Саша Радуловић - блогови

[Иван]

Saša Radulović

Završio ETF, smer Automatika i Elektronika. Otišao krajem 80-tih. Živeo i radio u Nemačkoj, Kanadi i SAD-u. Od 1997 u preduzetničkim vodama kroz kompanije podržane Venture Capital i Private Equity fondovima. Pravio i vodio kompanije od garaže do preko 150 zaposlenih. U Kanadi i SAD-u, bio CEO, član menadžment tima i borda direktora nekoliko kompanija. Bio aktivan učesnik Silicon Valley Internet boom-a i bust-a. Vratio se 2005. Deca bila zaboravila da govore srpski. Oboje 1405_love

Сматрам да његови текстови имају приличну вредност због ставова, поруке, као и једноставности начина на који их саопштава.

Кренућемо од његовог најновијег блога.

[Иван]

Šta da radi, šta da radi, ova vlada?

Saša Radulović RSS / 21.03.2011. u 00:24

Novo vreme. Drugo poluvreme. Snažni mladići. Prebacuju svetski rekord. Visoko. Više. Puno više.

Nova vlada. Isti kadrovi, plus novi stari kadrovi. Stari prioriteti. Ili bolje reći stare želje. Iste metode. Da li možemo dobiti drugi rezultat?

Ekonomske mere vlade su i dalje potupno iste. I pored sve retorike. A one se mogu zbirno nazvati jednim imenom: arčenje novca poreskih obveznika

- subvencije najgorim - naše pare onima koji bez njih ne mogu

- krediti za likvidnost neodgovornim - naše pare onima kojima preti bankrotstvo

- kupovina radnih mesta - naše pare jednim da budu bolja konkurencija drugim

- razvojna banka  - naše pare državnim službenicima da investiraju

To arčenje i dalje ostaje preko 2 milijarde evra.

КО АРЧИ БУЏЕТ - 2.ДЕО

Tako je bilo i prošle godine, i pretprošle, i pre pet godina, i pre krize. Isto ovako. Šta je drugačije? Više nema privatizacionih prihoda, nema više investicija. Prvi se neće ni vraćati. Za ove druge su potrebne reforme. A to nam ne ide najbolje.

I neki privrednici su počeli da savetuju pojedine nove/stare ministre. Kažu da država treba da pomogne privredi. Kada god čujem da država treba da pomogne privredi, naježim se. Ta pomoć se uvek i neminovno prevede u arčenje novca i privatne ruke u državnom ćupu. Ćutim da bi veliki broj ljudi mogao biti privrednik kada bi ih država privilegovala, dala sredstva za rad za DŽ, subvencionisala proizvodnju i po mogućnosti i građanima  dala pare da kupuju subvencionisane proizvode.

Sve radimo, samo ne ono što bismo morali da radimo.

Porez na rad, poresko opterećenje rada, iznosi oko 65%.

Trošak rada se sastoji od neto plata i poreza na rad. Od svakih 165 dinara troška, 100 dinara ide na platu, 65 dinara ide državi.

Rad čini u proseku oko 30% svih troškova privrede: malih i srednjih preduzeća.

Treba "subvencionisati" privredu ravnopravno i sve na isti način: smanjiti poresko opterećenje na rad.

Treba "subvencionisati" zapošljavanje ravnopravno i sve na isti način: smanjiti poresko opterećenje na rad.

Treba "pomoći likvidnost" privrede ravnopravno i na isti način: smanjiti troškove poslovanja kroz smanjenje najvećeg mesečnog opterećenja - poreza na rad.

Treba "privilegovati" legalnu ekonomiju u odnosu na sivu i crnu: smanjiti poresko opterećenje na rad.

Treba "privilegovati" proizvodnju i izvoz na račun uvoza: smanjiti poresko opterećenje na rad.

Treba "privilegovati" mala i srednja preduzeća: smanjiti poresko opterećenje na rad.

