Модерна идолатрија; Имате ли идолопоклоничке склоности?

[Милан Меденица :)]

слажем се са обојицом, 100%.  greengrin

пошто људска личност константно прима у свој лик, личност, све живо путем асоцијација, јер нема суштински истинит, проверен, материјал у односу на који ће да закључује о лошем/добром, право/левом/десном, итд онда ни не може да заобиђе повремено испитивање или уношење разних спољашњих или унутрашњих утицаја без мерења, тачније здраво за готово.

дакле, само може везивањем на постојеће пријемчиве ствари да везује ново, својеврстан еклектизам да спроводи над својим потенцијалом, природом.

али, с обзиром на то да ли је особа спремна, и колико, да се избори са спољашњим, и са самим собом као унутрашњим, деловањем - толико ће и дуго остати у идолопоклоном статусу према одређеној ствари.

једноставно, илузија јесте део живота, али није неопходна, чак је врло штетна у зависности од концентрације и пријемчивости коју ствара привлачући остале пријемчиве асоцијације.

[Aragorn]

Interesantno da nema drugih sagovornika,a toliko se truca na tkz teoloskim temama,pa bi covek pomislio da se shvata sinonimnost egzistencijalnog i teoloskog...

[SANJA]

Aha, idol mi je Ekrem Jevrić ekstra leteti

[Милан Меденица :)]

Interesantno da nema drugih sagovornika,a toliko se truca na tkz teoloskim temama,pa bi covek pomislio da se shvata sinonimnost egzistencijalnog i teoloskog...

шта додати, а не заплакати ...

[Зорица екс Милева]

Ја лично не познајем никога ко није бар једном у животу идеализовао неког, нешто, нечији живот, итд. Ако такви уопште и постоје, ријетки су. Имамо тако неку потребу да постављамо неког на пијадестал без реалног основа (а и какав основ би имало такво стављање смртника). Али волимо да живимо у лажи, некако се чини лакше да волимо нечије замишљење особине него оне стварне, туђи животи нам се чине пробитачнијим, итд. да не набрајам. Колико је о то опасна работа о томе би се дало написати чак и цио роман. А суочавање са истином - некако буде најболније, то разбијање илузије невјероватно боли. Па зато онда идеализујемо? Чак и ако смо се већ толико пута опекли? Мислим да тек са ступањем на Пут Истине човјек може да спозна колико је у проблему, ако је склон оваквој работи, рекла бих да је то суптилан начин да човјека непомјаник наведе на погрешан пут, а да он тога уопште и није свјестан.  0304_smile4 па постоји и буђење, јесте да боли, али боље је да се пробудим у боловима, него да умрем у сну и у лажи.

[Милан Меденица :)]

  0102_laugh па постоји и буђење, јесте да боли, али боље је да се пробудим у боловима, него да умрем у сну и у лажи.

4chsmu1

[anajrim]

ranije sam imala takve sklonosti,narocito u pubertetu,bili su to razni idoli,najcesce frontmeni odredjenih bendova,pa sta reci ako je dzoni stulic za mene bio bog :mad: i u vezama sam bila takva,idealizovala bi' tu osobu, s kojom sam, do neslucenih visina,pridodavala mu osobine koje nema,mislila da je savrsen,nepogresiv...prvi put sam se malo zamislila nakon sljedeceg dogadjaja-pozali mi se cimerka , kako je jedan njen drugar, negdje,sasvim slucajno, naletio na dzonija,a bio je njegov zagrizeni fan.,i sav 4chsmu1,iako pod velikom tremom,on se odvazi i pridje mu,predstavi se,i kaze kako je njegov vatreni obozavalac,i tako jos svasta nesto,a dzoni nista-samo ga pogleda,i nastavi svoj put...ovaj decko dodje kuci,i unisti sve sto bi moglo da ga podsjeti na azru,sve ploce,postere,sve...kad sam cula za ovaj dogadjaj nekako sam se osjecala kao da se to desilo bas meni,ustvari,i desilo bi se,da sam bila na njegovom mjestu...i tad je pocelo neko moje otreznjenje...a od momenta kad se vratih Hristu,ja vise nemam nikakve idole,postujem necije djelo,ali nista vise...jer samo je On savrsen,samo On me nikad nije iznevjerio,i samo u Njemu imam pravu slobodu,sve od ljudi,i ono najbolje,za mene je ograniceno...

