Starac Arsenije svetac u logoru

[Тавита]

postoji  i drugi dio..sastavljen na osnovu sjecanja na oca Arsenija... njega cu dodati jednom dugom prilikom...mnogi su uz ovoga oca otisli u svet sa cvrstom verom u Boga, sa svescu o tome sta znaci biti verujuci covek ...

Neka nam djela starih otaca budu ona djela iz kojih cemo uciti,

a svima nama je potrebno jedno,Hristos.. jer to je JEDNO koje ima sve!!

p.s Dok prebirate po napisanom o ocu Arseniju, ne moze da Vam promakne izuzetna i sveta ljubav koju je on imao prema Majci Bozjoj, kojoj se vazda molio za nas gresne.

Presveta Bogorodice, moli Boga za nas!

Grlim vas u Hristu

Tavita  

[Никола Поповић]

Како је мени ова књига била потресна. Не само због тако тешког живота који је овај свети Старац имао у логору, већ све те животне приче са којима се сусретао. Можда ми је најпотреснији био крај, када у једном тренутку он по повратку из логора и година живота код жене која га је са радошћу примила под свој кров говори или више чак јадикује како је живот огрубео његову најмилију духовну децу. Како су их проблеми и борба променили, како су тиме изгубили много љубави, некако осетила се његова патња кроз те речи...

 

Свети Арсеније је био посебан, можда бих га упоредио са нашим оцем Тадејом по карактеру и благости коју је делио. Мислим да је њима свима највећи узор (поред самог Бога јасно) био свети баћушка Серафим Саровски. 

[JESSY]

nedavno sam procitala knjigu....sjajna je....prisutna je samo ljubav i neizreciva vera u Gospoda.....mnogo pomaze u jacanju vere.... facenew22222222

[JESSY]

postoji i drugi dio..sastavljen na osnovu sjecanja na oca Arsenija

 

 

БЕЛЕШКЕ ЖЕНЕ ПО ИМЕНУ ТАТЈАНА

 

Соба коју је Надежда Петровна дала оцу Арсенију била је веома пространа. Прозори су се отварали према дворишту, где су расле јабуке и трешње. Суседни врт се није видео с прозора, само се мали његов део назирао кроз оголеле делове жбунова.

Рано ујутру тамно-црвени петао би узлетео на ограду и почео одважно да кукуриче. Отац Арсеније би тада устајао на јутарњу молитву. Затим би поново легао у кревет, до седам сати када би почињао да служи. Служба је трајала до девет. Ако би се неко од његове духовне деце затекао у кући и они би се у то време молили са њим. Понекад би им се придруживала и Надежда Петровна. После службе, разговарао би са онима који су му дошли у посету, или би писао писма, а понекад би их диктирао, кад се не би добро осећао. Много је читао, нарочито о уметности и писао је чланке.

Много људи га је посећивало.

Вера Даниловна је била један од редовних посетилаца. Висока, беле косе и озбиљна, деловала је недостижно, но уствари је била веома блага. Она је била можда најближи пријатељ оцу Арсенију и једна од првих његових духовних чада. По занимању је била лекар и скоро сви смо били њени пацијенти. Оцу Арсенију су долазиле још две лекарке, Људмила и Јулија, које су биле приближно истих година.

Оцу Арсенију је долазила и једна веома лепа жена по имену Ирина, такође лекарка. Имала је око 45 - 50 година. Долазила је с мужем и децом. И она се старала о здрављу оца Арсенија и понекад би успела да га наговори да проведе неколико дана на клиници у Москви. Отац Арсеније би се увек противио одласку у болницу, али притисак на њега је био велики и морао је да попусти. У тим приликама Надежда Петровна би му спаковала ствари и заједно са лекарком "изгурала" оца Арсенија из куће. Отац Арсеније би увек говорио: "Ја сам потпуно здрав, ви само умишљате..."

Ирина је била изузетна особа: блага и необично добра. Нико за њу не би рекао да је чувена докторка, професор на универзитетској катедри. Није ми позната њена прича, међутим, било је јасно да је отац Арсеније веома цени.

Сећам се и посета инжењера Сазикова, згодног и лепо одевеног, који је напросто обожавао оца Арсенија. Волео је да шета по врту са њим и да разговара. Сазиков беше духовит, паметан и наизглед ведар; ипак, у његовим смеђим очима крила се туга. Често је долазио. За време једне посете разговарао је са мном. Испричао ми је тада да је провео неколико година у логору са оцем Арсенијем као криминалац, окорели крадљивац.

То ме је веома изненадило и ја рекох: "Ви се вероватно шалите", но Сазиков ми сасвим озбиљно одговори: "Не шалим се. Ја сам бивши криминалац. Отац Арсеније ме је извео из света криминала." Сазиков је изгледао потпуно везан за своју веру и свој посао. О њему ништа друго нисам знала. Отац Арсеније нас је научио да никада никога не испитујемо. Четири године после првог сусрета, случајно сам срела Сазикова у Москви и од тада је он радо виђен гост у нашој породици и у нашем дому. Приликом првог сусрета је мени и мом супругу испричао своју животну причу.

Сећам се још једног посетиоца, човека седе косе и снажног лица. Имао је војнички став и проницљив поглед. Отишао је право к оцу Арсенију, а све нас који смо били окупљени код Надежде Петровне без речи поздравио.

Отац Арсеније је примао свакога срдачно и са радошћу, но овог човека је поздравио са посебном топлином и усрдношћу. Нисмо знали ко је он, и наравно - нисмо ни питали.

Једног дана отац Арсеније ме позва себи и рече: "Ово је Иван Александрович Абросимов. Упознајте се. Када умрем, немојте га оставити самог."

Почех одмах да се противим овим речима, но отац Арсеније још једном јасно и разговетно понови: "Немојте га оставити! Иване Александровичу, будите пријатељ са Татјаном, будите јој добар пријатељ. Када ја одем, нађите другог свештеника."

Тако смо се упознали са Иваном Александровичем.

 

Код оца Арсенија је често долазио Аљоша, студент из логора. Не морам о њему посебно да причам. Ми га сада знамо као оца Алексеја који служи и ради у парохији у којој је некада служио отац Арсеније.

Ипак, не могу да одолим, а да не напишем нешто и о њему, нашем оцу Алексеју.

Док је отац Арсеније још био жив, весели, пријатни, плавооки Аљоша био је његов ослонац и нада. Аљоша је био благ и доброг срца, увек осетљив на страдања других. Био је са свима љубазан; добро је познавао службе и увек се веома усрдно молио. Ко би могао да помисли да ће једног дана Алексеј постати духовни отац многима од нас?

Сећам се како су се Сазиков и Абросимов срели код оца Арсенија; сећам се и како су се њих двојица срели са Алексејем. Поздравили су се на онај посебан начин који је могућ само када међу људима постоје дубоке везе, много дубље од обичног пријатељства; нисам сигурна да тако изгледа сусрет чак и међу рођеном браћом која љубе један другог. Сазиков и Абросимов су много волели Алексејевог синчића, Пећу, кога су засипали играчкама и другим поклонима.

Код оца Арсенија су долазили земљорадници, писци, песници, машинбравари. Долазиле су старе, образоване жене, а једном и неки стари научник са женом из Лењинграда. Долазио би понекад и стари, болесни владика Јона, који је био у пензији, но врло бистрог ума и памћења. Одлично је познавао службе, а његова специјалност је била Историја цркве.

Долазило је много људи и немогуће је писати о сваком понаособ, али не смем да заборавим Надежду Петровну која је многима од нас помогла, избављала нас из разних неприлика и водила рачуна о нама у време када је отац Арсеније био у логору.

Карактер Надежде Петровне био је плах и ватрен и она је увек била у послу. Једном сам је посматрала док је разговарала са једном од духовних кћери оца Арсенија. Не сећам се о чему су разговарале, али добро памтим руке Надежде Петровне. Час би савила своју кошчату руку у песницу, час би лупкала прстима по наслону од фотеље; затим би исцртавала измишљене кругове по столу, играла се са ивицом столњака - било је очигледно да су нерви и мишићи на њеној руци у директној вези са њеним мислима. Као да је покушавала покретима руке да слушаоцу објасни шта хоће да каже и да га убеди у нешто важно. Када је разговор достигао врхунац, њене руке су преносиле снагу њених мисли, ватреност душе. Нисам чула њене речи, али сам разумела о чему се разговор води и колико је то за њу важно. Понекад би подигла руке к небу: ово је обично значило да је њен саговорник не разуме, затим би јој се руке постепено смиривале, да би на крају починуле на наслону фотеље, што је, опет, значило да је Надежда Петровна успела да убеди свог сабеседника.

Људи су долазили и одлазили, писали писма и добијали одговоре. По одласку, са собом би понели мир, веру, наду у нешто боље и делић душе самог оца Арсенија. Често сам примећивала да је и отац Арсеније добијао понешто од сваког посетиоца и да је с нестрпљењем свакога очекивао да поново дође.

"Сваки човек на кога наиђеш обогаћује те, доноси ти мало светлости и радости. Чак и ако ти донесе само свој бол, открићеш у свему вољу Божју. Када видиш да се тај човек помирио са својим болом, и ти се радујеш заједно с њим. Ипак, нека од мојих духовних чада ми обнављају снагу сваки пут када дођу. Они су моја светлост и моја радост!"

Често сам се молила заједно са оцем Арсенијем. Стајали бисмо у полумрачној соби. Пред иконама на зиду би треперела кандила. Отац Арсеније би служио. Читао је молитве веома разговетно, тако да је свака реч била разумљива. Био је потпуно погружен у молитву, а ја, тек сишла с воза, још увек осећајући у себи вреву спољњег света, полако сам му се прикључивала, заборављајући на све око себе. Видела сам само иконе на зидовима и чула речи молитве. Негде дубоко у мени засијала би светлост заједничког учешћа у великој тајни служења Богу.

