Поезија

[Milan023]

Ђура Јакшић - Отаџбина http://www.youtube.com/watch?v=yGyPbIxHXc0

[Данче*]

https://www.youtube.com/watch?v=7JSLdKDeask

[Trifke]

https://www.youtube.com/watch?v=ojrcy29gFK8

[Данче*]

[Trifke]

[JESSY]

ZA SVE SU KRIVA DJETINJSTVA NAŠA


Izrasli smo sami kao biljke.
I sada smo postali istraživači
zapuštenih predjela mašte
nenavikli na poslušnost zlu.

Iznikli smo pokraj drumova
i s nama zajedno rastao je strah naš
od divljih kopita koja će nas pregaziti
i od kamena međašnih koji će razdvojiti našu mladost.

Nitko od nas nema dvije cijele ruke.
Dva netaknuta oka. I srce u kojem se nije zaustavio jauk.

Svijet je u nas ulazio neskladno
i ranjavao naša čela zveketom svojih ubojitih istina
i bukom zvijezda zakašnjelih.

Starimo. A bajke idu uz nas
kao stado za ognjen u daljini.
I pjesme su nam takve kao i mi
otežale i tužne.

Vesna Parun

[JESSY]

Molitva

Molim za Sunce u tvojim ocima,
za dodir koji budi treptaj zivota,
za tebe jedina ljubavi moja.

Molim da ruze ne uvenu kao secanja,
da nijednu suzu ne puste vise.
Molim za tvoje reci satkane od zelje,
Za nase duse obojene tugom.

Molim da samoca ne boli vise,
da dodjes u moj svet,
da svaka nada postane stvarnost,
da svaki tren sa tobom bude vecnost.

Molim da tvoje ruke,
Otope led moga zivota,
da vreme izbrise boli,
da srce zakuca jos jace.

Molim da ne zivim od secanja koja se gase,
Da nikada – postane ZAUVEK.
Molim,molim za LJUBAV.

V. Parun

Odgovorite sa citatom

[JESSY]

Шта можемо да урадимо?


У најбољем случају, у Човечанству има нежности.
Нешто мало разумевања, и повремено,
храбрости.
Али све у свему, то је маса, која нема
бог зна шта.
Оно је као велика животиња у дубоком сну
из којег скоро ништа не може да га пробуди.
Кад се покрене најбоље је у грубости,
себичности, неправди, убиствима.


Шта можемо да урадимо с тим Човечанством?


Ништа.


Избегавајте га колико год је могуће.
Понашајте се према њему као према било чему
што је отровно, зло и безумно.
Али пазите. Оно има законе који га штите
од вас.
Може да вас убије без икаквог разлога.
А да бисте побегли морате бити лукави.
Мало их је побегло.


И морате сами да смислите план.


Нисам упознао никога ко је побегао.


Упознао сам неке велике
и славне али они нису побегли
јер су велики и славни једино
у Човечанству.


Ја нисам побегао
али нисам престао да стално изнова
покушавам.


Надам се да ћу пре смрти успети да набавим
сопствени живот.




Чарлс Буковски

[JESSY]

Kako da te nazovem,
kad sred sumraka, snatreci,
vecernje zvezde lepih ti ociju,
diveci se, moje gledaju oci,
kao da ih sad vide prvi put...
Te zvezde,
ciji je svaki zrak
po jedan potok ljubavi,
koji tece ka moru duse moje
kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
kad mi dobacis pogled svoj,
taj pitomi golub,
cije je svako pero
po jedna maslinova grana mira
i ciji je dodir tako dobar!
Zato sto je meksi od svile
i od jastuka u kolevci
Kako da te nazovem?

Kako da te nazovem,
kad zasviras svojim glasom.
Te glasove da cuju
suva stabla usred zime
prolistala bi ponovo zelena
misleci, to je vec prolece,
davno ocekivani njihov spasilac,
a slavuj peva:
kako da te nazovem?