1. Prekinuti arčenje novca - ukinuti sve subvencije, kredite za likvidnost, NIP-ove, specijalizovane usluge i sva ostala arčenja od kojih ništa nemamo osim duga - 2 milijarde evra

2. Smanjiti porez na rad za trećinu - ukinuti doprinose za zdravstvo, zdravstvo finansirati iz budžeta, novcem iz tačke 1.

3. Progresivan porez na rad: porez na rad na minimalac treba da bude 0%.

Tačka 1. će učiniti da ministri postanu irelevantni, jer više neće imati čime da "privređuju", a to je jedino čime žele da se bave. Tako da bi mogli da počnu da rade ono što je i pre trebalo da rade: stvaraju povoljan poslovni ambijent da ljudi, građani, privređuju.

Tačka 2. će učiniti našu privredu konkuretnom. Učiniće zapošljavanje mnogo jeftinijim.

Tačka 3. će napraviti sivu i crnu ekonomiju nekonkuretnom.

To je jedini adrenalin koji je potreban privredi. Svima isto. Smanjiti porez na rad za trećinu. Progresivno.

Država ne treba da "pomaže". Treba da sjaše i prestane da odmaže.

ИЗВОР

[Иван]

Država ne treba da "pomaže". Treba da sjaše i prestane da odmaže!!!

1405_love klapklap bendoff

[Иван]

Nerazumni zahtevi sindikata

Saša Radulović RSS / 27.01.2011. u 23:10

Kakva vlada takvi i sindikati. Bez kompasa. Bez ideje. Bez osećaja da zakoni gravitacije važe i u ekonomiji. Sa čvrstom verom u besplatan ručak i teoriju da negde postoji džak sa parama, novcem koji im pripada, a koji im neko nepravedno ne da. Tako da je dovoljno da naprave dovoljno veliki rusvaj, i džak će se otvoriti.

Da li je neko od njih računao koliko bi to koštalo i ko to treba da plati? Da pokušamo.

Država, vlada i političke partije nas godinama uče da upravo postoji besplatan ručak. Još od našeg samoupravnog socijalizma niko nikada nije izvodio računicu koliko šta zaista košta. I uvek se našao neki izvor "besplatnih para". Na našu veliku žalost, svaki taj "izvor" presuši, pa kada svedemo račune, shvatimo da smo za toliko siromašniji i zaduženiji.

U Srbiji je trenutno zaposleno manje od 1.800.000 ljudi. Izgubili smo preko 200.000 radnih mesta u poslednje dve godine.

Od njih, država Srbija direktno zapošljava 450.000 ljudi. Njihova prosečna neto plata je oko 40.000 dinara. Njihove plate (samo plate) koštaju poreske obevznike na godišnjem nivou oko 3 milijarde evra,  i to:

- prosveta 130.000 - oko 900 miliona evra

- zdravstvo 110.000 - oko 750 miliona evra

- lokalna administracija 60.000 - 400 miliona evra

- policija 50.000 - oko 350 miliona evra

- vojska 35.000 - oko 250 miliona evra

- republička administracija 30.000 - oko 200 miliona evra

Posle penzija za oko 1.700.000 penzionera, koje poreski obveznici plaćaju oko 4 milijarde evra godišnje, svake godine, plate zaposlenih u državi su najveći trošak države.

Sindikat prosvete traži povećanje plate između 18% i 24.5%. Ako uzmete da je prosečno povećanje 20%, to bi značilo povećan trošak od oko 180 miliona evra na godišnjem nivou.

Odmah za petama je i sindikat policije. Pa sindikat pravoduđa.

I kada bi svima povećali plate za 20%, to bi značilo oko 600 miliona evra.

Naravno ovaj rast bi morao da prati i rast penzija, što dodatno znači oko 800 miliona evra.

Činjenica je da su plate niske. Činjenica je i da su penzije niske. Činjenica je da se teško živi. Činjenica je da troškovi života rastu i da ih plate i penzije ne prate.

Takođe je činjenica da ne postoji besplatan ručak i da ne postoje besplatne pare. Ne možete trošiti više nego što zaradite. Ni u domaćinstvu, ni u državi.

