Да ли би се РКЦ распала када би се укинуо "папски примат"?

[Justin Waters]

Ja imam jedno pitanje. Ne tiče se teme ali... Zna li neko kako se prave hostije koje se koriste na misi?

Пошто се баш не тиче теме, онда постави је у одговарајућу другу тему, или направи нову.

[Zayron]

Kako je onda s tom riječi "catholicos" danas? Na osnovnom lingvističkom verbalnom kolokvijalnom leksikološkom nivou su to sve sinonimi: katolički, katoličanski, univerzalni, opći, opšti, obecní, ogólne, общие, general itd. U teološkom tačnije ekleziloškom ili eklisiološkom semantičkom smislu su to sve homonimi u zavisnosti kako ih koja od hrišćanskih Crkvi, zajednica i sljedbi: pravoslavna, katolička, luteransko-evangelička, anglikanska itd. itd. shvata, obrazlaže i apologizira.  

Синоним

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%BC

http://hr.wikipedia.org/wiki/Sinonim

Homonim:

http://sh.wikipedia.org/wiki/Homonim

http://hr.wikipedia.org/wiki/Homonim

Postoje još i antonimi:

http://sh.wikipedia.org/wiki/Antonim

http://hr.wikipedia.org/wiki/Antonim

Napomena: nisu svi pojmovi svugdje zastupljeni obrađeni na svim mutacijama Wikipedije isto i u istoj mjeri. Najopširnije su na izloženi hrvatskoj Wikipediji, zato je ovako to izmješano. Ali to ne smeta a nije ni bitno. Možda postoje na srpskoj Wilipediji također detaljnije urađeni ali ja ih sad nisam našao, možda ih neko nađe.

[Zayron]

Ja imam jedno pitanje. Ne tiče se teme ali... Zna li neko kako se prave hostije koje se koriste na misi?

Odgovorim ja u postu o zapadnoj liturgiji odmah bez

nekog suvišnog  "filozofiranja" jer sam to radio mnogo puta lično.

0102_laugh

[Zayron]

Ja imam jedno pitanje. Ne tiče se teme ali... Zna li neko kako se prave hostije koje se koriste na misi?

Пошто се баш не тиче теме, онда постави је у одговарајућу другу тему, или направи нову.

Ne morate radii toga praviti novu temu, to je jednostavno, par rečenica, ništa više!

Kako sam rekao napišem to tamo.

[Justin Waters]

Ако узмеш да је католички = унверзални, поћи онда од појма универзум.

Универзум је од латинске речи unvorsum што би значило "око једног се све окреће". У контексту тога како је у древна времена схватан свет, можда се може рећи да то значи да све све врти око земље.

Грчке интерпретације у античко доба универзум интерпертирају као "Све" или "сва материја" "сав простор".

У модерно време, универзално се односни на нешто што одговара свему. Хришћанство прва религија која је постала универзална, која се раширила на читав свет. Оно по својој природи јесте универзално, дакле и католичко, али не због једног човека, једног папе, него ради Бога који је створио све људе, и ради Христа који је пострадао за све људе, и ради Христа који нуди покајање свим људим, и ради Христа који хоће да се сви људи обоже.

[Milan Nikolic]

Бојим се само да ће једном када папа постане православан, многи његови дотадашњи припадници хтети да се одвоје од папе. Можда ће стварати друге папе, као некаква нова протестантска идеологија која ће се цепати у многе друге.

Сигурно је да Западну цркву, конкретно Римску, чека много невоља. Можда папа никада неће постати припадник Католичанске Цркве, али у том случају мора доћи до решавања тог питања. Све би требало да се разјасни на будућем Васељенском сабору када би уместо папе под садашњим околностима Православни успоставили православног папу и катедру која припада Католичанској Цркви.

[Zayron]

Ja imam jedno pitanje. Ne tiče se teme ali... Zna li neko kako se prave hostije koje se koriste na misi?

Odgovor:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,10432.msg411356.html#msg411356

Što se tiče ostalih postova naročito tih Justinijanovih vrlo rado se k njima vratim i okomentarišem ih sutra,

za danas je stvarno dosta, ne mogu više. Moram malo odrelaxovat. Nadam se da to nije problem, ne gori kuća!

