Stres - znamo li dovoljno?

[zejak]

http://en.wikipedia.org/wiki/Thomas_Szasz

http://www.szasz.com/

http://en.wikipedia.org/wiki/Citizens_Commission_on_Human_Rights

http://www.cchr.org/

[ego]

Верује се само Богу, иначе очас посла долази до идолопоклонства. У свим другим ситуацијама се промишља, анализира и тражи прави баланс. Идеал је златна средина.

А сада, невероватно али истинито - и мрзовољно расположење има своје предности.  0442_feel

Мрзовоља подстиче јасније размишљање

Недавно спроведено истраживање показало је да мрзовоља, супротно увреженом мишљењу, повољно утиче на здравље и да чангризави људи јасније размишљају од вечитих весељака.

Лоше расположење помаже људима да буду конкретнији и прилагодљивији у опхођењу са светом, а тиме и успешнији, закључак је групе аустралијских истраживача са Универзитета Новог Јужног Велса.

Напад мрзовоље нас заправо подстиче да јасније размишљамо, истакао је вођа тима професор Џо Фрогас за Аустралијски научни магазин.

Чангризави људи су много бољи у доношењу одлука и ретко су лаковерни.

Док ведро расположење подстиче креативност, флексибилност, сарадњу и брзо повезивање мисли, депресивно пак изоштрава концентрацију и помаже нам да пажљивије посматрамо свет око себе, објаснио је Форгас, преноси Би-Б-Си.

Истраживачи су, такође, установили да се мрзовољни људи лакше суочавају са више захтевних ситуација због начина на који мозак "преводи информације стварајући стратегије".

Професор Форгас је од волонтера тражио да погледају неколико филмова и повежу их са позитивним и негативним догађајима у њиховом животу како би их довео у различита расположења. Затим је од њих тражио да реше серију психолошких задатака. Они који су били лоше расположени направили су мање грешака и боље су се споразумевали од оних који су били ведро расположени.

"Показало се да средње лоше расположење помаже људима да буду конкретнији и прилагодљивији у комуникацији, а тиме и успешнији", навео је професор Форгас.

Претходна истраживања показала су и да временске прилике слично делују на људе. Тако суморно, кишно време изоштрава памћење, док ведри сунчани дан људе чини заборавним.

Људи туробне нарави су концентрисанији и пажљивији

Срећни и себични

Потрага за срећом је класични принцип у филозофији. Још је Аристотел у свом делу "Политика" написао да "сви људи теже срећном животу и срећи" и да је то очигледна ствар. Срећа доноси богатство и чува наше здравље, али има и своје мане јер подстиче егоизам, резултат је истраживања једног аустралијског научника.

Ранијим испитивањима утврђено је да су ведри људи наивнији и немарнији, укратко да им је "глава у облацима", док су они туробне нарави концентрисанији и пажљивији. Истраживање које је спровео аустралијски психолог Џо Форгас, са универзитета Нови Јужни Велс, показало је и да срећа подстиче егоизам. У студији објављеној у часопису "Експериментал соушел сајколоџи" (Experimental Social Psychology), Форгас наводи да су срећне особе усредсређене на себе и да немају много осећаја за потребе своје околине.

[ego]

Александар Авдејчев: Лечити са вером

[ego]

Таблетоманија осваја Балкан

Док становници балканских земаља покушавају да се опораве од последица ратова, употреба антидепресаната незадрживо расте

Незапамћен раст продаје психоактивних супстанци у Бугарској, Србији и БиХ

Софија – „Почела сам са благим транкилизерима још у школи. После неког времена више нису деловали, па сам прешла на седативе. У оно време су се још могли купити без рецепта”, каже ‘Радост’, започињући причу о дугој историји своје зависности. „Исто се догодило и са њима – ефекат је почео да слаби, па сам морала да појачам дозу или пронађем нешто јаче.”

„Таблете сам узимала годинама пре него што сам почела да пијем алкохол. На антидепресанте сам се навукла када су ме послали у болницу на скидање са алкохола.”

