Поезија

[Снежана]

ŠTA OSEĆAM

 

Šta osećam, šta, ako ljubav nije,

Al' ako je ljubav, Bože šta je ona?

Ako je dobra, zašto je zlu sklona,

Ako je zla, zbog čega slatka mi je?

 

Gorim li od sebe, čemu plač i tužba,

kriv li sam tome, malo jauk vredi.

O žrtvo smrti, slatkoćo u bedi,

Ako vas neću, čemu ste mi družba?

 

Ako vas hoću, dvojiti nemam prava,

Suprotni me vetri, kroz šum i besnoću,

Teraju u čamcu vrh bezdana plava.

Slab razbor i gresi razlog su mi seti,

Tako da ne znam sam stvarno šta hoću,

Te se znojim zimi a cvokoćem leti.

 

Frančesko Petrarka

[Снежана]

ZADOVOLJSTVA

 

Prvi pogled kroz prozor u zoru

Ponovo pronađena stara knjiga

Oduševljena lica

Sneg, promene godišnjih doba

Novine

Pas

Dijalektika

Tuširati se, plivati

Stara muzika

Udobne cipele

Shvatiti

Nova muzika

Pisati, saditi

Putovati

Pevati

Biti ljubazan

 

Bertolt Breht

[JESSY]

Štefan Žáry - "Komadić sunca"

Komadić sunca u bočici nosim ti,

nek se u tvojim očima rasvijetli.

Šareno dugino stakalce sam ti dao,

ako ti možda pogled nečiji učini nažao.

Komadić svjetla u bočici mirisni,

atom sunčanog jutra dražesni.

Kad ostaneš sama i noć se spusti,

ti malo njega iz bočice pusti.

Zrake će zaigrati posred stijene,

crtati kvadrate, bacati zlatno prstenje.

Komadić sunca u bočici zarobljeni

s tajnama o svakoj alkemijskoj mjeni.

Prašak da uzmeš kad želiš na spavanje poći

i ja ću ti noću opet u san doći.

Komadić svjetla ukradoh nebeskom svodu

tom za tvoje grudi, kao za broš s topazom.

Oboma nama da jasno svijetliti stane

kad više ni sunce nad zemljom ne grane.

[JESSY]

Vladislav Petković Dis - "Noć ljubavi"

Jedne večeri, kao posle grada,

Mirisala je koža telo moje:

Miran, bez sreće i radosti koje,

Bijah kao van tamnice jada.

Video nisam sunce kako pada,

Uzdah i cveće oko sna mog što je

Očajem skrio njenih nada boje,

Odveo dete u nesreću sada.

Draga moja, ja ne umem više

Nositi suze što ti radost krije,

Al' u noć mesec kad siđe ubavi,

Tišinom sreće kad bol zamiriše,

Odmori oko: nek se duša slije

U pozni šapat velike ljubavi.

[JESSY]

65 - Rabindranat Tagore

Zoveš li me ti to ponovo?

Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.

Zoveš li me ti to?

Sav svoj dan dao sam ti,svirepa vladarko,moraš li me lišiti i noći moje?

Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.

Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?

Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?

I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?

Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?

Moraš li me zvati, nemirnice?

Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.

Neka žižak gori u samotnoj kući.

Neka splav vrati domovima umorne radnike.

Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv.

[JESSY]

ПЕСМУ ТИ ЉУБАВНУ ПИШЕМ

Песму ти љубавну душо пишем,
уместо неостварених снова.
Данас у песми за тебе дишем,
данас у песми само си моја.

Песму ти срце, сада поклањам,
а пољубаца никад не беше.
Најлепше је док се само сања,
стихови су ту да нас утеше.

[JESSY]

PISMO JEDNE ZENE

Koracam bosa tvojim tragom
Priljubljujem usne uz tvoju praznu casu
U tvom odelu trazim odlutalu toplotu
Pogledom doticem sve sto si ti gledao
Ispisujem ti ime izgovaram ga tiho
Blagosiljem dane kad cuvas svoje zdravlje
Ponavljam sve mazne reci koje smo ikad rekli
Secam se zaveta tvojih ociju
Tvoj se poslednji dodir jos ne odvaja od mene
Sa svakim danom se suocavam umorna
srca tromih nogu
To sto smo razdvojeni pola mi odnosi snage
A ostatak mi treba da bi te sacekala.


