Због чега Христа након Васкрсења нико не препознаје?

[Анастасија]

Uvek sam smatrala da nakon Vaskrenja niko Hrista nije prepoznao,ne samo zbog izmene Njegove prirode,jer mislim da nije mogao fizički da se preobrazi baš do ne prepoznavanja,već da je neprepoznavanje bilo do ljudi ( i učenika),kojima se On prikazivao.Mislim da u svojim srcima još nisu tada bili spremni,to jest nisu iskreno još uvek verovali u Vaskrsenje,koje je Hristos propovedao i neprepoznavanje Njega Vaskrsloga je samo posledica njihovog maloverja.

Разумем. Лепо речено.

Међутим, док су апостоли били у шоку што би ишло у прилог маловерја, како то да храбре мироносице, или Марија из Магдале, које имаше толику љубав и веру, није могла да позна Христа.

Marija Magdalena je imala veliku ljubav,i to se naglašava u Jevanđelju,jer je prva bila svedok Hristovog Vaskrsenja,i sad i mene interesuje koje bi objašnjenje bilo zašto Ga ona nije prepoznala.

[antoneta]

Ја сам тај део разумела у контексту причешћа... Односно, можда га апостоли нису препознали све дотле док се нису причестили... Препознали су га тек када је Христос узео хлеб у руке, благословио га и преломивши га дао им... Hristos vaskrse

Тако некако... можда...

[Никола Ђоловић]

Ја сам тај део разумела у контексту причешћа... Односно, можда га апостоли нису препознали све дотле док се нису причестили... Препознали су га тек када је Христос узео хлеб у руке, благословио га и преломивши га дао им... Hristos vaskrse

Тако некако... можда...

aha, mislis na dva putnika za Emaus.

Da, ima to svoje eklisiolosko utemeljenje da bogopoznanje nije moguce bez Evharistije, ali nekako je tu percepciju tesko uklopiti u ovaj vizuelni kontext jer se radilo o vidjenju Tela Hristovog licem ka licu a da se nije znalo da je to On.

Recimo, starac Siluan je dao primer da kad je on imao vidjenje Hrista - kojeg dotad nikad nije video osim na ikonama - da dusa odmah prepoznaje svog Tvorca. Vrlo zanimljivo. Medjutim, ovde ne vidimo taj dozivljaj sa jevandjeljskim protagonistima.

[antoneta]

Хм... па јесте то интересантно како на крају они, који су са Њим проводили целе дане, на крају обневиде пред очигледним... 

Варијанта са метаморфозом Христовом ми у сваком случају није баш блиска... јер и када су Га коначно препознали - Христос није непосредно пре тога претрпео реметаморфозу како би Га они препознали... једино ако су услед опште бриге и пометње, тек кад је Господ преломио хлеб, они доживели deja vu... мада ми је то мало вероватно...

Душа препознаје свог Творца, да... као и цела творевина... мислим да је и тај сегмент присутан код путника за Емаус - они се на крају чуде сами себи - Не говораше ли срце наше у нама док говораше путам и док нам објашњаваше Писма?

Има пуно материјала за промишљање... Hristos vaskrse

[Никола Ђоловић]

Хм... па јесте то интересантно како на крају они, који су са Њим проводили целе дане, на крају обневиде пред очигледним...  bliss jeeee

Варијанта са метаморфозом Христовом ми у сваком случају није баш блиска... јер и када су Га коначно препознали - Христос није непосредно пре тога претрпео реметаморфозу како би Га они препознали... једино ако су услед опште бриге и пометње, тек кад је Господ преломио хлеб, они доживели deja vu... мада ми је то мало вероватно...

Душа препознаје свог Творца, да... као и цела творевина... мислим да је и тај сегмент присутан код путника за Емаус - они се на крају чуде сами себи - Не говораше ли срце наше у нама док говораше путам и док нам објашњаваше Писма?

Има пуно материјала за промишљање... bliss jeeee

bliss jeeee ali pitanje i dalje ostaje zru

[anajrim]

Uvek sam smatrala da nakon Vaskrenja niko Hrista nije prepoznao,ne samo zbog izmene Njegove prirode,jer mislim da nije mogao fizički da se preobrazi baš do ne prepoznavanja,već da je neprepoznavanje bilo do ljudi ( i učenika),kojima se On prikazivao.Mislim da u svojim srcima još nisu tada bili spremni,to jest nisu iskreno još uvek verovali u Vaskrsenje,koje je Hristos propovedao i neprepoznavanje Njega Vaskrsloga je samo posledica njihovog maloverja.

bliss jeeee

Разумем. Лепо речено.