Радост је модераторка првог онлајн форума у Бугарској на којем овисници од таблета могу добити помоћ других корисника или бивших овисника. Она верује да већину посетилаца сајта „Лекарствено зависими”, који је део глобалне мреже „Pills Anonymous” – чине људи који су се нашли у зачараном кругу зависности, неретко захваљујући олаком издавању рецепата код лекара опште праксе.

Животне приче сличне овој данас су део свакодневице, како у Бугарској тако и у другим балканским земљама, где је све већи број овисника о психоактивним лековима – таблетама које делују на централни нервни систем или мењају хемијски баланс у мозгу.

Неки породични лекари процењују да је око 20 одсто одраслих пацијената у земљи зависно од неке врсте лекова. Овисници их узимају да би изашли на крај са психолошким, личним и социјалним проблемима или ублажили притисак и анксиозност изазване транзицијом у модерно конзумеристичко друштво.

Пошто је ниво стреса у порасту, а до лекова се и даље релативно лако долази, број овисника је у порасту. Праве размере проблема не могу се лако утврдити, делом и због стигме која прати људе који затраже психолошку помоћ. Изношење психолошких проблема у јавност и даље представља табу у региону. Исто би се могло рећи и за методе којима се ови проблеми решавају.

„Зависност од таблета чини да људи отупе, како код куће тако и на послу”, упозорава Адријана Кјулевчелијева, друштвени аналитичар из Софије. „То су људи који подучавају нашу децу у школи, возе аутобус којим идемо на посао, инсталирају електричне уређаје у нашим домовима.”

Нагли раст продаје

Бројке показују да је продаја психоактивних супстанци у Бугарској, суседној Србији и Босни и Херцеговини у неколико последњих година забележила незапамћен раст. У бугарској Управи за лекове, која ради у оквиру Министарства здравља, кажу да су психоактивни лекови друга најпродаванија група лекова, одмах после лекова за срце.

Слична ситуација је и у Србији. Према подацима Агенције за лекове и медицинска средства Србије, током 2009. године лекови који делују на централни нервни систем чинили су око 15 одсто укупног промета лекова. Тако је 2008. године у Србији продато 7,3 милиона кутија бромазепама и преко 4,6 милиона кутија бенседина. Оба лека су транкилизери.

На Балкану није тешко набавити психоактивне лекове, нарочито у Србији и Босни, где још нису уведени строги европски прописи. Најпопуларнији транкилизер, бенседин, уз мало глуме се може купити у било којој београдској апотеци изван центра града.

У Софији више није могуће купити транкилизере без рецепта. Откако се Бугарска прикључила Европској унији пре четири године, такве лекове могу продавати само овлашћене апотеке и свака продаја се мора пријавити надлежним властима. Продаја антидепресаната није тако строго контролисана. И даље се могу купити без рецепта у већини мањих апотека на периферији.

Упркос застрашујућим размерама проблема таблетоманије у региону, још се ништа не предузима да се проблем реши. Већину овисника који бораве у центрима за рехабилитацију у Бугарској и Србији чине пацијенти који се лече од алкохолизма или хероинске зависности, а не таблетоманије.

Социјални фактори који су карактеристични за регион и могу лако одвести у таблетоманију. У питању су стрес и трауме узроковане ратовима вођеним деведесетих година, као и болна транзиција из комунизма у економију слободног тржишта.

Ратне трауме су оставиле тешке психолошке последице код многих људи у Босни и Србији. Како тврди босански психијатар Слободан Лога, број случајева напада панике и депресије међу женама више је него удвостручен у односу на период пре сукоба деведесетих година. Таква стања подстичу коришћење легалних и нелегалних психоактивних супстанци.

Бугарска није ратовала деведесетих година, али и овде постоји она иста врста незадовољства учинцима економске транзиције која се осећа у Србији.

Ирина Лазарова, психолог у приватној психијатријској ординацији „Адаптација” у Софији, верује да је оно што највише оптерећује људе убрзани темпо модерног живота. Они који нису у стању да га поднесу једноставно „прегоре”.

Изабела Голдрич, из Фондације за ментално здравље у Глазгову, шкотском граду са великим бројем сиромашних, каже да је модерно друштво митологизовало срећу. Она сматра да би било природније прихватити да је живот већим делом тежак, уз повремене тренутке среће. Међутим, модерна култура промовише срећу као неопходну константу, због чега људи који се не осећају испуњеним трпе огроман притисак.

