Поезија

[Александрида]

Mi smo se suviše sretali...

Mi smo se suviše sretali na raskrsćima neznanim

Mada smo različitim putevima koračali

Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim

I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo

I u leta kovrdžava sa preplanulim licima

Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo

Pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli

I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo

A putevi se dužili i raskrsća su žudela

Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi

Dugo si, dugo čekala pod jablanom, na smetu

I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom

Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja

Jer znam: na nekom raskrsću neću te videti više

Pružićes nekome dlanove, prestaće putovanja

I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.

Spustiću tvoju maramu usput kraj putokaza

I sa vetrom - drugarom otići nabranih veđa

Jer meni život prestaje ako sidđem sa staza.

I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

Miroslav Antić

[Candeggina]

Ђура Јакшић

Љубав

1.

Љубим те, љубим, душо,

Љубим те, рају мој!

А осим тебе никог,

До само народ свој.

Он ће са мачем доћи,

Кад куцне један час,

Отет' ће стару славу,

Добит' ће нови глас.

А ти ћеш, моје сунце,

Сво благо моје — сво,

Ти ћеш ми родит' сина,

Да чува благо то.

2.

Ако ми родиш сина,

Роди ми Милоша;

А буде л' мила ћерка,

Нек буде Милица:

Крваво иде време

Српске освете,

Требаће земља српска

Храбре Милоше.

Ал' био Милош или

Лепа Милица —

Само да Српство љуби,

Љуби Србина...

3.

Кажи му, кажи, да је

Љубави наше цвет,

Да је у Српству ник'о,

Видео дан и свет.

Певај му српску песму,

Њоме га тишај ти,

Са њоме буди чедо

Бескрајне љубави.

Опомињи га, душо,

Славних старина;

А свакад — свакад жарко

Да љуби Србина!

........

[Teofanija]

Simbol

Gledam tvoje krupne oči zljubljene,

Gde sja vatra - ko zna - grešna ili sveta.

Svejedno ljubiš ili drugog ili mene;

Ti ljubiš nevino kao cvet što cveta.

Ljubav bi ti moja bila zatočenje,

U tvom bezgraničnom, granica i meta;

Takva, večna zeno, kroz život i mrenje

U slavi instikta ti si samo sveta.

Ti si sat od kojeg nebo zarumeni,

Simbol veći nego bol ljudski što grca,

I ti si božanstvu bliža nego meni;

Više zakon svat, nego zakon srca 0442_feel 1405_love    J.Ducic

[Сунчица]

  НА ГРОБУ ОЦА ЈУСТИНА

На гробу оца Јустина

Код манастира Ћелије

Сестра замењује цвеће

И тепа му да брже расте.

Видиш каже ми црноризац Амфилохије

Ава није имао деце по телу

Откако је бризнуо у плач за Христом

Ничим се на земљи није могао утешити

А опет на њој има безбројну духовну децу.

Она му хумку греју врућим сузама

Пољске цветове смењују неувелком

Неутешној свећи не дају да пресвисне

А толиким родитељима поред рођене деце

Гроб негде самотари урушен у шикари.

                                              Матија Бећковић

[Зорица екс Милева]

crvenilo .mislise.

prstgore

[Сунчица]

  МОЛИТВА

      1.

Да утопим се у плаветнило твоје,

Господе, жедан ја.

И радост моја, дародавче,

руменилом да окади просторе.

    2.

И молим ти се,

урвина твојих кроз понор

бистра ме проведи,

у мени да се небеса твоја огледну.

   3.

И ветри твоји

да крше ме земљи, прегибљу,

снези на мени презиме.

И уза стамен-стабло

вита уз мене лоза

да препузи свој век.

И тице, крилати створи,

хитро да ми са грана

даљини твојој полећу.

   4.

Блажен у теби да занемим.

И од нема мене

стена да прозбори гори,

гора цвећу.

И радост наша теби, дародавче,

руменилом да окади просторе.