Kako da te nazovem
kad mi usne dodirnu
tvojih usana plameni rubin-kamen,
kad u vatri poljupca stope se nase duse,
kao u zoru dan i noc,
a svet nestane pred nama,
nestaje za mene vreme
i sva tvoja tajanstvena blazenstva
vecnost rasipa po meni -
Kako da te nazovem? ...

Kako da te nazovem - Sandor Petefi

[JESSY]

Lagano umire onaj koji ne putuje, onaj koji ne cita,
onaj koji ne sluša muziku, onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u
sebi.Lagano umire onaj koji uništava vlastitu
ljubav, onaj koji ne prihvaca pomoc.
Lagano umire onaj koji je pretvoren u roba
navika postavljajuci si svaki dan ista ogranicenja,
onaj koji ne mijenja rutinu, onaj koji se ne usuduje odjenuti u
novu boju, i ne prica s onima koje ne poznaje.Lagano umire
onaj koji bježi od strasti i njenog vrela emocija
onih koje daju sjaj ocima ili napuštenim srcima.Lagano umire
onaj koji ne mjenja život kad nije zadovoljan
svojim poslom ili svojom ljubavi, onaj koji se ne želi odreci svoje sigurnosti radi
nesigurnosti, i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji si nece dozvoliti niti jednom u svojem životu
da pobjegne od smislenih savjeta....
Živi danas! Riskiraj danas! Ucini danas!
Ne dozvoli lagano umiranje....
Ne zaboravi biti sretan!

P. Neruda

[Милан Ракић]

Уф.. Ја сам волео и волим мог имењака и презимењака... А увек ме сета обузме, а ако попијем коју и расплачем се, након читања ове...
 

СЕТНА ПЕСМА

Дошло је време кад нам коса седи,
И наша чула постепено грубе.
Стојимо тако скрушени и бледи
Док нашу старост објављују трубе.

Но још у мени ишчезнуо није
Следбеник младог Вертера, што сања
При месечини, и што сузе лије
Уз сваки спомен старог осећања!

О знам то добро, стари огањ да је
Нестао, да га неће бити више.
Но нашу љубав нема ко да збрише:
Она се мења, али увек траје.

Сад нам је љубав отмена и чедна,
Ко месечином прожета. Мирише
Ко цвет сасушен, успомена једна,
У књизи што се већ не чита више.

О дај ми, драга, да на крило твоје
Положим главу уморну, да сада
Слушам. док бљеште на западу боје
И вече као црно крило пада,

Као у шкољци хуку морских вала
У нашој души, где ће одсад расти
Низ црних беда и старачких зала,
Пригушен шумор некадање страсти.

[JESSY]

TRAŽIM POMILOVANJE

Tražim pomilovanje za zgužvane misli
Za one koji su izgubili
i svoje srce stisli.

Za one koji klecaju pod teretom svog bremena
i koji ne znaju da za sve treba vremena
Za one koji hoće da na prečac
Postignu mnogo.

Tražim pomilovanje za one koji bježe od života
I koji su zaslijepljeni idejom
Da postoji divota
Jedino izvan naše planete
Za one koji bježe kao dijete
Kad se pred njima ukaže problem
Kojem u oči treba pogledati.

Tražim pomilovanje za one koji sami sebe ne razumiju
Nije zato što ne umiju
Već zato što su se udaljili od sebe
I što njihovo srce težak teret grebe
Što su ga sami sebi natovarili.

Prever

[JESSY]

LJUBAV...
To je kratka reč, ali ona sadrži sve:
ona znači telo, dušu, život, čitavo biće.
Mi je osećamo kao što osećamo toplinu krvi,
udišemo je kao što udišemo vazduh,
nosimo je u sebi kao što nosimo naše misli.
Za nas ne postoji ništa drugo.
To nije samo reč... to je neizrecivo stanje,
koje se pomoću tih pet slova tek nagoveštava.

Guy De Maupassant

[Драгана.]

