Да ли су пре ,пада' постојали други људи осим Адама и Еве?

[Макрина]

Са овако јаким виличним костима и уопште конституција лица срећем и данас мушкарце,горштаке,са планина.Скоро сам видела брачни пар,исто људи живе на планини,значи по два метра и крупни...ја ко патуљак за њих

[Јаков.]

Ova poređenja sa nekim prethistorijskim ljudima, što se tiče Adama i Jeve, su više nego pogrešna.

Ostalo je sačuvano samo nekoliko spisa koji su se prenosili s kolena na koleno, i čuvaju se u riznicama manastira. Uopšteno se svi ti spisi nazivaju "Zapis popa Jovana Makedonca", po poslednjem čuvaru koji ih je predao u riznicu.

U spisu se nedvosmisleno Adam i Jeva opisuju mal te ne kao arijevci.

"Kad je posmatrao životinje svojim plavim i prodornim očima, njegova žena Jeva držala bi ga za ruku i zajedno bi slali moždane talase i pozive životinjama, koje bi prilazile pitome i radosno igrajući se.

Imao je dugu plavu kosu i preplanulo telo, savršeno izvajano i otporno na sve bolesti..."

(Zapis popa Jovana Makedonca, 3. strana, red 5.)

[grigorije22]

15. Превасходни допринос ове књиге савременом свету

Оно што ову књигу чини јединственом није, међутим, расправа о научним темама. Као што смо видели, сада постоји обиље изврсног материјала који су објавили и креационисти и некреационисти и којим се расветљавају ове теме.

Било би боље да кажемо да ова књига даје јединствену димензију расправи о постању / еволуцији, представљајући на проницљив, исцрпан и неизвештачен начин неземаљски дух Светих Отаца којим су разумевали стварање, првостворени свет, природе створених ствари и првобитну природу човека.

Надвладавајући искушење које је потхрањивано још од детињства а то је осећање да боље познаје ствари од људи древних времена, отац Серафим је открио колико је племенит и крајње драгоцен светоотачки дух. Из његових списа јасно се може запазити да то није обичан људски дух него нешто уистину божанско.

Пророк Мојсеј, писац Књиге Постања, примио је своје сазнање о стварању кроз боговиђење (созерцање) које се на грчком назива theoria.

Свети Оци, који су коментарисали Свето Писмо, такође су били причасници боговиђења или теорије и, услед тога, они су једини поуздани тумачи Мојсејевог текста. Погрузивши се у дух Светих Отаца, отац Серафим представља модерном свету светоотачко виђење космоса, и на тај начин уздиже ову расправу далеко изнад чисто рационалистичке и научне.

Сви креационисти, било да су “библијски” или “небиблијски”, могу много да науче из излагања оца Серафима. “Небиблијски” креационисти наћи ће у светоотачком учењу мистичко (тајинствено) просветљење Књиге Постања и на тај начин могу ближе сагледати ову књигу као богонадахнуто “пророштво прошлости”. “Библијски” креационисти ће, исто тако, открити да светоотачко сведочанство отвара нову димензију у њиховом разумевању Библије, односно нове нивое значења које никад не би могли достићи уобичајеним егзегетичким путем[1].

Кад човек једном задобије дух Светих Отаца, као што је учинио отац Серафим, никада више неће моћи да посматра Књигу Постања као обичну алегорију. Штавише, ни садашњи свет неће моћи да посматра онако, како га је посматрао до тада. Зашто? Зато што су Свети Оци, исто као и пророк Мојсеј, сагледали свет онаквим, какав је створен на почетку. На основу сопственог опита учили су да је свет створен као непропадљив и на узвишенијем нивоу него свет који се појавио након човековог пада. Савремени Свети Отац, Варсануфије Оптински (1845-1913), изражава то на следећи начин:

“Прекрасне ствари овога света само су наговештаји оне лепоте којом је био преиспуњен првостворени свет, који су угледали Адам и Ева. Ту лепоту је уништио грех првих људи.

