Поезија

[Guest nikolastojanoviccuprija]

Naviko si nisam ko svi drugi

i kad me trebas bas tad me nema

a kad dodje subota na nedelju

svi su sa ocem a mene nema

Sine moj

Asim Bajric - Sine moj 2008

[мирођија]

Uteha

Desanka Maksimovič

Ako nismo zajedno po aprilskoj gazili travi

sačekaćemo zajedno prve mirise snega.

Ja volim više zime čistotu mirnu

od bolesnoga dana prolećnjega

kad ruke bez strasti ne mogu da se dirnu.

Živećemo zajedno svečane dane

kad duša počinje tiho da sazreva,

i bivaju pune ploda njene grane,

i o večnosti već kradom sneva.

Smejaćemo se zajedno u večernje čase

kad se čovek smeje tiše i ređe.

Volećemo se kad počinju da se

života ovog sagledaju međe,

kad ljubavnici postaju jedno drugom

prijatelji blagi i braća.

Rastaćemo se samo pred putanjom dugom

sa koje ne može da se piše,

ni da se vraća.

Desanka Maksimović

(1898 – 1993)

[мирођија]

Naviko si nisam ko svi drugi

i kad me trebas bas tad me nema

a kad dodje subota na nedelju

svi su sa ocem a mene nema

Sine moj

Asim Bajric - Sine moj 2008

  Прелепо,

  може ли још неки стих

  овог песника?

[Guest nikolastojanoviccuprija]

Severina ,Severina

moj je krevet tvoja bina

ja bi s tobom htia sina

Severina ,Severina

[мирођија]

    ROMANSA

- Jesi l’ moje

Najmoje?

- Jesam tvoje

Najtvoje.

- Da ti sviram u ušima?

- Da mi kupiš dve firange

od cica.

Al’ da budu na cvetiće.

- Da zakačim viljuškama

na ragastov od pendžera.

- Da me mrze sve komšije.

- Da ja imam samo tebe.

- Da ti imaš samo mene.

- Da ne udje ni Mesec ni Sunce.

Da u sobi bude jedna crkva.

Da gledamo kroz taj pendžer,

kroz taj pendžer pun cvetica,

da je život nešto naše,

najnaše.

- Da je život nešto tako lepo

kao u samoposluzi "Zvezda".

- Jesi l’ moje?

Najmoje?

- Jesam tvoje.

Najtvoje

Miroslav Antić

(1932–1985)

[мирођија]

Ljudi u našim godinama

Pero Zubac

Ljudi u našim godinama

ulaze u ljubav oprezno,

kao neplivači u plitku vodu,

kao političari u kombinacije,

iz čistog straha od ponovnog voljenja,

iz nesigurnosti,

a oni su zanate ljubavi

već dobrano izučili

i mogli bi biti od slatke

pouke neiskusnima,

no ostaće zavatreni

a sigurni i uspravni na ulici,

međ ljudima,

samo će u hladnim noćima,

sami i prepoznati odjednom,

izaći na začuđen sneg

i glasno zaplakati.

Pero Zubac

(1945)

[мирођија]

SNOVE SNIVAM

Snove snivam, snujem snove,

snujem snove biserove,

u snu zivim, u snu dišem,

al’ ne mogu sitne snove,

ne mogu ih da napišem.

Snove snivam, snove snujem,

u slike bih da ih kujem,

al’ su sanci poletanci,

ne mogu ih da prikujem

srcu mome laganome.

Al’ nasloni na te snove

tvoje grudi biserove,

dve ledene biser kapi:

ta bi studen smrzla snove,

sve te slike sledila bi.

Laza Kostić

(1841-1910)

[мирођија]

MOZDA  SPAVA

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,

Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:

Da je čujem uzalud sam danas kušao,

Kao da je pesma bila sreća moja sva.

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budjenja moć,

I da zemlji treba sunca, jutra i zore;

Da u danu gube zvezde bele odore;

Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.

U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,

I u njemu oči neke, nebo nečije,

Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,

Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:

Kao da je san mi ceo bio od pene,

Il’ te oči da su moja duša van mene,

Ni arije, ni sveg drugog, sto ja noćas snih;

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još znam.