Таблете уместо терапије

Стручњаци сматрају да је још један од разлога за све раширенију зависност од таблета на Балкану то што су лекари преоптерећени и немају времена да се посвете психолошким проблемима својих пацијената. Да би уштедели на времену, одмах преписују транкилизере или антидепресанте за све што им личи на почетне симптоме депресије.

Шкотска влада је позвала на узбуну када је утврђено да Шкоти у просеку троше два пута више антидепресаната него остали становници Велике Британије. Док се у Шкотској предузимају мере за смањивање броја издатих рецепата, а непрофитни сектор ради на подизању свести о овом проблему код лекара опште праксе, јавне дебате о злоупотреби лекова на Балкану готово да и нема.

За разлику од Шкотске, депресија је на Балкану и даље ружна реч. Друштвени аналитичар Кјулевчелијева примећује: „Подсмевамо се Американцима и њиховим терапеутима. Често тврдимо да нама психијатри нису потребни, јер овде на Балкану још имамо пријатеље”.

„Међутим, чињеница је да (на Балкану) има много људи којима је помоћ психијатра понекад очајнички потребна.”

Многи сматрају да ће са увођењем строже контроле бити појачан притисак на лекаре опште праксе да издају више рецепата својим већ зависним пацијентима. Стручњаци такође предвиђају да ће у недостатку транкилизера пацијенти у Србији и Босни једноставно прећи на антидепресанте.

Многи се надају да ће у будућности, са приближавањем Балкана европским стандардима, и корисници психолошке помоћи успети да се ослободе стигме која их данас прати. Док се то не догоди, велики број људи на Балкану ће и даље зависити од таблета.

http://www.politika.rs/rubrike/region/Tabletomanija-osvaja-Balkan.sr.html

[ego]

Виктор Франкл - лечење смислом

За Виктора Франкла (Беч 1905-1997) човек је биће смисла, не биће нагона, нити биће моћи. У сваком од нас постоји воља за смислом и та воља нас суштински одређује.

Своју теорију и терапију Франкл је засновао на искуству нацистичких концентрационих логора, у којима је био заточен од 1942. до 1945, у којима су му страдали жена, отац, мајка и брат. Заточеничко искуство је открило Франклу да човек може да поднесе и најтеже услове, уколико има због чега да живи.

Терапију је назвао логотерпаија (изведено од грчке речи логос - реч, дух, Бог, смисао).

Циљ логотерапије није да отклони унутрашњу напетост. Напетост није показатељ душевне болести већ је неопходна за душевно здравље уколико постоји тежња ка неком вредном циљу.

Франкл се супротстављао психолошком редукционизму, свођењу људског бића на пуку физиологију, уз занемаривање (па и порицање) духовне димензије.

Савест

Савест је наша суштина, извор личног интегритета. Савест је несвесна духовност. Инуитивна је и лична, односи се на реалну особу у реалној ситуацији и не може се свести на универзалне законе. Савест није прописана спољним правилима, већ проживљена. Она је пре-рефлексивно онтолошко саморазумевање, мудрост срца, осетљивија него што би разум икада могао бити.

Човека не воде инстинкти. Не воде га више ни традиције као у традиционалним друштвима. Човек је слободан, а то значи одговоран за властиту егзистенцију. Слободан је да пронађе сопствени смисао.

"Смисао не може бити дат, смисао се мора наћи."

"Смисао је нешто што треба открити, не измислити."

Егзистенцијални вакуум

Када је осујећена тежња ка смислу, настаје неуроза бесмисла - духовна или егзистенцијална неуроза. Људи дожвиљавају своје животе као празне, бесмислене, бесциљне, неукотвљене и на та искуства одговорају тако што повређују себе, друге, друштво или сво троје.

Једна од Франклових омиљених метафора је егзистенцијални вакуум. Бесмисао је рупа, празнина у нашим животима. Досада је један од најзапаженијих знакова празнине. Када коначно имају времена да чине шта хоће, људи не знају шта би са собом. Падају у провалију када се пензионишу, студенти се опијају сваког викенда, свако вече урањамо у пасивну забаву. Франкл то зове "недељна неуроза".