Замисли прекрасну скулптуру, дело великог уметника, а затим замисли да ју је неко разбио као ударцем грома. Шта ће остати од ње? Само делови. Ми можемо да их сакупимо; можемо да потражимо врат, делове руке или лице. У овим појединачним деловима, у обрисима, сачувани су наговештаји лепоте, али они више не стварају некадашњу хармонију, некадашњу целовитост и красоту. Исто тако је и грехопад првих људи уништио лепоту света Божијег, а нама су остали само његови делови, на основу којих можемо да судимо о тој првоствореној лепоти.”[2]

Када је једном, током ноћи, стајао на прозору, свети Варсануфије се загледао у месец и рекао својим духовним чедима:

“Погледајте – каква слика! То нам је остало као утеха. Није чудно што је пророк Давид рекао: Развеселио си ме Господе, делима Својим (Пс. 92,4). Развеселио си ме, каже он, а то су само наговештаји оне чудесне лепоте, непојмљиве људском уму, која је првобитно створена. Ми не знамо како је онда изгледао месец, какво је било сунце, каква је била светлост… Све се то променило након грехопада.”[3]

Светоотачко виђење првоствореног света било је истовремено и блесак будућег доба. Као што каже свети Варсануфије:

“Доћи ће време светске катаклизме, и читав свет ће изгорети у пламену. Изгореће сунце, месец и земља, све ће изгорети; све ће ишчезнути и појавиће се нови свет, још лепши од онога који су созерцавали првостворени људи. Тада ће започети вечни, радосни живот, савршено блаженство у Христу. За тим блаженим животом људска душа чезне још док је овде, на земљи.”[4]

Задобијајући светоотачки дух, отац Серафим је живео имајући такав призор пред очима. Ујутро, пре јутрења, обишао би читаво манастирско двориште. Док се златни сјај јутарње светлости пробијао кроз густе засторе храстовог лишћа, о. Серафим би благословио, па чак и целивао дрвеће:

“Шта је то”, упитао га је једном о. Герман, “љубите дрвеће?”

Отац Серафим је подигао поглед, озарено се насмешио и наставио да корача.

Отац Серафим је боље него ико знао да ова стара земља, повијена под бременом човековог пада, неће дуго живети, да ће “бити уништена за трен ока” и да ће се преобразити у нову земљу. Па ипак, како је разумео о. Герман посматрајући га током шетње, о. Серафим је целивао и делове изгубљене лепоте првобитне творевине. “Желео је да умре”, каже о. Герман, “да би се стопио са земљом која ће се преобразити…

И сама идеја да целива дрвеће била је неземаљска јер је, према учењу св. Григорија Синајског, првобитно дрвеће у Рају било створено као непропадљиво.”

У свом коментару на Књигу Постања, о. Серафим је открио сопствена осећања која потврђују ове речи:

“Зар у мирном шапату шума (у које је утекло тако много подвижника) не можемо да видимо подсећање на рајско растиње, првобитно намењено за наше обитавање и за исхрану и које још увек постоји за оне што су, слично светом Павлу, способни да се узвисе и да га посматрају?”

Отац Серафим је био веома наклоњен и животињском царству, како разним дивљим животињама које су лутале око манастира, тако и многобројним манастирским домаћим животињама. Ову наклоност показао је још као дете и она га је подстакла да тромесечни школски распуст проведе изучавајући зоологију на Летњој школи науке за младе у Сан Дијегу. Сада, кад је као православни монах живео у пустињи, посматрао је животиње у узвишенијем светлу, па чак и разумевајући да су и оне биле погођене човековим првобитним падом. Отац Герман се сећа тренутака кад би им пришле неке од манастирских животиња. “Шта бисте ви, с ваше тачке гледишта, могли да кажете о животињама”, замишљено је упитао о. Герман.

“Мислим да су оне на неки начин повезане са Рајем”, одговорио је отац Серафим.

