СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

[JESSY]

Ne sudite da vam se ne sudi (Mt.7,1). Kakva je samo bolest - ogovaranje i osuđivanje! Svi znaju da je to greh, pa ipak - ništa češće u rečima našim od osuđivanja. Ima ih koji kažu: "Ne primi mi to Gospode u osuđivanje", pa ipak svoju osudu dovode do kraja. Drugi se opravdava time što smatra da razumnom čoveku pristoji da ima svoj pogled na ono što se događa. On se trudi da hladnokrvno rasuđuje, ali i prosti ljudi mogu primetiti u njegovim rečima nadmeno i zlurado osuđivanje. Međutim, presuda Gospodnja za taj greh je stroga i odlučna. Onaj ko osuđuje drugog - nema opravdanja. I kako ga može imati? Kako, dakle, izbeći muku? Pobedonosno sredstvo protiv osuđivanja sastoji se u držanju sebe samoga za osuđenog. Ko se oseti takvim, neće imati kada da osuđuje druge. Od njega će se čuti samo: "Gospode, pomiluj! Gospode, oprosti moja sagrešenja!"

[JESSY]

Pomisao da je mogucno ziveti kao Hriscanin i drzati se ovoga sveta i njegovih normi isprazna je i prelestna. Ko zivi ovako, naucice se samo farisejstvu i pretvaranju, sto znaci da ce biti Hriscanin samo u svojoj uobrazilji, a ne i na delu. U pocetku ce takav jednom rukom rusiti ono sto je drugom sagradio, odnosno ono sto je stekao udaljivsi se od sveta iznova ce procerdati cim mu se opet priblizi; a odatle do umisljenosti nije daleko. Ono sto se izgubilo iz srca moze jos uvek da se zadrzava u pamcenju i uobrazilji.

 

Secajuci se i zamisljajuci kakav je bio ranije, covek moze da misli da je i na delu ostao takav, dok je, medjutim, sve odavno iscilelo i ostavilo samo trag u secanju. Takav ce misliti da poseduje ono cega zapravo nema. Evo mu suda: “A od onoga koji nema, i sto ima uzece se od njega” (Mt. 25,29). Od umisljenosti do farisejstva samo je jedan korak. A duboko ukorenjeno farisejstvo je vaistinu uzasno stanje.

[JESSY]

Свакога дана ваља мислено исповедати грехе своје Господу, и уопште, сваку молитву поимати као молитву покајничку. Узмите, примера ради, прозбену јектенију. У њој се молимо за опроштај и остављење грехова и прегрешења својих, и као одговор на ту прозбу ваља нам се опоменути греха што их носимо на души, и са тим сећањем завапити: "Подај, Господи!" Може се, чак, и свакодневно пити Богојављенска вода. У обитељи Светога Саве Освећеног, у близини Јерусалима, имао сам прилике да видим како братија после сваке литургије примају антидор и потом пију од свете воде, која увек стоји у једној посебоној посуди у храму, на своме месту.

[JESSY]

О НЕБЛАГОРАЗУМНОЈ РЕВНОСТИ И ГОРДОСТИ

Господ виде мајку која плаче због смрти сина и сажали се на њу (Лк.7,13). Другом приликом је био позван на свадбу и узе учешћа у породичној радости (Јн.2,2). Тиме је показао да Његовом Духу није противно да има удела у обичним радостима и жалостима. Тако чине и истински, побожни Хришћани, који са страхом проводе свој живот. Ипак, они праве разлику међу обичајима који владају у обичном животу. Јер, међу њима има много тога на чему не може бити Божијег благовољења. Постоје обичаји који су изазвале страсти и који су измишљени ради њиховог задовољења; другима се храни једино сујета.

Ко има Дух Христов, успеће да разликује добро од злог: једног ће се држати, а друго ће одбацивати. Онога који тако поступа, држећи се страха Божијег, други се не клоне. Премда он и не поступа по њиховом. Јер, он увек дејствује у духу љубави и снисхођења према немоћима своје браће. Једино дух ревности, који превазилази меру, боде очи и производи раздвајања и дељења. Такав дух се никако не може уздржати од поучавања и опомињања.

