Поезија

[Тавита]

DOSAO SAM TEBI... ..

Došao sam tebi kao što rijeka ide moru

Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine

Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje djetinjstvo

Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmjernosti

Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke

Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom

Dao sam ti sve svoje sjećanje kao jednu kovrdžu moje kose

Spavam samo u tvojim snjegovima

Razvalio sam svoju postelju rastjerao svoje dobre vile

Odrekao sam se već davno svojih legendi

U kojima su Rembo Kras i Dikas

I Valmor koja plače u ponoći

Konopac Nervalov prekinuo se

I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce

Podijeljeno tvojim koracima

Razvejano tvojim pokretima

Ko zaljubljeni vjetar neke šume

Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuće

I koja se strpljivo vraća neprimjetno u toku čitavog dana

Bršljan koji raste a da niko ne primjećuje

Dok ga ne sakate u njegovoj vjernosti

Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja

Stolica koja te čeka na tvome uobičajenom mjestu

Okno sa koga tvoje cijelo gori gledajući u prazno

Petparački roman koji govori samo o tebi

Otvoreno pismo zaboravljeno prije no što je pročitano

Prekinuta rečenica na koju vraćati se nema značaja

Trepatanje soba kroz koje se prošlo

Parfem koji ostavljaš za sobom

A kad izađeš nesrećan sam kao i tvoje ogledalo

**

Luis Aragon

[Тавита]

SMIRAJ...

Setim se, kako su u ljubavi,

dragi prvi dani.

Kad su ruke tople,

kad se oči slede,

preletajući one kolutove blede,

oko usana…

Što drhte, protkani,

mutnom tišinom,

u kojoj su osmeh i tuga pomešani

nesigurno i tamno.

Klatno zvona

teško i tmurno

u grudi udara me.

Tad se dižem,

i, u mutna oka prozora,

puna sitnih glasova večeri,

šapućem, nesigurno,

i moje ime.

Miloš Crnjanski

[Тавита]

Nemir

Skoro će biti svi ljudi siti,

skoro će, skoro će ljudi

imati kuće, zaklon od tuče,

od kiše i od studi.

Skoro će nestati, skoro će prestati

da se od straha ludi,

skoro će biti sve što ću sniti,

sve što mi želja zažudi.

O, tada će, tada će

svud biti palače,

svud biće kikota, smeha,

sanjaće, pevaće ljubav i proleće

s cvrkutom ispod streha.

Oskar Davičo

[Тавита]

Lažu ti što su rekli da sam izgubio mjesec

LAŽU ti što su rekli da sam izgubio mjesec,
ti što su prorekli moju budućnost pješčanu,
rekli su tolike stvari ledenim jezicima:
htjedoše zabraniti cvijet svemira.

“Neće više pjevati buntovni jantar
sirene, ima još jedino puk.”
I žvakahu svoje neprestane papire
želeći zaborav za moju gitaru.

I ja im bacih u oči zasljepljujuća koplja
naše ljubavi što prikovaše tvoje srce i moje,
tražio sam jasmin, tragove tvojih stopa,

i izgubih se noću bez svjetla pod tvojim vjeđama
i kad me obavi svjetlost ponovo se rodih,
gospodar vlastite tmine.


Moj dragi Neruda  poklon

[Тавита]

UZALUD JE BUDIM

Budim je zbog sunca
koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari
koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih
između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi
zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli
dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla:
neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu
nečije lice u pesku

Branko Miljkovic

[Тавита]

R. Tagore - Čeznem da ti kažem najdublje riječi

Čeznem da ti kažem najdublje riječi koje ti imam reći
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmijati.
Zato se smijem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocjenije riječi sto imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe, ali bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce riječima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvijek, ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu i dolazim veseo u tvoje u tvoje društvo.
Neprekidne strijele iz tvojih očiju čine da je moj bol vječito svjež.

[Тавита]

Rabindranat Tagore "Gradinar"

Pesniče, veče se primiče. Tvoja kosa sedi.

Čuješ li u svojim osamnim mislima poruku drugoga sveta?

Veče je - reče pesnik - pa osluškujem,

jer me neko može zvati sa sela ionako je dockan. Bdim: da li se mlada, bludna srca nalaze,

da li dva para čežnjivih očiju prose svirku,

koja bi prekinula njihovo ćutanje

i za njih govorila.

Ko bi tkao njihove vrele pesme

ako bih ja sedeo na obali života

i posmatrao smrt i drugi svet?

Večernjača nestaje.

Tinjanje pogrebne vatre

umire lagano na nemoj reci.

