Поезија

[JESSY]

Nikola Vranjković - "Međuvreme"

Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći

i umoran sam od traženja rešenja,

koje je uvek na dohvat naših kratkih ruku.

I prolazi vreme, ruke nam jačaju,

ali ne rastu.

A da zakoračiš?

Ne, ne smeš prva,

a ja ne mogu biti ispred tebe.

Da krenemo skupa?

Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi međuvreme,

ako već ne osećaš svoje.

Postaću hladan i promeniću se,

ali kad-tad ću eksplodirati.

Ko će da skuplja parčiće? Ti?

Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.

Ne kradi mi međuvreme.

Ono nije naše.

Ono je moje.

I nije između nas.

Ono je između mene i mene.

Ne kradi mi međuvreme,

bojim se - upašćeš u njega.

Ne kradi mi sebe od mene,

budalo glupa.

Postaćeš međuvreme

i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.

[JESSY]

Frančesko Petrarka - "Što ćutim?"

Što ćutim, što je, ako ljubav nije,

Al ako je ljubav, bože što je ona?

Ako je dobra, zašto je zlu sklona,

Ako je zla, zbog čega slatka mi je?

Gorim li od sebe, čemu plač i tužba,

Kriv li sam tome, malo jauk vredi.

O žrtva smrti, slatkoćo u bedi,

Ako vas neću, čemu ste mi družba?

Al ako vas hoću, zdvajat nemam prava,

Suprotni me vetri, kroz šumu i besnoću,

Teraju u čamcu vrh bezdana plava.

Slab razbor i gresi razlog su mi seti,

Tako da neznam sam stvarno što hoću,

Te se znojim zimi a cvokoćem leti.

[JESSY]

Trenutak

 

Trenutak ispijen

iskrom gorkih šapata

u bolesti sluha

što kleči pred

silinom prošlosti.

Trenutak zakopan

u treptaju suze

crne kao rastanak...

O čemu sanjaš?

Kuda bežiš

zorom nemom?

Nosi li vetar

žeđ za vrelinom

tvoje blistave kože?

Nosi li misao

snove zamrle

u blatu gorčine?

Hajde!,

opij me,

opij me

iluzijom bluda

i mistikom glasa

zanavek utisnutog

u moju dušu...

Opij me

zakletvom vernosti

koja vekove ne broji,

koja mre

i čeka da

sklopiš oči

života mračnog!

Bat koraka

preko neba

usahlog u ironiju

groma besnog...

Bat koraka

koji se povija

i pada

i cepa

i nestaje!,

pred tvojim

godinama zrelim,

pred maštom

pesnika što

za tren živi

i u trenu pada!

Ne, ja nikada

neću priznati

da sam voleo

tvoj otkucaj srca,

tvoj daleki pogled,

pogled ljubavnice

koja tišinom vlada,

i uzdah opojni

obala tajnih...

A, sve prolazi,

i mi ćemo proći

kao život,

kao jeza

u telu koje pati,

kao potop...

Znaš li...

možda nas

drugi svetovi

verno čekaju?

Možda ću ti tada

pokloniti blesak

čiste kapi idile,

blesak poljupca

bezvremeno drskog,

poljupca oštrog

kao krik...

Ne znam...

Ali, slutim

da ćutiš pred

nekim novim usnama,

usnama laika

bez želje,

bez imena,

bez ljubavi

Bogu znane...

Ćutiš o dodirima

pijanih senki

što mesecu

krojili su puteve;

Ćutiš!,

večnosti setna,

a u tebi talas

drhti kao prut,

u tebi daljine

kriju hod po beskraju

magle jesenje...

Slutim da

ćutiš o bolu

koji noći nagriza

kroz misli krvave,

kroz tamu

jecaja modrih...

O!, može li

trenutak fantazije

da probudi

malaksale poljane

zvezda padalica?

Pokaži mi,

nado blistava!,

pokaži mi

zenice svemira

i dubinu vere

na čijim krilima

ćeš biti moja

zanavek...

 

 Nenad Plavsic

[JESSY]

I dalje snivam

 

I dalje snivam

kose tvoje vrane

pod prstima osmeha

i oči meke

kao milost,

kao veo duše

pokajnika setnog...

Imaš li

i sada

maštu ljubavnice

prekrasnih boja

što seku vekove

nejasnih jecaja

obraza bledih?

I dalje snivam...

po tvojim usnama

zakletva večnosti

kroz šapat klizi,

lomi se i pamti

pred notama neba,

pred praznim parkom

negde na periferiji

malaksalog grada...

A, čekaš li

još uvek

sene kraj prozora

da ti jave

dolazim li

korakom hitrim?

