Поезија

[ribar]

[Зоран]

Desanka Maksimovic - Strepnja

Ne, nemoj mi prici! Hocu izdaleka

da volim i zelim oka tvoja dva.

Jer sreca je lepa samo dok se ceka,

dok od sebe samo nagovestaj da.

Ne, nemoj mi prici! Ima vise drazi

ova slatka strepnja, cekanje i stra'.

Sve je mnogo lepse donde dok se trazi,

o cemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prici! Nasto to, i cemu?

Izdaleka samo sve k'o zvezda sja;

izdaleka samo divimo se svemu.

Ne, nek' mi ne pridju oka tvoja dva.

[Guest Izida]

Za Svetlanu...Sestrice,uzivaj!

 

[Guest Izida]

Jovan Ducic - Pesma Zeni

[Зоран]

Дучић је закон  :smiley:

Овај што рецитује као да је попио коју капљицу више  0102_laugh

[Guest Izida]

Rade Serbedzija - Ne daj se Ines - " Don't Give Up " Ines

[marija]

Vesna Parun: Poezija

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih

i koja si mudra kao bezbrižnost.

Ti koja umiješ s njegova čela čitati

bolje od mene njegovu samoću,

i koja otklanjaš spore sjenke

kolebanja s njegova lica

kao što proljetni vjetar otklanja

sjene oblaka koje plove nad brijegom.

Ako tvoj zagrljaj hrabri srce

i tvoja bedra zaustavljaju bol,

ako je tvoje ime počinak

njegovim mislima, i tvoje grlo

hladovina njegovu ležaju,

i noć tvojega glasa voćnjak

još nedodirnut olujama.

Onda ostani pokraj njega

i budi pobožnija od sviju

koje su ga ljubile prije tebe.

Boj se jeka što se približuju

nedužnim posteljama ljubavi.

I blaga budi njegovu snu,

pod nevidljivom planinom

na rubu mora koje huči.

Šeći njegovim žalom. Neka te susreću

ožalošćene pliskavice.

Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri

neće ti učiniti zla.

I žedne zmije koje ja ukrotih

pred tobom biti će ponizne.

Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah

u noćima oštrih mrazova.

Neka te miluje dječak kojega zaštitih

od uhoda na pustom drumu.

Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah

svojim suzama.

Ja ne dočekah naljepše doba

njegove muškosti. Njegovu plodnost

ne primih u svoja njedra

koja su pustošili pogledi

goniča stoke na sajmovima

i pohlepnih razbojnika.

Ja neću nikad voditi za ruku

njegovu djecu. I priče

koje za njih davno pripremih

možda ću ispričati plačući

malim ubogim medvjedima

ostavljenoj crnoj šumi.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,

budi blaga njegovu snu

koji je ostao bezazlen.

Ali mi dopusti da vidim

njegovo lice dok na njega budu

silazile nepoznate godine.

I reci mi katkad nešto o njemu,

da ne moram pitati strance

koji mi se čude, i susjede

koji žale moju strpljivost.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,

ostani kraj njegova uzglavlja

i budi blaga njegovu snu!

[marija]

Kad dođes u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad

Ako taj grad slučajno bude Valjevo

Gde sam i ja došao

Doći ćeš putem kojim si morao doći

Koji pre tebe nije postojao

Nego se s tobom rodio

Da ideš svojim putem

I sretneš onu koju moraš sresti

Na putu kojim moras ići

Koja je bila tvoj život

I pre nego što si je sreo

I znao da postoji

I ona i grad u koji si došao.

Kad dođes u bilo koji grad

Odakle bilo

Iz Veljeg Dubokog ili Kolašina

Ili niotkud sasvim svejedno

Kod odeš od svoje kuće

Bilo kuda

Samo da što pre odeš

I dođes u bilo koji grad

Recimo u Valjevo

Kad god da dođeš

Doći ćeš vrlo kasno

Jer se dugo putuje

Dok dođe u tvoj zivot

I tu se zauvek zaustavi

Ona koja je prema tebi krenula

Iz velike daljine

Odnekud iz Ruskog Jerusalima

Sa Kavkaza iz Pjatigorska

U kome nikad nije bila

I zvala se kako se zvala

Recimo Vera Pavladoljska

I izgledala kako je izgledala

Kako više niko na svetu ne izgleda.

