи, али понекада и претиче догађаје!

Сине мој, размисли о томе да имаш само време овог живота и са ревношћу, са жељом да будеш са Анђелима на небу, тражи да смириш себе, јер ћеш само тако дати праву вредност оној лепоти коју си стекао у себи, да то духовно богатство, авај, не би послужило теби на пропаст у огњу. Пази на себе, брате, јер ако почнеш да мислиш да те Бог може посетити одмах сада и да ћеш умрети, онда ће те Он научити шта да чиниш. Јер знамо да ће Христос сваком судити у ономе у чему га затекне (Јез. 33:20).

Без смирења нема никакве наде на спасење. „Ако у теби брате нема кротости у срцу твом, тада знај да је ту некакво узношење“. Неопходно је схватити да Бог тако мало тражи од нас, да би заједно са Њим стекли наслеђе!... Кротост, кротост и још једном – кротост!

- Многи верујући се жале да не налазе у себи силе да се моле. Шта чинити да би се поседовала ревност и страхопоштовање према свештеној молитви?

- Не треба прекидати молитву, макар само умом. Ти тренутци опустошености, узлета и падова догађају се и код светих – ради њиховог смирења. Бог даје дарове по снази свакога, да би постојала духовна равнотежа. Једни губе у квалитету молитве, други, који се моле смиреног срца имају неку утеху и они се моле само зато да би их утехе поново посетиле. Међутим, то је једноставно заблуда: ми као да тргујемо. Такве утехе могу долазити и од демона, јер се лажно задовољство лажно осећа. Демони желе да те задрже у таквом стању лажног спокојства да не би био у стању да примиш истинску утеху од молитве, која се излива из срца без икаквог рачуна и без престанка. Моли се смирено да би довео Бога у срце и не узноси се умом и не лутај у висинама, јер боље је бити ништа, него херој било ког другог, сем Христа.

Молитва нам стално неопходна, јер треба увек да будемо са Богом, а и лукави нас вреба сваког тренутка. Милост Божија је са нама, нека се не боји ни једно ожалошћено срце, јер смо искупљени Крвљу Спаситеља, што значи да смо јако скупи.

Постоји много људи који се, ако се за њих моли неко од ближњих или други хришћани високог духовног живота, обмањују и верују да ће чак и ако живе у непоправљивој немарности, тобож, наследити блажено стање тих људи. Требало би од почетка знати да се „усред пољског цвећа коров узалуд моли да га коса поштеди“. (Јорга). „Није срамота пасти под теретом болести, срамота је умрети лењ и изнурен задовољствима“. (Паскал).

- Које молитве препоручујете монасима и мирјанима?

- Нећу се овде дотицати молитви које су прописане уставом – оне се читају. Било би добро ако би размишљали о нечему непрестаном и не само о томе да нижемо речи, већ о томе да васпитамо себе и учинимо љубав стањем сопственог осећања, вибрацијом сопствене душе. Тај трепет са нечујним уздисањем бих покушао да препоручим.

Свети Агатон је говорио: „Ко се моли само када се моли, тај се не моли“. Свети на овај начин говори о томе да се својим срцем осећа Бог, Мајка Божија и сваки Светитељ колико год је могуће чешће. То би чувало свећу твоје душе запаљеном и било би тешко напасти такву душу. Треба знати да се ђаво јако боји трезвеног човека – што је могуће више трезвеног! Молитва је без сумње корисно средство, а трезвеност – достигнути циљ.

Препоручујем молитве нашем најдражем Спаситељу, Мајци Божијој – вечно будној утехи наших душа – посебно молебане; молитве светом Анђелу чувару и по неопходности и поштовању, сваком Светом.

Молитве за све су оне које постоје.

У стварности је најнеопходније твоје срце!

Питања постављао архимандрит Јоаникије (Балан).

Трезвеношћу се код Светих Отаца назива чување ума и срца.

05 / 08 / 2011

http://www.pravoslavie.ru

[JESSY]

ево неких савета арх.Арсенија (књига ''Срцем и сузама'')

Да одистински љубимо једни друге!

Да покушамо да љубимо цели свет, и онај за који се вели да је зао.

Да љубимо, да љубимо много и да љубимо лепо.

Да љубимо рану и онога који нам је нанео рану.

Да умемо да крадемо Христа од својих непријатеља. Он пребива скривен код оних који су нам непријатељи. Не можеш бити Христов домаћин, ако ти нису мили они који га држе скривеног, ако твоје срце није мало небо љубави.