Ja sad slutim za te oči, da su baš one,

Što me čudno po životu vode i gone:

U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide dođu oči, i ja vidim tad

I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;

Njene oči, njeno lice, njeno proleće

U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,

I njen pogled što me gleda kao iz cveća,

Što me gleda, što mi kaze, da me oseća,

Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;

Ne znam mesto na kom živi ili počiva;

Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;

Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,

Izvan stvari, iluzija, izvan života,

I s njom spava, nevidjena, njena lepota;

Možda živi i doći će posle ovog sna.

Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Vladislav Petković – Dis

(1880-1917)

[Зоран]

Тражим ноћ да се склоним,

да сунца да побегнем.

Она је сјајнија од сваког дана,

јер само у њој сањам .......

о једној скривеној тајни.

Ми.

Сањам она слатка блаженства

која једно другом обећасмо.

Чујем нежну песму......

из неког далеког раја.

Видим облаке плаве

и дуго гледам у њих...........

..............твоје очи............

Не постоји реч!

Не! Не постоји за нас!

За нас ДВОЈЕ

У овој ноћи гледају ме само звезде,

пролећу минути као ветар.

Као птице,

као птице беле:

Радују,стрепе и чезну кад ниси поред мене.

........Желе да ми тихо дођеш у сан,

.........јутром да обасјаш нови ДАН.

Данима благо те плес ветра заноси

кад у срцу топлину осећаш.

Свакога дана ново чудо ствараш :

И када се радујеш ,

И када тугујеш и плачеш

Не окрећеш се него........

Тражиш.............

Тражиш благи плес ветра

Да.................

Да опет истим заносом заплешеш.

(непознат аутор)

[Драган]

         У мени је мермер  -Слободан Р. Вујачић

 Громаде облака мермерне планине,

 Њихова бијелина очи ми затвара,

 Разјапиле чељуст оштре пукотине,

 То се каменолом на небу отвара.

 Тешки маљ бије стијену у чело,

 Црни се утруба из ње заудара,

 бијеле се кости,циједи се тијело,

 И зној се крвави у мермер претвара.

 Лађе су стале, једра спуштена,

 Лопата мермерна у дубину вуче.

 На месечини светлуца пучина,

 Корбач морску пијену по леђима туче.

 Над пресахлом снагом, држи се опело

 Засветли зачас затим помрачина

 Слике живота; црно и бијело,

 Видик замагљује мермерна прашина.

 Клупко живота црну пређу снује,

 Обелиск срама сиво небо пара,

 Под сваким каменом шаролике гује,

 Мермерна стријела у груди удара.

 Окрачао корак а ни пута нема,

 Ноћ без сна, у чвор свијезано време,

 Над троструком жилом стоји анатема

 Мермерна громада погађа у теме.

 Сад пуца лобања под притиском стијене,

 Савила се леђа од тешког бремена,

 Прати тај мермер ма куд да се крене,

 И ожиљци боле од оштрог камена.

 Црни се небо муња светлост пали,

 Сам сам око мене тама и тишина

 У то беспућу кораци су стали,

 Пут им пресекла мермерна лавина.

 Ужарено сунце из мрака излази,

 Умрла је нада, убијена вијера,

 Лутам и посрћем по животној стази,

 Падам саплетен о комад мермера.

 

 

 

[Драган]

        Не припадам ником  -Радоман Кањевац

            Не припадам ником и то није добро,

            Јер сви мисле да припадам неком,

            Њима страном мрском и далеком.

            Не припадам ником, то ме не весели,

            Јер непријатељ сваки понекад пожели,

            Да ме негде сврста, да ме определи.

            Не припадам ником, на овом свету,

            Јер увек сам са собом у неком дуету,

            Сломљен као лептир ухваћен у лету.

            Не припадам ником и то није лако,

            Јер иако ме може разумети свако,

            Мало ко ће знати колико сам плако.

[Драган]

Ljubomora – Branko V. Radičević

Tada je pevao dan u granama topola.

Setim se tebe i odmah mi grešna miso.

