Емил Сиоран (Емил Чоран) - фан пејџ!

[Иван Ивковић]

пре 23 часа, Снежана рече

@Jace Jerimoth 

Smatram da je nesanica najveće iskustvo koje se može doživeti u životu

 

 

 

Vrlo je teško govoriti o sasvim ličnim stvarima. Ali, pošto pominjete nesanicu, mislim da nije tako loše patiti od nesanice u mladosti, jer vam to otvara oči. To je krajnje bolno iskustvo, to je katastrofa. Ali to vam pomaže da shvatite stvari koje drugi ne mogu da shvate: nesanica vas stavlja izvan ljudi, izvan čovečanstva. Vi ste isključeni. Vi ležete u osam sati uveče, u devet ili deset, i sutradan se budite u osam sati i započinjete svoj dan. Šta je to nesanica? U osam sati ujutro vi ste na istom kao i u osam sati uveče. Nema nikakvog napretka. Tu je samo ogromna noć. A život je moguć samo kroz diskontinuitet. Zbog toga ljudi podnose život, zbog diskontinuiteta koji donosi san. Nestanak sna stvara jednu vrstu kobnog kontinuiteta. Imate samo jednog neprijatelja, to je dan, to je svetlost dana. Neću da ulazim u detalje, nema potrebe. To je izuzetno mučno. No, dešava se ovo, kada ste budni, vi ste sami... s kim? Ni sa kim. Sami ste sa mišlju o Ništavilu, to je reč zloupotrebljavana zbog Sartra... Ali to postaje očigledno, vi ga osećate skoro fizički. I sve stvari koje su bile samo koncepti, za vas postaju živa stvarnost. Prvo, vreme dobija drugu dimenziju. Vreme jedva protiče. Minut po minut. A svaki minut je stvarnost. Vreme koje protiče, ali koje ne napreduje. Ne znamo prema čemu napreduje. Ne bih hteo da opisujem psihološki proces nekoga koji satima tako stoji i čeka da čuje skoro lagani protok vremena. U suštini, sve psihičke bolesti, po mome mišljenju, svi unutrašnji potresi, potiču od posebnog osećaja vremena. Malopre smo o tome govorili u vezi s dosadom: u dosadi vam vreme postaje eksterno. Ali u besanici vreme je vaš neprijatelj. Zato što je to vreme u koje vi ne možete da se umetnete. Kakav smisao ima taj prolaz vremena? Vi ste tu, ceo svet hrče, svemir hrče, jedino ste vi budni. Dakle, ne želim da govorim o tragičnoj strani, ali znate da devedeset posto samoubistava potiče od nesanice. Neću da vam citiram statističke podatke, ali to nije važno. Ja to znam. To je nesanica. Onaj koji pati od nesanice se ubije, ali onaj koji ne zna za nesanicu se ne ubija. Osim ako nije reč o varalici ili lopovu ili kriminalcu koji hoće da okonča život. Ali, u celini gledano, ne. Skoro sva samoubistva potiču od nesanice. To se može podneti, to je moj slučaj, pod uslovom da se ne radi. Čak sam taj izraz upotrebio tako da moji roditelji nisu finansirali moju nesanicu, ja bih se sigurno ubio. Malo je neskromno izlagati sve to, no konačno, to su stvari s kojima se svi mogu sresti, zbog toga o tome i govorim. To nije individualno iskustvo, to nisam samo ja, poznajem gomilu ljudi koji se susreću sa istim stvarima. Razgovarao sam sa lekarima o nesanici, oni o tome nemaju pojma. Oni koji nisu lično doživeli tu tragediju ne mogu ništa razumeti. Lično smatram da je nesanica najveće iskustvo koje se može doživeti u životu. Ono što je najstrašnije, sva druga u poređenju s njim nisu ništa. Ja sam tu jasan i konačan. 

