Тавитина поезија.

[Тавита]

Само нисам хтјела да одеш..

јер пут је био дуг..

а ти се не би вратила...

само сам хтјела да останеш..

а нисам знала ..

заиста нисам знала...

Вољела сам те...

на неки чудан начин..

али јесам..

И онда када си ћутала..

и онда када ниси чула..

вољела сам те..

заиста јесам..

Моја себичност је била погубна..

а ти ме ниси хтјела повриједити..

пустила сам те у своје воде..

а нисам знала..

заиста нисам..

Рекла си..

да идеш јер желиш..

ја ти нисам дала.. ..

Само си још једном поновила да мораш..

нисам знала...

(научила сам да себичност убија на јако ружан начин.. мислила сам да је неко до кога ми значи морао у сваком тренутку бити крај мене.. ја сам пливала у својим водама..а за некога је та вода била отровна..различити смо људи..ја нисам разумјела)

[Тавита]

Ја волим магле...

јутарњи плес воденог дима..

и понекад вјетар савије трску...

Ја волим магле ..

оне крај ријеке,

којој се не види крај..

волим јутра,

која се буде.. ..

а хтјела би још мало да сањају...

ја волим магле,

јер као да пишу,

што јутарњи мириси сањају..

[Тавита]

Ја сам само сањар..

који тако дуго воли посматрати..

игре мјесеца,

игре звијезда..

посматрам поља лаванди,

пожелим да сам једна...

Ја сам само једно..

перо што вијори,

и оставља трагове мисли својих..

жели да прашта и жели да воли...

Ја сам само сањар..

који тако дуго воли писати...

корачати по плавом хоризонту...

живјети са пјесмама..

дисати..

[Тавита]

Покрај камина у вечерњим сатима,

уснула тишина..

покрила ме крилима одбјеглих ласти,

правећи гнијездо од ватре,

све подсјећа на ноћ у Пули....

Покрај камина зарозани тепих,

и на њему комад хартије.. ..

исписане ријечи,помало нечитко,

као да вјечито журимо а не би требало..

Сад фењери се пале,

игра свијетлост као на Рембрантовим сликама..

као на штафелају кућа уснула,

недовршена уљаним бојама..

Дама са орхидејама,

бацила сјенку,

да дода ноћи овој чар

тишина се завуче у грање пред кућом

запуцкета ватра и остаде жар..

Sarah Brightman - Tú

[Тавита]

Лаку ноћ свирачи,

ја напуштам столове пуне чаша

свирајте,свирајте само тихо

и нека ноћ остане ваша

Ја напуштам лажне људе,

и разлоге тражене у вину

што мора то ће и да буде

од плитког не тражите дубину.. ..

Не треба ми сада нико,

улицом ходаћу сама

није ме страх угашених светиљки

страх ме кад у мени упали се тама..

лаку ноћ свирачи

нека усне ваше виолине,

кћери само привидне утјехе

из којих јутром долазе исте празнине..

[Тавита]

Ту више не станује нико.. ..

на веранди се скупљају пси луталице

и понеко гнијездо напуштено

гдје су некада долетале ластавице

Ту ни прољеће више не долази

јер нема коме бехар замирисати

ни вјетрови ту не долазе

јер немају за кога дисати

Неко је накада живјео ту

и дисало сво је имање

осим неба над старом се колибом

надњело шумско грање

Ту нико више не долази

прошлости ко се још сјећа?

вријеме наставља да пролази

и колиба нестаје под крошњама дрвећа..

Andrea Bocelli - Por Ti Volare (Para mi bebita)

[Тавита]

Сјећам се..

била је тако чиста

са очима као у кошуте

попут нетакнутог шумског листа

и мирисом лаванде по коси посуте

Била је моја инспирација

моја грациоза најдивније биће..

њене су ријечи биле дубоке

мени од туге жедне, умирујуће пиће

Сјећам се

нестајала сам у њеним локнама

тражећи своје мјесто за снове

била је моја кошута..

једино вриједно..

за мене она вриједност се зове...