Onaj ko bi trebalo da plati ovaj trošak je privreda. Da li privreda može da podnese ovaj trošak? Naravno, ne može. Ne može da podnese ni ovaj koji joj je trenutno natovaren. Od njega beži u sivu i crnu ekonomiju. Privredi treba smanjenje tereta, ne povećanje.

Ostaje samo jedan način: štampanje para.

Poslednji put smo ovo ludilo izveli ne devedesetih, već pre dve godine. Ukazom vlade smo ispunili predizborno obećanje jedne male stranke i bez ikakvog obzira prema gravitaciji povećali penzije za 10%. Posledica je devalvacija dinara, tako da je ukupan trošak države u evrima ostao isti. Nema besplatnog pravog novca. Ovaj naš papirni može da se štampa po potrebi.

Vlada mora da se odupre ovom i svim sličnim zahtevima. A biće joj teško. Zato što ne sprovodi reforme.

Kako objasniti sindikatu na primer to što je bivši direktor puteva Srbije za korišćenje 180 miliona evra novca poreskih obveznika koje je potrošio na partijsku ekonomiju, dobio "čak" dve godine zatvora. Znate ono: trošite pare svih nas na seoske puteve pa vam dižu spomenike.

Kako objasniti poklone od 10.000 evra po radnom mestu u cilju zapošljavanja u opštinama u kojima gradimo bazu za naredne izbore. Radilo je u Boru, što ne bi radilo u Zaječaru. Za 300 radnih mesta, Gorenju poklanjamo 3 miliona evra. Već smo im poklonili u Staroj Pazovi da tamo prave bojlere. Nikome nije palo na pamet da u Srbiji postoje i drugi proizvođači bojlera i da je nedopustivo na ovakav način privilegovati jednu kompaniju na račun konkurencije.

Izgubili smo preko 200.000 radnih mesta u poslednje dve godine. Koliko stranih investitora i poklona je potrebno da bi se ovo povratilo? Dosadašnji prosek nam je: kupimo 1 za 10.000 evra izgubimo 100 za DŽ.

Kako objasniti sve ostale perpetuum mobile akcije kao što su krediti za likvidnost (sitnica, par milijardi evra) tajkunima da im spasemo od stečaja  sve ono što su kupili.

Kako objasniti sve monopole i nemoć države da ih suzbije.

Kako objasniti sveprisutnu korupciju koja nam je pojela društvo.

Kako objasniti potpun nedostatak reformi.

Ako je vlada jednu stvar dobro uradila, uprkos protivljena perpetuum mobile krila vlade, uvela je neke makroekonomske repere. Rekli su da masa plata i penzija ne može da raste brže o GDP-a, već sporije. A u poslednjih 10 godina bilo je upravo obratno. Da potrošnja mora da raste sporije od GDP-a. Da investicije moraju da rastu brže od GDP-a. Da izvoz mora da raste mnogo brže od uvoza. Inače ćemo propasti. Svi zajedno. Put povećanje potrošnje nas je doveo do situacije u kojoj smo. Osim perpetuum mobile dela, ostatak je shvatio.

Ono što još uvek ne znaju je kako da postignu ovo. Za to nemaju ama baš nikakav plan. Za to su potrebne reforme. I kao prva, reforma poreskog sistema.

Do ekonomski održivog, značajnog rasta plata može doći samo uz rast produktivnosti. Srbija ima manje učenika po učitelju od Nemačke. Srbija ima manje stanovnika po lekaru od Nemačke. Kvalitet školstva i zdravstva u Nemačkoj je i pored toga daleko ispred naših. To dokazuje i naš ministar zdravlja. Masa plata u prosveti i zdravstvu mora da raste sporije od GDP-a. Ali uz reformu i racionalizaciju, moguće je i povećati kvalitet prosvete i povećati plate i za više od 20%. Jedino tako.

I umesto da se bave ovim problemima, da sa pravom organizuju proteste i traže rešenje ovih životnih pitanja čije će rešenje posledično dovesti do rasta plata, sidnikati su priču sveli na jednostavnih: 18% do 24.5%. I tako ostaje da se ovom zahtevu, a posebno zaprećenom dvomesečnom štrajku, raduju moja i vaša deca.