Kad ta pitanja stoje neriješena već 1000 godina onda neki dan prije ili kasnije ne igraju nikakvu ulogu! Hehehe!

sokiran

[Sirena]

КАТОЛИЧАН - КАТОЛИЧНОСТ (гр. καθολικη - васељеност у смислу саборности, саборан): једно од својстава или карактеристичних црта Цркве, поменуто како у Апостолском тако и у Никејском Символу: "у једну, свету, саборну и апостолску Цркву". Као технички израз, појам католичанска (саборна) Црква (η καθολικη εκκλησια) први пут је употребио Свети Игњатије Богоносац: Где је Христос тамо је и католичанска, тј. саборна Црква (Смирњанима 8, 2).

Црква има католичански карактер, у смислу васељености, будући да је

"послата" да објављује Јеванђеље Христово "до краја земље" (Дела 1,8).

Католичност најбоље указује на "екуменско" отварање и мисионарску динамичност Цркве, позване да  обухвати сва места и сва времена, све културе и народе на земљи. Црква је католична и у односу на историју Спасења будући да чува континуитет са њеним апостолским пореклом потпуно манифестованим на дан Педесетнице. Она је католична и у смислу освећења у историји Царства Божијег, заједнице која опитно најављује есхатолошку заједницу.

Један руски теолог из савремене епохе сматра католичност унутарњим својством Цркве, што показује и руска реч "соборнаја" - "соборност". За разлику од Западне теологије која католичност схвата у смислу географске, земаљске универзалности, Православље у овом појму чува смисао и осећање пуноће у заједници са Христом.Католичност је пре свега начин живота у заједници.

Католичност обухвата сферу онтолошкога или божанскога, а не феноменског или емпиријског. Реч је о унутарњој, вертикалној димензији Цркве, а не о конкретној, хоризонталној. Зато се и "рашћење" Цркве састоји у усавршавању њене унутарње пуноће, унутарње саборности, а не у њеном просторном, географском и бројчаном ширењу. У том смислу, руски богослов Георгије Флоровски пише: "Католичност није квантитативна или географска концепција. Она не зависи ни у ком случају од универзалног ширења хришћанства. Универзалност Цркве јесте последица или пројава, а не узрок или основ њене католичности. Универзално ширење или универзалност Цркве само је видљиви знак који није апсолутно нужан. Концепција о католичности не може се мерити њеним универзалним ширењем; универзалност је не исказује тачно."

Универзалност, дакле, не исказује садржај католичности. Изједначавањем онтолошког смисла католичности са емпиријским феноменом универзалности засењује се не само апостолско-мисионарски карактер Цркве, садржан у слању Апостола, као и силазак Светога Духа на Педесетници, него и њен видљиви аспект, институционални, историјски. Овакво редуковање смисла католичности губи из вида космичку димензију искупљења, одакле извире и отворени и универзални карактер Цркве. И сам Свети Кирило Јерусалимски, кога Г. Флоровски наводи у прилог своје тезе, говори о католичности у мисионарском контексту, стога што је крштење по суштини тајна саборности Цркве. Мисија је апсолутно нужан критеријум Цркве. Речи: "А Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху" (Дела 2,47; уп. Дела 6,7), нису просто историјско обавештење, него указују на ширење Царства Божијег као на основни позив Цркве. Универзалност је, дакле, еклисиолошки феномен. Не треба сметнути са ума да је Православна Црква током своје историје пребродила тешке часове који јој нису допустили да шири своје географске границе, него се усредсредила на унутарњу католичност (саборност). Оваква концепција католичности исказује извесну историјску ситуацију. Уз све то,

католичност није апстрактан појам. А еклисиологија која не схвата значај васељености (универзалности), изолује Цркву од историје, света и културе.

др. Јован Брија - Речник православне теологије

[Zayron]

Никео-Цариградски Символ вере и појам "саборна и апостолска црква" је настао у време када папа уопште није имао овакву улогу какву има данас у Римокатоличкој цркви.