Upij se u mene zagrljajem jednim,

ko groznica tajna struji mojom krvi,

krepko stegni moje telo, nek se smrvi,

i daj mi poljupce za kojima žednim.

 

Kao Hermes stari i s njim Afrodita,

stopi se u meni strašću tvojom celom,

da sav iznemognem pod vitkim ti telom,

i da duša moja najzad bude sita...

 

- Kad pomislim, draga, da će doći vreme

kad za mene neće postojati žena,

kad će čula moja redom da zaneme,

i strasti da prođu kao dim i pena,

 

a da će, još uvek, pokraj mene svuda

biti mesečine pod kojom se žudi,

i mladih srdaca što stvaraju čuda,

i žena što vole, i voljenih ljudi,

 

vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada

kao bik pogođen zrnom posred čela

što u naporima uzaludnim pada

dok iz njega bije krv crna i vrela...

 

Upij se u mene zagrljajem jednim,

ko groznica tajna struji mojom krvi,

krepko stegni moje telo, nek se smrvi,

Upij se u mene zagrljajem jednim,

ko groznica tajna struji mojom krvi,

krepko stegni moje telo, nek se smrvi,

i daj mi poljupce za kojima žednim.

 

Kao Hermes stari i s njim Afrodita,

stopi se u meni strašću tvojom celom,

da sav iznemognem pod vitkim ti telom,

i da duša moja najzad bude sita...

 

- Kad pomislim, draga, da će doći vreme

kad za mene neće postojati žena,

kad će čula moja redom da zaneme,

i strasti da prođu kao dim i pena,

 

a da će, još uvek, pokraj mene svuda

biti mesečine pod kojom se žudi,

i mladih srdaca što stvaraju čuda,

i žena što vole, i voljenih ljudi,

 

vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada

kao bik pogođen zrnom posred čela

što u naporima uzaludnim pada

dok iz njega bije krv crna i vrela...

 

Upij se u mene zagrljajem jednim,

ko groznica tajna struji mojom krvi,

krepko stegni moje telo, nek se smrvi,

i daj mi poljupce za kojima žednim...

 

i daj mi poljupce za kojima žednim...

 

[Снежана]

ОГЛАС

 

Тражи се једна реч.

Тражи се она реч што ми је већ данима нврх

језика, а никако да је изговорим, и, можда,

напишем. тражим већ годинама ту страшно

важну реч која би ме спасила,

а не могу никако да је нађем, па излазим да је 

тражим по улицама.

Пре тога, отварам сандуче за писма (можда

ми је неко послао поштом?),

али тамо су само неплаћени рачуни и

опомене.

Одлазим да је тражим по Теразијама; можда

седи пред Москвом и пије пиво,

а можда је у киоску са новинама.

"Шта радиш?" - питају ме познаници.

Шта да им кажем? Да тражим неку реч, а не

могу да је нађем?

Све што су тражили, то су и нашли, зато што и нису

хтели ништа нарочито.

Лепо се види: умрле су у њима праве речи,

а остали су само бројеви и општа места.

Тражи се један свет, прекјуче ишчезао.

Тражи се нада, она давна нада полагана у

себе саме ивреме које долази.

Траже се сви они што су нас разносили комад

по комад, део по део:

делове нашег времена, наше љубави, траже се 

да врате љубав.

Тражи се онај улични часовник на бандери

под којим смо чекали,

онај сат што још увек откуцава у нашем памћењу.

Он се тражи.

Једанпут бисмо приметили да мала казаљка

стоји на шест а велика на дванаест,

и не бисмо се честито ни окренули, а кзаљке

су поново стајале на шест и на дванаест,

само би између та два погледа протекао цео

живот.

И он се тражи - тај живот што протиче 

од данас до сура,

онај живот што је колао, кљуцао, пузио,

преклињао, волео, цмиздрио, чекао.

богорадио, заустављао се, подизао и поново

падао

и опет се дизао испод оног уличног часовника

који се тражи,

а кој је ко зна куда однесен.