Да ли Бог искушава људе?

[Mиљан Танић]

Eh sad, ta tvoja priča mi je banalizacija isto koliko i priča o slobodi.

[Oglo]

Pa ne možemo sad za svaki slučaj šta kome padne na pamet postavljati se u određenu poziciju

Shvatam šta hoćeš da kažeš,mada ako su ljudi vjerujući,makar malo,i racionalni,makar malo,znaju da uz život ide i smrt i bolest.Svi se mi molimo za zdravlje bližnjih,ali isto tako bolest je stalno tu među nama,i ne dešava se nekima tamo

Teško je,baš teško,tada vjerovanje izgleda kao bježanje od problema,ali jedino tako se sačuva pamet

[Mиљан Танић]

Potpuno je ljudski i za najvećeg vernika da tada pita "zašto, Bože?" A zamisli kako je tek nekome kome je vera slabija. Stoga je zaista nekako - bar meni - logično pitanje zašto Bog dopušta bolest u takvim slučajevima, kada bi trebalo da zna da je veća šansa da time odbije ljude od Sebe. Ta priča o slobodi i kako je bolest posledica naše slobode i greha ovo ono... meni je to malo mutnjikavo i bljutavo. Hajde kad se neko zarazi HIV ili nešto slično, gde i zavisi od njega samog, pa kažeš da je to posledica tvoje slobode ovo ono, ali kad tako deca pate - ne mogu da shvatim čija je to sloboda i sva ta teološka naglabanja mi budu smešna. Koliko god da sam puta čuo objašnjenja za te slučajeve, nijedno nisam dobio, a da je bilo primenjivo za svakoga, da čoveka na kraju ne odbije od Boga.

[И.стојковић]

Када би из целокупног разумевања Божијег домостроја извукли само болест, конкретни пример, канцер девојчице, не би постојала ниједна душа на свету која не би поставила сумњу у исправност таквог Божијег допуштења, самим тим и посотјања Бога као савршене Љубави.

Ако тој, нашом вољом, изолованој "болести", додамо за почетак само једно, за све нас најважније што нас у вери држи, а то је Васкрсење Христово, наду у свеопште Васкрсење, болест девојчице, добија "блажу" димензију. Она заиста трпи у боловима, али осећа да је коначан исход тог трпљења или излечење, или кончина овог живота-у оба случаја Вечност у окриљу Љубави Божије.

Њени најближи се боре с тугом, али и са потпуно јасним сазнањем о својој слабости, немоћи.

Верујући у Васкрсење Христово, знају да их истрајавање у тој борби и још снажније утврђивање своје вере у Бога, оснажени Љубављу Божијом коју већ осећају, води у Вечну заједницу Љубави и са девојчицом и са Богом Самим.

Неверујући спознају своју слабост и немоћ, и скрхани тугом почињу да траже разлог разбољевања девојчице. Ако искључе све раније претпоставке и постулате по којима су живели, врло брзо и снажно осећајно, започињу разумевање болести девојчице, не тражећи више разлог њеног разбољевања, већ разлог њеног стања болести. "Боже, нека буде воља Твоја"

Како снажном и свеобухватном реченицом, поучава нас и Пресвета Богородица, а и сам Господ...

До разумевања ове реченице треба "прећи" претходно наведени пут. Том реченицом ми не престајемо да дајемо себе у милосрђу према оболелој девојчици, према најближима, већ усрдно Богу саопштавамо о свом сазнању о Њему, те Да нам Опрости на нашем паду у вери, приказаном сведочењу људске природе, од туге, па чак до сумње да ли је Бог увек и неизоставно човекољубив и милостив.

Зато, сигуран сам Да Бог никад не искушава људе, већ Допуштајући немиле ситуације у овом временски ограниченом животу подстиче децу своју да се утврђују у љубави и поверењу ка Оцу своме. Зато, сигуран сам и да не постоји "Богостављеност", како је ми запажамо као одлука Бога у односу ка нама, већ искључиво и увек као наша одлука у односу ка Богу.

"Нека буде воља Твоја"

0110_hahaha

0102_laugh

0110_hahaha 

[Никола Ђоловић]

Огло, слажем се донекле, али са таквом перспективом долазимо до помирења са смрћу а што је за хришћанство непомирљиво. Болест можемо посматрати као акт пропадљивости природе.

Миљане, слажем се да је изазов за слободу у том погледу да одбије заједницу са Богом али можда се баш зато и показује примат вере насупрот страдањима природе као оне којом руководи личност која жели да превазиђе своја ограничења чак и на такав начин.

Ивице, слажем се донекле, али таквим ставом долазимо до негирања историје и смрти али оне, ето, ипак постоје. Смрт још није побеђена и нико не чупа ствар из контекста есхатологије. Постоји утеха, радост и нада али то није цео кадар јер постоје кадрови који се преклапају преко ових, иако смо сви свесни да ће прича имати леп крај.