 

 

Emil Sioran (Emil Cioran), „Razgovori”
  

[Снежана]

Preveliko razmišljanje ometa svaki čin 

 

 

Skeptičke crte, tako rijetke kod crkvenih očeva, danas se smatraju modernim. Jasno, pošto je hrišćanstvo odigralo svoju ulogu – ono koje je od svojih početaka najavljivalo svoj kraj, sada je predmet naslađivanja.

*

Kad god vidim nekog pijanog, prljavog, smrdljivog klošara, koji sa svojom flašom nepomično leži na ivici pločnika, pomislim na čovjeka sutrašnjice.

*

Iako teško poremećen, govorio je banalnost za banalnošću. S vremena na vrijeme, poneka opaska koja približava kretenizam i genija. U svakom slučaju potrebno je da iščašenje mozga nečemu služi.

*

Kad povjerujemo da smo postigli određeni stepen ravnodušnosti, sve revnosne smatramo komedijašima, računajući tu i osnivače religija. No, ne učestvuje li i ravnodušnost u komedijašenju. Ako su djela izmotavanje, nije li to i samo odbijanje čina: ipak jedno otmeno izmotavanje.

*

Njegova nehajnost ostavlja me zbunjenim i zadivljenim. Nigjde nije žurio, ni prema čemu se nije ravnao, ničim se nije oduševljavao. Reklo bi se da je pri rođenju progutao neko sredstvo za umirenje koje djeluje i sada i koje mu dopušta da zadrži svoj neuništivi smiješak.

*

Milost za onog koji, iscrpivši svoje zalihe prezira, ne zna kakva osjećanja da gaji prema drugima i samom sebi!

*

Raskinuvši sa svojim prijateljima, odsječen od svijeta, čitao mi je s ruskim naglaskom, gotovo neizbježnim u datoj prilici, početak knjige nad knjigama. Kad je došao do mjesta gdje je Adam skrivio svoj izgon iz Raja, ostade zamišljen i pogleda u daljinu, dok sam ja manje-više razgovjetno govorio sebi kako će ljudi, nakon milenijuma lažnih nadanja, razljućeni što su varali, najzad pronaći smisao prokletsgva i tako postati dostojni svog pretka.

*

Ako je Majster Ekhart jedini “skolastičar” kojeg još možemo čitati, onda je to stoga što je kod njega dubina uvijek praćena šarmom, a to je rijetka prednost u epohama intenzivne vjere.

*

Dok slušamo neki oratorij, kako možemo dopustiti da ta preklinjanja, ti izljevi ganutosti ne kriju nikakvu stvarnost niti se ikome obraćaju, da iza njih nema ništa i da se oni moraju zauvijek izgubiti u vazduhu?

*

Neki evropski industrijalac koji je boravio u jednom indijskom selu čiji su stanovnici tkali šalove od kašmira, lati se propitivanja nesvjesnih postupaka koje primjenjuju tkači. Nakon što ih je temeljno izučio, vjerovao je da bi bilo dobro da ih otkrije ovim priprostim ljudima, koji potom izgubiše svaku spontanost i postadoše vrlo rđavi radnici. Preveliko razmišljanje ometa svaki čin. Previše raspravljati o seksualnosti znači sabotirati je. Erotizam, pošast svih društava u raspadanju, jest napad na instinkt i organizovana impotencija. Ne možemo razmišljati o podvizima koji se ostvaruju bez razmišljanja, a da se ne izložimo opasnosti. Orgazam nije nikad bio filozofski događaj.

*

Moja zavisnost od klime uvijek će me sprečavati da dopustim autonomiju volje. Meteorologija odlučuje o boji mojih misli. Nema nikog ko bi od mene bio u manjoj mjeri determinista, ali šta ja tu mogu? Čim zaboravim da imam tijelo, povjerujem u slobodu. Čim me tijelo opomene i nametne mi svoje jade i hirove, izgubim ovu vjeru. Ovdje je Monteskje na mjestu: “Sreća ili nesreća zasniva se na određenim svojstvima organa”.

*

Da sam ostvario ono što sam želio – da li bih zbog toga danas bio zadovoljniji? Sigurno ne. Zaputivši se na dalek put, prema krajnostima samog sebe, dok sam putovao posumnjao sam u svoj zadatak i u sve zadatke.