Kod dođes u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Jer gradovi su uvek daleko

I u njih se dolazi iz daljine

A svako putovanje se oduži

Jer svi misle jedino o povratku

Mada povratka nema

A ko god odluči da putuje

Mora krenuti jednog dana

A kad god krene

Krenuće u ono doba

U koje uvek neko kreće od kuće

Obično u nedelju

Kad si i ti krenuo

A kad god je nedelja

Najčešće si u nekom drugom gradu

A u kojem god da budeš

Recimo u Valjevu

Biće to jedini grad

U kome si oduvek bio

I čim si čuo njeno ime

I pre nego što si je sreo

Oduvek si je znao

I voleo već vekovima.

Kad dođes u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad

Ako taj grad slučajno bude Valjevo

Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje

Tvojim i batom još nekoga

Ko s tobom putuje

I glas mu ide po vetru

U dan neobičan za to doba godine

Da ni sam nećeš biti siguran

Ni koji je to grad

Ni koji su tvoji koraci

Samo ćeš poznati onaj glas

Koji ne ide po vetru

Nego se javlja u tebi

U dan neobican za to doba godine

Kad nije ni bilo vreme da budeš u Valjevu

U koje si došao kao neznanac

Ne znajući nikoga

Ni grad ni Veru Pavladoljsku

Ni da se zavole najviše

Oni što se znaju najmanje.

Kad dođeš u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad

Svet će postati uspomena na nju

I neće biti ni jednog mesta na zemlji

Gde te neće sačekivati

Ni ogledala u kojem je nećeš videti

Ni plave kose koja nije njena

Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha

Zapamtio je prostor

Gora i voda

Onakvu kakvu si je prvi put video

U bilo kojem gradu

Recimo u Valjevu

U Karađorđevoj ulici

Između Pošte i Suda

I evo nailazi ono doba godine

Ili tvoga života

Kad su sve žene ona

I nose njenu glavu

Ali ni jedna celu

A ona živi nepoznata među ljudima

Odmara se od tebe i od svog imena

Ali ma gde živela i ma ko bila

Znaćeš da je to ona

I da ne može biti niko drugi

Jer nikog drugog na tvom svetu nema.

Kad dođeš u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad

Recimo u Valjevo

Okružiće te deca kao svakog pridošlicu

I u celom gradu nećeš poznavati nikog

Jer su svi otišli

I s tim bi se nekako pomirio

Ali niko se ne vraća

Sve je gotovo a još nikoga nema

Niti ima čvrstih obećanja

Da ćemo se ponovo sresti

I to je ono što najviše zabrinjava

Pa ipak čovek nije manje nego voda

Pa voda ne umire

Niti je smrt nešto

Što se na svetu događa prvi put

I da živimo hiljade godina

Prošle bi kao jedna

Jer godine su tu da dođu i odu

Ali sve što je njino

Nije Vera Pavladoljska

Koja ti je dala što ni sama nije imala

I uvek bila pomalo u oblacima

I u njih se konacno preselila

Ali dok iko ikom čita ovu pesmu

Ona se rađa sve svilenijeg osmeha

I nema ništa sa grobljem i smrću.