ИЗВОР

[Grizzly Adams]

Супер!  4chsmu1

[ego]

dada 0304_smile4 0304_smile4

[Иван]

Analfabete, sindikati i penzije

Saša Radulović RSS / 04.11.2010. u 23:12

Sindikati najavljuju masovne proteste na uilcama sve do obaranja vlade ako se u nov zakon o penzijama ne ugradi odredba da penzije ne mogu "pasti" ispod 60% prosečne zarade. Suština predloga zakona je da se upravo to desi.  Cilj zakona je da učešće penzija u GDP-u padne sa 15% na 10%. Da prosečna penzija bude ispod 50% prosečne zarade. I manje.

Neodrživ penzioni sistem i učešće penzija u GDP-u su kamen oko vrata srpske privrede. Godišnji rashodi za penzije iznose preko 4 milijarde evra. Fonda PIO nema. Neko kaže da je bankrotirao, ja volim da kažem da ga nema. Jer i bankrotiran fond i dalje ima neka sredstva, mada ona nisu dovoljna da finansiraju rashode. Ovaj naš nema ništa. Osim 3600 službenika koji broje godine radnog staža i maltertiraju i građane i privredu bsekonačnim birokratskim procedurama.

Ovih 4 milijarde evra se uzima direktno od privrede. Ovaj trošak je direktan trošak poslovanja svih privrednih društava u Srbiji. Prvo kroz doprinos za PIO koji iznosi 22% na bruto platu i koji daje samo 55% neophodnih prihoda. Ovaj trošak je u ceni struje. On je u ceni hleba. I u ceni mleka. I u ceni grejanja. Ostalih 45% dolazi iz budžeta, odnosno svih drugih poreskih prihoda države.

Srbija ima još malo pa 1.700.000 penzionera. Od ovog broja, oko 40% njih je mlađe od 65 godina. Broj zaposlenih u Srbiji je pao na 1.811.000. Trend je na dole. Izgubili smo 200.000 radnih mesta u poslednje dve godine. Većina u privatnom sektoru. Čak 100.000 su radna mesta kod preduzetnika. Drugih 100.000 je podeljeno izmedju malih i srednjih preduzeća, kao i gubitak radnih mesta kod društvenih preduzeća usled "odlične" privatizacije. U državnoj službi zanemarivo. U zdravstvu ništa (110.000 zaposlenih), U školstvu ništa (130.000 zaposlenih). U javnim preduzećima ništa.

Glavni krivac za gubitak radnih mesta je nerazuman porez na rad (porez na dohodak i doprinosi) povezan sa ekonomskom krizom. Nerazuman porez na rad je i glavni generator sive ekonomije. I razlog za sve manji broj radnih mesta.

I u tom začaranom krugu se krećemo već deset godina. Ekonomska kriza je samo ogolila i pogoršala problem.

Priča o "kapitalizaciji" Fonda PIO kao i priča o "ogromnoj" imovini Fonda je neozbiljna. Koliku imovinu ili kapital treba da imate da vam godišnja dividenda bude 4 milijarde evra?

Iz krize nećemo izaći kupujući radna mesta po ceni od 5.000 evra po radnom mestu. Pa plaćamo kompanije da prave bojlere u Srbiji i ubijamo one koji to već rade.  Iz krize ćemo izaći kada prestanemo da ubijamo one koji zapošljavaju: preduzetnike, mala i srednja preduzeća.

Učešće penzija u GDP-u mora da padne sa 15% na 10%. Da bi preživeli. Javna potrošnja mora da se smanji. Da bi preživeli. Nerazumne subvencije moraju da prestanu. Ničim opravdano povećanje plata zaposlenim na budžetu mora da prestane. Da bi preživeli. Da bi izašli iz začarane spirale koja nas zakucava u bedu.