*

Obično pod uticajem samoubilačkog raspoloženja, zaluđujemo se nekim bićem ili idejom. Kako nam se rasvjetljava suština ljubavi i fanatizma!

*

Nema veće prepreke izbavljenju od potrebe za neuspjehom.

*

U uobičajenom smislu, spoznati znači promijeniti mišljenje o nečemu, apsolutno spoznati znači promijeniti mišljenje o svemu. Prosvjetljenje predstavlja korak dalje: ono je izvjesnost da ubuduće nikad više nećemo biti nasamareni, ono je posljednji pogled na iluziju.

*

Upinjem se da zamislim kosmos bez… mene. Srećom, smrt je tu da otkloni nedostatak moje mašte.

*

Kako naše mane nisu površinski nedostaci, nego su sam temelj naše prirode, mi ih ne možemo ispraviti a da prirodu ne izopačimo.

*

Mislim da u cjelokupnom Marksovom djelu nema ni jedna jedina nepristrasna misao o smrti. …To je govorio sebi na njegovom grobu u Highgate.

*

Prije bih žrtvovao život nego bio neophodan za bilo šta.

*

U vedskoj mitologiji ko god se znanjem uzdigne – narušava udobnost neba. Bogovi, uvijek na oprezu, žive u strahu da ne budu nadmašeni. Je li Gospodar Postanja postupio drugačije? Nije li on uhodio čovjeka jer je od njega strahovao zato što je u njemu vidio takmaca. Shvatamo, u tim uslovima, želju velikih mistika da izbjegnu Boga, njegove granice i jade, kako bi se u Božanskom oslobodili ograničenja.

*

Umirući postajemo gospodari svijeta.

*

Kad se povratimo od nekog prekomjernog oduševljenja, opet ludovati za nekim bićem čini nam se toliko nepojmljivim da to ne može zamisliti niko, čak ni insekt, koji ne grca u zabludama.

*

Moja je misija da sagledam stvari onakve kakve jesu. Sasvim suprotno jednoj misiji…

*

Doći iz zemlje u kojoj neuspjeh predstavlja obavezu i u kojoj je “Nisam se mogao dokazati” lajtmotiv svakog povjeravanja.

*

Ne mogu da se prilagodim nikakvoj sudbini. Sazdan sam da postojim prije rođenja i poslije smrti, ali ne i za vrijeme samog postojanja.

*

Te noći, u kojima se uvjeravamo da su svi napustili ovaj svemir, čak i mrtvi, i da smo posljednje živo biće, poslednja utvara.

*

Da bismo se uzdigli do samilosti, mučenje samog sebe treba dovesti do zasićenosti, do gađenja, jer onaj najviši stepen mučnine simptom je zdravlja, nužan uslov da bismo gledali preko sopstvenih jada i briga.

*

Nigdje onog istinskog; posvuda simulakrumi, od kojih ne smijemo ništa očekivati. – Čemu onda začetnoj obmani dodavati sve one koje pridolaze i iz dana u dan je demonskom pravilnošću potvrđuju?

*

“Sveti Duh nije skeptičan”, uči nas Luter. Ne mogu svi biti skeptični, a to je svakakošteta.

*

Malodušnost, uvijek u službi saznanja, otkriva nam drugu stranu, tamnu unutrašnjost bića i stvari. Otuda osjećaj nepogrešivosti koji nam ona daje.

*

U besanim noćima opažamo čisto prolaženje vremena, ogoljeno vrijeme svedeno na suštinu proticanja, bez diskontinuiteta trenutaka. Sve iščezava. Posvuda se uvlači tišina. Slušamo, a ne čujemo ništa. Čula se više ne usmjeravaju prema izvanjskom… Prema kakvom izvan? Proždiranje kojeg nadživljava ovo čisgo prolaženje kroz nas, i koje smo mi, i koje će prestati samo sa snom ili danom.