Отац Арсеније би коленопреклоно читао свештеничке молитве. Мир и тишина уселили би се у душу онога који се молио заједно са њим и који би и сам почео да моли Господа да му се смилује, да му дарује опроштај грехова и да услиши његове прозбе. За онога који се молио са оцем Арсенијем соба би престала да постоји, нашао би се у сред цркве, међу кандилима и светим ликовима Казањске и Владимирске Мајке Божје које благим погледима милују верника - покајника, док га отац Арсеније води у топлој и светлоносној молитви. За све нас је заједничка молитва са оцем Арсенијем представљала велику радост.

 

Ова сећања су забележена руком Т.П. која је упознала оца Арсенија 1959. године и која каже да нема довољно речи којима би исказала све што би хтела о оцу Арсенију.

[JESSY]

СМРЗАВАМ СЕ!

 

Пјотр Андрејевич? Наравно да га се сећам - памтићу га докле год сам жив. Срели смо се, ако могу тако да кажем, у пролазу. Тога дана смо напустили логор рано ујутру. Напољу је било 30о С испод нуле са ветром, а ми смо на себи имали само постављене памучне јакне. Требало је да препешачимо свега десетак километара за неких четири до пет сати, будући да смо морали да носимо и торбе са намирницама и опремом. Није прошло много времена, а мраз ми се увукао у кости. Кроз два сата био сам већ промрзао. Погледао сам око себе и видео да сви мрзну, чак и стражари, мада су били обучени у топле капуте. Полицијски пси који су нас пратили били су прекривени ињем. Покушали смо да ходамо брже не бисмо ли се загрејали, међутим осетио сам да су ми прсти на ногама и рукама потпуно промрзли, одрвенели. Када бисмо посустали, стражари би одмах почели да вичу на нас: "Брже! Брже или ћете се смрзнути!" Почео сам да посрћем, јер ме ноге више нису слушале. Одједном сам осетио да ме неко придржава за мишицу. Погледам, кад оно поред мене неки старац, што ме је веома изненадило. Зашто ли се он брине око мене? Замало што нисам пао. Старац ме држи за руку тако чврсто да не могу да паднем и говори ми: "Не очајавај. Само брже ходај, тако ће ти бити топлије. Тако ћемо брже стићи тамо куда идемо, с Божјом помоћи." Наставио сам да ходам, но после пола километра осетих да губим свест. Нисам видео пут пред собом, оклизнуо сам се и пао. Покушао сам да устанем, али руке и ноге као да више нису биле моје. Освестио сам се од пада и схватио да ми је дошао крај. Смрзнућу се од зиме и умрети. Видео сам ноге осталих затвореника како ме обилазе. Старац је стао поред мене. Знам шта је следеће: када ме мимоиђе и последњи заробљеник у колони, прићи ће ми стражари и ударати ме ногама. Ако не будем могао да устанем, пуцаће у мене, а у извештају који ће поднети логорским властима написаће да су били принуђени да ме убију јер сам покушао бекство.

Не знам због чега, али старац и даље стоји поред мене. Прилази стражар и шутира ме у стомак. "Диж" се!" дере се. Свестан сам свега, али не могу ни да се померим. Чујем старца како говори стражару: "Помозите му, друже. Смрзнуће се."

Прилази други стражар и пита свог команданта: "Друже команданте! Можда да му дам мало алкохола? Имам код себе пљоску..."

Командант наређује да се иде напред и остаје поред мене. Старац их опет замоли да ми помогну. Чему, кад сам већ у полусмрзнутом стању, било би им много лакше да ме једноставно стрељају. Један логораш мање или више, кога је брига за мене? Није ми јасно како, али старац није нимало уплашен. Ја сам пао, али он је иступио из колоне. Неће ни он избећи стрељање. Командант нешто говори стражару који скида аутоматску пушку с рамена. Готово је. Сад ће да нас убију. Стражар нам прилази, додаје пушку команданту и обраћа се старцу. "Хајде деда, хајде да га подигнемо." Подижу ме. Стражар вади из џепа пљоску и приноси ми је устима. Алкохол ми се слива низ грло. Врло брзо осетих како ми унутрашњост тела гори. Попио сам неколико гутљаја. Стражар и старац почеше да ме добацују један другом да би ми прорадио крвоток. То ме је грејало споља, а алкохол ме је грејао изнутра. Намерно су ме бацили на земљу и терали ме да устанем. Руке су почеле да ме пеку, осећао сам као да ми прсти на ногама горе, што је било веома болно. Живнуо сам. "Хвала", рекох стражару.

"Немој мени да се захваљујеш, него овом овде деди, што се усудио да остане поред тебе." Затим се обрати старцу: "Како си смео да иступиш из колоне, кад знаш за правило: два корака у страну - смрт на лицу места?"

Старац се поклони и рече: "А зашто бих се бојао? Сваки човек има душу. Знао сам да ћете помоћи. Бог никада не оставља човека који страда!"

Стигли смо колону. Људи су били запањени што смо још живи. Никад им нисам испричао како сам преживео.

Тај старац је био отац Арсеније. Тако смо се упознали. У почетку сам га знао само као Пјотра Андрејевича, тек касније сам сазнао да је свештеник. Отац Арсеније је ушао у мој живот уносећи нешто велико: велику радост, светлост, доброту и то до те мере, да сам се од тог доба сасвим променио. Сећајући се овог догађаја, и сада често помислим: "Отац Арсеније је био у праву - многи људи имају семе доброте у себи, само што је оно понекад скривено. Наше је да проналазимо добро у људима, као што је отац Арсеније осетио доброту код стражара и команданта."

Кад сам боравио у Калушкој области 1963., случајно наиђох на командира који ми је ономад спасао живот. Постао је цивил и радио у фабрици као механичар. Пришао сам му и рекао: "Добро јутро, друже команданте." Није ме препознао, но када сам га подсетио на онај догађај, обрадовао се. Поразговарали смо о прошлим временима и он рече: "Да, била су то мучна времена. Тешко ми је и данас кад се сетим..."

Упитах га: Како то да нас тада нисте убили? И да ми је онај стражар дао алкохола да се загрејем?"

"И ми смо људи", одговорио је. "И још нешто: збунио нас је онај старац. Знао је да се због таквог преступа губи глава, али се није бојао да вам помогне. Рећи ћу вам истину: ми стражари смо често спомињали тог старца. Био је некако посебан, срдачан, топао... Кажу да је био свештеник. Где ли је сада?"

Рекох му да је отац Арсеније још жив. Разговарали смо дуго, бивши командант и ја. Свратили смо у кафану и попили по вотку, настављајући причу о прошлости. Са оцем Арсенијем сам био у вези све док се није упокојио. Сачувао сам сва његова писма. Просто морам још једном да поновим: био је то изузетан човек.

 

Написао агроном, председник једног колхоза у калушкој области.

[JESSY]

ПИСМО

 

Дали су ми писмо које је требало да однесем оцу Арсенију. На путу сам га изгубила. Када? Како? Ни сама не знам. Открила сам да нема писма тек када сам дошла код њега.

Било ми је веома криво, осећала сам се ужасно. Одмах сам му рекла да сам изгубила писмо које било њему намењено. Знала сам да је особи која му је писала било веома стало да одговор добије што пре и да се радило о нечему веома важном. Но нисам имала ни приближну идеју о чему се радило и шта је писало у том писму.

Када ме је саслушао, отац Арсеније рече: "И то је воља Божја!"

Следећег јутра, када сам одлазила, благословио ме је, дао ми је писмо и рекао: "Немојте и ово да изгубите!"

Отишла сам и чим сам стигла кући, отрчала сам до М. Пре него што сам јој дала писмо, рекох јој да сам изгубила њено. М. се сневесели и поче чак и да плаче. Но када је прочитала писмо оца Арсенија она поново заплака, али овај пут од радости. Стално је понављала: "Господе, каква радост! Отац Арсеније ми је послао одговор на оно што сам га питала у свом писму! Све ми је написао! Зашто си се шалила са мном и рекла ми да му ниси предала моје писмо?"

А ја помислих у себи: "Како је ово могуће?"

[JESSY]

ПОМЕН

 

У рано јутро 21. марта, отац Арсеније је служио литургију. У суботу је код њега дошло троје људи, а вечерњим возом још четворо.

Причестио је све нас који смо се исповедили, прочитао отпуст, а затим нам рекао да можемо, ако желимо да попијемо чај са Надеждом Петровном. Објаснио нам је да мора да одслужи помен и да ће нам се придружити за сат времена.

Нико од нас није изашао из његове собе. Отац Арсеније поче да служи помен за новопредстављеног слугу Божјег Кирила. Плакао је док је служио. Помен је био молитвени вапај његове душе, усрдна молитва за спас душе неког ко му је био веома драг. Изгледало је као да је потпуно сам у соби, није нас примећивао. За њега је постојала само безгранична молитва за милост и опроштај грехова новопредстављеног Кирила. Нико од нас није знао о коме се ради, али смо схватили да је тај Кирил свакако веома близак пријатељ оца Арсенија.

По одслуженој заупокојној служби, отац Арсеније скиде одежде и седе да попије чај са нама. Био је веома тужан. Никоме није било до приче, попили смо чај у тишини. И отац Арсеније је ћутао. Затим је отишао у своју собу да се одмори, а ми смо остали за столом.

Око три сата поподне стигао је телеграм на име оца Арсенија. У њему је писало: "Дана 21. марта у седам часова ујутру умро је мој отац Кирил од срчаног напада. Потпис - син Игор."