Христу доликују првине свега, а особито првине љубави!

leteti dada 0442_feel

моје лично мишљење је да су старци Арсеније и Порфирије много слични по снагама својих љубави...(ако сам се добро изразила 0442_feel

[Дијана.]

Divan sazetak, voljela bih da procitam knjigu. Svakako je najbitnije stalno se pokusavati odrzavati budnim u duhovnoj borbi i u bogomisliju. MIslim da se opis duhovnog nastrojenja koje je cilj vise odnosio ili je ono ipak lakse izvodljivo monasima koji imaju mnogo vise vremena i manje vanjskih iskusenja nego mi u svijetu. Nekad davno sam procitala u nekoj knjizi duhovnih pouka ' da se u svijetu svaka misoa o Bogu prima kao molitva'. Manje nam je dano, manje se od nas trazi, po milosti Njegovoj. Naravno da teziti za duhovnim rastom treba neprestano i nema opstevazecih pravila, trudom se dobija blagodat...

[Andre Williams]

ево и аудио верзије текста

НАША АУДИОТЕКА - https://www.pouke.org/audio.php?cid=630&id=4990&do=view

[Владан]

ekstra

[Александрида]

ево и аудио верзије текста

НАША АУДИОТЕКА - https://www.pouke.org/audio.php?cid=630&id=4990&do=view

klapklap Ide na FB

[Срђан Ранђеловић]

Последњи интервују  са румунским старцем Арсенијем Папачоком

 

Деветнаестог јула годину је дана откад је отишао Господу архимандрит Арсеније Папачок. Објавујемо интервју који је овај румунски старац дао порталу Православие.ру.
 
 
Да, једна од највећих радости у овом свијету је општење са Божијим људима. Те Своје земне ангеле Господ нам шаље да нас утјеше, укријепе, или посавјетују, или поуче, а некада просто као Свој дар - да би нам орадостио душе. 
 
Управо такав најскупљи дар добио је аутор овог интервјуа када се последњег Божића сусрео са старцем Арсеније. Рекли су ми: ''Ако желиш да страца затекнеш међу живима, похитај што пре''. И неочекивано одлучих да пођем. Замишљао сам самртни одар и немоћно тело. А како сам био изненађен када сам сусрео бодрог оца архимандрита?! Приближавало се Бадње вече, а ред пред његовом келијом се није смањивао. Старац је журио да их све прими. Људи су одлазили од њега са осмијехом и сузама радости, чувши потребне речи и огледавши се у два океана његових добрих очију. Нашу малену
делегацију сусрео је пpичајући нам о жени која је управо изашла: ''Дошла је специјално ради тога да нас замоли да престанемо да се молимо за њу, јер каже, од тренутка кад смо почели да се молимо намучила су је искушења.''.

Током нашег кратког сусрета он је тако настављао да се шали. Причао нам је о старици, која се протурала до њега и предала му папирић на коме су била нашкрабана имена за помињање, и којој је ''запријетио'' да ће њене сроднике таман тако и помињати како су им имена написана (послије чега су имена била написана великим квадратним словима). Једног од монаха, мојих сапутника, који је молио да му се потпише на књигу у којој  су старчеве поуке, ''пресекао'' је речима: ''А шта да ти допишем? Ја сам и тако већ целу књигу написао. Ти макар то прочитај''.

Но, иако се шалио, отац Арсеније је у свом последњем интервјуу говорио о веома озбиљним стварима.
 

Оче Арсеније, одмах нако Другог свјетског рата, тек што је у Румунији установљена комунистичка власт, ви сте одлучили да постанете монах. Како је изгледало у то вријеме из свијета поћи у манастир? Зар није било страшно?

Нисам се одлучио на тај корак због тешког периода који је настао у нашој земљи, нити да бих се склонио и седео иза манастирских зидина, већ из жеље да служим Богу и да и после овог земаљског живота жив будем.

Ако је Бог васкрсао, кога ћемо се бојати!? Он је победио свет. Ко са Њим не сабира жетву, тај је расипа. Смрт не долази да бисмо јој кафу скували. Она долази да нас зграби, да нас одведе. Поставља нам питање свих питања: зашто нисмо вољели, зашто смо се мрзели међу собом? Смрт је реалност, а не оно чиме нас страше. Она не доцни. Поставши свестан тога, схватио сам да није довољно само рационално размишљати, већ да треба озбиљно да посматрам будућност.