Čekaš li srcem,

beskraju silni,

da poljubac

rastera demone

i ubrza otkucaje?

Ili znaš,

znaš da mrem

u krvi,

u suzi otpadnika,

u pokušaju gorčine

da bolom spere istinu?

 Nenad Plavsic

[JESSY]

 

 

 

Beskraj

 

Bez glasa,

Bez suza,

Drhtala je noć...

U magli želje,

U paklu senke,

Isticale su kapi

gorke krvi.

Strah u očima,

strah na usnama

Žedne, prkosne noći,

Koja snove ne zna,

Koja srce ledi,

Koja osmeh seče...

 

Bol u mislima

duše od stakla,

Pritiskao je

jesen nemu

Da vetrom smrti

uflekane obraze

pokajnika spere...

Zaboravi!,

Vraže podli,

Izbaci,

I prezri!,

Čitav moj život kleti

I dubine sreće

I visine mašte

I darove slatke...

Otrgni,

Spali,

Satri,

Mačem pakosti!

Noć neka se

u požaru gneva uguši,

Da ne postoji

sećanje mirisno,

Da pokušaj

ne pokuša...

 

Ali, dokle ćeš?

Koliko snage imaš?

Koliko praznih

priča skrivaš?

Zar ne slutiš

propast carstva

privida ništavnoga?

Zar ne slutiš...

Kraj u ognju greha

te stiže,

a večnost Gospodnja

desnicu tvoju lomi...

Dela su tvoja,

dela ovoga sveta;

Bitke su tvoje

uske i prolazne.

Ne sumnjaj,

ne gordi se

tako oštro,

lukavi vraže,

jer u čudu

sila Božja trepti!

Jer čudo

Odjecima pobede

udara u zvona,

kao jorgovan krasni,

kao ljubav

što blista nepatvoreno...

 

A ponovo

ću je sresti

u noći,

u tišini,

u vetru...

Ponovo ću je sresti

međ' zvezdama,

na margini vasione.

I šapatom mekim

probudiću tada

svaku iskru

koraka njenih,

svaku ludost

kojom opija...

Probudiću tada

idilu beskraja

poljupca čednog

i minule godine

bez dodira,

bez vesti,

bez svetlosti

utrnule u čemer...

I pohitaće ona

na ramenu mesečine plave

pohitaće meni u naručje,

da lepotom svojom

rane moje izleči...

 

Nenad Plavsic

[JESSY]

Phil Bosmans - "Jednostavno, volim te"

Niko drugi nije kao ti.

Ti si svojevrstan, jednostavan,

posve orginalan i neponovljiv.

Ne veruješ to,

ali niko drugi nije kao ti -

odveka doveka.

I svaki čovek koga voliš

nije nikakav običan čovek.

Iz njega zrači

neobična privlačna snaga.

I ti po njemu postaješ

na neki način drugciji.

Možeš mu čak reći:

Što se mene tiče,

ne moraš biti nepogrešiv,

bez grešaka i savršen, jer:

ja te jednostavno volim.

[JESSY]

Velimir Rajić - ""

I srušiše se lepi snovi moji,

Jer glavu tvoju venac sad pokriva,

Kraj tebe drugi pred oltarom stoji-

Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čestit'o sam ti. I ti reče “Hvala!”…

A da li znadeš da se u tom času

Granitna zgrada mojih ideala

Sruši i smrvi i u pep’o rasu?

Al’ ne! Ne vidim od toga ni sena;

Po tvom licu radost se razliva...

I svršeno je! Ti si sada žena-

Prosta ti bila moja ljubav živa!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,

Ni gorku sudbu što sam tebe sreo;

Ja neću kleti čak ni samog sebe,

Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I našto kletve! Našto ružne reči?

O sreći svojoj čovek vazda sniva;

Bol, jad i patnju smrt jedino leči.

Prosta ti bila moja ljubav živa!

Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:

Da Bog da sunce sreće da ti sija!

Sve što god počneš svršila u sreći!

Sa tvoje sreće biću srećan i ja.

I svakog dana ja ću da se molim

Kad zvono verne u crkvu poziva...

Ja nisam znao da te tako volim.

Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čuj, Bože, molbu moje duše jadne:

Sva patnja što si pis’o njoj, k’o ženi,

Nek’ mimoiđe nju, i nek padne

Na onaj deo što je pisan meni!

Usliši ovu molitvu, o Bože!

I duša će mi mirno da počiva;

I šaputaće večno, dok god može:

Prosta ti bila moja ljubav živa!

I onda kada dođe ono doba

U kom će zemlja telo da mi skriva,

Čućeš i opet sa dna moga groba:

»Prosta ti bila moja ljubav živa!”