Телеграм је дошао из Јарослава.

Тек тада смо знали да се ради о Кирилу Сергејевичу, добром и побожном човеку кога је отац Арсеније познавао још из логора.

Сви смо се погледали и помислили исто: колика је прозорљивост оца Арсенија! Знао је за смрт свог духовног сина пре него што је вест стигла до њега.

Велика је сила Твоја, Боже, у изабранима Твојима!

[JESSY]

НЕКОЛИКО СЕТНИХ МИСЛИ

 

За време двадесетих, тридесетих, па и четрдесетих година, били смо млади, пуни енергије, отворени и искрени. Горели смо од жеље да једни другима помажемо. У почетку је са нама био отац Арсеније, водио нас је и поучавао, чак и када је био у изгнанству. Пошто су нам затворили цркву, били смо принуђени да се окупљамо по кућама и да тамо служимо. Наше мало братство је живело и радило у тајности.

Многи од нас су хапшени, неки су слани у изгнанство, а неки у један од злогласних совјетских логора. Неки су, због страха да се и њима нешто слично не деси, напустили наше братство.

Затим је дошао рат и све нас раздвојио: услед глади, збегова и мобилизације расули смо се по целој Русији. О оцу Арсенију ништа нисмо знали. Неки су чули да је умро од глади у логору, неки да је стрељан. Чак и у то тешко време нас неколико духовних чада оца Арсенија покушавали смо да се држимо заједно.

По завршетку рата, сви смо се поново нашли у Москви. Састајали смо се, молили се заједно, покушавали да једни другима помажемо као некад, трудили се да читамо, да се образујемо и да негујемо болесне међу нама, али то је све некако тешко ишло.

Духовна деца оца Арсенија који су после рата постали свештеници отишли су из Москве, те је и контакт са њима био веома отежан.

При крају четрдесетих схватили смо, наједанпут, да смо остарили, да смо изгубили духовну снагу. Постали смо безосећајни, неосетљиви, нетрпељиви. И даље смо говорили како је важно волети и помагати ближње, но ми смо заправо желели да нама други помогну. Променили смо се.

Свако од нас је имао своју породицу, посао, проблеме, болести, децу, и све су те овосветске бриге умногоме разводниле и ослабиле нашу веру и наше добре намере. Није било никога ко би могао да нас упућује и да нас исправља.

Једна мала група састајала се око оне духовне деце оца Арсенија која су била најјача у вери, а други су нас напустили, верујући да им је боље и безбедније да посећују отворене, "званичне" цркве. Виђали смо се само ретко, о великим црквеним празницима и сахранама. Тада смо разговарали о здрављу и размењивали новости: ко се оженио, ко је умро, ко је добио дете или унуче, а коме је додељен стан. Разговори о вери и занимљиве теолошке расправе припадале су прошлости.

Светлост је утихнула, наш духовни живот се скоро угасио. "Ударићу пастира и овце ће се разбећи..." (Зах. 13:7)

А онда смо, изненада, сазнали да је отац Арсеније жив и да је пуштен из логора. Било је то 1958. Наш први сусрет са њим, наши разговори и исповести били су за све нас догађај несравњене радости. Сви смо хрлили у кућицу у којој се настанио после изласка из логора, сви смо журили да се поново нађемо под његовим родитељским старањем. Заправо, скоро сви: један мали број наше браће и сестара је услед страха и равнодушности отишао од нас. Били смо огорчени због неблагодарности, због окамењености срца и заборава неких људи. Отац Арсеније је много пропатио због нас.

Прошла је година и број посетилаца у маленој кући у далеком градићу је растао. Нисмо га посећивали само ми, већ и пријатељи које је отац Арсеније стекао током дугогодишњег заробљеништва у логору. Повратак оца Арсенија је за нас значио повратак у живот. Одједном смо добили неку нову снагу и успели да отресемо са себе прљавштину овосветског живота и да се поново приближимо Цркви. Као и раније, припадали смо различитим московским црквама, али смо своје душе односили на лечење оцу Арсенију и остављали код њега све своје бриге, сумње, бол и огорченост. Доносили смо му своје грехе, а за узврат добијали духовни савет, поуку и утеху. То нам је помогло да се одржимо у вери.

Никада нећу заборавити речи оца Арсенија: "У свету идите само стазом Божјих заповести. Будите милостиви једни према другима, у мислима и делима уподобљавајте се монасима, мада пловите бурним морем живота у свету. Тада ће Божја милост увек бити са вама." Рекао нам је још и ово: "Молитва Мајци Божјој је једна од најмоћнијих и најважнијих молитви. Свакога дана проверавајте своје поступке и дајте одговор за њих пред собом и пред Господом."

Мада је отац Арсеније био са нама и многима од нас дао нови живот, ипак смо се променили. Нисмо више били млади, живот нас је уморио и сломио. Чинило ми се као да сада у молитвама више тражимо од Бога него што Га прослављамо. Некада није било тако.

Питала сам оца Арсенија једном: због чега нам се ово дешава? Одговорио ми је, помало сетно: "На неки начин то је природно. Људи су кроз свашта прошли, многе су тешкоће преживели. Све је учињено да се из душа људи искорени вера. Услови су били такви да је било неопходно све своје снаге усмерити на преживљавање, на превазилажење препрека. Погледај само какав је данас живот: радио, телевизија, часописи, новине, биоскопи, и позоришта: све то ствара један стандардни начин мишљења, исти за све и чини да човек не може ни тренутак да остане сам са својим мислима, да осети Божје присуство.

"Брзина живота данас, стални притисак, све то чини да данас људи мисле на начин који им неко други прописује. Човек никада није сам, чак и када оде у бању или одмаралиште, јер и тамо постоји одређени ритам и програм који се мора поштовати, и тамо неко други одлучује уместо њега. Људима се говори и даје оно што неко други мисли да им је потребно. Људи живе заједно, но отуђени један од другога услед свакодневне борбе за преживљавање.

"Све ово је имало утицаја и на вернике, приближило их "норми", учинило да постану равнодушни. Прописани начин мишљења спутава рађање вере код човека и одржавање исте те вере код верујућих. Но, не заборави: Црква Христова ће у свим, па и у овим условима живети, она ће живети вечно. Чувајте веру, борите се да задржите исправно мишљење о свему, више се молите, читајте Свето Писмо и Бог ће вас сачувати. Неће допустити да изгубите јасноћу мисли, нити дозволити да се претопите у безличну масу хладних људи који мисле онако како им је прописано.

[JESSY]

“NECU TE OSTAVITI”

 

Jednom, za vreme jednog od mnogobrojnih razgovora sa ocem Arsenijem, Sazikov rece: “Oce Arsenije, vidim da izgovaras molitve napamet, posto nemas crkvenih knjiga. A mi smo culi da mozemo da ti nabavimo neke knjige. Sivi je nesto napomenuo svojim ljudima, a oni mu rekose da je to izvodljivo.”

“Za ima Boga, molim vas da ne uzimate nicije knjige – greh bi bio na moju dusu.”

“Naravno da necemo, oce Arsenije, zar mislis da bismo mi to ucinili? Sve cemo urediti tako da niko ne strada. Postoji mesto gde logorski sluzbenici drze sve stvari koje se oduzimaju cim neko novi stigne u logor. Culi smo, iz pouzdanih izvora, da tamo ima i knjiga, koje tamo leze vec dugo. Momci su odlucili da “dignu” ceo sanduk sa knjigama, a ja sam im rekao da uzmu i verske knjige, cak sam im rekao i koje.”

Ovo je veoma zabrinulo oca Arsenija. Kako to da prihvati? Tu noc je probdeo u molitvi, a pred jutro ga uhvati lagan san. On vide tada kako u baraku ulazi neki stari monah koji ga blagoslovi i rece mu: “Ne boj se, Arsenije! Uzmi sta ti treba, i moli se Svetom Mitropolitu Alekseju Moskovskom!” Osenivsi ga ponovo znakom krsta, monah izadje, lagano i dostojanstveno.

Drugog dana u baraki nasta velika guzva. Poce opsti pretres, a neki zatvorenici su odmah poslani u specijalni sektor na ispitivanje. Vlasti su otkrile da su kriminalci ukrali sanduk sa konfiskovanim stvarima.

Posle deset dana, Sazikov dade ocu Arseniju dve knjizice: Sveto Jevandjelje i Trebnik. Otac Arsenije ih primi sa strahom Bozjim, ode do svoje postelje, otvori knjigu Jevandjelja i zadrhta pred neshvativom miloscu Bozjom: sa unutrasnje strane poveza nalazio se mali komad svile, povrsine ne vece od 5 kvadratnih santimetara; materijal bese star i vec pozuteo. Ispod komada svile stajao je natpis: “Antimins[1]*, mosti Sv. Alekseja, Mitropolita Moskovskog, 1883.” Pored ovoga, u povez bese urezana srebrna ikonica, velicine novcica od dvadeset kopejki. Otac Arsenije nacini zemni poklon pred ovom svetinjom i zablagodari Bogu: “Gospode, Tvojom miloscu sam jos ziv, velika su dela Tvoja”, i zaplaka od radosti.

“Oce Arsenije, svaki put kad zavrsis molitvu uz pomoc ovih knjiga, daj ih meni ili Sivome. Kod nas ih niko nece naci, ali ako bude pretresa, kod tebe ce ih odmah otkriti, i oduzece ti ih. Ne brini, necemo nista oskrnaviti, samo cemo ih cuvati na bezbednom.”

Posle ovoga, nastade vreme velike radosti za oca Arsenija. Obavljao je svoje poslove, a uvece bi uz drhtavu svetlost svece citao Jevandjelje i sluzio redovne sluzbe. Kada je bilo vreme za ustajanje, vracao bi knjige Sazikovu.