Учествовали сте у покрету ''Неопаљива Купина''. Шта је он давао људима у то вријеме? Какве је плодове донио?

 

Смисамо наше делатности био је не само да разговарамо о вери и Богу, већ и испуњавање заповести. Сам Господ нам говори о томе: Није довољно само говорити наглас: ''Боже, Боже'', већ испуњавати заповести. Тај покрет за обнову духовног живота сабрао је најразноврсније људе.

 

Новој власти се очито није свидело наше постојање, али нас нису  могли аргументовано затворити. Зато су нас осудили као организацију, која подрива
темеље нове власти. Истрага је била неподношљива и трајала је три месеца. На крају сам осуђен на четрдесет година затвора, углавном за учешће у покрету ''Неопаљива Купина''.
 
Због вере четрнаест година сте били у затвору. Шта сте изнијели отуда?

Господ ми је дао мисао водиљу, коју треба да испуним: небо моје, прими и мене у себе. Време је највећи дар, који нам је Бог дао. Па, свако од нас пред смрт моли: остави ми, Боже, и данашњи дан. Необично је било то искуство затвора, отуда смо изашли умудрени. Затвор је велики подвиг. Он те је смиравао, јер је Сам Господ чувао твоју душу. Но, знао си да страдаш ради велике Истине, а њихов циљ је био да различитим методама униште твоју душу и искриве твоје идеје. И како у тој ситуацији опстати и победити? Једини начин био је - не примати њихове идеје. Говорећи: ''Ѓосподине, ја то не примам'', могао си да постанеш велики јунак. Тоте стоји живота.

Кад сам био у Ајуди, један пуковник ме је лично испитивао. И иако сам носио осуђеничку одећу, видио сам да има посебан однос према мени, као према свештенику и монаху. И мене тако смиреног, макар по одећи, пита тај пуковник како могу да објасним постојање Бога. Ја му одговарам: ''Господине пуковниче, па то доказује само постојање наше, наше дисање, дух, интелект, разум''. Испричао сам му затим да је Велики Творац створио сав свијет и све у њему и да људи нису створени случајно. И објаснио сам му још зашто је Христос дошао у свет, дао Себе на Распеће и васкрсао. И питао га накрају зашто не верује у то. Питати њега о томе - било је врло смело са моје стране. Али сам своју Правду морао да браним. Казао ми је да га је рат у Русији, у име крста, уверио да Бога нема. Ја сам тада увикнуо: ''Шта?! Ради каквог крста, господине пуковниче?! То је луди Хитлер хтио да освоји Русију мислећи да ће му Руси то дозволити''! И тада сам га упитао следеће: ''Добро али зашто нисте веровали пре овог рата''? Одговорио ми је питањем: који је мој задњи аргумент? рекао сам му да сам спреман да умрем за своју Истину, али видим да немам с ким, мислећи на њега. Тад је почео да виче да ме одведу.
 
Које су најстрашније духовне болести на које данас наилазимо у друштву?

Заборављање Бога. Треба стално имати на уму да је Господ сваког трена међу нама. Он нас не присиљава ни на какве подвиге, већ једноставно жели да смо свесни његовог присуства, да имамо свијест пред Ким ходимо. Ми ћемо бити испитивани и за то што једни друге нисмо вољели, заборављајући њега. Имамо мало времена, зато треба брзо да дођемо себи, да схватимо шта нам је чинити.

Имате на хиљаде духовних чеда. Чиме вас је Господ обдарио да бисте те душе водили ка спасењу?

Својим постојаним присуством у мом срцу. Свешћу да срце не смије да ''скреће налево''. Ми можемо ићи кроз огањ и кроз воду, али срце наше треба да припада Господу. сваки човјек зна, за себе лично, шта му је потребно да би се спасао. Ми имамо Крст као символ спасења, који нас учи... шта је тамо даље било? Отац Викторин нас је прекинуо, Бог му дао здравља...

 

Свом душом својом поклањајте се Богу. Не треба се формално осењивати крсним знаком. Када се крстите, преживљавајте тај тренутак. Господ те неће испитивати за оно што ниси знао. Питаће те зашто оно што си знао, ниси испуњавао.

Људи су раније одлазили у манастир, да би били сами са Богом. данас одлазе у манастире као у лечилишта, да на своја болесна срца и душе прилијепе фластер, и да удишу чисти ваздух.
 
Шта препоручујете за почетак онима који желе да напредују у духовном животу?

