Да ли сте се некад уморили од чекања Другог Христовог доласка?

[коЖељ њацИ]

Ако узмемо у обзир да време и простор има своје место и сврху која има кулминационо одредиште у богослужбеној стварности Цркве, која сваком додељује ореол према дару присутности, да ли вам се некад, ипак, догодило или догађа, да сте се уморили од чекања ПУНОЋЕ Царства које, иако се мистично пројављује на Литургији, још није у целости пројављено?

Другим речима, да ли је некад ваша мини-историчност пожелела да Парусија буде "сад и овде" тотално лицем ка лицу са Тројичним Богом услед преморености која долази од ЧЕКАЊА да се та стварност тотално отелотвори јер Бог Син још није предао Богу Оцу Царство?

Да ли сте се икада уморили чекајући своју плату, или чекајући да вам се роди дете или чекајући своју слободу ?

[Mиљан Танић]

Нисам никад ни чеко...

Чекам своју смрт и то је то .

A Simvol vere?

Тамо ниђе не пише чекам Христа , него чекам васкрсење мртвих и живот будућег века.

Значи прво чекам смрта па онда васкрсење мртвих, ваљда иде то некако по реду, а не васкрсење мртвих па смрт.

А за Христа се каже да верујем у Господа Исуса Христа "који долази да суди живима и мртвима" .

Дакле није обавеза да се чека долазак Христов, али свакако је сусрет са Христом неизбежан.

Или, чекам васкрсење мртвих иако је планета пренасељена , а, ха, ха...

klapklap

Могли бисмо да се не шегачимо, а?

Васкрсења мртвих не може бити без доласка Христовог. Тако да се то свакако своди на исто.

[dragisa]

Другим речима, да ли је некад ваша мини-историчност пожелела да Парусија буде "сад и овде" тотално лицем ка лицу са Тројичним Богом услед преморености која долази од ЧЕКАЊА да се та стварност тотално отелотвори јер Бог Син још није предао Богу Оцу Царство?

drugi Hristov dolazak nema veze sa konceptom vremena ovako kako je postavljen u pitanju, u smislu da se covek umori od cekanja. cinjenica jeste da mi ocekujemo drugi Hristov dolazak ali on je vezan sa pokajanjem te u tom smislu moze biti sad i odma (dakle u sustinskom smislu nema veze sa cekanjem, sa protokom vremena). neko ce zameriti i reci: pa ispada da od nas zavisi kada ce doci Hristos, ja bi to malo drugacije formulisao, Hristos jedva ceka da dodje i svo vreme je tu, jedino sto je potrebno jeste cvrsta odlucnost u ukidanju starog coveka, a onda se novi Adam neminovno pojavljuje.

sve je to izuzetno naglaseno i u samom Jevandjelju, zasto bi se u suprotnom orilo od Hristove najave kroz Jovana Pretecu: "Pokajte se jer priblizi se Carstvo Nebesko". pa cak i sam spasitelj kada zapocinje svoju spasiteljnu delatnost zapocinje svoje ucenje istom tom recenicom.

sve u svemu, sami smo krivi za cekanje, medjutim o samom momentu ipak ne treba razmisljati i brinuti "zasto vec nije", to nije u nasoj vlasti, vec u vlasti Boga Oca. jer bez obzira sto je na nama da ucinimo taj kriticni korak pokajanja, nama to sa druge strane realno nije moguce tako lako uraditi, pogotovo ne tako "zdravorazumski" ili ono resili mi i aj sad cu se pokajem... zato to zahteva i specijalne zivotne trenutke i uslove a njih u svom predznanju poznaje Bog i pomaze nam da ih (obicno teske ili dramaticne) docekamo spremne i na korist. na nama je da kada taj promisliteljni momenat nastupi, damo pravi odgovor, u smislu celokupnog predavanja (svim srcem svojim, svom dusom svojom...)  i verovanja Bogu, u tom trenutku "po veri nasaoj", buduci primljeni i "prepoznti", od strane Boga, Hristos stupa pred nas i mi pred Njega, cineci da i mi sada budemo Jedno, kao sto je i On u Ocu i Otac u Njemu (nama).