Proslo je dva meseca, pretresi su se proredili. Otac Arsenije bi ponekad zadrzavao Jevandjelje kod sebe i preko dana, no tada bi ga uvek skrivao iza jedne daske na zidu, kako mu je savetovao Sazikov. Cinilo mu se da je to mesto bezbedno, cak i prilikom nocnih i dnevnih pretresa. Jednom, kada je zavrsio svoj posao u baraki, dok se drugi zatvorenici jos nisu vratili, on izvadi jevandjelje iz skrovista i poce da cita. Odjednom se uz tresak otvorise vrata i u baraku banuse narednik, tri vojnika i nadzornik zvani “Pravedni.” Otac Arsenije u prvom trenutku nije mogao da se snadje, no onda sakri Jevandjelje u unutrasnji dzep fatirane pamucne kosulje koju je nosio na sebi i poce da se moli Bogu u sebi.

Vojnici ispreturase celu baraku. Sa poda povadise sve rasklimane daske. Poskidase i daske sa zidova, a zatim naredise zaverenicima da svako istrese sadrzaj svoje torbe na pod. Dodjose i do oca Arsenija. Narednik iz specijalnog odelenja naredi Pravednom: “Pretrazi popa, nadzornice!” i nastavi dalje sa vojnicima da vrsi pretres.

Pravedni stade da pretresa oca Arsenija i, naravno, odmah napipa Jevandjelje. Ruka mu se malo zadrza na njemu, zatim ga izvuce i neprimetno stavi u svoj dzep, a onda nastavi sa pretresom. Kad je zavrsio, rece naredniku:

“Nema nista.”

“Prebrzo si ga pretresao! Skidaj se, pope! Sad ces da vidis sta je pretres!”

Otac Arsenije svuce sve sa sebe i vojnici stadose da pregledaju njegovu odecu, da proveravaju savove. Najzad pobacase na pod sve sto se nalazilo po dzepovima. Naravno, nista nisu nasli. Narednik je bio veoma ljut. Opsova oca Arsenija i ode.

Otac Arsenije se obuce. Sve vreme se molio u sebi i plakao radi ove neocekivane milosti koju mu je Bog pokazao. Pokupi svoje stvari sa poda i zakrpi savove koje su vojnici pocepali, a zatim se dade na posao ciscenja barake nakon pretresa.

Kroz otprilike sat i po, Pravedni udje u baraku i upita oca Arsenija: “Ima li koga ovde?”

“Svi su na poslu”, odgovori otac Arsenije.

Pravedni pogleda unaokolo, zaviri ispod kreveta, a zatim brzo vrati knjigu ocu Arseniju i rece: “Ovo je jedna od ukradenih knjiga, zar ne?”

Otac Arsenije je cutao.

“Odgovori mi. Odakle ti knjiga?”

“To je jedna od knjiga koje su nestale”, rece otac Arsenije.

“Jesi li lud? Razmisli malo! Ako drzis kod sebe Jevandjelje, moras ga sakriti! Da ga je narednik pronasao, ubio bi te od batina.” Zatim nastavi, sapatom: “Oprostite mi, oce! Tesko je ovde, u logoru. Nije tesko samo vama zatvorenicima, nego i nama, nama kojima je preostala jos poneka mrvica savesti. Znam, oce Arsenije, sve znam. Znam koliko je zivot ovde tezak za sve vas. Ali molim vas da se setite da smo i mi primorani da radimo ovde, u ovom krugu pakla, i to ne zato sto smo kukavice ili slabici. Pomoci cu vam, pokusacu cak i da vas posaljem nekuda gde ce vam zivot biti malo podnosljiviji, ali za sve to treba vremena. Sve sto budem radio, moracu da radim u najvecoj tajnosti, a pred drugima cu morati da budem narocito grub. Moracete da me izvinete… Oprostite!”

Rekavsi ovo, Pravedni ode, ne osvrcuci se za sobom.

Otac Arsenije je gledao za nadzornikom i osetio stid zbog svog nepoverenja u Bozju milost, u Njegove nesaznative puteve. Ponovo uvide kako je ljudska dusa bogata i puna, kako je u svakoj dusi moguce pronaci iskricu Bozje ljubavi. Stade da se moli: “Pomiluj me, Boze, po neizrecivoj ljubavi Tvojoj i po velikoj milosti Tvojoj. Gospode, Boze moj, veliki si i preproslavljen u delima Tvojim. Evo pomagaca o kojima mi je govorila Presveta Tvoja Mati. Zar sam ikada mogao da pomislim da je ovaj nadzornik od Tebe poslat radi pomoci meni bednome? Zar sam mogao…?”

Otac Arsenije se seti da je nadzornikovo ime Andrej i stade da se moli za njega, i dok se molio, citav Andrejev zivot se otvorio pred njim i on uvide da je to dobar i velikodusan covek.

[JESSY]

TEZAK PUT

 

Prozorljivost oca Arsenija je zaprepascivala mnoge koji su k njemu dolazili, a neke je cak i plasila, no on sam nije mogao to da razume, niti je smatrao da mu je Bog podario neko posebno poznavanje ljudske duse. Ja sam vazda provodio vreme kraj oca Arsenija i uvideo da on iskreno veruje da je razumevanje ljudske duse svojstveno svakom svesteniku. Bio je ubedjen da ne poseduje nikakvu narocitu sposobnost citanja misli, vec da samo dobro razume ljude koji sami hoce da svoje misli podele s njim i da mu ih prenesu. Imao je ogroman i neverovatan uticaj na ljude koji bi mu dolazili. Oni koji su mu cesto dolazili i znali kako on zivi bili su zadivljeni dubinom i snagom njegove Bogom dane prozorljivosti. Avsenkov mi je ispricao dva dogadjaja koja ga behu duboko potresla, kojima je bio svedok kada je, pod uticajem oca Arsenija, poceo da veruje u Boga.

Jedne veceri, nesto pre poslednje prozivke, doveli su vecu grupu novih zatvorenika u logor. Administracija logora stade da ih razvrstava po barakama, prema broju praznih lezajeva.

“U nasu baraku su tada poslali oko dvadeset petoro”, secao se Avsenkov. “Videlo se da su dugo pesacili. Ugurali su ih u baraku. Licili su vise na seni nego na ljude. Jedva su stajali na nogama, a zivot im se polako gasio. Napolju je bilo ledeno, hrane im nisu davali dva dana. Tri noci nisu spavali.

“Medju njima je bilo najvise intelektualaca, “narodnih neprijatelja”, inzenjera, agronoma i lekara, ali i nekoliko kriminalaca.

“Doveli su ih pre prozivke, posto su nam vec bili podelili vecernji obrok sastavljen od hleba i retke supe. Sluzbenici koji su radili u logorskoj administraciji su vec bili otisli ili su zavrsavali posao.

“Strazari su najpre pomislili da bi novima trebalo dati nesto da pojedu, da bi potom zakljucili da je tako nesto suvise komplikovano. “Morali bismo ponovi da lozimo vatru”, gundjali su. “Da grejemo supu, otkljucamo skladiste, narezemo hleba, pa onda jos i da pisemo izvestaj koliko je cega potroseno…”

“To je zaista bio komplikovan posao. Dogovoreno je da novi zatvorenici mogu da pricekaju do sutra – ima vremena. Komandant logora cak izjavi: “Na kraju krajeva, nisu oni gosti pa da ih dvorimo, nego neprijatelji naroda. Nista im nece biti.” Tako su, dakle odlucili. Naravno, znali su da ce mnogi od njih umreti jos te noci, a da ce u izvestajima morati da slazu kako su ti ljudi umirali u rasponu od nekoliko dana, da ne bi bili okrivljeni za smrt velikog boja zatvorenika odmah po dolasku. U tom slucaju, odgovornost za njihovu smrt snosio bi logor.

“I tako, novi osudjenici dodjose u nasu baraku. Kao sto je poznato, novajlije nisu nigde dobrodosle. To pocinje vec u skoli, zadirkivanjem novih ucenika u razredu, zatim na poslu, gde se radnici podsmevaju pripravnicima i prave im neprijatnosti, a u logorima je to narocito izrazeno. Tako da smo ih i mi samo pogledali – novodosli zatvorenici nisu ni licili na ljude, nego na nekakve ostatke ljudskih bica; nisu bili u stanju ni da stoje. Nije nam bilo jasno kako su uopste mogli da dodju do logora. Stajali su naslonjeni na zidove, ili su se pridrzavali za krevete.

“Zatvorenik zaduzen za red u nasoj baraci im rece: “Idite, lezite na prazne krevete.” Svi smo znali da su jedini slobodni lezajevi oni koji se nalaze najdalje od peci. Tamo je bilo veoma hladno i nije bilo nacina da se novopridosli tamo zagreju.

“Stariji stanovnici barake su se vec spremali za pocinak. Neki su vec bili legli, dok su drugi i dalje igrali karte. Kriminalci su odmah odmerili novodosle, a kad su videli da od njih nema sta da se uzme, zaboravili su na njih.

“Otac Arsenije je lezao i molio se. Kada su novi zatvorenici usli, on ustade i uputi se ka glavnim kriminalcima. Njihova rec je bila zakon za sve kriminalce, kao i za politicke zatvorenike; ako bi se neko oglusio o njihove zapovesti, svasta je moglo da se dogodi.

“Otac Arsenije se obrati tim vodjama kriminalaca, “teskim slucajevima”, kako smo ih nazivali: “Mora se pomoci novima. Promrzli su, gladni i iznemogli. Ako im ne pomognemo sada, mnogi od njih ce zasigurno umreti nocas.”