16. Човекова природа

Према о. Серафиму, “најважније питање које модерна теорија еволуције поставља православном богословљу јесте човекова природа, а посебно природа првоствореног човека, Адама. Захваљујући рационализму, а посебно еволуционизму, модеран световни човек је изгубио свест о томе какав је био пре пада кад је, као и сам Рај, био непропадљив. Као што је схватио о. Серафим, већина савремених хришћана, укључујући и православне хришћане, такође је изгубила ту свест – и то је један од највећих проблема данашњег хришћанства. Без свести о нашој првобитној природи, ми не можемо ни знати шта је то чему би требало да тежимо да се вратимо. Не можемо знати због чега смо створени. Једини начин да опет задобијемо ту свест је, понављам, да задобијемо дух Светих Отаца. Због тога ова књига додаје животно важну димензију не само текућој расправи о стварању или еволуцији него дословно свим видовима људског живота.

“Када су им се након сагрешења отвориле очи”, пише отац Серафим, “Адам и Ева су већ изгубили живот у Рају… Од тог доба, њихове очи су биле отворене за ниже ствари на земљи и само су уз велики напор могли да виде и узвишеније ствари Божије. Више нису били бестрасни, него су започели острашћени земаљски живот, каквим и ми данас живимо.”

Постајући бестрасни представом молитве и подвижничке борбе, православни светитељи свих времена су, иако још у пропадљивом телу, у извесној мери у себи васпостављали Адамово стање пре пада. Слично њему, показало се да су и они неосетљиви на дејствовање стихија (елемената), да су, слично њему, господари и управитељи творевине и да су им послушна сва створења.

“Адам је био у стању трезвеноумља”, свуда је говорио о. Серафим. “Посматрао је ствари и видео их онаквима какве и јесу. За њега није постојала ‘дилема’ каква је уобичајена за нас у овом палом стању… он није гледао ствари и замишљао нешто друго.”

Светитељи су се кроз Христа враћали у стање трезвеноумља (грчки “нипсис”), какво је постојало пре пада. Својом чистом и отвореном свешћу нису опажали само првобитну човекову природу, него и особите природе створених ствари или “идеје” стваралачког ума Божијег.

Читајући житија ових светитеља (а посебно подвижника – пустиножитеља), отац Серафим је био задивљен тим готово савременим ликовима који су показивали какав је човек био на почетку и, исто тако, какав ће бити у будућем веку, када устане у непропадљивом телу. Следећи њихове трагове, о. Серафим се много молио негујући узвишене врлине трезвеноумља и бестрашћа и узносећи се, заједно са овим светитељима, изнад пропадљиве земље.

“Могао сам да видим”, сећа се о. Герман, да не дела само његов ум него и његово срце и да његово срце разумева оне ствари које, као разумна бића, не можете научити из књига. Ствари су за њега биле отворене, али он о томе није говорио јер га остали не би разумели. Због тога би изговорио само неколицину речи, чак и онда када бих га убеђивао да ми открије плодове својих созерцања…”

“У овом свету он није био ‘код куће’, нити је чезнуо за животом, и због тога је могао да продре тако високо, у надсвест.”

Захваљујући тој околности, отац Серафим је делио искуство светитеља у сагледавању човекове првобитне природе и природе створених ствари. Према томе, он је еволуцију видео као неодрживу не само зато што тако кажу Свети Оци (иако је то само по себи за њега био довољан разлог) нити зато што за њу не постоје истински научни докази, него и зато што је кроз светлост унутрашњег виђења разумео да еволуционизам поништава човекову првобитну природу, да човека лишава свести о Рају и његовом отпадању од њега, да разара божански утврђену разлику међу природама створених ствари.

Посредством вишњег откровења, пророк Мојсеј је описао стварање и првостворени свет. Посредством благодати Христове која је дејствовала у њима, светитељима је расветљено значење Мојсејевих речи. Најзад, дејствовањем те исте благодати, свети отац наших дана, о. Серафим Роуз, прозрео је заблуду еволуционизма и расветлио светоотачко учење за савремене тражитеље Истине.