Šakali urliču u horu sa dvora opustele kuće,

pri svetlosti umornoga meseca.

Kada bi neki putnik ostavio svoj dom

i došao da probudi noć i

pognute glave osluškuje žubor sutona,

ko bi mu na uho šaputao tajne života

ako bih ja zatvorio svoja vrata i

hteo da se oslobodim zemaljskih veza?

Šta mari što moja kosa sedi.

Ja sam uvek toliko mlad i toliko star

koliko i najmlađi i najstariji u tom selu.

Jedni se osmejkuju slatko i prosto.

Jedni lukavo namiguju očima.

Jedni imaju suza koje naviru u po bela dana,

a drugi suza koje se kriju u tami.

Svima sam njima potreban,

zato nemam vremena da lupam glavu

o onome što će tek biti.

Sa svima sam podjednako star.

Šta mari što moja kosa sedi?

[Тавита]

Rabindranat Tagore "Gradinar"



Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te; ali se ne usuđujem strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne usuđujem, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla oktriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

[Тавита]

Пријатељ је ваша трпеза и ваше огњиште.

Јер долазите к њему гладни

и тражите од њега спокоја.

И кад он шути, ваше срце не престаје

ослушкивати његово срце.

И нека ваше најбоље буде за пријатеља.

И ако мора упознати вашу осеку, нека

упозна и вашу плиму.

Потражите га увијек да оживите вријеме.

И нека у слаткоћи пријатељства буде смијеха,

и буде радости.

Јер у ситницама срце налази своје јутро

и окрепљује се.

Х. Гибран

[Тавита]

ZA TEBE MOJA LJUBAVI

Otisao sam na trg ptica

I kupio sam ptica

za tebe

moja ljubavi

Otisao sam na trg cveca

I kupio sam cveca

za tebe

moja ljubavi

Otisao sam na trg gvozdja

I kupio sam okove

teske okove

za tebe

moja ljubavi

A zatim sam otisao na trg roblja

I tamo sam te trazio

Ali te nisam nasao

Moja ljubavi.

Zak Prever

[Тавита]

[Тавита]

UZALUD JE BUDIM

Budim je

zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama

zbog neba razapetog između prstiju

budim je

zbog reči koje peku grlo

volim je ušima

treba ići do kraja sveta

i naći rosu na travi

budim je zbog dalekih stvari

koje liče na ove ovde

zbog ljudi

koji bez čela i imena prolaze ulicom

zbog anonimnih reči, trgova

budim je

zbog manufakturnih pejzaža, javnih parkova budim je

zbog ove nase planete koja će možda

biti mina u raskrvavljenom nebu

zbog osmeha u kamenu

drugova zaspalih između dve bitke

kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice

nego aerodrom

moja ljubav puna drugih je deo zore koju budim

budim je

zbog zore, zbog ljubavi, zbog sebe, zbog drugih

budim je

mada je to uzaludnije negoli doživati pticu zauvek sletelu

sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema

ta žena sa rukama deteta, koju volim

to dete koje je zaspalo ne obrisavši suze koje budim

uzalud, uzalud, uzalud

uzalud je budim

jer će se probuditi drukčija i nova

uzalud je budim

jer njena usta neće moći da joj kažu

uzalud je budim

ti znaš, voda protiče, ali ne kaže ništa

uzalud je budim

treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku

ako nije tako odsecite mi ruke

i pretvorite me u kamen

[Тавита]

[Тавита]

Gradinar - Rabindranat Tagore

Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.

Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.

Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…

nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev veći je od prohteva drugih, zato ćutiš.

Pritvornom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.

Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje…

nikada ne uzimaš što bi trebalo.

[Тавита]

Rabindranat Tagore - 65

Zoveš li me ti to ponovo?
Dođe veče. Umor se obavija oko mene kao ruke žedne ljubavi.
Zoveš li me ti to?
Sav svoj dan dao sam ti,svirepa vladarko,moraš li me lišiti i noći moje?
Negde se sve završava, a nama pripada samoća tame.
Zar je morao glas tvoj da je probije i mene da pogodi?
Zar veče ne svira svoju svirku sna pred tvojim vratima?
I krilate zvezde zar se nikada ne pružaju tiho na nebu iznad tvoje nemilosrdne kule?

Ne umire li cveće u tvom cvetnjaku nikada blago u prašini?
Moraš li me zvati, nemirnice?
Neka onda tužne oči ljubavi uzalud bde i plaču.
Neka žižak gori u samotnoj kući.
Neka splav vrati domovima umorne radnike.
Ja se otimam od svojih snova i hitam na tvoj poziv.