[Михајло]

Ја се надам да Господ неће скоро...да уграбим још времена за покајање..

facenew22222222

[Никола Ђоловић]

Ustvari, kad malo bolje razmislim, poucen stvarno visedecenijskom odnosima sa ljudima, i kad nekako na generalnom planu vidim kako neke stvari stoje - moralne, ontoloske, nadasve (ne)covekoljubive - nekako u sebi vidim PREKID.

Ali ne gubljenje veze sa eshatonom koja nam se tako Evharistijski nudi besplatno i po slobodi zajednicarenja, vec ZASICENOST trivijalnim stvarima kojima tok tece bez presedana.

Pocinje da me gusi sav taj vapaj za polemikama, ratovanjima, politiziranjem, lazima....a Bog svake blagodati se nekako marginalizuje i kod hriscana kao da Bog toboze zavisi od nas a ne mi od Njega...

То је зато што си још у овоме свету и што си део њега, што му служиш......

А сви смо....................Не може се лако одстранити из нас и изгубити та саосећајност са њим и његовим страдањем. Иако призвани да га приносимо, посматрамо га како страда а онда уместо да га принесемо учествујемо у страдању. И тако даље........

Slazem se.

[Никола Ђоловић]

Ако узмемо у обзир да време и простор има своје место и сврху која има кулминационо одредиште у богослужбеној стварности Цркве, која сваком додељује ореол према дару присутности, да ли вам се некад, ипак, догодило или догађа, да сте се уморили од чекања ПУНОЋЕ Царства које, иако се мистично пројављује на Литургији, још није у целости пројављено?

Другим речима, да ли је некад ваша мини-историчност пожелела да Парусија буде "сад и овде" тотално лицем ка лицу са Тројичним Богом услед преморености која долази од ЧЕКАЊА да се та стварност тотално отелотвори јер Бог Син још није предао Богу Оцу Царство?

Да ли сте се икада уморили чекајући своју плату, или чекајући да вам се роди дете или чекајући своју слободу ?

Lepo poredjenje ali iza ali uvek ima ali.

Ima izreka koja kaze da je i cekanje zadovoljstva vec zadovoljstvo.

Medjutim, ako uzmemo u obzir istorijske okolnosti koje neretko potiru ikonu Carstva, nekad, ako ne i cesto, covek gubi tu eshatolosku svest i cekanje mu postaje agonijom.

[Никола Ђоловић]

Другим речима, да ли је некад ваша мини-историчност пожелела да Парусија буде "сад и овде" тотално лицем ка лицу са Тројичним Богом услед преморености која долази од ЧЕКАЊА да се та стварност тотално отелотвори јер Бог Син још није предао Богу Оцу Царство?

drugi Hristov dolazak nema veze sa konceptom vremena ovako kako je postavljen u pitanju, u smislu da se covek umori od cekanja. cinjenica jeste da mi ocekujemo drugi Hristov dolazak ali on je vezan sa pokajanjem te u tom smislu moze biti sad i odma (dakle u sustinskom smislu nema veze sa cekanjem, sa protokom vremena). neko ce zameriti i reci: pa ispada da od nas zavisi kada ce doci Hristos, ja bi to malo drugacije formulisao, Hristos jedva ceka da dodje i svo vreme je tu, jedino sto je potrebno jeste cvrsta odlucnost u ukidanju starog coveka, a onda se novi Adam neminovno pojavljuje.

sve je to izuzetno naglaseno i u samom Jevandjelju, zasto bi se u suprotnom orilo od Hristove najave kroz Jovana Pretecu: "Pokajte se jer priblizi se Carstvo Nebesko". pa cak i sam spasitelj kada zapocinje svoju spasiteljnu delatnost zapocinje svoje ucenje istom tom recenicom.