Први се брине једино о томе да своју породицу задржи у хришћанском настројењу. Мешање, пак, у туђа дела, он не сматра својим делом, говорећи у себи: "Ко мене постави за судију?". Таквом кротошћу он изазива расположење свих, приводећи и друге уважавању његовог начина живота.

Самозвани учитељ, пак, и себе чини одбојним, и на добар поредак живота кога се држи навлачи негодовање. Смирење, хришћанско смирење је у таквим случајевима неопходно. Оно је извор хришћанске благоразумности, која уме добро да поступи у датим случајевима.

 

[JESSY]

Причу о два дужника Господ завршава речима: Тако ће и Отац мој небески учинити вама ако не опростите сваки брату своме од срца својих сагрешења њихова (Мт.18,35). Значи, од нас се захтева само једна маленкост: опрости, и биће ти опроштено. А када ти је опроштено, онда си и помилован. Када си, пак, стекао милост, постао си учесник у свим ризницама милости. Према томе, ето спасења, и раја и вечног блаженства. Тако велики добитак за маленкост што опраштамо… Да, маленкост, али за наше самољубље нема ништа теже него опраштати. Неку ненамерну непријатност која нам се учини насамо ми још можемо и опростити. Међутим, ако се ради о нечем тежем, и то још у присуству људи, ми не праштамо, чак да преступник и тражи опроштај. Бивају и такве околности у којима хоћеш-нећеш, не можеш да искажеш своје незадовољство, те се држиш ћутања. Међутим, језик ћути, а срце говори и кује зле планове. Ако се непријатност повећа само за један степен, нестаће чак и уздржавање: тада нас ни стид, ни страх, ни губитак, нити ишта друго неће задржати. Ускипело самољубље чини човека дословно суманутим, те онај који му се подао почиње да говори глупости. Таквој несрећи су подвргнути не било какви, већ већином цивилизовани људи. Они се показују осетљивији на увреде и спорији на праштање. Споља гледајући, односи могу понекад и остати глатки, али унутра постоји одлучни раздор. Међутим, Господ захтева да ми од свег срца праштамо.

 

[JESSY]

"Дођох да бацим огањ на земљу," - говори Спаситељ, "и како бих желео да се већ запалио!" (Лк. 12, 49). Те се речи односе на живљење хришћанско, а Господ их казује због тога што је видљиво сведочанство таквог живљења заправо ревност према богоугађању, која се разбуктава у срцу Духом Божијим попут огња; и као што огањ сажиже вештаство у којем се заметнуо, тако и ревновање за живот по Христу захвата душу у којој се зачело. Опет, као што у пожару пламен захвата читаву кућу, тако разбуктали огањ ревности обузима и прожима читаво биће човеково.

На другом, пак, месту Господ казује: "Сваки ће се огњем посолити" (Мк. 9, 49). Овим се речима указује на огањ духа, који ревношћу обузима читаво наше биће. Као што со, продирући кроз лако кварљиву материју, спречава труљење, тако и дух ревности, обузимајући читаво наше биће, изгони грех који разједа и уништава нашу природу и по души, и по телу, уклања га из свих, па и најскривенијих његових станишта и обиталишта, спасавајући нас на тај начин од моралног кварења и трулежи

[JESSY]

Истину Васкрсења разум може доказивати својим разлозима на основу Писма, и силу његових извођења не може да не призна ни неверујући, уколико му није заглушено осећање за истину. Верници, међутим, немају потребу за доказима, будући да је Црква Божија препуна светлости Васкрсења. И један и други указатељ на истину је добар и убедљив. Против разлога разума, ипак, могу да се изроде и истакну противразлози, а и вера може да се напада и уздрмава недоумицама и сумњама које долазе и споља и изнутра. Зар нема, дакле, тврде ограде за истину Васкрсења? Има! Она ће се испољити у процесу истребљивања изопачености душе и тела, и успостављању почетака новог живота путем силе Васкрсења, преузете још у светом крштењу. Такав човек ће ходити у светлости Васкрсења. Њему ће изгледати безуман свако ко говори против Васкрсења, као што ће ономе који иде по дану изгледати без памети онај који говори да је ноћно време.