Међутим, док су апостоли били у шоку што би ишло у прилог маловерја, како то да храбре мироносице, или Марија из Магдале, које имаше толику љубав и веру, није могла да позна Христа.

Marija Magdalena je imala veliku ljubav,i to se naglašava u Jevanđelju,jer je prva bila svedok Hristovog Vaskrsenja,i sad i mene interesuje koje bi objašnjenje bilo zašto Ga ona nije prepoznala.

.....mozda ga Marija Magdalena nije vidjela od svoje tuge i ocajanja...

[Никола Ђоловић]

Uvek sam smatrala da nakon Vaskrenja niko Hrista nije prepoznao,ne samo zbog izmene Njegove prirode,jer mislim da nije mogao fizički da se preobrazi baš do ne prepoznavanja,već da je neprepoznavanje bilo do ljudi ( i učenika),kojima se On prikazivao.Mislim da u svojim srcima još nisu tada bili spremni,to jest nisu iskreno još uvek verovali u Vaskrsenje,koje je Hristos propovedao i neprepoznavanje Njega Vaskrsloga je samo posledica njihovog maloverja.

0102_laugh

Разумем. Лепо речено.

Међутим, док су апостоли били у шоку што би ишло у прилог маловерја, како то да храбре мироносице, или Марија из Магдале, које имаше толику љубав и веру, није могла да позна Христа.

Marija Magdalena je imala veliku ljubav,i to se naglašava u Jevanđelju,jer je prva bila svedok Hristovog Vaskrsenja,i sad i mene interesuje koje bi objašnjenje bilo zašto Ga ona nije prepoznala.

.....mozda ga Marija Magdalena nije vidjela od svoje tuge i ocajanja...

Kada majka izgubi sina, i u najvecem ocajanju bi ga prepoznala kad bi ga ugledala zivog.

[Oglo]

Pa kao što reče gdin Stojković

kako ga i dan danas ne prepoznajemo,tj prepoznajemo ga samo u određenim segmentima ili situacijama.Po vaskrsenju je ostao samo život,dakle sve smrtno na njemu je nestalo...koliko se može očekivati od nas da prepoznamo život u svom pravom obličju?Emocije nas zaslijepljuju,um nas vara,a tijelo odgovara samo na neposredni dodir

[Guest - . . .-]

Христос се препознаје у Литургији где нам се открива Духом Светим као евхаристијска заједница. То је суштински битно. Господ се јављао ученицима када су били окупљени на Литургији (која свакако није имала форму данашње Литургије), Господ се јавио и Луки и Клеопи али су га препознали тек после ломљења хлеба- Литургије.

[Guest - . . .-]

„Не дотичи ме се“

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1057, Рубрика Библијске теме

Епизода из Еванђеља по Јовану у којој је описан сусрет Васкрслог Христа и Марије Магдалене (Јн 20,11–18) има доста тога заједничког са Лукином приповешћу о путу двојице ученика за Емаус који се такође сусрећу са Васкрслим Господом (Лк 24,13–35). У оба случаја Васкрсли Исус најпре не бива препознат: Марија, иако разговара са Исусом, не препознаје га.

Она мисли да је он вртлар (Јн 20,15), док ученици на путу за Емаус такође не препознају у своме саговорнику Васкрслог Господа (Лк 24,16). Марија препознаје Васкрслог тек када јој се он директно обратио (Јн 20,16), а ученици тек приликом ломљења хлеба (Лк 24,31). У оба случаја непосредно после препознавања Васкрсли измиче својим саговорницима: Марији не дозвољава да га додирне (Јн 20,17), док за ученике у Еванђељу по Луки постаје невидљив (Лк 24,31). Посматрано са историјске тачке гледишта, поставља се питање како је могуће да ученици и Марија не препознају Господа, пошто се ради о истом оном Исусу из Назарета кога су познавали за његовог земаљског живота.

СУСРЕТ СА ВАСКРСЛИМ

Да су Оваплоћени и Васкрсли Христос један Господ, суштинска је истина коју посредују сва четири канонска Еванђеља. Међутим, теолошка порука наших текстова је да је сусрет са Васкрслим Господом сусрет са једном другом и другачијом реланошћу од оне у којој се одиграо сусрет са Оваплоћеним. Ученици и Марија се не налазе пред Исусом онаквим какав је био, каквим су га познавали по телу; они не треба у својим главама да задржавају слику једног оживљеног мртваца, већ да познају Васкрслог у једној новој реалности. Познање Исуса Христа премешта се са равни историјског, опипљивог и чињеничног на раван нове реалности вере која се историјски не може увек директно верификовати и идентификовати. Васкрсли Христос није Бог који се може ухватити и задржати, није Бог који је подложан експерименталном посматрању и идентификовању. Нова реалност вере у коју су призвани ученици и Марија подразумева нови однос према Исусу из Назарета који мртав беше и устаде: Исуса није довољно окарактерисати као „човека пророка, силног на делу и речи пред Богом и свим народом“ (Лк 24,19), нити је пак обраћање Васкрслом са „учитељу“ што чини Марија (Јн 20,16) довољно да изрази нову реалност Васкрслог Господа. У том духу апостол Павле констатује: „... а ако и познасмо Христа по телу, но сада га више не познајемо“ (2 Кор 5,16).

