Biseri književnosti - citati koji su ostavili utisak

[marija]

Nije naš zadatak u tome da se približimo jedno drugom, kao što se ne sastaju ni sunce i mesec, ni more i kopno. Nas dvoje smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedno s drugim već da saznamo jedno od drugoga i da jedan u drugom naučimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna.

Herman Hese

[marija]

Ljudsko biće je čudno. Ono toleriše samo ono što uspe da ukroti, uključujuci i sebi slične. Njemu treba da sve bude uređeno, propisano, razvrstano, razumno obrazloženo. Iskreno da ti kažem, čovek ne može da se obuzda. Prepušten samom sebi, on čini najgora dela. Iza toga se krije povelika doza oholosti. Čovek misli da je centar sveta, ali svet je tako ogroman, a on tako mali, i prvi se sasvim lepo obrće bez ovog drugog. Zaključak je bolan, pa čovek svoju frustraciju rešava tako što pod svoju vlast stavlja sve što ga okružuje.

Žan Pjer Dejvids

[marija]

Mislila sam da se svim ljudima bar jednom dnevno dešava da osećaju kako im se život svodi na neizrecivu i apsurdnu patnju, mada na njima, kao ni na meni, to saznanje nije ostavljalo nikakvih vidljivih tragova. I oni su, kao i ja, posle toga izlazili iz svojih kuća i koračali deklamujući iskreno svoju neiskrenu ulogu. Ta je misao potvđivala moje uverenje da su svi ljudi odreda dostojni sažaljenja, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što žive.

Alberto Moravija

[marija]

Posle hiljadu godina, posle miliona misli, neću imati šta da kažem. Neću imati!
Posle gorkih stavova, nerazuzdanih revolucija, desiće se vakum, desiće se prevremeni međuprostor izneđu teških bolesti koje su se dešavale u prošlosti i svega koje će se ubudućnosti manifestovati kao ništa. Vakum.
Posle mnogih poseta bića iz svih mojih svetova, pretvoriću se u šapat, organsku nemateriju.
Kleknuću i plakaću pred kolenima svih mojih ljubavi, i neću imati šta da kažem.
Neću imati!

Bojan Babić

[marija]

Od praskozorja do sumraka, poslednjih godina XII veka, jedan leopard je gledao drvene daske i uspravne gvozdene šipke, žene i muškarce koji su se smenjivali, visok zid i, možda, mali popločani jarak pun suvog lišća. Nije znao, nije mogao znati da čezne za ljubavlju i surovošću i toplim uživanjem u komadanju i vetru s mirisom na divljač, ali nešto se u njemu gušilo i bunilo, te mu Bog progovori u snu: Živećeš i umrećeš u tom zatvoru, kako bi te čovek koga ja znam video određeni broj puta, da te ne bi zaboravio, i da bi tvoj lik stavio kao simbol u pesmu koja ima određeno mesto u potki vaseljene. Zatvoren si, ali najverovatnije ćeš dati jednu reč jednoj pesmi. Bog je, u snu, prosvetlio strašnu životinju, ona je shvatila njegove razloge i prihvatila taj usud, ali u njoj je ostalo samo nejasno mirenje sa sudbinom kada se probudila, odvažno neznanje, jer mašinerija sveta je veoma složena u odnosu na jednostavnost zveri.

Mnogo godina kasnije, Dante je umirao u Raveni, zanemaren i sam kao i bilo koji čovek. U snu, Bog mu je otkrio tajnu svrhu njegovog života i rada. Dante je, u čudu, napokon saznao ko i šta je bio, te blagoslovi svoje nevolje. Predanje kaže da je, probudivši se, osetio da je primio i izgubio nešto beskonačno, nešto što neće moći da povrati, pa čak ni da nazre, jer je mašinerija sveta suviše složena u odnosu na jednostavnost ljudi.

Horhe Luis Borhes

[marija]

Draga,
Dajmo oči vodoskocima plavim
Da ih bacimo visoko u nebo.
Noću,
Proklijaće zvezde pod
Trepavicama. Ali nećemo reći
Ni jednom ogledalu koliko smo lepi.
Držaćemo se za ruke
I gledaćemo jedno u drugo slepi.

Branko Miljković

[marija]

Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni. Ali, ako volite a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje: Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noći. Da spoznate bol prevelike nežnosti. Da vas rani sopsvtveno poimanje ljubavi; I da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu za još jedan dan ljubavi; Da otpočnete u poslepodnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu; Da se s večeri vratite kući sa zahvalnošću, A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu i pesmom slavljeničkom na usnama...

Gibran

[marija]

Kamena uspavanka

Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni

Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,

Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, neveni,
Uspavajte se tužni, umoreni,

Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.

Stevan Raičković

[marija]

Ukratko, šta vrijedi imati mnogo i biti nešto, kad čovjek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u riječima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna a nevidljiva bijeda prati čovjeka u stopu, a taj ljepši bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđenje.

Ivo Andrić

[marija]

Na morskom dnu školjka se razbolela.

I sav svoj jad u biser je pretvorila.



Oton Župančič

[marija]

Svako u sebi reke druge

pod ovim istim mostom sretne.

Zato su naše sreće i tuge

tako drugačije istovetne...

Mika Antić

[marija]

Glavna stvar u životi je ljubav, a voleti se ne može ni u prošlosti ni u budućnosti.Voleti se može samo u sadašnjosti.

Tolstoj

[marija]

'Ne budi nesretan što u ovome svijetu nitko ne zna za tebe. Zašto misliš da si toliko važan da bi te trebali poznavati? Kada budeš zaista tako važan, a da i ne misliš o tome, oni će znati za tebe.'
(Konfucije)

[marija]

Čovek, da ne bi stao i klonuo, vara sam sebe, zatrpava nedovršene zadatke novima, koje takođe neće dovršiti, i u novim pothvatima i novim naporima traži nove snage i više hrabrosti. Tako čovek potkrada sam sebe i s vremenom postaje sve veći i beznadniji dužnik prema sebi i svemu oko sebe.

Ivo Andrić

[marija]

Mi smo uvijek manje ili više skloni da osudimo one koji mnogo govore, naročito o stvarima koje ih se ne tiču neposredno, čak i da sa prezirom govorimo o tim ljudima kao o brbljivcima i dosadnim pričalicama. A pri tome ne mislimo da ta ljudska, toliko ljudska i tako česta mana ima i svoje dobre strane. Jer, šta bismo mi znali o tuđim dušama i mislima, o drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i predjelima koje nismo nikad vidjeli niti ćemo imati prilike da ih vidimo, da nema takvih ljudi koji imaju potrebu da usmeno ili pismeno kazuju ono što su vidjeli i čuli, i što su s tim u vezi doživjeli ili mislili?
Andrić