Надамо се и молимо да што више таквих тражитеља добије ову поруку. Кроз дела таквих људи као што су професори Џонсон, Шпетнер и Дембски могу, ако ништа друго, увидети да еволуција није доказана и да се не може ни доказати. Кроз дела научника – креациониста могу испитати огромну масу научних података који указују на веродостојност постања као историјске чињенице. Најзад, посредством Светих Отаца Православне цркве могу узнети свој ум и срце изнад ове пале, пропадљиве земље. Одатле ће и свет и саме себе моћи да виде онаквима какви заиста јесу и какви су предодређени да буду.

Јеромонах Дамаскин

манастир Светог Германа Аљаског

Помен св. Јована Максимовића

19. јун / 2. јул 1999.

[Благовесник]

Zaista veoma postujem Sv. Serafima Rouza, i veoma mi je drag jer su njegovi spisi jedni od prvih koje sam citao sa 16 godina.

Medjutim, pogledajmo ovo:

Према томе,

он је еволуцију видео као неодрживу не само зато што тако кажу Свети Оци...

нити зато што за њу не постоје истински научни докази,

него и зато што је кроз светлост унутрашњег виђења разумео да еволуционизам поништава човекову првобитну природу,

да човека лишава свести о Рају и његовом отпадању од њега, да разара божански утврђену разлику међу природама створених ствари.

Sveti Oci? Sveti Oci su govorili kako u svetlu Bozije nauke o spasenju coveka, toliko i kroz okvir tadasnjih naucnih saznanja.

Za T.E. ne postoje nikakvi istinski naucni dokazi? Da li je potreban komentar na to?

Kroz svetlost unutrasnjeg vidjenja - mozda ipak vise - kroz mentalitet protestanskog kreacionistickog koncepta koga nije mogao da se odrekne??

[Milan Nikolic]

@,

Већ сам нагласио више пута да ја овде не потврђујем никакав концепт. Оно што желим показати јесте могућност коју не смемо искључити - наука то не чини, тако да не треба ни ми то да чинимо.

Једном речју, све што говори Библија када је реч о кључним моментима, тј. моментима који се односе на догматску веру, морамо да сматрамо непроменљивим учењем. Разуме се да неке приповести немају такав значај, али оне које имају такву важност морамо доследно - мада не буквалистички - тумачити.

Једно од тих важних момената је учење о личностима Адама и Еве. Изузетно је важно да то исправно разумемо, јер у супротном можемо запасти у велику опасност.

Дакле, када говоримо о библијском Адаму, морамо подразумевати једну конкретну личност која је ,,узрочник свих људи''. Зашто је то важно? Одговор налазимо у самој теологији и само тако можемо прихватити ту чињеницу - никако научним (биолошким) доказима.

Препоручујем ти да се не оптерећујеш превише оним детаљима које наводиш из Библије. Неке од тих детаља можеш исправно узети као нешто што није буквално у стварности, међутим, танка је линија између свих тих момената међу којима су неки заиста били доследно описани у Библији.

Све то захтева сложеније и шире објашњење. Ја сам тебе замолио да то чинимо системски тако што ћеш постепено износити питање на која ћеш дати референцу из Библије - искрено ти кажем, онакво твоје набацивање свега одједном изгледа као већ виђено спутавање правог дијалога од стране оних који се боре против еволуционизма.

Приметио сам да у горњој поруци где си набројао твоје замерке из Библије, не стоји она чувена замерка о ротацији Сунца око Земље. А то је само један мали детаљ који треба исправно разумети уз помоћ модерне науке - релативистичке пре свега.

Још ме занима, ако можеш објаснити, у чему је теби проблем са ,,водом'' на почетку библијског стварања? Пази, без обзира што постоји вероватноћа да тај првобитни почетак јесте догађај пре него што се догодио Велики прасак који наука објашњава, чак и ако посматрамо само догађај непосредно по Великом праску имамо космос који је сачињен од преко 70 процената водоника. - овде ништа не прејудицирам него само отварам ширу перспективу како Библија може бити много сложенија, али не и буквалистичка.

[Благовесник]

разумео да еволуционизам поништава човекову првобитну природу,

да човека лишава свести о Рају и његовом отпадању од њега,

да разара божански утврђену разлику међу природама створених ствари.