*

Ozbiljno ne ulazi u definiciju egzistencije, tragično ulazi, jer u sebi sadrži ideju avanture, bezrazložne nesreće, dok ozbiljno traži neki cilj. No, velika originalnost egzistencije sastoji se u tome što ne sadrži ni jedno ni drugo.

*

Kad nekog volimo, priželjkujemo da ga zadesi neka velika nesreća kako bi mu bili privrženiji.

Emil Sioran

[Иван Ивковић]

Меланхолија: апетит који ни један јад не може да задовољи.

[Иван Ивковић]

Послушајмо четврти наставак емисије „Наруши буку ћутањем“, иза које стоји лесковчанка, Јелена Митић. Она нам у овој, осамнаестоминутној епизоди доноси Сиоранове фрагменте о „Богу, музици и љубави“, из дела „Крик безнађа“.

Иако његова филозофија одише песимизмом, а централно место заузимају теме као што су „отуђење, апсурд, досада, узалудност, пропадање, тиранија историје, вулгарности промене, свест као агонија, разум као болест“ (Вилијам Х. Гес), Сиоран је знао да каже: „Живим само зато што је у мојој моћи да умрем кад ми се прохте; без идеје о самоубиству, одавно бих се убио.“

Преузми књигу (О Богу, музици и љубави)>>>

[Иван Ивковић]

https://www.facebook.com/iz.dubine/photos/a.379652412374995.1073741830.371973789809524/400643596942543/?type=3&theater

"Из сна ме трже питање: "Kуда иде овај тренутак?" 
- "У смрт!", одговорих и одмах поново заспах." 

Емил Сиоран - "Задављене мисли"

[Иван Ивковић]

[Иван Ивковић]

Експлозивна снага и најмањег суспрезања. Свака савладана жеља чини моћним. Утолико је већи наш утицај на овај свет уколико смо удаљенији од њега, уколико мање пристајемо уз њега. Одустајање даје бесконачну моћ.

Уместо да се усредсреде према неком центру и конституишу се, ако не у систем, онда бар у неку целину, моја разочарања су разбацана, свако од њих за себе мисли да је јединствено и тако се, због недостатка организације, губе.

И још нешто... >>>

[Иван Ивковић]

Prava samoca je jedino ona u kojoj se osecas apsolutno izolovanim izmedju neba i zemlje. Nista ne treba da skrece paznju od ovih pojava apsolutne izolacije, vec intuicija stravicne lucidnosti treba da otkriva vascelu dramu covekove konacnosti pred beskonacnoscu i prazninom ovog sveta. Usamljenicke setnje-izuzetno plodne ali i istovremeno opasne-za unutrasnji zivot-treba da budu takve da nista od onoga sto moze da pomuti viziju izolacije coveka u svetu ne budi zanimanje pojedinca. Da bi se pojacao proces interiorizacije i preobracanja ka sopstvenom bicu, usamljenicke setnje su plodne samo uvece, kada nikakvo zavodjenje ne moze vise da privuce paznju i kada otkrovenja sveta nicu iz najdublje zone duha, odakle se odvajaju od zivota, iz rane zivota. Koliko samoce treba coveku da bi imao duh! Koliko smrti u zivotu i koliko unutrasnjeg plamena! Samoca potice toliko od zivota da cvetanje duha, koje proistice iz vitalnih premestanja, postaje nepodnosljivo. Nije li karakteristicna cinjenica da se protiv duha dizu oni koji imaju najvise duha, koji poznaju duboku bolest sto je ostetila zivot da bi se rodio duh? Apologiju duha cine zdravi i debeli, koji nemaju predosecanje onoga sto znaci duh, koji nikada nisu osetili mucenje, zivot i bolne antinomije u osnovi postojanja. Oni koji ga doista osecaju, ili ga oholo tolerisu ili ga predstavljaju kao veliku nesrecu. Ali niko nije odusevljen sveukupnoscu svog bica, katastrofalnim otkupom zivota koji je duh. A kako da budes odusevljen ovim zivotom bez cari, bez naivnosti i spontanosti? Prisustvo duha pokazuje uvek manjak zivota, mnogo samoce i dugu patnju. Ko govori o spasenju duhom? Nije apsolutno tacno da bi dozivljavanje u imanentnom planu zivota bilo puno zebnje iz koje je covek izasao kroz duh. Naprotiv,  blize je istini da se kroz duh stice neravnoteza, zebnja, ali i velicanstvenost. Sta o opasnostima duha znaju oni koji ne znaju ni za opasnosti zivota? Znak je velike neizvesnosti biti apologet duha, kao sto je znak velike neravnoteze biti apologet zivota. Jer za normalnog coveka zivot je ociglednost; samo se bolesnik njime odusevljava i hvali ga da ne bi propao. Ali sta biva s onim koji moze vise da hvali ni zivot ni duh?