” “Teski slucajevi” su poznavali oca Arsenija dobro i postovali ga. Posto su sa njime proveli nekoliko godina, voleli su ga na svoj nacin; no ovaj put jedan od kriminalaca pljunu na pod i rece: “Ma nek” crknu. I mi cemo uskoro. Necu da delim svoju hranu ni sa kim. Razumes li, pope?”

“Ostali su cutali. Covek se tesko rastaje od onoga sto je njegovo, pogotovu na ovakvom mestu gde je uobicajeno da se pomaze samo prijateljima. Svi smo gledali u oca Arsenija. Kako ce se ovo zavrsiti? Novodosli su i dalje stajali zbijeni u grupicama i nemo nas posmatrali.

“Otac Arsenije je i dalje mirno gledao kriminalace u oci, zatim se prekrsti i rece: “Dogovoreno je: ustupamo lezajeve blizu peci novima, a mi cemo spavati tamo gde je hladnije. Sta god ko ima od hrane, neka donese ovamo na sto. Zagrejacemo vode – peci su i dalje tople. Hajde, brzo.”

” “Teski slucajevi” ustadose bez reci i pocese da prave novi raspored spavanja u baraci. Vadili su ostatke hrane i stavljali na sto. I ostali ucinise isto. Neki od zlocinaca su pokusali da sakriju hleb, ali ostali su to primetili i zapretili im.

“Mrvu po mrvu, sakupilo se dovoljno hrane da se dvadeset pet novajlija nahrani. Zagrejali smo vodu u limenkama na peci. Otac Arsenije razdeli sakupljenu hranu novim zatvorenicima i oni polegase u svoje postelje. Svi su preziveli, sto nije moglo da se kaze za nesrecnike koji su razmesteni po drugim barakama. Za otprilike cetiri dana, novodosli su se dovoljno povratili, pa su i njih poslali na rad.

“Zaprepastila me je mirnoca i usredsredjenost oca Arsenija kada je izgovorio te reci: “Hajde brzo!” On se tada obracao ljudima koji nisu imali sta da izgube. On im je sasvim mino rekao sta da urade, a oni su ga poslusali – kao da se radilo o naredjenju.

“Cesto sam razmisljao o tome”, secao se Aleksandar Pavlovic Avsenkov. “Otkuda ocu Arseniju snage da tako nesto uradi? Da li je uspevao da dirne u savest ljudi, ili im je naprosto nalagao da, u ime Boga, izvrse ono sto im je ionako bila duznost?” Avsenkov zakljuci da se snaga oca Arsenija sastojala iz toga sto je sve trazio u ime Boga.

[JESSY]

RADOST

 

Strogi rezim je i dalje vladao u logoru. Ljudi su umirali, na njihovo mesto su dolazili drugi, da bi i oni potom umirali. Svako je cekao svoj red. Skoro niko nije doziveo da iz “specijalnog” logora bude pusten na slobodu. Bilo je samo nekoliko slucajeva kada su oslobadjani izuzetno cuveni naucnici ili mocnici Kompartije koji su ranije radili u saveznim organima. Pricalo se da su za tri godine pustena svega desetorica, od kojih je jedan dobio srcani napad i umro kada je cuo vest o svom pomilovanju.

Oca Arsenija su 1952. pozvali u “specijalni” sektor na ispitivanje. Primio ga je prvo narednik, a zatim major. Major ga je radosno pozdravio: “Dobro jutro, Pjotre Andrejevicu, oce Arsenije! Imam za vas dobre vesti: Aleksandar Pavlovic Avsenkov ce biti oslobodjen. Njegovi prijatelji su to uspeli da izdejstvuju s teskom mukom. Sutra cu ga pozvati da mu to saopstim, ali bojim se da ce ga ta vest mnogo potresti. On ima slabo srce; molim vas, pripremite ga pazljivo da primi vest. Ja cu mu to saopstiti pred dezurnim oficirom, pa cu morati da budem grub. Recite mu da ne treba da brine. Ne samo sto ce ga osloboditi, nego ce ga i vratiti na njegov polozaj u Partiji – tako je naredio sam Staljin.

“Medjutim, sto se vas tice, vesti nisu dobre. Vi ste povezani sa crkvom. U vasem dosijeu nalazi se poseban pecat sa naznakom: dozivotna kazna. Voleo bih da mogu da vam pomognem, ali to nije u mojoj moci. Iz ovog logora ljudi kao sto ste vi izlaze samo po nalogu Berije[1]* , ili njemu ravnih. Po pitanju vaseg predmeta ne mogu nista da ucinim. Ako vas oslobodim bez njihovog odobrenja, znajte da ce me smesta prijaviti i strpati u isti ovaj logor. No, ukoliko se bilo sta promeni, ucinicu sve da izdejstvujem slobodu za vas, a pomoci ce i Aleksandar Pavlovic.

“Dobio sam premestaj za Moskvu. “Oprostili” su mi, ako mogu tako da se izrazim, i vratili mi cin generala. Ponovo mi je dodeljen polozaj u Tajnoj sluzbi bezbednosti.

“Voleo sam svoju zemlju i branio je citavog zivota. Za vreme poslednjeg rata radio sam u izvidjackoj jedinici i uspeo da spasem hiljade zivota, a onda sam nekome zasmetao pa su me prijavili Staljinu. Osudjen sam na kaznu streljanjem zbog navodne saradnje sa Nemcima…

“Staljin je naredio da se moj predmet ponovo razmotri, a zatim nalozio da me posalju u ovaj logor. Kad sam dosao ovde, bio sam prestrasen. Nisam mogao da budem ni od kakve pomoci, jer su od samog pocetka budno pratili svaki moj korak. U zivotu nisam pomisljao da postoje stvari koje sam ovde video: kako ljudi unistavaju druge ljude. Nemam vlast da bilo sta promenim. Jednom sam sprecio likvidaciju nevinog coveka. Smesta je u Moskvu poslat izvestaj o tome kako “ometam izvrsenje pravde.” Uzasno! Zbog cega se sve to desava? Nikad necemo znati. Pjotre Andrejevicu, molim vas, recite mi kome bih mogao da pomognem pre nego sto odem. Recite mi, i ja cu se postarati. Samo mi je zao sto nisam u mogucnosti da vama pomognem.”

Otac Arsenije je zamisljeno posmatrao majora. “Hvala vam”, rece. “Hvala vam. Znam da mi vi ne mozete pomoci; kada za to dodje vreme, pomoci ce mi Bog. U medjuvremenu, pomozite Avsenkovu da izadje iz logora, pomozite studentu Alekseju Nikonovu, lekaru Denisovu i bivsem zlocincu Trifonovu. Postarajte se da ih premeste u obican logor – tamo ce im zivot biti laksi, a i lakse ce moci da im pomognu spolja.

Otac Arsenije ne spomenu Sivog. “Sergeje Petrovicu!” rece, gledajuci ga u oci. “Kada stignete u Moskvu, ucinite sve sto mozete da vise ne radite za “sluzbu bezbednosti.” Trazite premestaj, ili cete doziveti slom. Posto ste videli i shvatili sta se ovde dogadja, postali ste drugi covek. Spasite dusu!”

Abrosimov je posmatrao starca. Ni njemu samom nije bilo jasno kakva ce izgledati njegova buducnost, no cinilo mu se da otac Arsenije zna vise o njemu od njega samog. Ponovo ga preplavise secanja iz detinjstva. Da, otac Arsenije je pravi Hriscanin. Nekada davno je citao o takvim ljudima…

Sergeja Petrovica obuze osecanje duboke tuge. On ustade, priblizi se ocu Arseniju i, veoma ganut, rece mu: “Ne znam da li cu vas ikada vise videti, no vi ste na meni ostavili neizbrisiv pecat. Ja sada drugacije posmatram zivot. Verujem vam, verujem Veri Danilovnoj i svojoj supruzi. Sve razumem. Znam da se neprestano molite. Ne zaboravite me, Pjotre Andrejevicu, ne zaboravite me!”

Otac Arsenije ustade sa stolice, pridje Abrosimovu, zagrli ga i rece: “Neka vas Bog cuva, Sergeje Petrovicu! Ne zaboravljajte na druge, pomazite im, cinite dobro, ma gde se nalazili. Pomazite ljudima. A vi i ja cemo se sresti ponovo jednog dana.”

Zatim se pokloni duboko i izadje. Dok je izlazio, Abrosimov je imao utisak da nije on bio taj koji je pozvao oca Arsenija na razgovor, vec da je otac Arsenije pozvao njega.

Abrosimov nikada nije zaboravio svoje susrete sa ocem Arsenijem. Kada ga je prvi put sreo, video je pred sobom starca u iskrpljenoj pamucnoj jakni, umornog, iznemoglog, koji je delovao slomljeno i prazno. No kada ga je pogledao u oci, shvatio je da je otac Arsenije pun zivota, vere i preobilne ljubavi prema svakome. Nije bio ni slomljen, ni prazan. Goreo je nekom unutrasnjom snagom koju je stedro delio sa drugima, olaksavajuci time njihova stradanja i odgoneci od njih osecanja straha i ocajanja. Prenosio je svoju veru na druge.

Abrosimovu bi jasno da je snaga duha oca Arsenija, hranjena i ukrepljivana verom, toliko velika da bi, ukoliko bi samo hteo, mogao da ucini da bude pusten na slobodu, ili da izdejstvuje bilo sta drugo sto bi smatrao da je korisno za njega ili druge.

Ovde, u ovom logoru smrti, mada je i sam ziveo teskim zivotom osudjenika, otac Arsenije je izvrsavao svoj hriscanski podvig.