[Aragorn]

Ја лично не познајем никога ко није бар једном у животу идеализовао неког, нешто, нечији живот, итд. Ако такви уопште и постоје, ријетки су. Имамо тако неку потребу да постављамо неког на пијадестал без реалног основа (а и какав основ би имало такво стављање смртника). Али волимо да живимо у лажи, некако се чини лакше да волимо нечије замишљење особине него оне стварне, туђи животи нам се чине пробитачнијим, итд. да не набрајам. Колико је о то опасна работа о томе би се дало написати чак и цио роман. А суочавање са истином - некако буде најболније, то разбијање илузије невјероватно боли. Па зато онда идеализујемо? Чак и ако смо се већ толико пута опекли? Мислим да тек са ступањем на Пут Истине човјек може да спозна колико је у проблему, ако је склон оваквој работи, рекла бих да је то суптилан начин да човјека непомјаник наведе на погрешан пут, а да он тога уопште и није свјестан.  4chsmu1 па постоји и буђење, јесте да боли, али боље је да се пробудим у боловима, него да умрем у сну и у лажи.

Samo par napomena.I kad je covek "na putu istine", itekako nema predstavu sta mu se desava i tek baulja na tom putu,ma koliko da je uzrastao u vrlini i bogovidjenju tj uvek je sve tajanstveno i do u celu vecnost slede iznenadjenja, otkrivanja i otkrivenja.Takodje,ideologizovanje je jednako bitno kao i budjenje.Jedno bez drugog ne moze da fukcionise,jer se onda gubi integritet licnosti i dolazi do dezintegracije svakog onog koji hoce na brzinu da se probudi i ide tim putem.U svemu mora biti prisutan holisticki pristup.Ravnoteza,srednji put,sa tolerisanjem svojih slabosti i popustanjem luka da ne bi pukao.Puknuto se ne vraca,samo se krpi.Citaj Serafima Sarovskog,Makarija Egipatskog,Isaaka Sirina i videces koliko tu ima osecaja za takt svakog bica i edukaciju i negu licnosti.

[Зорица екс Милева]

0102_laugh

[Милан Меденица :)]

жели ли још неко да подели свој утисак, искуство, ... нешто?

[Анастасија]

Imala sam ranije sklonost ka idealisanju nekih ljudi iz svoje okoline i života.Nikad to nisu bile neke javne ličnosti,već "obični" ljudi,koje sam poznavala.Odlazilo je tako daleko da sam potpuno previđala činjenicu da su oni samo ljudi,skloni greškama,pogrešnim procenama,padovima isto kolko su skloni i težnji ka vrlinama.Najteže  kad nekog idealizujete je to što onda i mnogo očekujete od svog "idola",otrežnjenje obično nastane kad "idol" ne ispuni očekivanja koja su mu nametnuta od nas samih pa onda sledi razočaranje,možda i bes pa čak i neverica.U svemu tome čovek sazreva,shvatajući,neko pre,neko  kasnije,a neko na žalost nikad,da je opasno i pogubno praviti idolatriju od bilo koga,otreženjenja su bolna ali uvek bolja od života u zabludi.

[Лидија Миленковић]

Ево мог искуства.

Мој муж и ја (па сходно томе, и наша деца), и у његовој и у мојој ужој фамилији сматрани смо за дежурне смотанке. Сви остали су супер способни, супер паметни, супер забавни, супер.....

И, знате шта, и сами смо веровали у то, све док нису почеле невоље, када смо ослонац потражили у тим супер ближњима.Тада смо се уверили да  нису уопште способнији од нас, шта више, испоставило се да је обрнуто.

Када су невоље њих сколиле, било им је теже него нама, јер су прецењујући себе, упадали још у горе ситуације.

И сада постоје људи којима се дивим, али то нису они који о себи говоре у суперлативу.

Дивим им се, поштујем их, али ми сопствена зрелост и искуство не дозвољавају да их идеализујем.

То ме ослобађа оног одвратног осећаја разочараности, изневерености.

П.С.Недавно ми је млађи син признао да је својевремено био шокиран и разочаран када је на постављено питање од мене добио одговор :"Не знам".

Каже да је дуго размишљао :"Како је то могуће да она не зна-па она је ...МАМА"?!

Значи-није лако ни када те идеализују  0102_laugh

[Милан Меденица :)]

а шта сте урадили са тим својим негативним склоностима, како се борите са њима, како сте са некима изашли на крај?

да ли их примећујете код других, па тако долазите до својих ... ?

[Лидија Миленковић]

Неки паметнији су се, можда на неки други начин изборили са тим својим склоностима.

Као што сам написала, када сам у онима које сам идеализовала потражила ослонац, њихове супериорности су исчезавале, као фатаморгана.Онда сам морала сама да се борим како знам и умем,да "лижем своје ране" и идем даље, или да пропаднем.

То нисам смела да дозволим, јер бих повукла и своју породицу са собом.

Исто тако ми је било тешко да се изборим са разочарењем у њих, са самосажаљењем, са осуђивањем.

Сазревајући у вери, схватила сам да је грешка у мени, да смо сви ми само људи са свим својим слабостима, да нико није савршен осим Господа, и да се само у Њега можемо безрезервно уздати. (Ово није фраза, него заиста, стечено животно искуство  )

[Милан Меденица :)]

0205_whistling  bliss jeeee 0442_feel tuzansmajli8904