[JESSY]

Заиста је пун врлине труд оних који здравим разлозима побијају лаж која се са напором диже против истине Васкрсења. И ти читај и наоружавај се тим разлозима. Но, при свему томе не лењи се да у себи све више и више начиниш простора за улазак силе Васкрсења Христовог. Што се више будеш трудио, све ћеш више дисати ваздухом Васкрсења, те ћe безопасније постати све стреле вражје које се одапињу против те истине. Питаш: "Шта треба да се ради у вези са тим?" Ништа посебно! Буди само оно што си дужан да будеш по завету у који си ступио светим крштењем, које и јесте наше васкрсење. Пљунуо си на сатану и на сва дела његова: продужи да се тако према њему односиш. Сјединио си се са Христом: остани са Њим. Дела таме и светлости су позната. Бежи од првих и труди се око других. Но, чини то без икаквих уступака, чак и најмањих, како би се у животу држао правила: нема заједнице светлости са тамом, нити Христа са Велијаром.

[JESSY]

Свети оци су за неке људе, славне по свом хришћанском животу, похвално говорили да васкрсоше још пре општег васкрсења. У чему је тајна таквог живота? У томе што су они усвојили карактеристичне црте живота после васкрсења, описане у речи Божијој, учинивши их својим особинама. Будући живот се представља као слободан од свега телесног: нема женидбе ни удадбе, нема храњења трулежном храном, а само тело постаје духовно. И тако, ко живи као одрешен од свега телесног, у себе прима елементе живота после васкрсења. Потруди се да у теби замре све телесно, и васкрснућеш пре општег васкрсења. Пут ка томе указује и апостол када говори: По Духу ходите и похоту телесну нећете чинити (Гал.5,16). Он уверава да се тим путем заиста може достигнути очекивано: Ко сеје, говори он, у дух, од духа ће пожњети живот вечни (Гал.6,8).

[JESSY]

У нама постоје два живота - телесни и духовни. Дух наш као да је погребен у телу. Када почне да васкрсава, оживљен благошћу Божијом, он се извлачи из скривености под телом и појављује у својој духовној чистоти, и то део по део. Када се сав извуче из те везаности као из гроба, он излази у обновљени живот и сам по себи постаје жив и делатан. Тело, пак, гроб, само по себи јесте мртво и без дејства, премда се заједно са духом налази у једном и истом лицу. То је тајна онога што говори апостол: А где је Дух Господњи, онде је слобода (2.Кор.3,17). То је слобода од трулежности која облаже наш нетрулежни дух, или од страсти, које кваре нашу природу. Тај дух, који је ступио у слободу код деце Божије, личи на лептира са крилима пуним разних боја, који је прхнуо из своје чауре. А ово су дивне боје духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал.5.22).

[JESSY]

Господ мој и Бог мој!, узвикнуо је свети апостол Тома. Осећате ли са каквом се снагом он ухватио за Господа и како га снажно држи? Ни дављеник се не држи чвршће за даску која му даје неку наду на спасење од дављења. Можемо рећи да још не верује онако како би требало онај ко се не односи тако према Господу. Ми говоримо: "Господ Спаситељ", мислећи при том да је Он Спаситељ свих, а апостол говори: "Мој Господ Спаситељ". Онај ко говори: "Мој Спаситељ", oceћa своје спасење, које истиче из Њега. Осећање спасења је сразмерно и осећању пропасти из које је Спаситељ извукао спасенога. Осећање погибли код човека који по природи воли живот, а који зна да сам себе не може спасти, присиљава на искање Спаситеља. И када га нађе и осети силу спасења која из Њега излази, он се хвата чврсто за Њега и неће да се одвоји, макар га због тога лишили и самог живота. Догађаји такве врсте у духовном животу Хришћанина не замишљају се само умом, него се збивају на самом делу. Како вера, тако и сједињење са Христом, код њих постаје јако као живот и смрт. Само такви искрено узвикују: "Ко ће ме раставити..."