Posao koji je obavljao Abrosimov bio je veoma tezak; citav njegov zivot bio je teskoban, a kao posledica toga, izgubila se njegova veza sa Bogom. Susret sa ocem Arsenijem potresao mu je dusu, naterao ga da ponovo razmisli o sebi i svom zivotu i da svoju proslost drugacije vrednuje. Pred njim se i dalje nalazio dug put do Boga, no zahvaljujuci ocu Arseniju, ucinio je prvi korak na tom putu. Mnogo godina kasnije, Abrosimov je izneo svoja secanja: “Moj povratak u Moskvu je bio veoma mukotrpan. Sve mi je vraceno: cin, posao… Ipak, nesto se isprecilo izmedju mog starog zivota i novog. Na kraju sam duboko razmislio o svom zivotu i ostavio posao. Bicu iskren sa vama: pocinio sam mnoga zlodela, toliko mnogo uzasnih stvari, a sve vreme dok sam ih cinio, smatrao sam da cinim dobro.

“Aleksandar Pavlovic Avsenkov mi je pomogao. Pre svega, pomogao mi je da odmrsim stvari u svojoj glavi. Kada sam shvatio sta sam sve ucinio, bio sam ubedjen da za moje grehe nema oprostaja. Medjutim, tada mi Aleksandar Pavlovic predade poruku od oca Arsenija koji je tada vec bio oslobodjen. Poruka je glasila: “Pamti i nemoj sumnjati! Bog koji nas kara radi nasih grehova takodje nas i razresava od njih, bezgranicnom Svojom miloscu. Nema tako teskog greha niti kletve koja ne moze biti iskupljena dobrim delima i molitvom.”

“Otac Arsenije mi je mnogo pomogao da shvatim veru. Naravno, nisam dostigao nivo druge njegove duhovne dece, no ipak sam se trudio da hodim ka Bogu.

“Otac Arsenije, kome sam poverio sve svoje sumnje i nedoumice u pogledu nase vere i verskih obreda, uvek bi mi govorio: “Ako se osvrnes na svoju proslost, na svoje dugo potucanje kroz zivot u kome nisi imao nijednu unutrasnju tacku oslonca, sasvim je razumljivo sto te muce sumnje i nedoumice. No zar je to vazno? Ti razumes i osecas da Bog zaista postoji, znas put k Njemu. Samo veruj, i sve sto je nevazno ce jednostavno nestati.” Izuzetan covek je bio otac Arsenije. Istinski Hriscanin.”

Otac Arsenije se vrati u svoju baraku. Bio je pun radosti zbog Aleksandra Pavlovica, Sazikova, Alekseja, Denisova i Trifonova, sto ce napokon biti pusteni iz logora i sto ce biti slobodni, no neka tuga mu nacas pomraci dusu: odlazili su mu prijatelji…

Imace manje bliskih ljudi oko sebe. Verovao je da ga Bog nece napustiti i da ce na mesto onih koji odlaze doci novi. Iste veceri je saopstio Avsenkovu vest o oslobadjanju. Razgovarali su celu noc, a ujutro se oprostili. Boravak u logoru i poznanstvo sa ocem Arsenijem, sve je to sasvim promenilo Avsenkov pogled na svet i na druge ljude. Kada je prvo dospeo u logor, hteo je da izvrsi samoubistvo; bespomocni ocaj je ovladao njime, izgubio je volju. Sada, odlazeci iz logora, osecao se duhovno bogatim, jakog duha, tvrde i postojane vere u Boga, sa novim razumevanjem i postovanjem prema stradanjima drugih.

Te noci su probdeli zajedno na molitvi. Zagrlivsi oca Arsenija, Avsenkov je ponavljao: “Ne zaboravi me, oce Arsenije, potrazicu tvoje prijatelje, jer to su sada i moji prijatelji. Moli se za nas!” Ujutro se Avsenkov oprostio sa Sazikovim i Aleksejem, jer je znao da mu nece biti dopusteno da se vrati u baraku kada mu saopste da je oslobodjen.

Kroz otprilike cetiri nedelje, i Sazikov, Aleksej, Trifonov i Denisov pozvani su u glavni sektor. Vise se nisu vratili u baraku. Ostali su pokusavali da odgonetnu sta se sa njima dogodilo. Major, sada general Abrosimov, odrzao je svoju rec.

[JESSY]

ZIVOT TECE DALjE

 

Logorski zivot je prolazio. Neprestano su i sistematski dovozeni novi zatvorenici na mesto onih koji su odvozeni u masovne grobnice. Smrt je bila svakodnevni posetilac i svaki dan odnosila nove zrtve. Sutrasnjica je bila bez iznenadjenja: donosila je glad, umor, teskobu, lavinu podrugljivih reci, i trajala je dugo, predugo. Otupelost, nezainteresovanost i ceznja za smrcu predstavljali su veci deo svakodnevice za vecinu suzanja. Otac Arsenije je nastavio da zivi svojim podviznickim zivotom molitvenika.

Nedostajali su mu student Aleksej, Sazikov i Avsenkov. Bese ih zavoleo, navikao se na njihovo prisustvo i podrsku. Pojavljivali bi se novi ljudi sa kojima bi se zblizio, ali koji bi potom bili premestani u druge barake, ili umirali, ili poslani u rudnike pri nekom od drugih logora.

Kao i uvek, otac Arsenije je pomagao svima u svojoj blizini, pruzajuci im i fizicku pomoc, ali i duhovnu utehu. Mnogima je postao nezamenljiv. Na neki cudesan nacin je postajao deo zivota mnogih ljudi, nosio njihova bremena, ublazavao stradanja i sopstvenim primerom ucio ih da je moguce preziveti i u logoru sa verom da Bog uvek stoji pored nas i da ga uvek mozemo prizvati u pomoc.

Tih dana se kriminalac koga su zvali “Sivi” ozbiljno razboleo. Imao je uzasne bolove u crevima. Kada su bolovi postali neizdrzivi, poslali su ga logorskim lekarima. Tamo su mu dali aspirin i raven (poznat kao sredstvo za ciscenje). Nista nije pomoglo. Niko ga nije ni pregledao kako treba, a kada su to konacno ucinili, ustanovili su da vec dugo boluje od raka jetre koji je u metastazi. Umirao je bolnom smrcu. Nisu ga odveli u bolnicu. Imalo je uzasne bolove, no svejedno je morao da ustaje na prozivku i u nuznik. Otac Arsenije ga je strpljivo negovao i pokusavao da mu pomogne, onako kako je samo on umeo. Isao je cak i lekarima da trazi od njih sredstvo za umirenje bolova, ali nikada mu nista nisu davali.

Sivi je bio pun gneva prema svakome i svemu, ali je s krotoscu prihvatao paznju oca Arsenija. Voleo je njegove posete, molio ga da posedi na njegovoj postelji. Kada je otac Arsenije bio s njim, Sivi bi mu pricao o svom zivotu i tako ponekad uspevao da zaboravi na bolove.

Na dva dana pre nego sto ce umreti, on pozva oca Arsenija i rece mu: “Umirem i mucim se ovoliko zato sto sam to zasluzio. Mnogima sam naneo bol, ubijao sam… Skrenuo sam na pogresnu stazu jos u detinjstvu. Ne mogu ni da se kajem, jer sam toliko zlih dela pocinio, da ih je nemoguce sve i pobrojati. Znam da mi nema oprostaja, a i cemu to, kad jedva i verujem u Boga. Imam neko svoje sujeverje, ali znam i osecam da Boga ima, jer ti, Oce Arsenije, verujes u Njega i zivis Njime.

“Iz svestenicke sam porodice. Otac mi je bio djakon. Ni on nije verovao u Boga, sluzio je samo radi plate, jer drugi posao nije mogao da nadje. Radio je kao profesionalac.

“Odrastajuci, vidjao sam oko sebe samo laz i prevaru. Pili su votku, jurili zene, rugali se na racun Boga i crkvenih obreda, a u isto vreme sakrivali se iza tog istog Boga. Moj otac je jedno govorio, a drugo cinio. Ponekad bi posle sluzbe dolazio kuci i brojio novac, pa bi poslao nekoga po votku. Ismevao bi svetinju i grdno bi psovao. Svima bi pricao kako je ukrao novac sa tasa i kako je prevario neku prostu babusku.

“Ni ja nisam verovao u Boga, mada sam ucio bogosloviju. Kad sam zavrsio, poceo sam da kradem. Nekoliko puta sam bio u zatvoru. Onda je dosla Revolucija, sa problemima i neredima. Poceo sam da pijem, da pljackam, da trosim oteto. Pljackaj, ubi, Boga nema, sam si svoj gazda. Naslo se i “odgovarajuce” drustvo i, eto, tako je to pocelo. Pocelo je prvo sa sitnim prestupima, da bi dosli sve veci zlocini, dok najzad nisam prolio krv. A onda me vise nista nije moglo zaustaviti. Tako je to bilo, oce!

“Mnogo sam krvi prolio. Vazda sam smisljao kradje, ili kako cu da se provedem sa zenama, ili se dovijao da izbegnem zatvor. Nisam imao vremena ni da se upitam: “Ima li Boga?” Iskren da budem, nisam ni hteo da razmisljam o Njemu. Upoznao sam tebe u logoru; mislio sam da si budala koja pokusava nesto da ucari svojim ponasanjem. Onda sam video kako si preobratio duse Avsenkova i mog drugara Sazikova, i tada sam shvatio, da ti zaista verujes u Boga. I jos nesto, shvatio sam da Boga ima. Kako Ga ne bi bilo, kad je cak i crkva u kojoj je sluzio moj otac bila uvek puna naroda? Secam se toga, jer sam kao mali prisluzivao u oltaru kao ctec.

“Znam da Bog postoji, ali za mene nema puta k Njemu. Za moja zlodela nema oprosataja.