[JESSY]

Ričard Bah - "Most preko večnosti"

Ona:

"Traži se stopostotni muškarac.

Mora da bude brilijantan, kreativan, zabavan, sposoban za potpunu intimnost i radost.

Želim da delimo muziku, prirodu, i tih, miran i srećan život.

Da ne puši, ne pije i ne drogira se.

Mora da voli da uči i da stalno radi na sebi.

Lep, visok, zgodan, sa finim rukama, nežan, osećajan, drag.

Strastven i seksi koliko god je to moguće.

Mora da bude emotivno stabilan, iskren, konstuktivan i od poverenja.

Visoko produhovljen, ali bez određene religije."

On:

"Traži se stoprocentni ženski anđeo čuvar u ljudskom telu.

Nezavisna, avanturistički raspoložena, ogromna mudrost neophodna.

Po mogućstvu da je sposobna da komunicira na više načina...

Zahteva se izvanredna radoznalost i glad za učenjem.

Prednost imaju profesionalci na više kreativnih i poslovnih polja, sa iskustvom na vrhovnim pozicijama u menadžmentu.

Neustrašiva, spremna na sve vrste rizika.

Zagarantovana sreća na duže staze."

[JESSY]

Miloš Crnjanski - "Priča"

 

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.

U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

[JESSY]

Zal Kop - "Ima te u toj odsutnosti, prisutna si bolom"

 

Ima te u toj odsutnosti, prisutna si bolom,
ima te u ljubavi, prisutna si tugom
i san u kojem te sanjam, prisutan je tamom,
jer kao da očekujem daleko djetinjstvo,
noć s kojom lutam, prisutna je sama.
Ima te negdje, prisutna si daljinom
i očima sličnim odrazu vode,
prisutna mjesečinom.
Ima te i mora te biti, poslije toliko godina
poput skrivenog mjesta, prisutna si krišom.

Kao uspomena, ima te u mirisu ubranog cvijeća,
u čežnji na dlanovima te ima,
prisutna si nepomična.
Svugdje te ima i u koloni otkucaja,
gdje si oduvijek prisutna.
U sve težim jutrima
i kiši što tiho pada,
na čelu svake ptice,
u dugim dnevnim drhtanjima,
ima te, zauvijek si prisutna.

Imaju te moje misli, prisutna si nestankom
ima te moj pogled, prisutno si čekanje,
i u zagrljaju kojim te grlim, prisutna tišina,
jer kao da nebo odjednom prestaje,
osjećam u zraku prisutnu prazninu.
Imam te u noći, prisutna si uzdahom
i u poljupcima nemirnih suza,
prisutna si slanim tragom.
Imam te ljubavi, prisutna si s tugom,
imam u odsutnosti, prisutna si bolom.

S mirisom lipe, svu širinu moga tijela podsjećaš
na dodire s kojima se svako jutro nestrpljivo budi.
I dok ga tako mekoćom mjesečine oblažeš,
jezikom izazovno hodaš izvorom njegovih strasti
i u njima se mojim uzdasima otvorena širiš.

Prsti se moji utrkuju putenim poljima kože,
strast ih goni i poput vjetra baca na sve strane,
u odsjaju tvojih bradavica pronalaze polazište,
a među toplim bedrima utočište svojim drhtajima,
pa iznova počinju jurnjavu preko tvog trbuha.

Zjenice mi kipe od vrele žeđi za tvojim grudima.
Žedne, ispijaju rasutu bjelinu ovih nebeskih bisera
i kao lastavice kruže nad bogatstvom plodnih vrhova,
uzlijeću i slijeću i u zanosu gozbe piju kapi slasti
što su se nakupile u vrtu tvoga predivnog tijela.

Usne se tu još bolje snalaze, zanimaš ih pukotinom
kojom te mjesečina slatkim sjajem rastavlja.
Imaš otvoreno mjesto i one ga toplinom vatre žare,
svaki cjelov njihovim vlažnim usjecima unose
i blagim dodirom zvijezda plešu tim divnim klancem.

Što reći o muškosti kad me tvoje tijelo u sebe prima?
Tada se ona u meni olujnom snagom vjetra pokrene.
Dubinom utrobe, blaženom milinom žestoko naraste
i silinom bezbrojnih vulkana svoju lavu izbaci,
pa toplinom bedara navali i dolinom tvojom razlije.

[Јелина]

Miloš Crnjanski - "Priča"

Омиљена, једно тридесетак година.

[Oglo]

Момчило Настасијевић: ТРАГ

 

 

Чудно ли ме слободи ово

чудније ли веза.