[JESSY]

Домаћица ставља колач у пећницу и не вади га из ње док се не увери да се испекао. Владика света је и вас сместио у пећ и држи вас у њој и чека да се испечете. Трпите и чекајте. Чим се испечете, нећете ни минут више седети у пећи. Истог ће вас тренутка извући ван. Уколико сами јурнете напоље, бићете исто што и недопечени колач. Наоружајте се трпљењем! Добро ово запамтите и тиме срце своје тешите. Све је од Бога. Њему прибегавајте и молите се. Говорите му својим речима: „Видиш, Господе, шта ме је снашло! Не могу сам са собом да изађем на крај. Помози, Свемилостиви!“. Испричајте Му потанко све што вас тишти и тражите одговарајућу помоћ.

[JESSY]

ШТА СЕ ДЕШАВА УНУТАР НАС ?

Из књиге светог Теофана Затворника „Унутарњи живот“

Онај ко жели да исправи себе, треба да позна себе; онај ко жели да позна себе, треба да испита себе; а онај који жели да испита себе, треба да уђе у себе, да подвргне разматрању све што тамо постоји, да би кроз то навикао да у себи разликује све добро и лоше и у складу са тим да ради на себи. Нека свако затвори своја спољашња чула, и нека управи око пажње унутра и погледа шта се налази тамо.

На први поглед тамо нећете видети ништа, али не зато што тамо нема ничега, већ зато што је тамо превише свега и све је збијено и плови у хаотичном нереду. Доживећете исто оно што се доживљава кад настане густа магла. Магла, као зидом ограђује од нас све предмете и скрива их у себе; исто тако и онај који се први пут окреће себи види да све његово унутарње као да је покривено мрачним покривалом. У ово се можете и сада уверити. Али не прекидајте напор самоудубљивања. Истрпите мало и ви ћете ускоро почети да разликујете мало-помало оно што се дешава унутар вас, слично као што онај ко споља уђе у слабо осветљењу просторију, постојавши мало, почиње да разликује један по један предмет који се у њој налазе.

Удвостручите пажњу и гледајте: предмет који вас је занимао је склоњен, његово је место заузео други, овај је овог тренутка замењен трећим, овај није успео да се покаже, јер га је истиснуо четврти, који је гоњен петим у свом редоследу и тако даље. Једна се помисао журно смењује другом, тако да скоро да нема могућности да објаснимо себи шта је прошло кроз нашу главу. Ова покретљивост не само да нас спопада у расцепу између два посла, на пример, при прелазу са једног места на друго, већ и за време ових послова, ма како важни они били: и у време молитве у храму или дому, за време читања или чак удубљеног размишљања. Обично ово називају размишљање, а уствари ово је покраденост (може и: разбацивање) ума, или расејаност и одсуство усресређене пажње, толико потребне при управљању самим собом. Ово поставите као прву црту вашег унутрашњег човека. Стање код светитеља супротно овоме јесте пажња ума, при чему ништа самовољно не улази у главу и не излази из ње, већ је све потчињено слободи и сазнању у којем обично пребивају само Бог и лице које Га созерцава. Између ових супротности постоје разни стадијуми душа које се труде у борби са помислима и ревнују за то да их умире.

Погледајте још пажљивије и ви ћете у себи под том сметеношћу помисли у уму, разликовати у вољи непрекидну бригу о уређењу вашег живота, бригу која непрестано изједа душу, као црв, гони човека-трудбеника са једног посла на други, стално га усмерава напред, чинећи га незадовољним оним што поседује и по извршавању једног стално представља стотину других послова, који као да су неизбежни. Од самог буђења душу опседају бриге и не допуштају нам ни да седимо на једном месту, нити да проговоримо ма са ким како треба, чак ни да једемо мирно, док нас преморене дубока ноћ не обори на одмор, узмућујући нас у сну сновиђењима пуним брига. Та се болест назива многобрижност, која изједа душу, баш као што рђа изједа гвожђе. Њу поставите као другу црту тога што се дешава у вама.

Супротна овоме особина светитеља јесте безбрижност, која ипак није потпуна незаинтересованост за обавезе, већ правилни, смирени труд који се састоји у предавању себе и свог учешћа свепромислитељном старању Божијем. Средину између њих чини борба између самопромишљања и смиреног предавања себе Промислу Божијем према својој снази.