“Ja umirem, no ne bojim se smrti. Ipak, jedna stvar me plasi: ni sam ne znam sta je to. Neko vreme sam pomisljao da tebe, oce, zamolim da me ispovedis. Ali, poznavajuci te, znam da mi ne bi oprostio grehe. Zapravo, ni ne kajem se. Sta se desilo, desilo se.

“Medjutim, ima dve stvari koje mi ne daju da spavam; ponekad mi i u snu dolaze da me progone. Negde tridesetih godina, trebalo je da ubijem jednog decaka, dete od sedamnaest godina. Za mene je to bila sitnica. Molio me je na kolenima, preklinjao me, plakao, a ja sam se bio nalio votkom i hteo sam da se pokazem pred prijateljima, pa sam ga ismevao. Sada, cim zatvorim oci, vidim njega, to dete, kako me moli da mu postedim zivot, a lice mu obliveno suzama.

“Pa onda, ima jedna zena koja me ne ostavlja na miru. Dolazi mi dva – tri puta nedeljno, a u poslednje vreme svaki dan. Ovako je to bilo: krenuli smo da opljackamo jedan stan, za koji smo mislili da je prazan, trebalo je da svi budu na poslu. Upali smo unutra, a neko je bio u stanu: zena – krasna, stasita, skladno gradjena, sto bi se reklo, prava lepotica.

“Cim smo upali unutra, kao da je sva shvatila u trenu. Potrcala je k prozoru. Gurnuli smo je u jednu sobu i zakljucali. U stanu je bilo svacega, cak i zlata. Poceli smo da skupljamo plen. Kad smo zavrsili, valjalo nam je pobeci, ali… ona nas je videla. Morali smo je ubiti. Nije bilo druge – mogla je kasnije da nas sve prepozna na sudu. Moji drugari nisu hteli da to ucine; nikada ranije nisu nikoga ubili.

“Usao sam u sobu u koju smo je zakljucali. Kako sam otvorio vrata, pogledala me je i odmah shvatila svoju sudbinu. Oci su joj bile razrogacene od straha. Zgrabio sam je, odmerio i resio da je imam. Doviknuh svojim prijateljima da me pricekaju u drugoj sobi. Osamarila me, a zatim, odjednom nekako dostojanstvena, mirno mi rekla: “Nisi ti covek – ti si zivotinja. Radi sta hoces. Samo brzo!” U ocima joj je sevala mrznja, sto ju je cinilo jos lepsom. Silovao sam je. Zatim se masih za noz. Stajala je naslonjena o zid i cekala udarac. Okrenula se prema uglu sobe u kojoj je stajala ikona, nekoliko puta se prekrstila, zatim izustila: “Ubij me. Bog je sa mnom. Majko Bozja, ne ostavljaj me!”

“Osecao sam sazaljenje prema njoj, ali sta sam drugo mogao da ucinim? Mnogo smo toga pokrali iz stana. Zario sam joj noz ispod grudi. Ona polako skliznu niz zid i prekrsti se jos jednom, sapucuci: “Gospode, pomiluj!” Takvu je vidjam svaki dan.

Dok je slusao reci Sivoga otac Arsenije nije prestajao da se moli. Ipak, zmarci su ga podilazili od uzasnih pojedinosti ove strasne ispovesti. Toliko okrutnosti, gneva, cinizma i potpuno odsustvo svakog osecanja retko se vidja cak i u logoru. Dok je umirao, lice Sivoga bese izobliceno od bolova, a mozda i od unutrasnjeg gneva. Kada je najzad ispustio dusu, na licu mu je ostao izraz nesvakidasnjeg gneva.

Povest o Sivom zabelezena je 1965, na osnovu kazivanja samog oca Arsenija. Pricu je zabelezio A.R. koji je u to vreme ziveo u istoj baraci sa ocem Arsenijem, Sivim i ostalim kriminalcima.

[JESSY]

RASTANAK

 

Godina je bila 1957. Vise nisam bio pod strogim nadzorom i bilo mi je dozvoljeno da na kratko izlazim iz zasticene zone. Po zavrsetku rada, izlazio bih iz logora i polako odlazio u obliznju sumicu ili pored blatnjavog potocica. Seo bih na neki suvi panj i pocinjao molitvu. Glas bi mi se razlegao kroz retko rastinje, kroz brezovo i vrbovo granje koje se povijalo prema vodi, kroz cetinare i po travi. Tu, u sumi, bilo je tako mirno i tako lako moliti se: grubost logorskog zivota je iscezavala, nadomestavana mogucnoscu sjedinjavanja sa Bogom kroz molitvu. U takvim trenucima, osecao bih kao da su moja duhovna deca i moji prijatelji, koji tada vec behu na slobodi, okupljeni tamo oko mene. Secao sam se i umrlih, onih koje sam voleo i onih koje sam slucajno sretao po logorima i u izgnanstvu i koje sam ispratio u vecno obitaliste.

Vreme bese toplo, komarci su jednolicno zujali, sacinjavajuci sivi oblak koji je pokusavao da se uvuce ispod mreze. Iznenadni nalet vetra bi ih rasterao, no kroz nekoliko trenutaka, kada bi se vetar stisao, taj oblak komaraca bi se ponovo svio oko mene. Odmah bih zaboravljao na logor, barake, kriminalce i neprestani nadzor. Postojalo bi samo bezgranicno plavo nebo, suma, trava koja se lelujala na vetru, poj ptica, i molitva koja je sve to sjedinjavala sa Bogom i celokupnom Njegovom tvorevinom.

Nije mi uvek bilo dozvoljeno da napustim logor. Dan o kome cu vam pripovedati bese jedan od tih dana kada mi je odobren izlazak. Ostavio sam iza sebe zasticenu zonu i krenuo prema retkoj sumici koja se prostirala iza logora. U doba kada je u logoru camilo na hiljade zatvorenika, tamo je na nekoliko mesta neprestano gorela vatra, kako bi se sprecilo zamrzavanje tla, radi kopanja plitkih jama u koje bi bacali umrle logorase.

Stratiste bese ogromno. Cela njegova povrsina, koja je nekada bila zasticena bodljikavom zicom sada bese otvorena. Na nekim su mestima stubovi sruseni, a tu i tamo su komadi zice i dalje zalosno visili. Sa neravnomerno rasporedjenim i zapustenim humkama, ova masovna grobnica je vise licila na ogromni, napusteni povrtnjak. Na njima su nekada bili pobodeni koci sa malenim limenim tablicama na kojima su bili ispisani brojevi. Te tablice su sada vecinom bile razbacane po zemlji, brojevi zatvorenika na njima izbledeli, i samo na nekolicini tablica su se nazirali delovi brojeva ili slova.

Koracao sam dalje. Na pojedinim mestima, zemlja je bila toliko vlazna da su mi stopala tonula u blato slepljeno sa uvelom travom i liscem. Bilo je naporno hodati. Morao sam da preskacem oborene koce, da prelazim humke i da zaobilazim uzdignuca ili udoline gde su se nalazile zajednicke grobnice. Prolazio sam grobljem, pridrzavajuci se za vitka stabla drveca.

Toplo prolecno sunce se blizilo zalasku. Stao sam, pogledao oko sebe i krstoobrazno blagoslovio sve one koji su tu pocivali. Poceo sam da se molim. Dusa mi je bila prepuna bola i tuge. Vetar bese stao i retko zbunje, mlade breze i cvornovate jele nisu se micale. Cinilo se kao da se vetar pritajio negde blizu zemlje i da ceka da se nesto dogodi.

Isao sam tim poljem polako, zaboravljajuci na sve oko sebe, usredsredjen jedino na molitvu za one koji tu pocivaju. Oni pocese da se pojavljuju tu predamnom, i mene odjednom preplavise secanja, mucna, bolna secanja.

Toliko mnogo ljudi koje sam poznavao, sa kojima sam provodio poslednje trenutke dok su lezali na samrti, koji su mi poveravali svoje zivote prilikom ispovesti, ljudi sa kojima sam prijateljevao, svi su oni sada pocivali pod zemljom ovog polja smrti.

Secao sam se njihovih likova: izmucenih, izgubljenih, bolnih, onih koji su se molili i onih cije su oci gorele mrznjom. Svaki od njih je imao svoj zivot, a ja sam te zivote dotakao i, buduci svestenik, uzimao na sebe njihove grehe kada sam ih ispovedao.

Nizala su se secanja. Molio sam se naglas i divne reci nasih zaupokojnih molitvi letele su preko groblja, razdiruci mi dusu.

Na hiljade, na desetine hiljada ljudi koji ovde pocivaju, stradali su zbog surovih uslova zivota u logoru; njihovi zivoti su se polako gasili, poslani u smrt od drugih ljudi. Mladici, starci, vernici, borci za otadzbinu koju su orosili svojom krvlju, obican svet koji je u poslat u logor bez nekog posebnog razloga, zato sto ih je neko prijavio – svi su oni pocivali ovde, na ovom mocvarnom zemljistu.

Ista zemlja je pokrivala i izdajnike, ubice, dzelate, pripadnike tajne policije i zestoke kriminalce.

Negde u daljini cuo se zvuk buldozera koji je poravnavao humke i jarkove, kako bi se zatro svaki tragovoj masovnoj grobnici i kako bi se ugasilo svako secanje na nju.

Negde na ovom mestu su nemarno bacena tela vladike Petra, arhimandrita Jone, pravednog monaha Mihaila, monaha Teofila iz manastira Optine pustinje, tela mnogih i mnogih pravednika i molitvenika. Tu je negde pocivalo i telo doktora Levasova koji je mnogima pomogao, profesora Gluhova, drvodelje Stjepina koji je do poslednjeg daha cinio dobro svima i tela mnogih koje sam poznavao.