Ovaj tekst nije podrška predlogu zakona. Ovaj predlog zakona koji je upućen skupštini ne valja. On nije ono što Srbiji treba. I prevelik teret stavlja na penzionere. Nema generacijske solidarnosti. I ne rešava problem. On olakšava budžet ali ostavlja loš sistem i premešta problem na drugo mesto: socijalni sistem koji će opet završiti opterećenjem budžeta. On ostavlja ogroman teret na privredi i ne čini ništa da ga promeni.

Ovaj tekst je o nerazumnosti zahteva sindikata. O odsustvu gravitacije u zahtevima sindikata. O životu u zemlji besplatnog ručka. O potpunim ekonomskim analfabetama koji misle da je platforma za pregovore jedan procenat.

Za kraj malo i o alternativi. Postoji i drugi način da učešće penzija padne sa 15 % na 10% u narednih 10 godina, čak i da se zadrži švajcarska formula. Da se ukine računanje godina radnog staža i sa njim i Fond PIO. Da se pređe na sistem u kome:

svakom građaninu Srbije koji napuni 65 godina života sleduje penzija bez obzira na godine radnog staža i visnu plate koju je imao. Penzija dovoljna za život, ali ne i više od toga. Za više ste sami odgovorni.

Prelazak na ovaj sistem ne bi uticao na ljude koji su trenutno u penziji. Na njih bi se primenjivala švajcarska formula. Ne bi uticao ni na akumulirane godine radnog staža za one koji tek treba da odu u penziju. Ako ste akumulirali 35 godina radnog staža, za te godine bi se penzija računala po švajcarskoj formuli. Za ostale godine, po novom.

Cilj reforme je da učešće penzija u GDP-u padne sa 15% na 10% u narednih 10 godina. Teret ovoga treba pravilno rasporediti. Generacijska solidarnost. Cilj reforme je da država na sebe preuzme socijalni deo, a da ljudima prepusti na odgovornost sve ostalo.

ИЗВОР

[florenntina]

Nisam sigurna da bi reforma poreskog sistema u delu poreza na rad dala bas toliko znacajne rezultate, iako podrzavam samu ideju! Problem je nazalost dublji... lose institucije, prevelika i nepotrebna administracija, korupcija...

Postoje primeri (Federacija vs. RS) gde npr. znacajno smanjenje poreza na dobit u jednom entitetu u odnosu na drugi, uopste nije imao za rezultat povecanje investicija kako se ocekivalo. Zelim ovim samo reci, da ne znaci da ce smanjenje poreza na rad nuzno dovesti do povecanja zaposljavanja, smanjenja utaje poreza i sl. bas u onoj meri u kojoj autor predvidja...

Dakle, ne slazem se bas da je glavni krivac za gubitak radnih mesta nerazuman porez na rad!

S obzirom da mi je ova materija dosta bliska, mogu vam s punom odgovornoscu reci da koliko god je tesko naci novac za placanje poreza danas u Srbiji, toliko isto je tesko i platiti ga-mislim sprovesti proceduru obracunavanja, prijavljivanja i placanja!!!

[Grizzly Adams]

То је само једна компонента проблема и као таква наравно да неће променити ствар глобално. Реформа мора да буде темељна и свеобухватна да би имала ефекта. Инвеститори нису будале да се пецају на "мамац", они очекују да се направи целокупно окружење где ће моћи да се нормално послује.

[Иван]

Nisam sigurna da bi reforma poreskog sistema u delu poreza na rad dala bas toliko znacajne rezultate, iako podrzavam samu ideju! Problem je nazalost dublji... lose institucije, prevelika i nepotrebna administracija, korupcija...

Postoje primeri (Federacija vs. RS) gde npr. znacajno smanjenje poreza na dobit u jednom entitetu u odnosu na drugi, uopste nije imao za rezultat povecanje investicija kako se ocekivalo. Zelim ovim samo reci, da ne znaci da ce smanjenje poreza na rad nuzno dovesti do povecanja zaposljavanja, smanjenja utaje poreza i sl. bas u onoj meri u kojoj autor predvidja...

Dakle, ne slazem se bas da je glavni krivac za gubitak radnih mesta nerazuman porez na rad!