sve u svemu, sami smo krivi za cekanje, medjutim o samom momentu ipak ne treba razmisljati i brinuti "zasto vec nije", to nije u nasoj vlasti, vec u vlasti Boga Oca. jer bez obzira sto je na nama da ucinimo taj kriticni korak pokajanja, nama to sa druge strane realno nije moguce tako lako uraditi, pogotovo ne tako "zdravorazumski" ili ono resili mi i aj sad cu se pokajem... zato to zahteva i specijalne zivotne trenutke i uslove a njih u svom predznanju poznaje Bog i pomaze nam da ih (obicno teske ili dramaticne) docekamo spremne i na korist. na nama je da kada taj promisliteljni momenat nastupi, damo pravi odgovor, u smislu celokupnog predavanja (svim srcem svojim, svom dusom svojom...)  i verovanja Bogu, u tom trenutku "po veri nasaoj", buduci primljeni i "prepoznti", od strane Boga, Hristos stupa pred nas i mi pred Njega, cineci da i mi sada budemo Jedno, kao sto je i On u Ocu i Otac u Njemu (nama).

Slazem se - donekle.

I apostol Pavle je u pocetku mislio da ce Eshaton brzo doci, ali onda uvidja sa VREMENOM, protokom vremena, da ono nece u skorije vreme doci.

Pokajanje se uglavnom, dogmatskim jezikom, definise kao povratak u Crkvu. Ali, kada bogosluzenje prodje, ostaje vreme kao izazov da ga covek preobrazi svojim iskustvom eshatona, ali bice pre i da ga prinese Bogu kroz sluzbu.

Stari Adam je uvek ziv - mozemo da kazemo da oscilira izmedju dva sveta, objedinjujuci u sebi oba, ali zbog VREMENA kao onog koji pokazuje ljudsku nepostojanost, nekad jedan svet na ustrb onog drugog.

Zna se da je to u vlasti Boga, ali covek ima i svoju volju, mozda i zelju da se PUNOCA VREMENA dogodi u celosti. Neko, mozda, jer trpi neku agoniju, neko jer ne moze da doceka od radosti taj Vaskrsni momenat.

[suza]

Нисам никад ни чеко...

Чекам своју смрт и то је то .

A Simvol vere?

Тамо ниђе не пише чекам Христа , него чекам васкрсење мртвих и живот будућег века.

Значи прво чекам смрта па онда васкрсење мртвих, ваљда иде то некако по реду, а не васкрсење мртвих па смрт.

А за Христа се каже да верујем у Господа Исуса Христа "који долази да суди живима и мртвима" .

Дакле није обавеза да се чека долазак Христов, али свакако је сусрет са Христом неизбежан.

Или, чекам васкрсење мртвих иако је планета пренасељена , а, ха, ха...

facenew22222222

Могли бисмо да се не шегачимо, а?

Васкрсења мртвих не може бити без доласка Христовог. Тако да се то свакако своди на исто.

znacili to da su svi mrtvi onda,gdje vjecni zivot

[Prolece]

Čekam vaskrsenje mrtvih i život buduceg veka.Amin.

[suza]

jeste al isto tako receno da se u vjecni zivot ide  pa kako sada il vaskrsavaju il spavaju

[Милан Меденица :)]

Često.

[Prolece]

jeste al isto tako receno da se u vjecni zivot ide  pa kako sada il vaskrsavaju il spavaju

Bog zna...jedni kazu ovako,drugi onako...ja ne znam  0102_laugh

[dragisa]

Другим речима, да ли је некад ваша мини-историчност пожелела да Парусија буде "сад и овде" тотално лицем ка лицу са Тројичним Богом услед преморености која долази од ЧЕКАЊА да се та стварност тотално отелотвори јер Бог Син још није предао Богу Оцу Царство?

drugi Hristov dolazak nema veze sa konceptom vremena ovako kako je postavljen u pitanju, u smislu da se covek umori od cekanja. cinjenica jeste da mi ocekujemo drugi Hristov dolazak ali on je vezan sa pokajanjem te u tom smislu moze biti sad i odma (dakle u sustinskom smislu nema veze sa cekanjem, sa protokom vremena). neko ce zameriti i reci: pa ispada da od nas zavisi kada ce doci Hristos, ja bi to malo drugacije formulisao, Hristos jedva ceka da dodje i svo vreme je tu, jedino sto je potrebno jeste cvrsta odlucnost u ukidanju starog coveka, a onda se novi Adam neminovno pojavljuje.