Свој егзистеницјални вакуум покушавамо да испунимо "стварима", које нам пружају неко задовољство, надајући се да ће нам пружити и коначно задовољење. Можемо покушати да живот испунимо једући више него што нам је неопходно, улазећи у промискуитетни секс, водећи "живот на високој нози", или тражимо моћ, поготову моћ кроз тренутни успех, или покушавамо да испунимо своје животе "бизнисом", конформизмом, конвенционалношћу, или бисмо да испунимо празнину бесом и мржњом и проводимо своје животе покушавајући да уништимо оно што верујемо да нас повређује. Такође можемо покушати да испунимо своје животе неуротичним "зачараним круговима", као што су опседнутост клицама и чистоћом, или опсесивним фобијама. Карактеристично за зачаране кругове је да шта год да урадимо, никада није довољно.

Неуротични кругови су засновани на антиципирајућој анксиозности. Особа може бити толико уплашена од анксиозних симптома да ти симптоми постају неизбежни. Антиципирајућа анксиозност проузрокује оно чега се плашимо. Испитна анксиозност је очигледан пример: ако се бојите да ћете лоше проћи на испитима, анксиозност ће вас спречити да добро одговарате, због чега ћете се још више плашити испита, које ћете због тог страха све теже полагати. И тако се сами све више запетљавате.

Прекомеран труд такође може да створи зачаране кругове. Не успевамо у нечему баш зато што се превише трудимо. Један од најпознатијих примера је несаница. Многи људи које мучи несаница, покушавају да усну, котристећи сваки метод за који сазнају. Наравно, покушај да се заспи сам по себи спречава сан, тако да се круг наставља...

Постоји снажна веза између бесмисла, и криминала или коришћења дрога и других деструктивних понашања.

Психопатологија

Анксиозне неурозе су, по Франклу, засноване на егзистенцијалној анксиозности, оне су "убод савести". Личност не схвата да њена анксиозност потиче од осећања неиспуњене одговорности и одсуства смисла, већ је фокусира на неки проблематични део живота.

***

Франклова логотерапија пружа три начина како се извући из тога "егзистенцијалног вакуума" и наћи смисао живота. И то на три колосијека: остварујући неко дјело (стваралаштво), доживљавајући неку вриједност те по начину односа према патњи која пружа човјеку последњу пригоду "остварити највећу вриједност: испунити најдубљи смисао трпљењем", које више није патња кад се нађе смисао жртве.

Франкл је своју теорију логотерапије проживио у тешким логорским увјетима. И увјерио се како су тешке ратне и затворске прилике надживјели само они који су се нечему надали или пак имали пред очима неке задатке и смисао. "Шансу да преживе имали су углавном они", пише Франкл, "који су били психички управљени на будућност, на неку задаћу коју у будућности требају испунити, на смисао ишчекиваног остварења, или на особу која их је с љубављу чекала."

Они пак без таква циља или сврхе били су без унутарњег ослонца и брзо би се губили. Стога Франкл сматра да је врло важно "научити очајнике како није важно што ми од живота очекујемо, него што од нас очекује живот". То је заправо својеврстан обрат размишљања, јер не пита се више за смисао живота, него се препушта животу нека нас свакога тренутка пита, како бисмо давали одговоре. "Не мозгањем и реториком, него дјеловањем и правим понашањем".

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,1093.10

[ego]

Страхови   

... и надаље.    :)

[Давид]

Мени се чини да су узроци стреса углавном овоземаљског типа, односно повезана са бригама које човек товари себи ради неких ствари које су пролазне, овоземаљске. До тога сам дошао тако што сам се упитао, да ли је могућ стрес некоме ко је достигао смирење. Тако сам дошао до закључка да је и у овом случају вера најсигурнији лек (па и превенција ако се тако може рећи). Јер на тај начин човек лакше утврди шта је заиста битно и за шта се човек треба бринути и старати.

[JESSY]

Za sva teška oboljenja, kao jedan od vodećih faktora rizika, navodi se stres. Šta je stres?