[Душко Дугоушко]

Potpuno je ljudski i za najvećeg vernika da tada pita "zašto, Bože?" A zamisli kako je tek nekome kome je vera slabija. Stoga je zaista nekako - bar meni - logično pitanje zašto Bog dopušta bolest u takvim slučajevima, kada bi trebalo da zna da je veća šansa da time odbije ljude od Sebe. Ta priča o slobodi i kako je bolest posledica naše slobode i greha ovo ono... meni je to malo mutnjikavo i bljutavo. Hajde kad se neko zarazi HIV ili nešto slično, gde i zavisi od njega samog, pa kažeš da je to posledica tvoje slobode ovo ono, ali kad tako deca pate - ne mogu da shvatim čija je to sloboda i sva ta teološka naglabanja mi budu smešna. Koliko god da sam puta čuo objašnjenja za te slučajeve, nijedno nisam dobio, a da je bilo primenjivo za svakoga, da čoveka na kraju ne odbije od Boga.

То је све "a must have" у пакету да би постојала апсолутна слобода, та насумичност, а која је потребна да би се остварила љубав.

[Oglo]

Stoga je zaista nekako - bar meni - logično pitanje zašto Bog dopušta bolest u takvim slučajevima, kada bi trebalo da zna da je veća šansa da time odbije ljude od Sebe.

Meni je tek ovo banalizacija,

stoga što ne mislim da je Bog tu da ispravlja i interveniše oko takvih stvari,odnosno u stilu e ovome ću pustiti bolest a ovome neću.Time bi sve doveli do nekog automatizma,što sigurno nije slučaj

Ok,sve je volja Njegova,ali u tom smislu,da bi baš izbjegli nepravedno ili pravedno dodjeljivanje bilo čega.Dakle zašto je neka djevojčica dobila kancer,nema veze sa Promislom,ima ali ne u tom smislu da je On dopustio ovo ili ono,svijet i ljudi dišu svojom slobodom,ali opet po nekim zakonitostima,koje su od Njega.Pri tom mislim na sve zakonitosti u svijetu oko nas,koje uključuju i propadljivost i smrt.Šta je do nas?

Ne sigurno,kao što reče za malovjerne roditelje da kukaju i optužuju Boga,zašto baš ja ,i da to posmatraju kao iskušenje i to od Njegove strane.

Na nama je da se stalno trudimo da život proguta ono što je smrtno,jer kada naiđe taj čas,da se što spremniji nađemo i da izađemo u susret onome što sve nas očekuje.

Da Nikola sve nas očekuje i bolest i smrt,nekoga prije nekoga kasnije,i potrebno je da se sa tim odmah pomirimo,jer što se kasnije pomirimo sa tim,više ćemo odugovlačiti djelo našega spasenja.U tom smislu pomirimo,naravno smrt nije nestanak,ali jeste kraj puta ovozemaljskog i posle nema više vremena.Šta će kasnije biti nije do nas da oslučujemo.

I on topic: nije naše da znamo vremena kada će se što desiti,dakle važi i za ovo.

Ljudski je tugovati i sumnjati i sve ostalo,ali ta sloboda nema veze sa Bogom tj Njim kao kušačem kroz bolesti

[И.стојковић]

Ивице, слажем се донекле, али таквим ставом долазимо до негирања историје и смрти али оне, ето, ипак постоје. Смрт још није побеђена и нико не чупа ствар из контекста есхатологије. Постоји утеха, радост и нада али то није цео кадар јер постоје кадрови који се преклапају преко ових, иако смо сви свесни да ће прича имати леп крај.

Кад окренемо редослед речи реченица, као да смо писали исто, брате мој у Христу, Никола 0409_feel

"Иако смо сви свесни да ће прича имати леп крај"

могли би рећи да се ради о констатацији, за чије остварење за сваког понаособ, уз наравно никад незаборављену Божију милост, предстоји, али истовремено и показује будуће у садашњем јесте:

"Постоји утеха, радост и нада..."

Предстојатељно а истовремено и сведочено будућег, зависи највише од нас самих, ако у виду имамо чињеницу

"Верујем у Једног Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог...", т.ј. Он Јесте стално ту, а питање је да ли смо и сами, што можемо написати и

"....Постоји утеха, радост и нада, али то није цео кадар, јер постоје кадрови који се преклапају."

Све до сад цитирано, потврђује да јесте смрт побеђена, јер кад у то не би веровали, у Васкрсење, бадава нам је вера. Овде се једино не слажемо, али мишљења сам да си то написао из другог разлога, који следи из

"...нико не чупа ствар (смрт?) из контекста есхатологије, т.ј. сматрам да и хтео да ме усредсредиш на мој претходни пост. Када сам писао да се мора увек гледати свеобухватно, то сам и мислио. Тада смрт, и све што јој претходи, није коначност, нешто што се не може превазићи, већ само крај интервала времена у безвременом.