Molio sam se i spominjao imena usopsih; no u jednom trenutku, reci molitve kao da odjednom presahnuse u meni i ja se nadjoh nasred ovog ogromnog polja izgubljen, sam, pritisnut secanjima, sumnjom i prazninom bez dna. Sta je ostalo od onih koji su otisli? Zardjala tablica sa brojem, kost koja je virila iz zemlje, iscepan komad odece.

Zakopavanje tela umrlih je ovde obavljano uvek u zurbi, tlo je cesto bilo zamrznuto, pa su i rake bile veoma plitke; cesto je i po nekoliko telesa bacano u jednu raku.

Zimi su telesa umrlih zatrpavana snegom pomesanim sa zemljom; a u leto, posebne radne brigade imale su zadatak da natrpaju zemlju preko kostiju ruku i nogu koje su virile iz zemlje. Jos i sada se u vazduhu oseco zadah truljenja.

Bilo je zagusljivo, vlazno i tiho. Sunce bese zagrejalo zemlju, a iznad polja se vila lagana i skoro prozirna izmaglica. Vazduh je podrhtavao; cinilo se kao da nesto lagano i prostrano lebdi nad grobljem.

“O, Gospode, Gospode!” cuo sam svoj glas. “Viju li se ovo duse umrlih nad mestom njihovog stradanja?” Srce i dusu mi stisnu izuzetno ostar bol. U grlu mi zastade vapaj, suze me zaslepese, a srce u meni bese stesnjeno kao da ce svakog trenutka prestati da kuca. Osecanje potpune beznadeznosti, bola srca i dubokog ocaja me obuze svog, zagospodari celim mojim bicem, ocajanje me je oprhvalo do te mere da sam se osetio izgubljenim, kao da se nesto u meni slomilo. Neizdrziv bol koji mi je cepao dusu ote mi se uz snazan vapaj: “Moj Gospode, zasto si ovo dopustio?”

Odjednom, poljem se razleze plac, glasan i otegnut lelek. Poceo je kao tihi, drhtavi jecaj, nalik na ljudsko plakanje, koje se cas stisavalo, cas postajalo jace. Tuzan je bio taj lelek, dugacak i treperav. Prekrio je celo ono beskonacno polje, a moju dusu ispunio bolom kakvim nikada do tada nisam osetio. Vapaj prestade, no posle samo nekoliko trenutaka opet se, istom snagom, razleze poljem.

Osecao sam se stesnjeno, zivci mi behu sasvim istanjeni, u meni je postojao samo bol, strasni bol.

“Gospode, moj Gospode, pokazi mi Tvoju milost!” zavapio sam, krsteci se.

Kao da se u tom trenutku najednom oslobodio vetar koji se dotle krio negde u sumi i u travi: dunu mi u lice, a trava i drvece ponovo ozivese i stadose da se lelujaju. Sve se u trenu izmeni, probudi, ozive.

Tuzni lelek prestade. Cuo sam samo ptice, vazduh vise nije bio zagusljiv, vec ponovo lak i prozracan.

Ono osecanje zbunjenosti, bol srca koji je tistao i ocajanje, sve me je to u trenu napustilo. Ispravih se, stresoh sa sebe strah i u dascima vetra osetih strujanje zivota. Vetar mi donese svezinu, miris trave i drveca, secanja na rano detinjstvo i tihu radost.

Ispostavilo se da je ono jecanje koje sam cuo u polju zapravo bilo vibriranje kruzne testere koju su bas tada bili pustili u pogon u logorskoj pilani. Vetar je postajao sve jaci, vazduh je bio prijatan i cist. Odnekud izlete seva i polete u visinu, a njen cvrkut na nebu cuo se cas glasno, cas tiho i ja spoznah da zivot tece dalje i da ce uvek teci, kao sto je tekao i pre nego sto su skoncali svi ovi ljudi.

Zivot se nastavlja i uvek ce tako biti. To je zakon Bozji, i priroda, koju je On stvorio, vlada se prema Njegovom Bozanskom nacrtu. Ono ocajanje i osecanje beskrajnog bola bilo je posledica jedino moje slabe vere.

Bilo mi je tada sasvim jasno da je svestenomonah Arsenije popustio pred iskusenjem uninija i tuge. Kleknuh tada kraj humke koja bese neciji grob, oslonih se na mladu brezu da bih mogao da saberem svu svoju umnu i telesnu snagu i stadoh da se molim Bogu, Bozjoj Majci i Svetom Nikolaju Cudotvorcu.

Postepeno, na mene poce silaziti istinski mir, no isprva je molitva tesko potekla. Kao i pre toga, predamnom se prostiralo polje smrti, humke odronjene kisama, ogromne bare pune ustajale vode, limene i drvene tablice sa izbledelim imenima mrtvih, komadici ljudskih kostiju, slomljeni deo lopate kojom su kopali rake. Zemlja je i dalje pokrivala na desetine hiljada pobijenih i umrlih logorasa, od kojih su mnogi bili zauvek nasli mesto u mom srcu. I dalje mi je dusu ispunjavao ljudski bol za umrlima, ali ono nadiruce osecanje ocajanja i malodusja koje bese u jednom trenutku zagospodarilo mnome, iscezlo je sa povratkom molitve.

Duga molitva mi je ocistila dusu i svest, dato mi je da shvatim da Tvorceva volja nije da se mi, Njegova stvorenja, predajemo duhu camotinje i ocajanja, vec da se molimo za duse umrlih, da cinimo dobra dela u Njegovo Ime, u ime Njegove Majke i u ime svih ljudi na zemlji.

Zavrsio sam molitvu i polako krenuo sa groblja. Zimsko sunce je polako zalazilo iza sume. Suma se prostirala uz obronke okolnih brda, a zatim se spustala niz obronke toliko strmo da su krosnje cetinara licile na ogromnu testeru koja preseca nebo. Vetar se ponovo bio pritajio, nad grobljem je vladala potpuna tisina. Izdaleka bi se, samo na kratko, cuo zvuk traktora, a kruzna testera bese zamukla.

Sa ivice sume dopirala je tuzna pesma kukavice. Cim je prestala, izdaleka se oglasila druga kukavica. Cije li je godine odbrojavala?[1]* Da nije mozda pevala onima koji leze pokopani na ovom polju smrti, onima koji vise ne broje godine, niti racunaju vreme? Ili je pevala meni, koji sam ostao da tavorim u logoru? Samo je Bogu poznat kraj moga zivota…

Vratio sam se u logor preplavljen secanjima. S vremena na vreme tok misli bi mi prekinuo zov kukavice, sto me je vracalo u detinjstvo. Setam sa majkom po sumi, a ona mi prica o drvecu, cvecu, raznim travama i o pticama. I tada je pevala kukavica. Setio sam se svoje prve ispovesti, prijatelja kojih odavno vise nema, crkve u kojoj sam sluzio mnogo godina. Da li sam u to vreme mogao i da pomislim kako cu jednoga dana slusati pesmu kukavice na stratistu logora gde je lezalo toliko mnogo ljudi, vecinom nevinih, cijoj smrti sam bio svedok? Da li sam mogao da pretpostavim da cu postati deo svega sto se u logoru desavalo, i da cu, bas kao i oni koji sada leze mrtvi, i ja poci strmenom stazom stradanja i unizenja?

Zbog cega je ovo sve, Gospode? Radi cega su postradali ovi silni ljudi – vernici, bezboznici, nevini i zlocinci cije prestupe ljudski um nije kadar da shvati? Zasto?

Dobih odgovor: ovo je jedna od Tvojih tajni, Gospode, koja nama, porobljenima grehom, nije data da je razumemo. To je Tvoja tajna. Nesaznativi su putevi Tvoji. Tebi Jedinome je poznat zivotni put svakog od nas; nase je samo da u Tvoje ime cinimo dobro, da hodimo u zapovestima jevandjelskim i da se Tebi molimo. Tako se jedino mogu pobediti sile zla. Jer gde je dvoje ili troje sabrano u ime Tvoje, tamo si i Ti sa njima. Smiluj se na mene, Gospode, po velikoj milosti Svojoj i oprosti mi greh uninija, slabost duha i kolebljivost u veri.

Tada sam na sve cetiri strane krstoobrazno blagoslovio sve koji su na tom polju pocivali i, uz duboki poklon, oprostio se od njih. Upokoj, Gospode, duse usnulih slugu Tvojih.

Pamticu, dokle god sam ziv, one koji pocivaju na ovoj zemlji.

Secao sam se imena svih onih koje sam poznavao, molio se za pokoj njihovih dusa, i dok sam tako cinio, predamnom su se jasno pojavljivali njihovi likovi.

Bese godina 1957. Svakim danom logor je postajao sve prazniji. Negde u blizini izgradilo se selo, u koje pocese da dolaze ljudi iz svih krajeva Rusije, da rade umesto zatvorenika kojih vise nije bilo. Pojavise se i ulice, redovi kuca i trgovi. Ljudi koji su naseljavali to selo nisu znali da je tu donedavno postojao zloglasni “specijalni” logor, niti su znali za blatnjavo i mocvarno stratiste gde su pocivale kosti mnogih…

Proslost je iscezavala u pamcenju ljudi.

Neka im je vecna pamet!

 

 

[Sanja Т.]

On 17.11.2014. at 13:38, JESSY рече

nedavno sam procitala knjigu....sjajna je....prisutna je samo ljubav i neizreciva vera u Gospoda.....mnogo pomaze u jacanju vere.... facenew22222222

Хвала Господу што је ставио ову књигу пред мене. Право је благо. Непроцењиво! 

Потрудићу се да је додам у своју библиотеку. И молићу Бога да и моја деца једнога дана прочитају.