Kad dođes u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad

Sve će ti biti odnekud poznato

Kao 0205_whistling već davan nekome

U grad ko zna koji

Kad dođes ko zna kad

I ko zna otkud

Ili Veljeg Dubokog ili niotkud

Sasvim svejedno

Sve će ti biti isto kao da nisi dolazio

I da uopšte ne postojiš

Jer proviđenje ne zuri

I ništa ne zaboravlja

I ne fali mu ni mašte ni ideja

Da sve poveže i ispuni

Kao što je pisano

Samo ti ne bi bio isti

I ništa ne bi bilo kao što jeste

Da je moglo biti kao što nije

Jer postoji samo jedan grad

I samo jedan dolazak

I samo jedan susret

I svaki je prvi i jedini

I nikad pre ni posle nije se dogodio

I svi gradovi su jedan

Delovi jednog jedinoga grada

Grada nad gradovima

Grada koji si ti

Prema kome svi idu

Da se sretnu sa tobom

Dobro je što si došao

Da se u to uveriš

Baš u Valjevu

I sretneš Veru Pavladoljsku

I čim si je video

Oduvek si je voleo

I unapred oplakivao rastanak

Koji se zbio

Pre nego što si je sreo

Jer postoji samo jedan grad

I samo jedna žena

I jedan jedini dan

I jedna pesma nad pesmama

I jedna jedina reč

I jedan grad u kome si je čuo

I jedna usta koja su je rekla

A po svemu kako su je izgovorila

Znao si da je izgovaraju prvi put

I da možeš mirno sklopiti oči

Jer si već umro i već vaskrsnuo

I ponovilo se ono što nikad nije bilo.

[Guest Izida]

Rade Serbedzija - Cekaj me ( Wait for me )

[Guest Izida]

Aleksa Santic - I opet mi dusa sve o tebi sanja

[Guest Izida]

♥♥♥Aleksa Santic♥♥♥-Ne VERUJ♥♥♥

[Гост]

Requiem za palog andjela

Mozes mi reci da u bezglasju

Cesto zalutas

kad sricem slogove tvoga imena

I da se uzalud borim protiv vremena

koje na nasim telima gravira

Nebeske istine u strahu od smrti.

Mozes mi reci da je moja tisina laka

Poput niti paukove mreze

A teza od sedam smrtnih grehova

I ja cu od nje satkati pesmu i pokriti te

Kad neman noci teskom sapom poklopi nebo

I u krzno svoje sakupi zvezde kao cicke.

Mozes mi reci da sam slobodna

A dusa sam slepa koja cuje samo zlo kad se govori o svetlosti

Dusa koja nocima ne spava i ciji su okovi tragovi nebeski

bozjih karuca sto u sumrak ispisuju molitve najvecih gresnika

I postaju vapaj upucen tebi.

Mozes mi reci da bih trebala da te saslusam

Kada se budem pravila da te ne cujem

Sakrivsi usi rukama

Kao sto deca sakrivaju po dzepovima

male sedefne skoljke sto izbaci mora utroba.

Mozes mi reci kako sam gresila

I ja cu na svoja ramena

Tezinu neba, ako treba, prihvatiti

I ti ces opet biti u pravu a ja cu se osmehnuti

Osmehnucu se kada tvoje ime bude prelazilo preko mojih usana

i one budu krvarile kao nekada moje srce.

Osmehnucu se jer moja ce dusa pevati

U tisini sto tvoje ime u vazduhu iza sebe ostavi

I doci cu tebi kao sto kap kise dolazi zemlji

U krugu vecnom

Isparavanja i padanja

I tada, na dlan ces me topao docekati

Kao suzu izdajnicu sto bezi preko obraza

I u secanjima potraziti moje ime

Kao sto bi trazio uvojak kose

Il`neki davno naucen stih.

Mozes mi reci da su tvoji dani podeljeni

Na dane secanja i dane zivljenja

A neces znati da su svi moji dani - dani prezivljavanja

secanja davnih ozivljavanja

sto kopne na izmaku noci.

Mozes mi ponovo reci da bi mi srce u kutiji dao

Da ga pored kreveta cuvam

dok na barsunu kao na odru

Mirno pocivaju snovi.

A ja bih mogla,

mogla bih da ti kazem da te jos uvek sanjam, da te jos uvek volim,

Ali reci nista necu, cutacu,

Jer ja i kada cutim - cutim o tebi.