sve je to izuzetno naglaseno i u samom Jevandjelju, zasto bi se u suprotnom orilo od Hristove najave kroz Jovana Pretecu: "Pokajte se jer priblizi se Carstvo Nebesko". pa cak i sam spasitelj kada zapocinje svoju spasiteljnu delatnost zapocinje svoje ucenje istom tom recenicom.

sve u svemu, sami smo krivi za cekanje, medjutim o samom momentu ipak ne treba razmisljati i brinuti "zasto vec nije", to nije u nasoj vlasti, vec u vlasti Boga Oca. jer bez obzira sto je na nama da ucinimo taj kriticni korak pokajanja, nama to sa druge strane realno nije moguce tako lako uraditi, pogotovo ne tako "zdravorazumski" ili ono resili mi i aj sad cu se pokajem... zato to zahteva i specijalne zivotne trenutke i uslove a njih u svom predznanju poznaje Bog i pomaze nam da ih (obicno teske ili dramaticne) docekamo spremne i na korist. na nama je da kada taj promisliteljni momenat nastupi, damo pravi odgovor, u smislu celokupnog predavanja (svim srcem svojim, svom dusom svojom...)  i verovanja Bogu, u tom trenutku "po veri nasaoj", buduci primljeni i "prepoznti", od strane Boga, Hristos stupa pred nas i mi pred Njega, cineci da i mi sada budemo Jedno, kao sto je i On u Ocu i Otac u Njemu (nama).

Slazem se - donekle.

I apostol Pavle je u pocetku mislio da ce Eshaton brzo doci, ali onda uvidja sa VREMENOM, protokom vremena, da ono nece u skorije vreme doci.

Pokajanje se uglavnom, dogmatskim jezikom, definise kao povratak u Crkvu. Ali, kada bogosluzenje prodje, ostaje vreme kao izazov da ga covek preobrazi svojim iskustvom eshatona, ali bice pre i da ga prinese Bogu kroz sluzbu.

Stari Adam je uvek ziv - mozemo da kazemo da oscilira izmedju dva sveta, objedinjujuci u sebi oba, ali zbog VREMENA kao onog koji pokazuje ljudsku nepostojanost, nekad jedan svet na ustrb onog drugog.

Zna se da je to u vlasti Boga, ali covek ima i svoju volju, mozda i zelju da se PUNOCA VREMENA dogodi u celosti. Neko, mozda, jer trpi neku agoniju, neko jer ne moze da doceka od radosti taj Vaskrsni momenat.

PUNOCA VREMENA nema nikakve veze sa VREMENOM, to je nacin postojanja

[Никола Ђоловић]

Ех, па сад...

Ајд да негирамо време...

Ајд да не назовемо ни пуноћу времена - временом у вречности...

Пуноћа још није дошла али време може бити проблем за човека а не само стожер који регулише божански поредак богослужбеног обожења...

Сад и још не - нисам ја измислио.

Зато је посланица Римљанима, по мени, јединствена у том "природном дуализму" где ум хоће да служи Богу али тело врши отпор - У ВРЕМЕНУ...

[коЖељ њацИ]

Нисам никад ни чеко...

Чекам своју смрт и то је то .

A Simvol vere?

Тамо ниђе не пише чекам Христа , него чекам васкрсење мртвих и живот будућег века.

Значи прво чекам смрта па онда васкрсење мртвих, ваљда иде то некако по реду, а не васкрсење мртвих па смрт.

А за Христа се каже да верујем у Господа Исуса Христа "који долази да суди живима и мртвима" .

Дакле није обавеза да се чека долазак Христов, али свакако је сусрет са Христом неизбежан.

Или, чекам васкрсење мртвих иако је планета пренасељена , а, ха, ха...

Могли бисмо да се не шегачимо, а?

Могли бисмо али би ја ондак добиЈо отказ на овом воруму.