Fanaa - Mere Haath Mein (ENGLISH)

[Тавита]

Ovo je moja poslednja cigara...

i njen poslednji dim dim..

kad se spakuje zadnji..

spakuj se i ti...

moj poslednji pepeo,koji otresam..

je nasa poslednja stvar...

kad popravis i zadnje sto si mi nanio..

ti postajes kvar...

moja poslednja misao..

poslednja rijec...

jesi li se spakovao?

i posao vec?

(nekad samo pozelim da odes brzo)

[Тавита]

svecano..

romanticno..

ali nekao usnulo..

u istom ritmu..

klasicno..

tebi dosadno?

meni

posebno....

(voljela sam sve sto tebe nervira)

[Тавита]

nikada nemoj,ni sada...

nemoj ni sutra kad pomislis da je trenutak,

pokusati pobjeci iz ovoga grada

potrudi se pronaci samo svoj kutak...

nikada nemoj,pricati o juce..

nemoj ni sutra kad mislis da bi trebalo..

sve je to staro klupce

i mozes ga odmotat ako ti bude smetalo,

ali neka ga zamotanog,tvoja je prica tako bi trebalo..

nikada,nikada,nikada...

nemoj pokusati tjerati se od sebe..

tvoje tebi pripada...

i nemoj sebi uskracivati tebe..

[Тавита]

Јесен је..

шта да ти кажем Ана?

јутрос су очистили лишће испод мога прозора,

и поново открио се пут,

онај исти којим си једном отишла..

и ја се сјећам,

ниси се вратила..

Враћам те у стиховима,

и у жутим бојама..

посматрам пад листова..

на празним клупама..

давно си бјежала у парк са својим књигама..

Јесен је ту...

и почињу нове бајке по парковима...

ко каже да само прољећа умију пјевати,

мене јесен успављује са својим нотама..

као на листу хартије..

ти да си написала,

пар минута прије почетка хора..

Нестају јаке топлине..

и мало кише за моје године..

рано устајем и сједам у чамац..

желим да дочекам јесен..

да сликам њене промјене..

јутро је тако мирно..

не говорим...

и немој ме никада питати да ли сам сама..

затварам прозоре,и само посматрам..

јесен је..

шта да ти кажем Ана..

[Тавита]

И даље те гледам оним истим очима,

ништа се не да промјенити,

ако те једном заволим..

онда те никада нећу престати вољети....

И даље ти говорим..

само својом дубином...

загрли ме..

зар не видиш..и у мени је лишће почело опадати..

иди ..

само се врати прије првих мразева..

И даље корачам..

ка теби..

носим све што се мора носити..

носим те у себи..

иди..

слободно иди..

само ме немој повриједити..

[Тавита]

Колико ми само недостајеш..

још једни стихови недостајања Володја..

опрости..

знам да сам рекла,

да ћу ти престати писати..

Како ми недостаје само твоје блискости..

рамена твојих на које бих спустила своје муке..

истине са твојих усана..

твоје руке.. ..

Хоће ли ме ико као ти вољети некада?

још бјежим у наш парк од стварности..

не проналазим се више..

као да сам нестала..

а ти сјећаш ли се кише?

Хоћемо ли поново бити заједно некада..?

знам да ми не можеш ништа рећи..

тада напуштам наш парк..

и одлазим шутећи..

киша је престала..

Колико ми само недостајеш..

хоће ли ико моћи некада?

поново бити ти...

(мислила сам да сам му дала само пола свога свијета.. када је отишао схватила сам да је он био мој читав свијет)

[Тавита]

Мануел....

воли те твоја мајка..

одлазим због твога оца,

не гнијеви се на њега..

ваљда је плод нас био растанак..

Одрасти..

у свога оца,

али свијет посматрај мојим очима..

ако пожелиш ти ме потражи..

ја те не могу тражити

уморна сам..

Мануел..

воли те твоја мајка..

кожа ти још увијек мирише на моју утробу..

не дај се спутати..

волим те,

ако будем могла сине,

ја ћу ти писати..

(мом пријатељу... који зна све разлоге)

[Marta]

oseti se to u pesmi, pesma ti je divna, moj favorit  :smiley:

mislim na pesmu -koliko mi nedostajes;