 

Неопходно је бити у стању унутарњег срдачног весеља, у коме се може пребивати кроз непрестану молитву. То је истинско весеље, ослобођено од животних и других проблема. На сваки начин треба се старати да будемо у том стању, зато што, имајући тугу, ми ''лежемо'' ђавоља јаја. Треба бити слободан од помрачења. Ако човјек када умире није био у духовном подвигу не носећи барјак истините вере, тада страда сва творевина. Ми живимо у тесној узајамној свези, јер је сва творевина Божија једно. Ми себе понижавамо, ако се одвајамо од тог свеопштег јединства. Зато ја препоручујем да се носе духовни подвизи. И светску трагедију морамо оплакивати као наше сопствене грехе. Стање молитве означава стање присуства пред Богом. Као духовни отац, свакодневно разговарајући са људима, који желе да право ходе пред Господом, не препоручујем никакве прекомерне подвиге. Препоручујем стање постојаног присуства, јер тиме признајемо постојање благих сила, које су у свакоме од нас.
 
Испричајте нам како се рађа и проналази то стање пребивања у присуству Божијем?

На то питање тешко је дати потпун одговор. Људи скривају свој живот. Седио сам са разним људима. Са оцем Думитру Станилое био сам у добрим односима наравно, чувајући дистанцу, јер сам у односу на њега био врло млад. И он и ја били смо учесници покрета ''Неопаљива Купина''. Током ислеђивања и суђења, он се колебао. Али, у затвору је сусрео велике подвижнике, који су тамо провели и по 20 година и знали напамет Нови Завет. То је на њега оставило јак утисак.

За учешће у покрету ''Неопаљива Купина'' Ваилије Војкулеску, Думитру Станилое, Александру Миронеску и сви остали добили су по 15 година затвора, а мени су дали четрдесет. У почетку ми је било смешно, јер су се свуда односили према мени као према страшном убици. Питао ме је један капетан у Жилави, када ми је скидао одећу и шишао ме: ''А, због чега си ти''? ''Низашто'' - одговорио сам. ''Чуј, да ништа ниси учинио, добио би 10 до 15, а не 40 година''. Показало се, све и да ништа нисам учинио, сместили би ме у затвор 10 до 15 година. Ето, са ким смо ми имали посла. Али
баш ту, где си био окружен онима који ти свлаче одећу, који те убијају, важна је била свест да си у Божијем присуству.

Сместили су ме у хладну самицу, вероватно са циљем да ме убију. Али сам преживио. Они су рачунали да ћу након три дана умрети. Нисам умро после три дана. Потом су ми дали пет дана, па седам. Свеједно нисам умро. Бог није хтио. Али је било веома тешко. Важно је да на месту на коме се налазиш, будеш у Божијем присуству! Па нека буде шта буде. Човек сам, а не сламка на вјетру. Смрти се нисам бојао, јер је она за мене била спасење! Човек има луч живота, дух који се не предаје. И наш једини идеал био је да нас како Бог удостоји те среће да мученички страдамо ради те искре Истине, коју смо знали и ради које смо били готови да се боримо против сила таме - не на живот, него на смрт. То је девиза сваког хришћанина.

Кад сам био млад, једино сам ја из нашег села ишао у цркву. Ни бакице, ни дедови нису ишли - само ја. Једном сам чуо свештеника како говори: ''Има само један који долази на службу у храм, али ни он не остаје до краја''. Ја тада нисам успио потпуно да разумем значење његових речи. Био сам дете, зато сам и мислио да се све већ завршило. Будући да сам био мали, нисам знао шта је Литургија. Али послије тих ријечи, више нисам излазио из храма док не изађе и свештеник. Тако сам био сигуран да се служба завршила. Никаво образовање и ништа друго не формира у теби стање непрестаног пребивања у присуству Господњем, као тамница и страдања. Онај ко игнорише страдања, чини велику грешку. Спаситељ је на Генисаретском језеру казао ученицима: ''Пођимо на другу обалу''. И тек што су отпловили, таласи су почели да се подижу. Ученици су се узнемирили, јер Спаситељеве јасне ријечи да иду на другу обалу, нису биле довољне да их успокоје. Јесу ли се могли избећи таласи који символишу искушења и колебања? Не, јер само у испитивањима, ми своје срце предајемо Богу.
 
Шта сте најважније стекли у току више од шездесет година монашког живота?