E. Sioran - Krik beznađa (pdf)

 

[Снежана]

@Jace Jerimoth 

 

Prihvatam život iz pristojnosti 

 

 

Dišem zbog predrasuda. Posmatram ideje kako se grče, dok se pustoš samoj sebi smeši… Sa nestankom znoja u prostoru, i život prestaje; pri najmanjem prostaštvu, oživljava: jedan trenutak je dovoljan.

Kad čovek obrati pažnju na sopstveno postojanje, oseća se poput začaranog ludaka koji bi da prepadne svoje ludilo, da ga imenuje. Navika ublažava naše čuđenje što postojimo: tu smo, i teraj dalje, imamo svoje mesto u ludnici postojanja.

 

Budući konformista, ja živim, pokušavam da živim, tako što oponašam druge, poštujući pravila igre, užasavaljući se originalnosti. Rezignacija automata: pretvaraš se da si strastan, a potajno se smeješ tome; priklanjaš se konvencijama samo zato da bi ih mogao krišom gaziti; uveden si u sve protokole, a prebivališta u vremenu nemaš; čuvaš obraz onda kada bi ga neophodno valjalo izgubiti…

Onaj ko sve prezire valjalo bi da izgleda savršeno dostojanstveno, a da i druge i sebe podstiče na greh: tako će uspešnije odigrati ulogu lažno živog čoveka. Zašto bismo glumili svoje propadanje, kad možemo izigravati blagostanje. Paklu nedostaju maniri: on je poput mučnog prizora iskrenog i neveštog čoveka, ili planete bez smisla za otmenost.

Prihvatam život iz pristojnosti: neprestana pobuna, kao i uzvišeni čin samoubistva, dolaze iz lošeg ukusa. Sa dvadeset godina čovek grmi protiv smeća i neba što se iznad tog smeća širi; zatim se zamara. Tragičan stav prema stvarima dolikuje samo produženom, smešnom pubertetu; potrebno je, međutim, proći kroz bezbrojna iskušenja, da bi se došlo do komedijantske ravnodušnosti.

Onaj ko bi se otrgao od svih važećih načela, a ne bi imao glumačkog dara, pokazao bi se kao gola i čista nesreća, kao savršeno unesrećeno biće. Nema potrebe za stvaranjem takvog modela otvorenosti: život je snošljiv zavisno od stepena mistifikacije koja se u nj unosi. Takav bi model vodio u naprasnu smrt društva, pošto “slast” zajedničkog življenja počiva na nemogućnosti davanja maha svim našim zadnjim mislima. Podnosimo jedni druge zato što smo svi mi varalice. Onaj ko bi odbio da laže video bi kako mu zemlja beži ispod nogu: mi smo prinuđeni da lažemo. Svaki je moralni heroj ili detinjast, ili neuspešan, ili neizvoran; prava je izvornost u sramu podvaljivanja, u uljudnosti javnog laskanja i potajnog opanjkavanja. Kad bi naši bližnji saznali ono što o njima mislimo, tada bi ljubav, prijateljstvo i odanost zauvek bili izbrisani iz svih rečnika; a kad bismo imali hrabrosti da se izravno suočimo sa sumnjom u sebe, niko od nas ne bi bio u stanju da izusti “ja” a da se ne postidi. Sve što je živo, od troglodita do skeptika, učestvuje u maskaradi. Pošto se jedino po tom poštovanju spoljašnjih gestova i manira razlikujemo od strvina, to utvrđivanje suštine bića i stvari jeste pogubno za nas; biće bolje budemo li se držali ništavila, koje je prijatnije: građeni smo tako da možemo da podnesemo tek određenu dozu istine…