Jutrom reka, a ti ludo gola.

Pa mišljah: da je reka muško,

ja bih od bola vrisko.

*

I ja sam mogao ribe klati.

Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.

Ti si se mogla i mladom klenu dati.

Iz tvog su čela nicali beli rogovi.

*

Tada je pevao dan u granama topola.

Da bi te videla, trska je porasla za dva

kolenca.

Dolazile su zveri oba pola.

Iz tvojih grudi htela su poteći

dva bela studenca.

*

I ja sam samo mogao da padnem na kolena.

Bio sam snažni junac a ti mlada mati.

I gledao sam dva tvoja oka zamagljena

zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.

*

Tada je pevao dan u granama topola.

Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.

Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.

Kako da stignem noge takve trkačice.

*

Bio je to ludi galop od jutra do noći.

Povaljali smo trave i izranili žita.

I gledali smo se na svetlu, svojoj bledoći,

ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.

*

I presta da peva dan u granama topola.

Čudno: rasle su šume sa korenjem nagore.

U vuka oči pune vučjeg bola.

U vodi ribe vode tajne razgovore.

*

I bila su dva neba, jedno je u reci.

I svaka je grana imala toplinu ruke.

Plovili su neki čudni, crni meseci

s usnama da ljube, s rukama za kurjake.

*

I presta da peva dan u granama topola.

Bi veče. Ti si ležala na paprati.

A ja sam bio mladić, slab, bez ona dva roga

vola.

*

I videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.

Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.

I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.

Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.

Pratila su me dva grozna oka, tvoja ili tvog

vuka.

[Драган]

[Sina]

POVRATAK

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.

Krhko je znanje!)

Možda je pao trak istine u me,

A možda su sanje.

Još bi nam mogla desiti se ljubav

Desiti-velim,

Ali ja ne znam da li da je želim,

Ili ne želim.

U moru života što vjecito kipi,

Što vjecito hlapi,

Stvaraju se opet, sastaju se opet

Možda iste kapi -

I kad prodje vjecnost zvjezdanijem putem

Jedna vjecnost pusta,

Mogla bi se opet u poljupcu naci

Neka ista usta.

Možda ceš se jednom uvece pojavit

Prekrasna, u plavom,

Ne sluteci da si svoju svjetlost lila

Mojom davnom javom,

I ja, koji pišem srcem punim tebe

Ove cudne rime,

Oh, ja necu znati, cežnjo moje biti,

Niti tvoje ime!

Pa ako i duša u tome trenutku

Svoje uho napne,

Sigurnim ce glasom zaglušiti razum

Sve što slutnja šapne;Kod vecernjih lampa mi cemo se kradom

Pogledat ko stranci,

Bez imalo svijesti koliko nas vežu

Neki stari lanci

No vrijeme se krece, no vrijeme se krece

Ko sunce u krugu,

I nosi nam opet ono što je bilo:

I radost, i tugu.

I sinut ce oci, naci ce se ruke,

A srca se dici -

I slijepi za stope bivšega života

Njima cemo ici

Dobrisa Cesaric

[Тавита]

Ušunjam se u tvoj jastuk
kao tišina perja,
kao tršave šiške večeri
mirisave od lišća,
od mesečine na peščanim obalama,
od uvele svežine oktobra,
- baš tako se ušunjam
i slušam,
slušam šta sanjaš.

Nikome neću kazati.
Ali hoću da znaš:
čuo sam,
čuo sam sve sto sanjaš,
jer drugo ništa i ne znam
samo se u snove razumem,
kao što se kauboji razumeju u laso,
kao što se tvoj tata razume u politiku,
kao što se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
-tako se i ja samo u snove razumem.

U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produžujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produžujemo se kroz oči i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive šare ptičjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez čizama od sedam milja,
ošamućeni od bajke koja se zove detinjstvo.

Ušunjam se u tvoj jastuk
da ne znaš,
ušunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noć,
a pre no što se probudiš
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo ništa i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao poštari pisma
velikom belom kočijom
koja neću da ti kažem kako se zove,
ali sam ćeš se setiti.

Miroslav Antić