Njegova priroda je stvorena te stvorena. Pogrešno učenje o suštini ljudske prirode pre prvog pada i posle njega je

protestanska tvrdnja da se ljudska priroda izmenila zbog prvog greha.

Drugo, covek nije lisen svesti o Raju i otpadanju od njega jer:

bivsi u Duhu Svetom i jeduci od plodova blagodati Bozije,

Adam je imao iskustvo eshatona tj. prebivao je u ovome:

(slika 2.)

Adam je bio prizvan da postane Hristos celoga covecanstva, čak - cele tvorevine.

Adamovo prebivanje u Rajskom vrtu i jedenje s plodova rajskog drveca

nije nista drugo do njegovo obitavanje u blagodati Duha Svetog,

i sozercanje onoga sto zovemo eshatoloskim vremenom - tj. on je bio u onome sto je tek trebalo da bude.

Drvo života, sa koga uopste nije ni okusio, a potom mu postade i zabranjeno (nepristupačno!),

jer ka NJEMU je rukom i usnama krenuo nakon svog izbora (pada),

jeste Onaj koji jedini i jeste: Put, Istina i ŽIVOT (tj. Bog Logos ili Logos Božiji)!

Bitka izmedju dobra i zla, razgovor izmedju coveka i "zmije", ovo:

(slika 3.)

odigrao se (i odigrava se) u covekovom srcu - na to aludira i Sveti Isak Sirijski (od Ninevije).

Nakon toga Bog ne menja cilj stvaranja (cilj je Crkva- Bogocovecanska zajednica).

I trece, priroda stvorenih bica se ne razlikuje. Covek je deo te prirode i jedno sa njom, po telu,

s tim sto ima i duhovnu komponentu:

ima odnos sa Bozijim Logosom ili kako se kaze u Evandjelju: Logos Boziji obasjava svakog coveka u trenutku začeća ( Jn. 1).

Dakle, covek se samo dusom sustinski razlikuje od ostalog dela prirode, telom je jedno sa njom (a to zato sto je izveden iz (sazdan od) nje).

[Milan Nikolic]

Pogrešno učenje o suštini ljudske prirode pre prvog pada i posle njega je protestanska tvrdnja da se ljudska priroda izmenila zbog prvog greha.

Ово је веома лукаво подметање. Прво, протестантски креационисти не говоре о том радикалном мењању стања услед пада већ говоре нешто сасвим друго - исто што чине еволуфили коме сада и ти припадаш, да посматрање наше творевине верно сведочи о библијском стварању -, и друго, брат Иван је већ много пута показао светоотачко учење о том радикалном мењању стања услед пада.

Можеш ли Вељо одговорити на следеће. Кога ти овде сматраш протестантима?

Ако будеш искрено погледао како ствари стоје, видећеш да су прави протестанти сви они који припадају антиеволуционистима и еволуфилима. Права медаља са две јасне стране. - где корачају многи а да тога можда нису ни свесни.

[Благовесник]

Ovde je kao nekad dve skole: Aleksandrijska i Antiohijska

Jeste, ali alegorijski. - E, nije, nego je bukvalno!

Trebao je postati! - Ne, nego je vec bio takav!

A i jedna i druga hriscanska skola na kraju krajeva vodile su ka Istom,

i takodje, i jedna i druga iznedrise prekrasne svetitelje.

[Благовесник]

Milane, priroda Čovečanstva se nije sustinski promenila, nego se nacin postojanja njihove prirode promenio.

Mada jedni tvrde da je postala smrtna, a drugi da je projavila smrtnost.

Smatram da je smer ka Bogu - od trenutka Bozijeg priziva tvorevini i davanja joj zapovesti,

se promeni u smeru odbijanja i udaljenja od sjedinjenja sa Bozijim Logosom - od trenutka njenog slovesnog odbijanja.

Usled toga se pomracio dati lik Boziji u coveku, ali se nije i izgubio.