У овом контексту треба трагати за разумевањем Спаситељевих речи упућених Марији: „не дотичи ме се“ (Јн 20,17). Ово је једно од тешко разумљивих места у Еванђељу, нарочито када се доведе у везу са нешто каснијим позивом Томи да стави руку у ребра Господња (Јн 20,24–29). Односом ова два места позабавићемо се другом приликом, а сада остајемо при покушају тумачења речи Господњих у Јн 20,17.

ЉУДСКА ГЛАД ЗА БОЖАНСКИМ

Тешкоћа везана за ово место одвија се на два нивоа: најпре постоји неслагање са описом у Еванђељу по Матеју где се мироносице хватају за Исусове ноге, дакле долази до непосредног додира (Мт 28,9). У Лукиној приповести Васкрсли Господ пројављује заједницу једући са ученицима (Лк 24,30.43). Друга потешкоћа је у самим речима. Зашто Господ упућује Марији баш ове речи: „Не дотичи ми се, јер још нисам узашао Оцу својему“ (Јн 20,17)?

У историји тумачења Новога Завета постојао је низ покушаја да се објасни ово место. Навешћемо неке од њих.

Једно објашњење је било да Господ не дозвољава Марији да га додирне јер је жена. Овакво тумачење је неодрживо. Вишеструко је посведочено да су жене у Исусовом животу играле значајну улогу и да су биле први сведоци његовог Васкрсења (Мт 28,9; Мк 16,9; Јн 20,14). Јован приповеда да је кључно исповедање вере у Христа као Месију које се код синоптика приписује Петру дошло од једне жене, Марте (Јн 11,27).

Било је покушаја да се ово тешко место објасни тако да Васкрсли Христос одбија да ступи у директан контакт са људима да не би окаљао своје васкрсло тело. Ово тумачење је такође неодрживо, пошто је Господ, оваплотивши се, ступио у најтешњу могућу заједницу са човековом природом. Против овог тумачења јасно говори наведено место из Мт 28,9.

Један од покушаја решења за Исусове загонетне речи упућене Марији био је да је Марија хтела да додирне Исуса надајући се да ће тако задобити дар Духа кога је Исус обећао да ће послати (уп. Јн 15,26). Васкрсли јој објашњава да га не додирује јер још није узашао Оцу, тако да још увек не може да јој подари Духа. Ово тумачење се тешко може одржати пошто представља Марију као особу која жели што пре лично да профитира од дара Духа, док се из текста јасно види да је њен једини мотив чиста љубав према Исусу Христу (уп. Јн 20,11–15). Сви наведени покушаји објашњења (Јн 20,17) немају утемељење у самом тексту Еванђеља, већ пре изражавају неке личне афинитете и теолошке ставове својих тумача.

БОЖИЈИ ПЛАН И УТЕХА

У циљу изналажења тумачења које би највише одговарало самом тексту Еванђеља треба изнети следећа запажања: а) Речи „не дотичи ме се“ могу значити „не задржавај ме“, односно не задржавај у својој глави и своме срцу ранију представу коју имаш о мени. Оваква реакција Васкрслог Господа може се објаснити тиме што Маријино обраћање са „Равуни“ („Учитељу“) показује да се она још увек налази у једној реалности која је Васкрсењем управо превазиђена. Речима „не дотичи ме се“ Господ жели да јој укаже да се управо сусреће са новом реланошћу Васкрсења; б) У Еванђељу по Јовану Христос више пута најављује да ће по његовом вазнесењу послати ученицима Параклита, Духа Утешитеља који ће им у потпуности протумачити његов прави идентитет. Једно од таквих места је Јн 14,25–26: „Ово сам вам говорио док сам боравио са вама. А Утешитељ, Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох“. Или на другом месту: „Него вам ја истину говорим: боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу га к вама ... а када дође он, Дух истине, увешће вас у сву истину ... “ (Јн 16, 7.13). У моменту сусрета са Маријом Дух још није сишао, што јој каже и сам Господ: „Не дотичи ме се, јер још нисам узашао Оцу својему...“ (Јн 20,17). Тек касније у Јн 20,22 Исус раздаје ученицима обећаног Духа кроз кога се они оспособљавају да препознају Исусов истински идентитет.