Kerolin Ris

[Ромејац]

Јеси ли се насједила на гаришту куће своје,

ох, та кућа б'једна! -

тражећ оком и руком кол'јевчицу малог Јове,

иконицу светог Ђорђа и ђерђефић твоје Руже?

Све је сада дим и пепел, све прогута чаћа тавна -

ти, сломљена крепка грана, најбједнија међ женама,

мајко православна!

 

Јеси ли се находала ногама што једва носе

ох, те ноге болне!

Јеси ли се уморила тражећ Руму, краву своју,

краву своју, хранитељку старе баке и дјечице?

Да л' је вуци растргоше ил' је сакри шума тавна?

Не мучи се! За кога би сада били сир и мл'јеко,

мајко православна?

 

Је си ли се наплакала над судбином друга свога,

о друже љубљени!

Издајом га уловише, као пса га измлатише,

мучили га, везали га, бацали га у тамнице.

И он кога срце вукло дјела вршит тешка и славна,

као хром се богаљ врати да ти умре на рукама,

жено православна.

 

Јеси ли се накукала изнад оне страшне јаме,

о јамо проклета!

Гдје са гркљаном пререзаним дјеца твоја сада леже

покрај баке, и гдје мајку своју зову, за њом плачу;

и боје се, јер је рупа пуна људи, влажна, тавна?

Шутиш. Печат шутње јад је на уста ти ударио,

мајко православна.

 

Бл'једиш, тањиш и кочиш се, но бол немој гушит своју,

бол ти предубоку!

Пусти нека тужба твоја одјекује широм земље

и нек траје вјековима. Нека чују у што сада

прометну се сјета твоја, твоја туга стара, давна.

- Шутиш. Бл'једиш. И ореол мучеништва већ те круни,

   мајко православна.

 

 

У попаљеном српском селу
     код Вргинмоста
       Јануар 1943

[JESSY]

[JESSY]

http://www.youtube.com/watch?v=hBYt6pHbXi8

[JESSY]

[JESSY]

http://www.youtube.com/watch?v=YLKtOKplnoY

[Караконџула]

[kordun]

Imam jednog drugara,sremca, koji piskara pomalo ,pa cu iskoristiti ovu priliku da ga malo promovisem...

 

БРАТУ ДУКЉАНИНУ

 

Боли, често ми дође да му оца опсујем

Покондирио се, набусао, трца се и кочопери

Ал' брат ми је, оли ћу род рођени да пљујем

Нећемо се ваљда за гуше, људи смо а не звери.

 

А вређа ме још како, увукли се у њега неки врази

Мало, мало па итне камен са оних брда

Сав силан нам преко прађедовских гробова гази

Боже ме прости, ко да мало из памети врда.

 

Па све, он као није ја. Он је он, а ја сам други неко

Те није нас иста сиса ... Те он је негде другде ник'o

Вала дође ми смешно кад се сетим шта је све рек'o

E моја тешка туго, мој соколе, бивша моја дико.

 

А зар нас душмани толике векове не разродише ...

Каква је он био сила, да притекне, да осоколи

Не може то да се заборави, не може то да се брише

Мрзети га вала не могу, чак ни из срџбе и живе боли.

 

Недам на њега, мој је, па нек ми одгризе и нос и уши

Има да трпим. Нећу , е таман за инат душманима

Градићу мостове мећ' нама а он нека их руши

И срце  му своје дати а он ... нека га баци псима.

 

Александар Илић 2012

[Лазар Нешић]

GATKA O LAKOJ SMRTI

Nešto oko deset sati pre podne
izašao je iz svog stana.
Lift nije radio; na stepeništu
srete suseda, ljubaznog
onog čoveka iz pogrebnog zavoda.
Znao je da će mu jednog dana
pasti u šake, pa se na tu
pomisao blago nasmeši.
Izašao je iz zgrade; prešao ulicu.
U parku je sedeo i gledao
kako velikim makazama štucaju
zelenu ogradu. Kosačica
još je mirovala, na travnjaku.
Znao je da će i oko njegovog groba
nići trava, cveće, perunike,
da će sve biti lepo uređeno.
Ono pak što nije znao, tog dana
dogodi se malo kasnije,
kad se vrati iz šetnje:
Neki nepoznati ljudi
ulaze i stoje pored njegovog odra.

 

Novica Tadić