Duboko u sebe pohranimo uverenje koje je iznad svih drugih uverenja: život nema smisla, on ga ne može imati. Ako bi nas kakvo neočekivano otkriće uverilo u suprotno, morali bismo se bez oklevanja poubijati. Kad bi nestalo vazduha, disali bismo još izvesno vreme; ali kad bi nam uskratili radovanje zbog uzaludnosti, mi bismo se istog časa ugušili…

Emil Sioran

Iz knjige

Kratka istorija raspadanja

[Снежана]

@Jace Jerimoth 

"Жалите се да су људи злочести, осветољубиви, незахвални или лицемерни? Предлажем вам метод агоније, којим ћете се привремено спасити од свих ових недостатака. Применити га на сваку генерацију, претворите га у агонију, у искуство последњих тренутака, да би у стравичном мучењу покушао велико чишћење из визије смрти. Потом га пустите и оставите да бежи од страха све док исцрпљен не падне. И гарантујем вам да је учинак неупоредиво исправнији од свих који су добијени нормалним путем. Када бих могао, довео бих васцели свет у агонију, да бих остварио чишћење корена живота; ставио бих горуће и убедљиве пламенове на те корене, не да бих их уништио, већ да бих им дао другу снагу и другу топлину. Ватра коју бих ја упалио у овом свету, не би донела рушевине, већ космички преображај. На тај начин, живот би навикао на високу температуру и не би више био медиј за медиокритете. А можда у овом сну ни смрт не би била иманентна овом животу.", Емил Сиоран

[Иван Ивковић]

Nekoć bijah odlučio da se ne rukujem ni s kim ko je dobrog zdravlja. Međutim, valjalo mi je praviti ustupke, jer ubrzo otkrih da su oni koje sam osumnjičio zdravlju mnogo manje podložni nego što sam to vjerovao. Čemu stvarati sebi neprijatelje samo na osnovu sumnje?

*

Kontinuitetu razmišljanja ništa ne smeta toliko kao osjećaj postojane prisutnosti mozga. To je možda razlog zašto ludaci misle samo u bljeskovima.

*

Šta hoće ovaj prolaznik? Zašto živi? I to dijete, i njegova majka, i taj starac? Niko ne nađe milost u mojim očima za vrijeme te proklete šetnje. Napokon, upadoh u jednu mesaru gdje je visilo nešto poput polovine vola. Pri tom prizoru, malo je trebalo pa da briznem u plač.

*

U izljevima bijesa osjećam se dozlaboga blisko svetom Pavlu. Moja srodnost s bjesomučnicima, sa svim onim kojih se gnušam. Ko je ikad na taj način ličio svojim antipodima?

*

Od svega najmrža mi je metodička sumnja. Naravno, želim da sumnjam, ali jedino kad ja ocijenim da je vrijeme za to.

*

Iskrsnuo sam iz neke vrste iskonske Neuspješnosti … Odjednom, želeći da se upustim u nešto ozbiljno i ne upijevajući u tom, zaspao sam. Često su me moji projekti vodili u krevet, predodređeni kamen međaš mojih ambicija.

*

Propasti – ovu riječ volim više od drugih i ona mi, prilično čudnovato, ne sugeriše ništa nepopravljivo.

*

Čim moram nekog susreti spopadne me takva želja za izdvajanjem da u trenutku kad govorim izgubim svaku kontrolu nad riječima, a njihov kovitlac moji sagovornici shvataju kao zanos.

*

Ovaj svemir tako majstorski vara! To ponavljamo sebi kad smo raspoloženi da pravimo ustupke.