Другом приликом позабавићемо се односом овог места које се назива „јовановска Педесетница“ са извештајем о силаску Светог Духа описаном у Делима апостолским (Дап 2,1–13). За сада је важно да су речи „не дотичи ме се“ могле значити да Маријин евентуални додир њу не би одвео до истинског познања Васкрслог, јер још не беше примила Духа који уводи у сву истину о Исусу Христу.

ЖЕНА КАО СВЕДОК СПАСЕЊА

Једно објашњење је било да Господ не дозвољава Марији да га додирне јер је жена. Овакво тумачење је неодрживо. Вишеструко је посведочено да су жене у Исусовом животу играле значајну улогу и да су биле први сведоци његовог Васкрсења (Мт 28,9; Мк 16,9; Јн 20,14). Јован приповеда да је кључно исповедање вере у Христа као Месију које се код синоптика приписује Петру дошло од једне жене, Марте (Јн 11,27).

ЉУДСКО ЗНАЊЕ И БОЖАНСКИ БЕСКРАЈ

Васкрсли Христос се дистанцира од Маријиног познања које она пројављује речима „Равуни“ („Учитељу“). Речима „не дотичи ме се“ он јој ставља до знања да онај кога тренутно има пред очима није просто „Учитељ“ каквог је претходно познавала. Пред њом је онај који је много већи од тога што она сматра. Привилегија која јој је дата да буде прва која среће Васкрслог Христа свакако је резултат њене љубави према Христу за којим је неутешно плакала. Њене речи одраз су превелике љубави: „Зато што узеше Господа мојега и не знам где га положише“ (Јн 20,13). Међутим, поред све љубави Марија није била спремна да се суочи са највећом тајном са којом се икада човек суочио, тајном васкрсења из мртвих коју је Бог даровао људима кроз Исуса Христа. То, међутим, није била просто њена слабост, већ последица одсуства Духа који тек долази да уведе у истину у Исусу. Она добија налог од Господа да прва благовести Васкрслог: „Не дотичи ме се, јер још нисам узашао Оцу својему; него иди браћи мојој и кажи им: Узлазим Оцу мојему и Оцу вашему и Богу мојему и Богу вашему“ (Јн 20,17). Имајући у виду све до сада наведено, ове Исусове речи упућене Марији можемо парафразирати на следећи начин: „Не дотичи ме се. Не задржавај ме у мојој земаљској реалности, не сматрај ме за оног за кога си ме до сада сматрала. Ја одлазим Оцу. Објави то мојој браћи (овде се ученици први пут називају „браћом“). Од сада је Отац мој и Отац ваш, Бог мој и Бог ваш (овде се први пут у Еванђељу срећу формулације „Отац ваш“, „Бог ваш“). Мој одлазак Оцу значи остварење једног новог односа са мном и са Богом.“ „Не дотичи ме се“ значи да Васкрсли не може бити додирнут и појмљив онако како је био до тада. Сачувати Исуса онаквим какав је био до страдања на крсту значи препознати његов истински идентитет као вазнесеног, узашлог Господа. Дух Утешитељ је тај који ће ученике увести у христолошку тајну. Оно што Марија благовести ученицима је управо установљење црквене, братске заједнице у којој се налазе они који Духом чувају сећање на Исуса Христа свагда га имајући са собом као Васкрслог Господа.

Јован је у Цркви добио ретко додељивану титулу Богослов. То значи да његово Еванђеље носи дубоке теолошке увиде који се крију иза наизглед баналних, често тешких, неразумљивих и загонетних речи. Прича која на известан начин кореспондира са управо протумаченом епизодом је прича о неверном Томи (Јн 20,24–29), којом ћемо се позабавити у наредном прилогу.

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1057/tekst/ne-dotici-me-se/

[Aquilius Cratus]

Izmenila mu se priroda.

Jasno ko dan. Medjutim, ne mogu se zadovoljiti samo tim odgovorom.

Kako to da Onaj Koji je imao isto lice, oblik i prirodu, sad se odjednom projavljuje kao Neko Ko ne izgleda isto. Naravno da je doslo do izmene prirode jer je priroda postala netrulezna. Medjutim, zar je doslo do tolike spoljasnje metamorfoze da Ga niko od onih koji su tri godine proveli sa Njim ne pozna? Namece se mozda pomalo naivno pitanje sa moje strane: Da li je to isto telo ili neko drugo telo? Kao sto postoji jedna zanimljiva misao jednog mislioca koji rece: Bogalj koji nije imao ruku ili nogu, po Vaskrsenju, da li ce dobiti svoju ruku ili nogu koju dotad nije imao?