Кад сам ступио на монашки пут, осјећао сам се мајушним и незнатним, али са приливом храбрости постајо сам свјестан важности овог посвећења. Осетио сам огромну важност тог огња који се запалио када сам рођен као монах. То је мирјанима немогоће доживети и познати, зато што у свиету нема таквог златног крста, као што је одсецање своје воље.

 

Многе човекове немоћи пројављују се у монашком животу и тада осећаш да је неопходно да будеш понизан, покоран. То је главни покретач духовног формирања личности новог човека - монаха. Божјим даром, у монаштву се ум бруси и смирује се срце, и ти не знаш како су ти познате ствари које су раније биле скривене. Овде ти знаш да смирени човек не види себе смиреним. И сваки смирени има своју меру самопонижења, која није ништа друго до велико оружје у заштити против злих духова и то је заслуга Господа твога, Који ти је дао те дарове. у манастиру нам се откривају бесконачне могућности да живимо чистим животом. Једна од њих је душом осећати да ''Бог хоће да ти да боље од онога што молиш и иштеш''. Како је блажени Августин говорио: ''Осећаш порив за већу наду'' и Соломон: '' Ко се надао на Господа, није се постидео''.

Но, најблагодарнији сам Господу на Његовој бесконачној доброти што нам је дао да познамо Покров и заступништво Мајке Божије - савршене Заштитнице грешника. Да бисмо изменили живот, потребна нам је само снажна воља и велико поверење у милост Богородице и Њену свемогућу помоћ. Стекавши повјерење у молитве Мајке Божије, велике Заступнице нас слабих, запалио сам огањ радости у својој души.
 
Из поука оца Арсенија

Хтио бих да разговарам са вамо о ономе, што би вас гануло. Треба летети само увис са оба крила, без и најмањег одсутапња. Ради жртве коју је Господ поднео за нас, не дозвољава се ни најмање скретање. Али, ако нам се десило скретање без наше воље, треба трчати духовнику да нам се опрости. Зато што ниједна напаст није страшна, она није ништа, само ако вјера остане на ногама. Највећа сатанина замка је наша обесхрабреност после неког пада или немоћи. Мили моји, велика растојања се друкчије не могу прећи до корак по корак. Не питам вас да ли сте слушали о паклу. Слушали сте, али не знате га? Од овог тренутка трудите се да упознате рај. Ви себе само знате по пасошу, али своје срце, своје могућности не знате.

Малога гријеха нема

 

Један човјек ми је рекао да је његов грех мали. Али, ја знам грех, који је мањи од његовог. Адам није ништа учинио, осим што је окусио јабуку. Адам није био Божији противник, није сумњао у постојање Божанске силе, али он није послушао. И преврнуо је и небо и земљу. Нема малог гријеха. Морао је Христос да дође да спаси човечију природу. Адам нас је погубио, а Христос нам је донио нешто велико. Христос нам је дао могућност обожења. Ми, мало биће, имамо божанске силе! Има животињског у нама, али где оно престаје, почиње човек. Запитајмо се, докле ћемо животињском давати слободу да делује у нама?
 
Бог нас је стовио само за Себе

Мили моји, човек је виши од све творевине. Човечанство је изнад ангела. Бог је ангелима дао велику мисију. Пошто су чисти, они могу много, нас је Бог само за себе створио. Ни у ком случају за некога другога! Створио нас је да са Њим пребивамо у векове векова, ради тога нас учинио слободним и дао нам ангела чувара, кога сте ви заборавили!. Но, ако сте осетили да вам је нечастиви за леђима, тада можете разумети колико је против њега важан ангео чувар. Кажу да је немогуће остати жив, ако видиш ангела у његовој истинској светлости. Ангео има величанствену и важну мисију. Све ваше мисли и речи упућене Богу, ангео Му предаје.
 
Смрт не долази да бисмо јој кафу скували

Био сам у прилици да будем поред многих умирућих људи. Видевши демоне и своје грехе, испуштали су страшне крике - ето, како нам се отварају очи у задњим тренуцима!. Али нису се могли спасити, зато што смрт не долази да бисмо јој кафу скували! Она долази да те одведе и односи те тамо где су само чињенице, а не разговори. И сви ти људи хтели су да проживе још један дан. Кажете да је то врло кратко, али видите, кад дах престаје, колико је тај тренутак важан Божију правду наткриљује велика Божанска љубав и опрашта нам због једног вапаја, уздаха. То ме је побудило на ријечи да трен може имати своје трајање и да један уздах може бити и молитва. А један је велики рекао да више вреди тај моменат, него крчаг суза. Не требају Богу хиљаде молитава, Он хоће наше срце. Време је оно најдрагоценије што нам је Бог дао. Бог нам га је дао да бисмо се спасили. Он нас је трпио, чека нас: можда ћемо устати?! то нас милост Божија држи целог живота. Ако бисмо оне који су на небу, могли питати: како сте се удостојили такве среће, одговор би био: ''Временом. Кратким временом које смо добро проживели''. Бог нас је створио слободнима да бисмо војевали, јер милост Божија не долази неком ко је кукавица, него јунак. Ако не можете да волите своје непријатеље, макар их немојте мрзети.