Stres je pojam preuzet iz biologije. Kada se organizam nađe u nekim ekstremnim uslovima, recimo kada se nađe u izuzetno hladnoj ili izuzetno toploj sredini, on pokreće adaptivne mehanizme kako bi sačuvao svoju optimalnu temperaturu, kako se ne bi pothladio ili prokuvao. I zato se izraz stres koristi da bi ukazao na sve one situacije u socijalnom i psihičkom smislu, kada moramo da pokrenemo unutrašnje mehanizme da bismo se prilagodili. To je pomalo mehanicističko gledanje na čoveka, tako da više zamagljuje nego što objašnjava. Ali izraz „stres“ deluje naučno, medicinski i zato se često koristi.

Da li ima različitih stresova?

Postoje dve glavne vrste stresa. Jedna je kada naše telo izložimo velikim naporima, tako da smo umorni, zasićeni ili iscrpljeni. Druga se ono što se naziva „psiho-socijalni stres“, kojeg možemo svesti na naše neprijante emocije i raspoloženja.

Šta su, iz vašeg iskustva sa pacijentima, glavni razlozi za stvaranje stresa kod ljudi? Zbog čega se to ljudi najviše nerviraju?

Kada kažete da se neko nervira, da je nervozan, onda nervozu definišete kao problem. A onda ljudi pokušavaju da se oslobode nervoze, tako što popiju neku rakiju, uzmu lek, gledaju televiziju, čitaju knjigu, šetaju itd. Međutim, „nervoza“ je u stvari neka neprepoznata neprijatna emocija. I zato uvek kada primetimo da smo „nervozni“, treba da definišemo koja je to emocija: zabrinutost, stah, ljutnja, uvređenost, itd. A ako smo ljuti a ne nervozni, onda nije problem ljutnja, već je problem ona situacija zbog koje se ljutimo. Kada svoje stanje definišemo kao stres, onda mislimo kako da se borimo protiv tog stanja organizma i psihe. Ali ako svoje stanje definišemo kao emociju, to nas upućuje na međuljudsku situaciju zbog koje osećamo datu emociju. I tada razmišljamo o situaciji, da li preterujemo, da li možemo nekako da utičemo na situaciju, da li smo nešto pogrešno shvatili. Dakle, kada „nervozu“ pretvorimo u neko osećanje, ono nas upućuje na životnu situaciju, tako da tu situaciju definišemo kao problem. I to je put ka adaptaciji, ka usklađivanju naše predstave kako bi svet trebalo da izgleda i kakav je svet zaista.

Kako se boriti sa stresom? Kako sebi reći: „neću više da se nerviram, znam kakve to ima posledice po zdravlje“?

Emocije nas povezuju sa životom. Ljudi osećaju osećanja onda kada procenjuju da se dešava nešto što im je važno. Kada im je važno na negativan način, tada osećaju neko neprijatno osećanje. A neprijatnost je ono što nas pokreće na neku aktivnost kako bismo se prilagodili. Ako je situacija rešiva, delujemo na nju; ako je nerešiva, ali izbežna, tada odlazimo iz te situacije i povlačimo se u neku drugu u kojoj naše vrednosti nisu ugrožene; ako je nerešiva i neizbežna, tada treba da je prihvatimo. To su tri osnovna načina adaptacije. Razlozi zbog kojih se neko oseća neprijatno osećanje su veoma različiti, uvek individualni. Ali nepijatne emocije mogu biti adekvatne, funkcionalne i mogu biti neadekvatne, disfunkcionalne i patološke. Da li će osoba osećati adekvatno ili neadekvatno osećanje je povezano sa tim koliko je realistična. Ako je realistična, doživljavaće neprijatno osećanje onda kada treba i koliko treba. U tom slučaju problem je u situaciji i treba rešavati situaciju zbog koje se neko tako oseća. Ako je osoba neralistična, tada će njeno tumačenje stvarnosti biti iskrivljeno, pa će i emocije biti neprimerene i osoba će često biti u „hroničnom stresu“. U tom slučaju nije problem u situaciji već u tome kako osoba tumači situaciju. Tada ona treba, da bi se oslobodila tih neprijatnih osećanja da menja svoje predstave o realnosti, a ne samu realnost.