Свеукупно што сам цитирао из Твог одговора брате мој, јесте историја, та смена различитих кадрова, слика, поимања , али опет читава историја је временска дистанца која има свој Почетак, самим тим и крај, односно читава наша спознаја о историји јесте скуп слика у временском интервалу Почетак-крај, што је немерљив елемент безвременог. Тако да не хтедох негирати постојање историје, нити смрти тела, већ само акцентовати минорни утицај у односу на Вечност-Бога самог.

mashalasmajli 1312_womens :229229229:

0409_feel 0409_feel 0409_feel

0102_laugh 0102_laugh 0102_laugh

[Душко Дугоушко]

Мој закључак: љубав не може постојати без слободе, а слобода не може постојати без насумичности/случајности.

[-Владимир-]

љубав не може постојати без слободе

Ово је тачно.

а слобода не може постојати без насумичности/случајности.

Не бих се с овим сложио .Слобода постоји док постоји могућност избора, а случајност, по мени, искључује могућност избора.

[звечанац]

Мој закључак је да Бог искушава људе, али само за наше добро.... А навешћу и један разлог: ''Сваког човека прати по један демон'', каже свети Касијан.

[Никола Ђоловић]

Мој закључак је да Бог искушава људе, али само за наше добро.... А навешћу и један разлог: ''Сваког човека прати по један демон'', каже свети Касијан.

Pre njega slicno misljenje je imao Sokrat.

U odnosu na Boga veoma je diskutabilno jer dolazimo u antinomiju izmedju kusanja Avraamovog i onog apostolskog da Bog ne kusa nikog.

Medjutim, dalje, mozemo napraviti sistematizaciju da postoji iskusenje demonom, slobodnom voljom i paloscu smrtne prirode.

[Evgenik]

Сиутација је обрнута:

Свемилостиви и преблаги родитељ Господ сваког човјека који долази на свијет непрекидно штити својом неизмјерном љубављу и благодаћу. Међутим, ова родитељска љубав и заштита је таква да не угрожава принцип слободе на којем је овај свијет изграђен и устројен, тако да је човеку могуће да својим понашањем одбије ту свеблагодатну заштиту која је не само духовне него и физичке природе, препусти се деструктивној дјелатности човекомрзаца демона и на тај начин изазове страдање.

Покајање и молитва (на које позивају редом Оци од Едена наовамо) јесу акт призивања Сверодитеља да нас чува, зато и каже св.Јован Лествичник да је најјача молитва "тепање детета упућено родитељу", и њоме човек свједочи властито познање и созерцање да "нема спасења ван благодати и неизмјерног милосрђа Божијег" као и слабост сопствене пале природе. Актом покајања човек поново подиже своју палу умртвљену и раслабљену природу која своје здравље, живот и постојање дугује само и једино Божијим благодатним енергијама и Његовој неизмјерној љубави као најстварнијем акту стварања.

Браћо, не хулите, Господ је Стваралац, а деструкција (па и десктрукција људског битисања и патња коју она изазива) је увијек акт демонског дјелања.

[Никола Ђоловић]

Сиутација је обрнута:

Свемилостиви и преблаги родитељ Господ сваког човјека који долази на свијет непрекидно штити својом неизмјерном љубављу и благодаћу. Међутим, ова родитељска љубав и заштита је таква да не угрожава принцип слободе на којем је овај свијет изграђен и устројен, тако да је човеку могуће да својим понашањем одбије ту свеблагодатну заштиту која је не само духовне него и физичке природе, препусти се деструктивној дјелатности човекомрзаца демона и на тај начин изазове страдање.

Покајање и молитва (на које позивају редом Оци од Едена наовамо) јесу акт призивања Сверодитеља да нас чува, зато и каже св.Јован Лествичник да је најјача молитва "тепање детета упућено родитељу", и њоме човек свједочи властито познање и созерцање да "нема спасења ван благодати и неизмјерног милосрђа Божијег" као и слабост сопствене пале природе. Актом покајања човек поново подиже своју палу умртвљену и раслабљену природу која своје здравље, живот и постојање дугује само и једино Божијим благодатним енергијама и Његовој неизмјерној љубави као најстварнијем акту стварања.

Браћо, не хулите, Господ је Стваралац, а деструкција (па и десктрукција људског битисања и патња коју она изазива) је увијек акт демонског дјелања.

Dubokoumno, kao i uvek! greengrin

Medjutim, po mom misljenju, lako je nama koji verujemo i zivimo bogodolican poredak sopstvenog obozenja u Duhu Svetom tako da govorimo i da druge tesimo kao sto nam je dato. Problem koji se ovde pokrece je komplexniji nalik temi o Bogoostavljenosti. Miljan je ovde naveo primer devojcice koja boluje, ja sam na drugoj temi o detetu koje muci pedofil. Kako te dve perspektive uopste uklopiti u koncept iskusenja jer se ne moze zamisliti da Bog kusa na taj nacin.

[Никола Ђоловић]

Ako pak nije do Boga koji voli jednako pravedne i gresne, sta je onda iskusenje? Da li ono uopste ima postojanje? Jer dolazimo do problema da sloboda jednoga ispasta slobodu drugoga - ovde po dobrom izboru a tamo po zloupotrebi.