Само бих напоменуо да је са становишта фирми стандардног типа порез на добит трошковно неосетан у поређењу са порезима на рад.

Такође, пореске повољности уопште нису међу топ 5 ствари које интересују инвеститоре. Можда само оне шпекулантске, али и њих само када су поједини порези (пре свега порез на камате и капиталну добит) једнаки или теже 0.

За земље попут Србије порески подстицаји у области пореза на добит су готово небитни са становишта атрактивности за стране инвеститоре.

S obzirom da mi je ova materija dosta bliska, mogu vam s punom odgovornoscu reci da koliko god je tesko naci novac za placanje poreza danas u Srbiji, toliko isto je tesko i platiti ga-mislim sprovesti proceduru obracunavanja, prijavljivanja i placanja!!!

Ово баш не разумем. За кога је тешко: привредног субјекта или Пореску управу?

[florenntina]

За земље попут Србије порески подстицаји у области пореза на добит су готово небитни са становишта атрактивности за стране инвеститоре.

S obzirom da mi je ova materija dosta bliska, mogu vam s punom odgovornoscu reci da koliko god je tesko naci novac za placanje poreza danas u Srbiji, toliko isto je tesko i platiti ga-mislim sprovesti proceduru obracunavanja, prijavljivanja i placanja!!!

Ово баш не разумем. За кога је тешко: привредног субјекта или Пореску управу?

Tesko je za privrednog subjekta. Visina poreskih stopa i obracu i placanje poreza  tj. poreska administracija su ocenjeni i visoko rangirani ogranicavajuci faktori za poslovanje u Srbiji prema GIK-u (globalnom indeksu konkurentnosti za 2011. koji objavljuje Svetski ekonomski forum)

[Иван]

За земље попут Србије порески подстицаји у области пореза на добит су готово небитни са становишта атрактивности за стране инвеститоре.

S obzirom da mi je ova materija dosta bliska, mogu vam s punom odgovornoscu reci da koliko god je tesko naci novac za placanje poreza danas u Srbiji, toliko isto je tesko i platiti ga-mislim sprovesti proceduru obracunavanja, prijavljivanja i placanja!!!

Ово баш не разумем. За кога је тешко: привредног субјекта или Пореску управу?

Tesko je za privrednog subjekta.

Апсолутно тачно!

Visina poreskih stopa i obracu i placanje poreza  tj. poreska administracija su ocenjeni i visoko rangirani ogranicavajuci faktori za poslovanje u Srbiji prema GIK-u (globalnom indeksu konkurentnosti za 2011. koji objavljuje Svetski ekonomski forum)

Нас убија неразумни порез на рад.

Наше опорезивање добити је изузетно конкурентно. Наша номинална пореска стопа је веома ниска (10%), а да не причам да је ефективна пореска стопа углавном-увек и нижа...

Чак нам је и ПДВ стопа генерално ок, као и опорезивање годишњег дохотка физичких лица.

Порез на имовину такође, до скора...

Али зато локални јавни приходи који су у надлежности јединица локалне самоуправе су ЧИСТ БЕЗОБРАЗЛУК и БЕЗОБЗИРНОСТ

[Иван]

Nekome majka, nekome maćeha

Saša Radulović RSS / 25.03.2011. u 00:03

Onima kojima je država majka, štrajkuju zato što im nije i više majka. Bolje plate, sigurniji posao, topli obrok, trinaesta plata, redovni doprinosi za penziju i zdravstvo, godišnji odmor, Zakon o radu. Kažu, da nije njihov problem što otac rasipa i pije. Kolubara, satelit, Miladin, javne nabavke, korupcija. Prirodno je izgleda da taj novac, kada otac prestane da pije, pripadne onima kojima je država majka. Neće valjda onima kojima je maćeha. A oni i onako ćute i trpe.

Zahtevi sindikata javnog sektora za većim platama ne zaslužuju razumevanje. Neodgovorni su. Nerealni su. Odvojeni od ikakvih ekonomskih pokazatelja. I nepravedni su. I nepristojni. Prema svim ostalim građanima.