Погледајте још дубље у себе и увидећете заробљеника везаних руку и ногу, против воље повлаченог тамо-амо, самопрелештеног, који, међутим умишља о себи да он ужива потпуну слободу. Окови овог прелешћеног сачињени су од пристрашћа према различитим лицима и стварима које га окружују од којих нам је тешко да се осамимо и болно да се растанемо. Као што и риба која се упецала на удицу плива, али никако не даље од тога колико јој дозвољава нит на коју је прикачена удица, или као птица у кавезу, која премда лети, мада не даље но што јој то дозвољавају зидови кавеза; тако и пристрашћа још увек остављају слободу да се делује како се жели, док се деловање не дотакне нечега у вези са предметом пристрашћа, а чим се посао дотакне тих предмета, душа више не може да влада собом. И што је више пристрашћа, то је мањи круг слободе. А дешава се и то да је неко потпуно свезан и да не може да направи покрет у једну страну, а да себи не причини бол на другој страни. Онај који је пристрасан према многим стварима материјалнe природе осећа се слично ономе који се, шетајући шумом, и рукама и ногама заплео у лепљиву траву, и ма којим делом тела да се покрене, осећа да је везан. Ово поставите за трећу ставку вашег унутарњег стања: пристрасност. Супротна њему особина код светитеља је одрешеност од свега, слобода срца, унутрашња независност. Средина између њих је рад на ослобођењу срца од пристрашћа.

Расејаност ума, многобрижност и пристрашће нису сва наша невоља. Премда су оне унутрашњег својства, ипак пребивају на површини срца. Проникнимо, пак, дубље у ово срце и ослушнимо шта има тамо.

Поспешићу ваше разумевање поређењем: путник види у гори пећину чији је улаз прекривен травом, а унутра је мрак. Прислонивши уво, чује сиктање змија, рику и шкргут зуба дивљих звери. Ово је слика нашега срца. Да ли сте икада имали прилике да пратите његове покрете? Покушајте да то учините, макар и кратко време и запазите шта се тамо догађа. Десила вам се непријатност и расрдили сте се; сусрела вас је невоља и ражалостили сте се; непријатељ вас је срео и распламтели сте се осветољубивошћу; видели сте равног себи који је заузео више место и почињете да завидите; помислили сте о својим савршенствима и разболели сте се гордошћу и надменошћу А човекоугодништво, сујета, похота, сластољубље, лењост, мржња и остало једно за другим спопадају срце и то само за неколико минута. Све ово излази из срца и у срце се враћа.

Оправдано је један од подвижника, који су пазили на себе, созерцавао људско срце пуно змија отровница, то јест страсти. Када се разгори нека страст, исто је као да змија излази из срца, усмеравајући се ка њему и убада га својом жаоком. Болно је и када змија излази и када уједа… Ујевши за срце, она се храни његовом крвљу и дебља се. Дебљајући се, она постаје отровнијом злобнијом, и још више тиранише срце у коме живи. Ово не се дешава само са једном страшћу, већ са свима, а оне никада не наступају појединачно, већ увек све скупа, покривајући, али не уклањајући једна другу.

Такво је срце човека које греши, ма ко он био. Супротност овоме је срце светитеља слободно од страсти, или украшавано бестрашћем. У средини стоје они који се боре са страстима и похотама под обележјем подвигоположника Господа и Његовог свеоружја.

Ето на чему се може радити у свакоме од нас. На основу написаног можемо одредити шта је заиста у мени и теби, и где смо и шта можемо да очекујемо.. Тешко расејанима, многобрижнима, привезанима за материјално и онима које муче страсти! Напротив, блажене су душе које пазе на себе, које се успокојавају у Богу, које су се ослободиле од свега и очистиле своје срце од страсти! Благословени су и они који остављајући погибао првих, стреме ка блаженству других.