M.Simokovic

[Зоран]

МОЛИТВА

Помилуј, Свемоћни, невине што гину,

Теби су пружене њине чисте руке:

За Твоју су они пали величину,

На Твој знак* принели све сузе и муке.

Свака беше за Те рана која тишта,

А свака реч ехо Твога страшног слова;

И сада ти кличу само с губилишта,

И сад су нам гробља већа од градова.

Благослови, Благи, оне што су пали

Пад нож кривоклетца у подножју

Крста;

Ни велики преци нису друго знали

Тим путем у сенци Твог великог прста.

Благослови, Добри, њихов траг што

сјаји,

Трубу мртвих увек пуну Твога даха,

И на вечној бразди њиних корачаји

Мач мртвих позлаћен златом Твога

праха.

                            Јован Дучић

        (Први пут објављено у Лондону

                                31.јануара 1942)

*Твој знак - знак Христовох страдања - Крст.

[after_silence]

Definitivno pesma uz koju uvek zaplacem je Svakidasnja jadikovka...

Svakidašnja jadikovka

Kako je teško biti slab,

kako je teško biti sam,

i biti star, a biti mlad !

I biti slab, i nemoćan,

i sam bez igdje ikoga,

i nemiran, i očajan.

I gaziti po cestama,

i biti gažen u blatu,

bez sjaja zvijezde na nebu.

Bez sjaja zvijezde udesa

sto sijaše nad kolijevkom

sa dugama i varkama.

O Bože, Bože, sjeti se

svih obećanja blistavih

što si ih meni zadao.

O Bože, Bože, sjeti se

i ljubavi, i pobjede

i lovora i darova.

I znaj da Sin tvoj putuje

dolinom svijeta turobnom

po trnju i po kamenju,

Od nemila do nedraga,

i noge su mu krvave,

i srce mu je ranjeno.

I kosti su mu umorne,

i duša mu je žalosna,

i on je sam i zapušten.

I nema sestre ni brata,

i nema oca ni majke,

i nema drage ni druga.

I nema nigdje nikoga

do igle drača u srcu

i plamena na rukama.

I sam i samcat putuje

pod zatvorenom plaveti,

pred zamračenom pučinom,

I komu da se potuži?

Ta njega nitko ne sluša,

ni braća koja lutaju.

O Bože, žeže tvoja riječ

i tijesno joj je u grlu,

i željna je da zavapi.

Ta besjeda je lomača

i dužan sam je viknuti,

ili ću glavnjom planuti.

Pa nek sam kriješ na brdima,

pa nek sam dah u plamenu,

kad nisam krik sa krovova !

O Bože, tek da dovrši

pečalno ovo lutanje

pod svodom koji ne čuje.

Jer meni treba moćna riječ,

jer meni treba odgovor,

i ljubav, ili sveta smrt.

Gorak je vijenac pelina,

mračan je kalež otrova,

ja vapim žarki ilinštak.

Jer mi je mučno biti slab,

jer mi je mučno biti sam

kada bih mogao biti jak,

Kada bih mogao biti drag,

no mučno je, najmučnije

biti već star, a tako mlad !

[marija]

ГЛАВА 3

На постељи својој ноћу

тражих онога кога љуби душа моја,

тражих га,

али га не нађох.

Сада ћу устати па идем по граду,

по трговима и по улицама

тражићу онога кога љуби душа моја.

Тражих га, али га не нађох.

Нађоше ме стражари,

који обилазе по граду.

Видјесте ли онога кога љуби душа моја?

Мало их заминух,

и нађох онога кога љуби душа моја;

и ухватих га,

и нећу га пустити

докле га не одведем у кућу матере своје

и у ложницу родитељке своје.

Заклињем вас, кћери Јерусалимске,

срнама и кошутама пољским,

не будите љубави моје,

не будите је,

док јој не буде воља.