[Александар Милојков]

Ако "пре пада" нису постојали људи осим Адама, Еве и Каина (Авељ је убијен), кога се онда Каин плаши када га Бог шаље у прогонство због братоубиства?

"Ево ме тераш данас из ове земље да се кријем испред тебе, и да се скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити ко ме удеси." (Пост. 4, 14)

Ко ће га убити?

[Благовесник]

Ако "пре пада" нису постојали људи осим Адама, Еве и Каина (Авељ је убијен), кога се онда Каин плаши када га Бог шаље у прогонство због братоубиства?

"Ево ме тераш данас из ове земље да се кријем испред тебе, и да се скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити ко ме удеси." (Пост. 4, 14)

Ко ће га убити?

To je pitanje vec postavljeno na ovoj temi, i pitanje - ko je zena na koju je naisao u pustari prognan:

Zaista je nedvosmisleno receno da je Kain otisavsi (prognan!) daleko u pustaru tamo nasao zenu i legao sa njom, a da su Adam i Eva uteseni dobivsi onda trece dete - Sita (Seta).

I jos strah Kainov da ce ga neko ubiti tamo u tudjini aludira na postojanje drugih ljudi grubljeg izgleda, cim se toliko uplasio.

[grigorije22]

Ако "пре пада" нису постојали људи осим Адама, Еве и Каина (Авељ је убијен), кога се онда Каин плаши када га Бог шаље у прогонство због братоубиства?

"Ево ме тераш данас из ове земље да се кријем испред тебе, и да се скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити ко ме удеси." (Пост. 4, 14)

Ко ће га убити?

Druga deca koju su izrodili Adam i Eva.

[Александар Милојков]

Druga deca koju su izrodili Adam i Eva.

Библијски текст не помиње другу децу осим Каина, Авеља и Сита. Још један интересантан детаљ, значајан за ову тему, а који не можете видети у преводу.

"Да створимо човека (јевр. адам) по лику нашем..." (Пост. 1, 26)

Овде се именица Адам користи без члана, те значи општост, или мноштво.

У следећем стиху писац каже:

"И створи Бог човека (јевр. ха-адам)..." (Пост. 1, 27)

Овде се именица Адам користи са чланом (ха) и значи једну конкретну личност.

Једно и мноштво - велика и веома интересантна тајна коју крије библијски текст о стварању. Но, за то треба скинути протестантске наочаре и изаћи из банализованог тумачења.

[grigorije22]

Библијски текст не помиње другу децу осим Каина, Авеља и Сита. Још један интересантан детаљ, значајан за ову тему, а који не можете видети у преводу

Biblijski tekst opisuje samo ovu dvojicu, ali u Postanju pise da pozive Adam radjajuci sinove i kceri.

Овде се именица Адам користи без члана, те значи општост, или мноштво.

И створи Бог човека (јевр. ха-адам)..." (Пост. 1, 27)

Овде се именица Адам користи са чланом (ха) и значи једну конкретну личност.

Ovo sada ispada kao neka kontradikcija.

Но, за то треба скинути протестантске наочаре и изаћи из банализованог тумачења.

Tacno treba skinuti protestantske ali ne treba ih menjati rimokatolicik koji sve vide kao puku alegoriju.

[w.a.mozart]

Библијски текст не помиње другу децу осим Каина, Авеља и Сита. Још један интересантан детаљ, значајан за ову тему, а који не можете видети у преводу.

"Да створимо човека (јевр. адам) по лику нашем..." (Пост. 1, 26)

Овде се именица Адам користи без члана, те значи општост, или мноштво.

У следећем стиху писац каже:

"И створи Бог човека (јевр. ха-адам)..." (Пост. 1, 27)

Овде се именица Адам користи са чланом (ха) и значи једну конкретну личност.

Једно и мноштво - велика и веома интересантна тајна коју крије библијски текст о стварању. Но, за то треба скинути протестантске наочаре и изаћи из банализованог тумачења.

па ово је феноменално, нисам знао до сад... тотално си ме одушевио... слава Богу. Има ли неких радова на ову тему