букнем у теби, врео се уливам,

језа је ово, ох, језа.

И траг путањама твој,

па ме пали.

А чудно застрепи срце,

а студим.

Љубећи шта ли то убијам,

шта ли будим?

Јер и пепео ће ветри разнети,

а нема разрешења.

Тону без потонућа,

без дна у налажењу,

без дна се изгубе створења.

И трагом куда сагорели

све болнија су обнажења.

Врео се уливам,

а чудно застрепи срце,

а студим.

Љубећи шта ли то убијам,

шта ли будим?

 

[JESSY]

Arsen Dedić - "Šta sadrži jedno malo dijete?"

Odrasli su puni briga,

nevolje i sjete.

Pogledajmo što sadrži

jedno malo dijete.

Dva osmijeha, dvije pjesme

vesele i sretne,

Dvije ptice koje vječno

pjevaju i lete.

Dva poljupca, dvije vatre.

Pitaš zašto dvije?

Jednu za se, jednu za te,

da i tebe zgrije.

[JESSY]

Jovan Dučić - "Lepota"

Na mome uzglavlju svu noć mirisahu

Čežnjivo i slatko tvoje tamne kose,

Dok se šapat čuo kao pesma rose,

I duge zakletve u očajnom dahu.

A ja ipak ne znam za radost i sreću;

Ja se bojim tvoje podmukle Lepote,

Da osvetu jednom ne zatraži veću

Za svirepa prava što joj drugi ote.

Blagosiljaš ropstvo i tegobne uze,

Srce ti je puno nebeskoga plama,

I sišla sa mnom do patnje i srama,

I prolila si najsvetije suze.

A strepim pred tvojom podmuklom Lepotom -

Da ne digne jednom, kao gladna vila,

Dok žalosna srca i ne slute o tom,

Dva svoja u suze zamočena krila.

I dok ljubav gori svim željama njenim,

I noć teče duga, mirisava, sobna,

Kraj nas, kao sužanj, bdi čudna i kobna

Lepota, s očima večno zamišljenim.

[JESSY]

Vladislav Petković Dis - "Kob"

To reći danas ja ne umem više,

To što me boli i bolove guši,

To što mi pogled kao oblak briše,

To što me trune, što mi snagu suši,

To zašto san moj na san ne miriše.

Jedva se sećam da sam bolji bio,

Jedva osećam zlo kako me steže;

Izgleda da se put života skrio,

I neka ruka da zlokobno veže

Moj duh za zemlju i za svet nemio.

Sad bih sanjao, san od mene bega;

Sad bih živeo i kraj ovog sveta;

Sad bih voleo, i to više svega;

Al’ sve to meni čudnovato smeta:

San, život, ljubav, sad su moja stega.

Sve mi se čini nemam volje svoje;

Stvari i ljudi sad postoje za me.

Izgleda da su misli, želje moje,

Postale senke, neka vrsta tame.

Moji su dani danas jedne boje.

Vidim da danas više nema neba,

Da moje oči za njim i ne mare;

Vidim da meni još jedino treba,

Da gubim mirno sve navike stare

U vetru trulom što mi duh koleba.

Tako je došlo sad i ovo doba,

Gde katkad čujem graktanje gavrana:

I tada gledam iznad svoga groba,

‘Ladan ostatak snage mojih dana.

I kako diše ravnodušna zloba.

I tad preživim u dnu moje noći

Prvi san stvari, kad im sunce zađe;

I tu osetim da nema pomoći,

Da život i smrt jesu iste građe,

da tone snaga što mi daje moći.

Veliki ponos, moja vera trune -

Trunuće zato dok imaju snage;

Crni oblaci vidik rada pune,

Moja pregnuća i časove blage.

Pust život gledam ko vladar bez krune.

Došlo se dovde, ali ne znam kako;

Ne znam zbog čega dan slobode spava;

Ne znam da l’ živi zora i moj pako,

Ta stara zora i podneblja plava,

Gde sam voleo, a gde sam i plako..

Je li to starost i volje i vere,

Il’ umor dubok, miran i bez leka,

Kom ne znam uzrok, prostora i mere?

Il’ sam ja izraz truleži mog veka,

Koja tka zadah i svud nemar stere?

Il’ to korača duh propale sreće,

Propalih misli, napora i snova,

Kao opelo za mrtvo proleće,

Kao zalazak sunca i bregova,

Kao kob moja da zaborav spleće?

Il’ je kob moja, što u dane ove

Osećam ruku kako mirno piše

Na moju ljubav, misli i na snove

Ime, koje mi na krst crni diše,

Na krst što nosi sve radosti nove?