                          Момчило Настасијевић

       

[Гост]

                 Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i

pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja

svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad

dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe

skidati. Na meni ćeš se raspasti.

Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju

ove detinje duše. I da se više ne stidim pred

biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati

moju kožu s tvojom. Ne znam da li me

shvataš: to nije prožimanje.

To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji

miris, sav izatkan po nama.

Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.

Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe

da se, ovako pokipeo, ne prehladim od

studeni svog straha i samoće.

Miroslav Antic

Mlogo, mlogo volim ovu pesmu  prstgore  crvenilo  .mislise.  0442_feel 4chsmu1

[Сунчица]

ОТИЋИ ЋУ У ПАСТИРЕ

Пред крај свој отићи ћу у пастире,

отићи ћу у пастире изненада.

И ја сам рођена да чувам стада,

да живим сама сред горског мира.

И мени је доста колиба мала,

и моје срце је уек малолетно,

и песме ми имају глас свирала,

као пастир певам благо и сетно.

И ја имам ћуд пустињака,

бежим од градова и машина.

И мени је дражи, сред шумског мрака,

планински извор него чаша вина.

Пред крај свој отићи ћу у пастире,

отићи ћу у пастире једног дана.

И ја волим да спим под нежним сметом,

да умрем смрћу пастирском и светом,

да облацима будем завејена.

                                Десанка Максимовић

[Зорица екс Милева]

МОЛИТВА МАЛЕ ЗОРИЦЕ

Куд год оком гледнем

Тебе видим, Боже!

Па у срцу с' моме

Теби хвале множе.

Земљу, море, звијезде

Ти нама подари,

И потребне св'јету

Свакојаке ствари.

Ти нам даде зору,

Тици милног гласа,

Па и мене створи

Да тог гледам краса.

Прими моју хвалу,

Као мале тице,

Прими хвалу, Боже,

Твоје Српкињице!

1887.

Aleksa Šantić

P.S: u skladu s mojim imenom 0102_laugh

[Зорица екс Милева]

ŠTO ĆUTIM

Što ćutim, što je, ako ljubav nije,

Al ako je ljubav, bože što je ona?

Ako je dobra, zašto je zlu sklona,

Ako je zla, zbog čega slatka mi je?

Gorim li od sebe, čemu plač i tužba,

Kriv li sam tome, malo jauk vrijedi.

O žrtva smrti, slatkoćo u bijedi,

Ako vas neću, čemu ste mi družba?

Al ako vas hoću, zdvajat nemam prava,

Suprotni me vjetri, kroz šumu i bjesnoću,

Tjeraju u čamcu vrh bezdana plava.

Slab razbor i grijesi razlog su mi sjeti,

Tako da neznam sam stvarno što hoću,

Te se znojim zimi a cvokoćem ljeti.

Петрарка

[Анастасија]

Vratimo se Domu, vratimo se!

Uzaludno je ovo računanje šta tražimo i šta dobijamo.

Božansko Blaženstvo prožima sve danas.

Mesečina se prosula po nebu,

Vetar duva na sve strane

Slobodan od okova sputanosti.

Melodija Ljubavi prožela je

Čitav svet;

Tugama i patnjama došao je kraj.

Iz plavog okeana smrti

Život teče kao nektar.

U životu je smrt; u smrti je život.

Pa gde je onda strah, gde je tuga?

Ptice na nebu pevaju: „Smrti nema, smrti nema!“

Dan i noć s visina talasi besmrtnosti

Zapljuskuju ovu zemlju.

Bengalska pesma.

[Sophrosyne]

Evo jedne pjesme mog bratanića koju je on posvetio svom omiljenom pjesniku Šarlu Bolderu,pa evo uz to i za sve one koji vole Bodlera :

UKLETI PESNIK

Šarlu Bodleru

NevinaŠce kad se stvori, fina svetlost svud po staklu.

Rđajući čelik lažno sad u crkvi pesmu poji.

Gangsterove kukavice odavno su već u paklu.

Najslađi se Šećer stopi, slatko sirće ne postoji.