 

http://manastirpodmaine.org/sv-teofan-zatvornik-sta-se-desava-unutar-nas/

[Данче*]

Господ није само проповедао о доласку пријатне године, него је и донео. А где је она? У душама верујућих. Земља неће бити претворена у рај све док буде постојао садашњи поредак ствари. Међутим, она јесте и биће поприште припремања за рајски живот. Његови зачеци се полажу у душу. Таква могућност се налази у благодати Божијој. Благодат је, пак, донео Господ наш Исус Христос. Према томе, Он је душама донео пријатну годину. Онај ко слуша Господа и испуњава све заповести које је дао, стиче благодат, и помоћу ње се наслађује пријатном годином. То се истински дешава са свима онима који искрено верују и поступају по вери. Самим мислима душа се неће испунити том пријатношћу. Ако се, међутим, делује, пријатност ће се уселити сама од себе. Може се десити да спољашњи покој потпуно изостане, али зато постоји унутрашњи, који је неодвојив од Христа. Уосталом, за оног у кога се усели унутрашњи мир, спољашња узнемирења више немају тежину ни горчину. Према томе, и са те стране је дошла пријатна година. Једино у спољашњости она може изгледати као хладна зима.

[Иван Ивковић]

Свети Теофан Затворник: КРИЛА МОЛИТВЕ…

 

3. јуна 1860. године

у Сезеновској женској обитељи

(Тамбовска губернија)

 

***

Свемилостиви Господ особито благоволи да обитава у храмовима освећеним молитвеним призивањем Његове благодати. Стога се овакви храмови с правом називају скинијом Божијом са људима, местом где се Бог настањује међу људе, као што и сам Господ сведочи: Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ (2.Кор.6,16). У древном Израиљу ово сведочанство је свима било предочено на видљив начин: облак је осењивао скинију, и реч је долазила из облака. Касније, за све време лутања по пустињи, облачни стуб, који се уздизаше и устављаше над скинијом, вођаше Израиљце у њиховој сеоби ка обећаној земљи Хананејској. Над хришћанским храмом ми, међутим, нећемо угледати вештаствени облак, па ипак чврсто верујемо у стварност благодатног присуства осењења Божијег. Наш храм се не подиже и не покреће попут скиније, тј. покретног храма Израиљаца. Па ипак, он је верни путовођа свима који путују у небески Ханаан.

 

Ово ми пружа повод да се укратко задржим на начину кретања Израиљаца око скиније, како бисмо схватили каквим богоугодним расположењима треба да окружимо наш храм да би нас водио у небески Ханаан.

 

По освећењу и устројењу скиније, Бог заповеди Мојсију да се убудуће поворка уреди тако да три племена иду напред, три позади, три с десне и три с леве стране, а да Левијево племе буде у средини и носи скинију. То је образ нашега хода ка небеској отаџбини под руководством Цркве, у коме три осећања и расположења треба да буду напред, три позади, по три са десне и с леве стране, и једно у средини – саобразно самој скинији. Указаћу вам укратко на та осећања и расположења, без жеље да тумачим скривени смисао имена синова Израиљевих. Та осећања ћу изложити у одређеном поретку, према њиховом унутрашњем значењу.

 

Напред ступају три највиша духовна осећања: вера да Господ ваистину од сада овде пребива својим благодатним присуством, да је овај храм постао Његов дом на који је вазда обраћено Његово око, и у коме вазда пребива Његово срце; нада да овде присутни Господ, попут чедољубивог оца, пажљиво слуша све прозбе које му упућујемо, и да је готов да их услиши; љубав према храму, због које је сладосно у њему пребивати, као у дому рођеног оца, и због које у њему мирно почива дух наш, као дете у материнском крилу. Ово су главна скривена расположења, која подстичу и предводе сва остала. Она сазревају у духу и усмерена су, могли бисмо рећи, лицем у лице према Господу, умном Истоку.

 

Са задње стране се налазе телесна делања потребна у дому Божијем као дому молитве – молитвени напори који се врше телом. И ових врлина има три: напор ревносног похађања свих служби Божијих у храму, већ на први позив црквених звона, без изговарања, самосажаљевања или измишљања којекаквих препрека, по правилу: чим зачујеш звона, остављаш све и хиташ у храм; затим, труд трпељивог пребивања у храму од почетка до краја службе, без померања, свагда на истом месту, у ставу помало напрегнутом, без опуштања, с бодрошћу; и труд побожног стајања, са тихим поклонима, погледа спуштеног или узнетог горе, или обраћеног на иконе и свештенодејства, са ушима које помно слушају све што се чита и поје, са ћутљивим језиком, без обазирања и разговора. Сва та расположења изражавају телесни труд у молитви, који се подстиче унутарњим молитвеним духом.