Činjenica da se teško živi nije opravdanje. Svi građani teško žive.

Kvalitet obrazovanja je ispod svakog nivoa.

Kvalitet zdravstva je ispod svakog nivoa.

Kvalitet sudstva je ispod svakog nivoa.

Moje i vaše dete samo jednom ide u osmi razred. Svoje nerealne i nepristojne zahteve prebijaju preko leđa naše dece. Logiku iza ovakve ucene ne želim da komentarišem. Mučna je.

Kažu sindikalne vođe da nije njihov problem da li postoje pare da plate njihove zahteve, niti da li su zahtevi realni. Oni su tu da traže.

Ovo je super logika. Šta zna dete šta je milijarda evra. Izađe na ulicu i traži.

Najbolje da svi izađemo na ulicu sa nerelanim zahtevima pa da vidimo ko će da nadjača.

I penzioneri za veće penzije. I socijalni slučajevi za veću socijalnu pomoć.

I monopolisti privatizatori za više novca za njihove probleme sa likvidnošću.

I Zastava za više novca radnicima Zastave.

I  poljoprivrednici za veće subvencije.

I Železnica za veće subvencije.

I novi centar fudbala.

I nauka za naučnike.

I kultura za kulturne radnike.

I svi da traže. Što nerealnije to bolje.

A kada se donosio budžet, niko se nije čuo. Niko ništa nije rekao. Ni jedan sindikat. Zar nije tada bilo vreme da se ozbiljni ljudi bune? Da traže drugačiju raspodelu. Pravedniju za sve. Sa manje arčenja. Za kvalitetnije zdravstvo i školstvo.

To što se novac arči na sve strane, što se velike pare "gube", u prevodu Kolubara, satelit, vakcine, lekovi, korumpirano zdravstvo, nisu razlozi da se povećaju plate radnicima javnog sektora.

To jesu razlozi za protest protiv nesposobne i korumpirane vlade, protiv nesposobnih i korumpiranih stranaka i njihovih proverenih kadrova. I oni jesu razlog da se traži da se novac vrati u budžet. Za ovo bi svi građani, i oni kojima je država maćeha, imali razumevanje.

I nijedan od sindikata da traži i predloži neku reformu svog sektora. Da dobijemo na kvalitetu. Da se oslobodimo viškova, posebno viškova zaposlenih, ali i nepotrebnog trošenja u nameštenim tenderima. I da u tome i treba tražiti prostor za povećanje plata: povećanje produktivnosti. U svom sektoru. I za ovo bi svi građani, i oni kojima je država maćeha, imali razumevanje.

Izgubili smo preko 200.000 radnih mesta u poslednje dve godine. Ni jedno u javnom sektoru.

Prosečna neto plata u Srbiji - 340 evra

Prosečna neto plata u javnom sektoru - 400 evra

- u JP- 460 evra

- u prosveti i zdravstvu - 370 evra

- u administraciji - 430 evra

I ovako svi zajedno, su na grbači privrede gde je prosečna plata oko 300 evra. Pa bi da im se plate povećaju za još najmanje 20%.

Solidarnost je očigledno potpuno izumrla. Otmi koliko možeš je izgleda jedini moto koji je ostao.  Političke stranke i vlada su veliki krivci za ovo i ovakvo stanje. To ne opravdava sindikate. Njihovi zahtevi nisu pristojni. Ne prema vladi. Prema ostalim građanima kojima je država maćeha.

ИЗВОР

[Grizzly Adams]

Ма приватно све. Укинути министарство и државне школе, па нека просветари наплаћују колико год мисле да треба, родитељи ће моћи да бирају, држава не мора да отима од народа. Сви срећни и задовољни.

[Иван]

Ма приватно све. Укинути министарство и државне школе, па нека просветари наплаћују колико год мисле да треба, родитељи ће моћи да бирају, држава не мора да отима од народа. Сви срећни и задовољни.

Ne toliko daleko, bar ne za pocetak.

Za pocetak neka se svi zaposleni u javnom sektoru umiju izvorskom vodom i osvrnu malo oko sebe...