čudoviŠta, palikuće, gnusne guje Što se hvale,

Poturice i ubice, Što sam vrag ih vragom zove...

Prividno je život lepŠi kad se vineŠ u astrale,

A joŠ manje lepŠi bude kad poklekneŠ pred otrove.

Ja ih nekad gledah orno, oni skrivaŠe se veŠto,

Ali um sad sve upija Što smrdljiva nosi zbilja.

Jedan pesnik budalama pokuŠava reći neŠto,

Al sveŠtenik danas ljude uzaludno blagosilja.

Neka ti ovo sveće zla zamiriŠe duŠmanima

I ukusom cvetnim gorkim nek se hrane nezasiti.

A tebi nek otera moć iz odaje gde danima

SnivaŠ neke mutne snove, radosni ćeŠ mrtvac biti.

Strvina kad budeŠ bio, žena da te oplakiva,

Tek ponekad kad se seti, pa da opet slavu stekneŠ

Jednim trenom; celu večnost tvoja pesma da je živa;

Vidovit kad budeŠ bio niti reči da ne rekneŠ.

Klevetan si po roðenju, danas uklet pesnik sveta.

Dok po svesti pesme tražiŠ u zrcalu vidiŠ sebe.

Prividna je njina žalost četrdeset Šestog leta.

Uzalud su one ptice koje lete posle tebe.

Stefan MiŠković

[Драган orthodox]

[Макрина]

Баш лепа песма ове жене.Иначе,блог јој је одличан

http://pricalica.blog.rs/

[Лазар Нешић]

ДИНОСАУРИЈА, МИ

рођени овако

у ово

док се лица од креде смешкају

док се Смрт смеје

док се лифтови кваре

док се политички пејсажи растачу

док панкер у самопослузи има диплому колеџа

док нафтне рибе пљују свој нафтни плен

док је сунце маскирано.

ми смо

рођени овако

у ово

за те промишљено лудачке ратове

за призоре разбијених фабричких прозора

празнине

за барове где људи не говоре више

једни са другима

за уличне туче које се окончавају

ножем и пиштољем.

рођени у ово

за болнице тако скупе да је

јефтиније умрети

за адвокате који толико наплаћују да је

јефтиније признати

у земљи где су затвори пуни а луднице затворене

на месту где масе од будала стварају

богате хероје.

рођени у ово

ходамо и живимо кроз ово

умиремо због тога

онемели због тога

кастрирани

изопачени

разбаштињени

због тога

преварени тиме

искоришћени тиме

попишани тиме

слуђени и згађени од тога

учињени насилним

и нечовечним тиме.

срце је поцрнело

прсти се пружају ка грлу

пиштољ

нож

бомба

прсти се пружају ка Богу који не одговара

прсти се пружају ка боци

таблети

праху.

рођени смо у ово чемерно мртвило

рођени смо у држави која је 60 година у дугу

која ће ускоро бити неспособна да плати

камате на то

и банке ће горети

новац ће бити бескористан

завладаће отворено и некажњено

убиство на улицама

оружје и лутајуће банде

земља ће бити бескорисна

хране ће бити све мање

нуклеарну моћ ће преузети многи

експлозије ће непрестано потресати земљу

озрачени роботи ће вребати једни друге

богати и изабрани ће гледати са

свемирских платформи

Дантеов Пакао изгледаће као дечје игралиште

сунце се неће видети и стално ће бити ноћ

дрвеће ће умрети

све биље ће умрети

озрачени људи јешће месо озрачених људи

море ће бити затровано

нестаће језера и реке

киша ће бити ново злато

иструлала тела људи и животиња смрдеће у мрачном ветру

последњи преживели умреће од нових и ужасних болести

а свемирске платформе биће уништене трењем

пресахлим залихама

природном последицом свеопштег расула

и најдивнија тишина каква се никада није чула

родиће се из тога

док се сунце и даље крије тамо

и чека следеће поглавље.

CHARLES BUKOWSKI