Da li postoje neki praktični saveti za kontrolu stresa?

Što je neko neki događaj procenio kao njemu više važan, to je neprijatno osećanje snažnije. Međutim, ove naše procene su često preterane i zato su naša osećanja neopravdano intenzivna ili dugotrajna. I zato se uvek treba pitati: Koliko je to zaista meni važno? Nekada je dobro oceniti važnost nekog događaja na skali od 0 do 10, jer kada razmislimo, tada svhatimo da smo nešto neopravdano doživeli kao katastrofu.

Da li se pokazalo da je bolje da, kada se ljudi iznerviraju, to i izbace iz sebe, nego da ćute i „jedu se iznutra“?

 

Jedno vreme se mislilo da su ljudi koji „kuvaju u sebi“ i ne pokazuju osećanja, najviše skloni psihosomatskim i telesnim bolestima. A onda su došla istraživanja koja su pokazala da su oni koji se često ljute na druge i koji drugima to otvoreno pokazuju – najviše žrtve različitih kardiovskularnih oboljenja. I tada smo zaključili da nije dovoljno nešto „izbaciti iz sebe“ jer ako se vi neadekvatno ljutite i to pokazujete drugima, oni će biti uvređeni, pokvarićete odnos i nastaće situacija u kojoj ćete još više da se ljutite. Zato danas smatramo da je važno da li je emocija adekvatna ili nije, kao i da li je izražena na primeren ili neprimeren način. Takođe, nekada je najbolje ne pokazati šta se oseća. Ako je u pitanju ljutnja, možemo se zapitati šta je cilj ljutnje. Odgovor je: zahtev od drugog da promeni ponašanje. Dakle, cilj je da drugi promeni ponašanje. I onda ljudi uključe inteligenciju i počinju da razmišljaju da li postoji još neki drugi način da utiču na drugog da promeni ponašanje osim da se izderu na njega. I onda otkriju da postioji i da je delotvorniji od izražavanja ljutnje.

Šta mislite o tome što ljudi olako pribegavaju sedativima i na taj način pokušavaju da izađu na kraj sa stresom?

Stalno upozoravam ljude da stres nije bolest, i da nije problem u samom stresu već u onome što ga izaziva. Ovako kada ljudi stres definišu kao problem, pa se nakljukaju tabletama da se „smire“, oni ništa ne menjaju, tako da će i sutradan, i svih narednih dana opet biti u stresu. I onda postoji mogućnost da postanu zavisini od tableta, a da i dalje žive na način koji je loš za njih. To ne znači da sam apriori protiv sedativa, jer oni mogu biti korisni, ali samo kao pomoćno sredstvo. Glavna stvar je nešto promeniti. Takođe, nisu samo tablete u pitanju, to može biti i džogiranje, vođenje ljubavi, šetnje itd. sve to kratkoročno pomaže da se ljudi „oslobode stresa“, ali samo do sutradan. I zato apelujem da prošire sliku problema i da nešto promene kako bi živeli bolje, sa manje stresa.

Koji je vaš savet za čitaoce?

Da postanu emocionalno pismeniji. To znači da bolje prepoznaju šta osećaju i u vezi sa čim. Kada ljudi bolje prepoznaju svoja osećanja, tada će bolje prepoznavati i tuđa, i bolje se kretati među ljudima. Biće prihvaćeniji i uspešniji. Najbolji antistres je da osoba popriča o situaciji koja je muči sa bliskom osobom. Takvi razgovori su lekoviti i pomažu da se odredi prava važnost problema i da se sagleda sa druge strane, da se nađu rešenje. To je neprocenjivo. Dugoročno gledano najvažnija je briga za sebe. To znači da imamo prijatlejski stav prema sebi, da pored rada, vodimo računa da se dovoljno odmaramo i da se zabavljamo.

 

https://macvaskyinfo.rs/2017/09/03/nervoza-je-u-stvari-neprijatna-emocija-koja-nije-prepoznata-tablete-ne-resavaju-stres-ce-sutra-biti-tu-ako-ne-otkrijete-sta-je-uzrok/