У том се сасвим слажемо, много штошта од свега тога није било као данас, многе све те православне Цркве, патријаршије, архиепископије и епископије које постоје данас тада у доба раскола 1054. још нису уопште ни постојале на примјер и зато се не може ретроградно, ретроспективно уназад тврдити да се римска епископија одвојила од свих њих како ви то радо и често тумачите и објашњавате, да је она била сама и одвојила се од већине хришћанског свијета, од већине хришћанских епископија и/или патријаршија али о томе ћемо како сам рекао сутра. Данас сам стварно већ доста уморан и касно је. Друго питање с тим у вези је ЗАШТО, зашто се све то десило онако како се то тада десило 1054. године не улазећи у то колико је било тих којих и каквих патријаршија, архиепископија или епископија источних а колико оних западних, што на крају није толико ни битно ни пресуђујуће у свему томе за ту нашу причу и расправу.

[Milan Nikolic]

То питање ЗАШТО се све то десило, мора да се разреши на најбољи могући начин. Ништа није случајно па чак ни ово што се десило у вези раскола.

Да би се јединство успоставило потребно је доћи до богословског напретка као и увек што се догађало у Цркви на Васељенским саборима. Све до сада није постојала реална могућност да се до таквог решења дође. Наш 21. век представља реално одредиште када се до решења може доћи.

[Zayron]

То питање ЗАШТО се све то десило, мора да се разреши на најбољи могући начин. Ништа није случајно па чак ни ово што се десило у вези раскола.

Да би се јединство успоставило потребно је доћи до богословског напретка као и увек што се догађало у Цркви на Васељенским саборима. Све до сада није постојала реална могућност да се до таквог решења дође. Наш 21. век представља реално одредиште када се до решења може доћи.

И у том се слажемо, данас је дошло коначно то вријеме да на те ствари почнемо гледати и сагледавати их комплексније и реалније, не тако како смо то до сада "произвољно произвољевали" видећи у њима само оно  што смо видјет хтјели а не то што бисмо видјет требали и морали, свеједно да ли католици или православци.

[Душко Дугоушко]

http://www.mediafire.com/?3b62z6364fdu5en <- 144. strana

[Zayron]

http://www.mediafire.com/?3b62z6364fdu5en <- 144. strana

Хвала на тексту, прегледао сам га за сада само на прескок, текст врло лијепо написан али изгледа да се у главним и основним информацијама не разликује битно ни много од текстова којим диспонирају католици или католички теолози, студенти и заинтересирани у ту проблематику раскола, дакле католичка "књигомољачка" јавност.

     0409_feel    

[Zayron]

Inače s tom "scenom" kako bi se to danas reklo, dakle "scenom susreta" između kardinala Huberta de Silva Candida i patrijarha Kerullariosa je problem što svi otprilike znaju kako je to bilo, svi raspolažu otprilike sličnim ako ne i istim informacijama danas, ništa se novog objavnog još nije našlo niti se s "nebesa" kao "Deus ex machina" snesao neki novi "samospasiteljini i samoobjasniteljni" dokument koji bi to razriješio ko je tada pri tom bio u pravu. Naravno da su obe strane bile u pravu OMG, o tom nema ni sumnje, kako bi se danas netko mogao usuditi samo i posumnjati u takvo nešto! Tako smo mi danas izgleda poslije njih ostavljeni kao siročići i osuđeni rješavati zagonetku i enigmu prvog reda, jednačinu sa 4 poznate: papa, kardinal, patrijarh i car  a milion nepoznatih stvari i na kraju praviti arbitra u tom "ko je od njih bio u pravu pravijem", OMG! Stvarno nadljudski zadatak, vrijedan i dostojan bajnog Sizifa, naročito pri tom kad danas jasno vidimo da se sva njihova priča, ne dotičući se njihove osobne časti i visokih crkvenih i državnih položaja, sva ustvari svodi otprilike na ono dječije u školi na "velikom odmoru": "Ja sam rekao da si ti rekao a ti si rekao da sam ja rekao!" Uhvati me zaista prevelika žalost, jad i tuga kad to čitam i razmišljam radi čega se to sve desilo i desiti moralo, radi ovakvih malihernosti se jedinstvo hrišćana raspalo i potonulo kao Atlantida u moru zlobe i međusobne mržnje a mi se u njemu praćakamo, davimo i lapamo za dahom kao davljenici ili ribe na suhom i dan danas poslije 1000 godina.

[Дејан]

I onda pročitaš bar tri knjige u životu i shvatiš da nije sve tako jednostavno.