 

Заповест, а не савет је да волимо своје непријатеље! Осећао сам, разговарајући са многим људима, да желе да ми кажу: ''Оче, не могу! Чините што хоћете, дајте ми хиљаду метанија на дан, али немојте ми говорити, да волим своје непријатеље''. Видите канџе нечастивога, у које сви упадају. Ако не можеш да волиш своје непријатеље, потребно је да их макар не мрзиш - и тад више ниси у блату, него на степеници. хајде да то мало измеримо попут трговаца. Ми смо криви што не умемо да волимо и ценимо те људе, нису они криви! Шта смо ми учинили за овај свет, ако говоримо о појединостима пута, који води ка спасењу? Шта смо учинили за свет, е то ћеми бити испитивани. Нису духовници, или свештеници у циљу религиозног васпитања и да би нас страшили, измислили адски огањ. Он је реалност. Пакао је страшна реалност! И ако не будеш опраштао, у вечни огањ ћеш ићи. Тај огањ је хиљаду пута јачи, него овај овде, и он је без светлости. Никога не можеш видети! И тамо остајеш не извесно време, него заувијек! Потрудите се да схватите како је то ужасно! Зато што не трпиш само физички бол, него те мучи и сазнање да си од Божије љубави отргнут занавијек. Браћо моја, таква вечност ужасава!
 
Четрдесет година - то је вријеме, а не вјечност

 

Једном човеку су се открила адска страдања: видио је човека, који је у огњу од чланака и страшно виче. Упитао га је зашто тако виче. И зачуо је: ''Зато што ћу вечно бити у овом огњу''. Идући даље, видио је другога, који је до до грла у огњу, али се с времена на време радује. ''У огњу сам много више од других, али се радујем. Када неко од мојих сродника постане свештеник, кроз четрдесет година ће ме извући одавде''. Видите, четрдесет година је време, није вечност. Био је срећан, јер је имао наду. Браћо, на Суду Божијем питаће нас: зашто нисте вољели? Зашто смо били у непријатељству, зашто смо осуђивали, зашто смо убијали?! Борите се! Зашто не желите да тражите Божију благодат? Када наиђу различите саблазни, вапите Христу: Господе Исусе, Господе Исусе! Немојте да стојите као кипови, преживљавајте сваки тренутак. тешко је, али Бог разумије и хоће да вам помогне. Он је са нама, зато што воли. Хајде да се и ми волимо.

Не осјењуј се крсним знаком као да свирашбалалајку

Ми се поклањамо Светој Тројици, кад се осењујемо крсним знаком. Када подигнете руку према челу, то је та висина - Отац, потом сва дубина - Син, и прелазиш на рамена, на сву ширину - то је Свети дух. Зато нечастиви бежи од крста! Али ако ви уместо тога, чините тако као да свирате на балалајци, ја не знам како демони могу побјећи - прије ћеш их тиме охрабрити.
 
Велика љубав према Богу захтијева непрестану пожртвованост

Заједница и цијела нација живе кроз оне који себе присиљавају на добро, који пребивају на крсту не предајући се. Велика љубав захтева непрестану пожртвованост. Ми никада нећемо живети без проблема и без мачева, који су у на уперени! Па зар не памтите шта нас је Христос учио: ''Не мислите да сам дошао да  донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир, него мач... Непријатељи човеку постаће домаћи његови''. Али не треба никога обесхрабривати ни на који начин. Чак и ако човек страда од тих невоља, несрећа, не треба да се предаје. Не. Богу је позната твоја мука; та страдања те челиче, прекаљују, помажу ти да заслужиш венце од Бога, јер Он то жели. Ми не можемо ни замислити човека, који је спасен без заслуга. Откуд му заслуге? Од борбе у страдањима. А борбе без жртве нема! Крст је спасао људски род! не Божија правда, не Његова чуда, већ Крст! Тек када је Исус распет, сатана је побеђен. Спаситељ је тријумфовавао на Крсту, а сатана је био побеђен. Тако, мили моји, ни један хришћанин - ни у ком случају - није ослобођен од свог крста. то му је дар од Бога! то није обавезно казна. Али, чак и казна као таква, означава могућност да се вратимо добру.