Eye of the beholder Nikola, eye of the beholder.

Veoma cesto je dovoljno da pustimo kosu i bradu i da nas ljudi koji nas znaju 10 i vise godina uopste be prepoznaju.

A tek zamisli kako se zamuti oko posmatraca kad se susretnu sa netruleznom prirodom u sred baste truleza.

Kant rulz. 0102_laugh

[Justin Waters]

Мислим да у овом случају нема никакве везе позивање на литургију. Дух Свети је сишао тек 50 дан по Христовом васкрсењу, и тек 50 дан је формирана Црква, и тек по 50 дану је била могућа и прва литургија после тајне вечере....а до тад су апостоли већ упознали васкрслог Христа.

Овде се се говори о непосредном сусрету Христа са апостолима након што је Овај изашао из гроба. Као што рече аквилио, Христос је васкрсао у измењеној природи, новој, његовој властитој, али измењеној природи. Осим тога идеализујемо превише апостоле и све који су били сведоци Христа, па и они су имали своје страхове и нису били баш толико увјерени да ће Господ 100% васкрснути...боље рећи и они су били збуњени читавом пометњом која је настала ради Христовог хапшњења, суђења, разапињана, смрти и тридневног васкрсења.

Ваљда се сваком од нас нека у живоз догодило да усљед збуњености промашимо неку ствар поред које смо нон стоп присутни, или особу коју познајемо дуго времена, на тренутак непрепознајемо не ради толико измјене саме особе колико ради наших страхова, и збуњености која је последица исчекивања непознатог.

[SANJA]

Izmenila mu se priroda.

Iz telesnog obličja prešao je u duhovno. Ja mislim da je tu odgovor. 0409_feel

[uros]

Мислим да у овом случају нема никакве везе позивање на литургију. Дух Свети је сишао тек 50 дан по Христовом васкрсењу, и тек 50 дан је формирана Црква, и тек по 50 дану је била могућа и прва литургија после тајне вечере....а до тад су апостоли већ упознали васкрслог Христа.

Само једна микро "исправка", постојала је Литургија и након Васкрсења, а пре св. Педесетнице, када је васкрсли Господ преломио хлеб и дао га ученицима и кад су јели заједно са Њим.

Иначе, ово је одлично питање, баш би било добро да чујемо неки "отачки" одговор ако неко зна напамет где се код неког оца разматра ово питање?

[uros]

15. И док они разговараху и расправљаху, приближи се и сам Исус и иђаше с њима.

16. Али очи њихове бјеху задржане да га не познају.

17. А он им рече: Какав је то разговор који водите међу собом идући, и што сте невесели?

18. А један, по имену Клеопа, одговарајући рече му: Зар си ти једини странац у Јерусалиму, и зар ниси сазнао шта се у њему збило ових дана?

19. И рече им: Шта? А они му рекоше: О Исусу Назарећанину, који бјеше човјек пророк, силан на дјелу и у ријечи пред Богом и свим народом;

20. Како га предадоше првосвештеници и кнезови наши да буде осуђен на смрт, и разапеше га?

21. А ми се надасмо да је он тај који ће избавити Израиља. Али поврх свега тога, ово је данас трећи дан откако се ово догоди.

22. А запрепастише нас и неке жене између нас које су биле рано на гробу,

23. Па не нашавши тијело његово, дођоше говорећи да су видјеле и појаву анђела који говораху да је он жив.

24. И неки од наших отидоше на гроб, и нађоше тако као што и жене казаше, али њега не видјеше.

25. А он им рече: О безумни и спорога срца за вјеровање у све што говорише пророци!

26. Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу своју?

27. И почевши од Мојсеја и од свију Пророка разјасни им што је у свим Писмима о њему писано.

28. И приближише се селу у које иђаху, и он се чињаше да хоће даље да иде.

29. А они га устављаху говорећи: Остани с нама, јер је дан нагнуо и близу је вече. И уђе да остане с њима.

30. И док он сјеђаше с њима за трпезом, узевши хљеб благослови и преломивши га даваше им.

31. А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих.

32. И рекоше они један другоме: Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма?

33. И уставши онога часа, вратише се у Јерусалим, и нађоше окупљену Једанаесторицу и оне који бијаху с њима.

34. Који говораху: Заиста устаде Господ, и јави се Симону.

35. И они испричаше шта би на путу, и како га познаше при ломљењу хљеба.