 

Попречну линију, која пресеца описану вертикалу између виших и нижих, предњих и задњих расположења, сачињавају душевни молитвени напори или упражњавања. С десне стране наћи ће се три дела: стојање умом у срцу у присуству Божијем, праћено страхом који отрежњује и саопштава бодрост, који освежава унутарње одаје наше, попут свежег јутарњег зрака; дубоко погружавање у силу и значење свега што се пева, чита и врши, са срцем отвореним за прихватање осећања и расположења која се природно у њему могу родити у таквим приликама и са готовошћу да се испуњавају као глас Божији; мирно расположење духа добронамерног према свим људима, не искључујући ни непријатеље, по заповести Господњој: Ако… се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником (Мт.5, 23-24), те иди и помири се.

 

Са леве стране стоје три одречна дела: нерасејаност мисли, тј. недозвољавање уму да лута по различним местима и стварима док пребивамо у храму, те његов повратак уназад сваки пут када се самовољно преда маштаријама; неоптерећивање срца житејским бригама, које беспоштедно прогоне свакога ко им се предаје и које не остављају слободног времена за занимање небеским; невезаност ни за шта земаљско, тј. слобода од свих пристрашћа која вуку доле, не дајући да кренемо према горе.

 

Ето молитвеног крста који се духом уписује у природи нашој, и под чијим осењењем у самом средишту делује молитва – и као молитвословље са поклонима, и као мирно узношење осећања ка Богу, и као скривено стојање духом пред Богом.

 

Онај ко у себе усади такво расположење према храму, стећи ће верно руководство и пут за достизање небеске отаџбине. Такав човек је, могли бисмо рећи, већ на путу ка њој. Не чини ли вам се да сва ова осећања и дела, налазећи се у описаном поретку, наликују птици која узлеће високо? Глава су јој вера, нада и љубав; десно крило – пребивање у Божијем присуству, отвореност срца за слушање гласа Божијег и мир са свима; лево крило – нерасејани ум, слобода од многобрижности и пристрашћа; реп – труд похађања храмовних служби, стајања у храму и творења молитве; а тело је – сама молитва. Удишући и издишући ваздух, покрећући крила, померајући главу и друге удове, птица лако и лепо лети. Њен лет и не може бити другачији. Исто тако, ни молитвено узношење Богу није могуће другачије, осим кроз сва поменута расположења. Ако ли само једно од њих недостаје, молитва ће нам се пореметити или чак прекратити, као што ће се искривити или зауставити у лету птица којој недостаје крило или какав други уд. Ово ће свако искусити и познати на себи самоме, само ако зажели да се увери. Човек жељан молитве неизоставно ће се сретати са свим овим расположењима, као што их сваки молитвеник већ поседује. И обратно: ко их не поседује, још није ни почео да се моли као што треба. Без молитве, пак, нема живота, нема уласка у Царство Божије. Без ње, човек је вазда заглибљен у низинама и пропада. Устаните, дакле, и успоштујте домове Божије посвуда расејане да би се у вама окрилио молитвени дух и да бисте, узносећи се са земље на небо, још овде предокусили вечна добра. Непријатељ је сам себи онај ко избегава храм. Није бољи пријатељ себи ни онај ко у њих ходи немарно, тек тако. Како је могуће да неко десетине година одлази у храм, а не уме да се моли, па чак ни не разуме шта је молитва? Узрок тога је неиспуњавање целокупног унутарњег поретка, неопходног за молитвено пребивање у храму. Поштедите себе, сестре, јер вама није непознато оно што говорим. Будући да вазда пребивате у храму, ви летите ка небесима попут птица, у лаком и слободном лету… Ипак, потрудите се да наведеним проверите своју молитвену настројеност. Ако приметите да вам недостаје по које перце на молитвеним крилима, немојте занемарити да га стекнете. Јер, наша молитвена птица има чудесну моћ да свагда обнавља и изнова ствара сваки уд који понекад може да јој недостаје. Амин.

 

***

 

Свети Теофан Затворник „Поуке свечасним инокињама о томе шта од њих захтева монаштво“