Немојте чинити добра дела из обавезе

Ако имате ту срећу да учините добра дела, није добро да их чините само зато што осећате да вам је то обавеза, зато што тада наступате формалистички. Чинимо их у свим случајевима из љубави и онолико колико можемо. Не држи нас Бог на земљи зато што смо ми врло достојни, него зато што је Он јако милостив. Отуда и сва наша милост. На пример: ако је неко у непријатељству са неким, не осуђујте га, мада он у суштини чини оно што је неправилно и није свестан тога. У случају да га осуђујете, није пријатно ни вама, ни другима. Али, шта би Бог одговорио човеку, ако би га питао о тој ситуацији: ''Мили мој, ја њега волим таквога какав јесте. Управо зато га и држим у животу. Пређи на моју страну, и престану убудуће да му будеш непријатељ. Ја сам Бог и тебе. Колико пута ти грешиш, и Ја твоје грехе не узимам у обзир''. То је интимни разговор са смирењем. Поступајте тако, и ви који сте сигурни у себе. На разне начине исходи љубав, без које је немогуће ишта учинити. Чак и ако покренете горе, чак и ако дате тело намучење, или да спаљено буде ради Христа, све је без љубави ништа. Доброчиниство, па није то да нешто ставиш у торбу. Милосрђе је када примаш човека, дозволиш му да буде са тобом, не изгонећи га из својих мисли. Ако је код вас неко ко је у невољи, треба знати како га утешити, како уклонити боре са његовог чела. Можеш се кратко помолити за онога ко је у беди: ''Господе, помилуј га!'', у случају да му не можеш нешто дати, зато што, нпр. ти једеш у трамвају, а он стоји на тротоару. Овако треба поставити питање: како се наше срце односи према страдањима која су око нас? Најважнија ствар за коју ће нас питати на Суду Божијем је  - зашто нисмо више пажње поклањали нашим блићњим.

Бити милосрдан значи бити са Христом

Очигледно је да си са Христом, ако си милосрдан према једноме, према другоме. А ти и не знаш да тај коме помажеш може бити Христос.

Он не пружа руку да ти Њему даш, него је пружа да би Он теби дао Царство Небеско. А ти то не примећујеш. Иобично људи дају најмању пару из свог новчаника.

Браћо моја, схватите да су ништи библијске личности! А ти си тако лако прошао мимо свог спасења! И још је страшније то што се ти према томе убогом односиш са презрењем. Убоги никада не пропадају. Они се сакупљају заједно на крају пута и деле оно што су добили, говорећи: '''Ово је од тога - помени га, Господе, у Царству Своме''! И то је значајно. Спаситељ да би нас одушевио, рекао је: ''Добићете стоструко''! Желите да се обогатите? Дајте све што имате и добићете строструко! то нису моје ријечи.

 Устрашили бисте се кад бисте знали житије светог Јована Милостивог! Када је дошао у архепископију, свети Јован је питао: ''Колико је злата у архепископији''? Одговорили су му колико има. ''Дајте убогима'' - рекао им је. Чувши то, економи су казали да ће осиромашити. Али им се од онога што је светитељ дао вратило строструко. Опет је давао, опет је долазило стоструко, а економи су стално јадиковали.
 
Видите: човек не примећује када добија, него примећује када он даје. Али, стизало је тачно сто пута толико. Тако је речено у Светом Писму. Ја немам права да речима Божијим противуречим. Навикавајте се да речи Светог Писма буду ауторитет за вас. Свете Тајне Цркве засноване су на речима Светог писма.



С архимандритом Арсенијем Папачоком разговарао
Игор Зибин


Превод: сестринство манастира Рустово

http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/02/blog-post_3928.html

Измењено Фебруар 21, 2013 од Danijela
форматирала сам ти текст.

[Срђан Ранђеловић]

Извињавам се што текст није уређен, имам малих потешкоћа са тастатуром :10500:

[JESSY]

Ево, казаћу вам три ствари које треба да поштујете и да знате да сте људи који се могу надати спасењу:
1.  Да будете добро исповеђени.  Схватате да је то Тајна која нас спасава. Јер што будете ви раздрешили, и Ја раздрешујем! Тајна је утемељена на Светом Писму, готово! И ти се греси више не спомињу ни на Последњем суду, ни на митарствима. Значи, готово је! Добро исповеђени. Јер ако си добро исповеђен, почињеш да се истражујеш: псовао сам, мислио сам тако, учинио сам то. Почињеш да се решеташ и да се изоштраваш, и да се пресабираш и да се разоткриваш. Тако. Чак вас молим да запишете грехе кад сте их починили, да их не бисте заборавили. Није лако, јер ти сатана изгуби оловку, немаш хартију при себи, и заборавиш.
Шта треба још да вам кажем? Немојте оставити само свештеника да вас пита. Он вас пита по одређеном начину испитивања. Али ти знаш суптилност свог греха или друго што.
Дакле, будите исповеђени. Јер ако си добро исповеђен, не можеш више грешити и надаш се свом спасењу.
То је једно.
2.  Настојте да будете помињани на светим Литургијама.  Јер се, мили моји, она честица с твојим именом ставља у Свету Крв. И овако каже свештеник: «Омиј, Господе, Светом Крвљу Твојом грехе овде поменутих слугу Твојих, молитвама Богородице и свих светих Твојих». И стављају се све са дискоса у путир са Светом Крвљу. И схватате. Где год да будеш, био мртав, био жив, спасен си; помиње се и за мртве и за живе. И шта те кошта? Настојте да будете помињани на Литургији. Било да вас познаје који свештеник, или вас познаје који духовник, било да ви, браћо, дајете за помен, али да будете помињани. То је све.
Литургија није људско делање, мили моји. Ни анђеоско. Она је непосредно божанска! Јер не можеш ти да претвараш тамо. Он је Онај Који јесте! И ако би било могуће да се отворе небеса и чак кров Олтара, не би на небу видео више светлости и више поретка но што је у светом Олтару, а анђелима, јер је Христос са нама. Ми чак имамо једну молитву када обављамо Вход: «И учини, Господе, да са нашим входом буде вход анђела који с нама служе!» Дакле, свештеник има власт. Јер они су тамо: мноштво анђела! То је Христос; шта, с тим се играш?!
Дакле, настојте да будете помињани на Литургији.
3.  Творите милостињу.  Дајте милостињу. О, када бисте знали!...И Влахуца каже: «милост је свеколико Свето Писмо!» То је нешто највеће могуће. Јер тада значиш да љубиш. И, гле, значи васпитање. Човече, ако каже: «Примићете сто пута онолико», не бој се да ћеш осиромашити. Хоћеш ли да се обогатиш? Дај! Али шта, зар гледамо да се обогатимо? Боли ме срце за убогога. Не боли ли те срце за њега, уопште?
    Био сам затечен пред једним просјаком, који је био без ногу, на улици. И овај је очекивао да изврнем џепове, без шале. Али ја нисам имао ништа. Десило се да немам ништа. Ишао сам пешице, нисам имао новца ни за такси. И рекао са му: «Брате, немој се љутити, немам ништа, али ти дајем топлу руку!» - «О, оче, тако што ми нико није дао!» И рекох себи: «Снашао сам се! Победио сам!»
Е, хоћу да вам кажем: не будите равнодушни. И не чекајте да их сретнете. Тражите их. Тражите их, јер нашавши њих, нашао си себе. Записао си се тамо, горе. Не може те заборавити Спаситељ, не може те заборавити када твориш такву милостињу. И откидајте од себе по сваку цену.
Сад, милостиња не значи само да вадиш из торбе; имаш пријатеља који пати, који не знам ти шта, који је тужан: «Што си тужан? Што си тужан?» И тешиш га. И не остављаш га уопште. И значи да си учинио милостињу према њему. И дајеш му корисну реч: «Остави, море, што је умро отац, остави, мили, јер зна Бог. Немој се исцрпљивати. Хајде да будемо спокојни, хајде да га помињемо, да му помогнемо тамо (јер можемо да му помогнемо, сходно свом живљењу)».
И пошто сте ми искали корисно слово, испричаћу вам причицу. Неки ученик је био љут што га његов отац, који је био на самртничкој постељи, није благословио, да би се и он спасао. Речи благослова који беху примила сва остала браћа биле су ове: «Спашавај се!» И рекли су оцу: «Гле, ученику ниси рекао корисно слово». – «Позовите га овамо». И онда му је отац рекао као што вам и ја сада казујем: «Спашавајте се! Спашавајте се!»

[JESSY]

[JESSY]