*

Nadmenost ne ide ruku pod ruku s fizičkim bolom. Čim se naša lubina istakne, odmah smo svedeni na naše normalne dimenzije, na najporazniju i najrazorniju izvjesnosg.

*

Ima li boljeg povoda za smijeh nego čuti riječ cilj slijedeći pogrebnu povorku?

*

Oduvijek se umire, a ipak smrt ništa nije izgubila na svježini. Tu leži tajna svih tajni.

*

Čitati znači pustiti da drugi pati umjesto vas. Najprefinjeniji oblik eksploatacije.

*

Svak ko vas citira po sjećanju je saboter kog bi trebalo izvesti pred sud. Kljast citat ravan je izdaji, uvredi – prestupu koji je utoliko teži što su nam htjeli učiniti uslugu.

*

Šta su drugo tjeskobni ako ne mučenici ogorčeni što ne znaju za koga da se žrtvuju.

*

Misliti znači povinovati se nalozima i hirovima jednog nesigurnog zdravlja.

*

Dan sam započeo s Majsterom Ekhartom, a potom sam se okrenuo Epikuru. Dan još traje: s kim ću ga okončati?

*

Čim izađem iz “ja”, zadrijemam.

*

Ko ne vjeruje u Sudbinu dokazuje da nije živio.

*

Ako mi se ikad desi da umrem…

*

U trenutku kad je prolazila pored mene jedna dama srednjih godina nađe za shodno da objavi ne gledajući me: “Danas posvuda viđam samo pokretne leševe”. Potom, i dalje me ne gledajući, dodade: “Luda sam, zar ne gospodine?” – I niste baš toliko, odgovorih saučesnički.

*

U svakoj bebi vidjeti budućeg Ričarda III.

*

U svim uzrastima otkrivamo da je život bludnja. Jedino, s petnaest godina, doživimo jedno otkriće koje unese drhtaj užasa i trunku čarolije. Vremenom ovo otkriće se izrodi i pretvori u truizam – i tako žalimo za dobom kad je ono bilo izvor nepredvidivog.

*

U proljeće 1937. godine, dok sam šetao parkom psihijatrijske bolnice u Sibiu, u Transilvaniji, priđe mi jedan “štićenik”. Izmijenismo nekoliko riječi, a potom mu rekoh: “Dobro je ovdje”. – “Shvatam, isplati se biti lud”, odvrati mi on. ” Ali vi ste ipak u nekoj vrsti zatvora”. – “Ako baš hoćete, međutim, ovdje se živi i bez najmanje brige. Osim toga, rat se približava, znate to dobro kao i ja. Ovo mjestašce je bezbjedno. Ne mobiliše se i ne bombarduje se zavod za umobolne. Na vašem mjestu odmah bih nešto preduzeo da me smjeste u duševnu bolnicu.” Napustih ga smeten i zadivljen. Potrudih se da saznam nešto više o njemu. Uvjeriše me da je odista lud. Lud ili ne, nikad mi niko nije dao razumniji savjet.

*

Iskvareno čovječanstvo sačinjava građu književnosti. Pisac sebi čestita na Adamovoj izopačenosti i uspijeva samo u onoj mjeri u kojoj je svaki od nas preuzima i obnavlja.

*

Što se tiče biološke baštine, čini se da je i najmanja inovacija razorna. Čuvar – život cvjeta samo zahvaljujući ponavljanju, klišeu i lošoj imitaciji. Sasvim suprotno umjetnosti.

*

Džingis-kana je na njegovim pohodima pratio najmudriji taoista njegovog vremena. Krajnja okrutnost je rijetko vulgarna: ona uvijek sadrži nešto neobično i rafinirano što izaziva strah i poštovanje. Viljemu Osvajaču, podjednako nemilosrdnom prema saborcima kao i prema neprijateljima, bijahu drage samo divlje zvijeri i tamne šume kojima se šetao uvijek sam.

*

Spremao sam se da izađem kad se, da bih popravio fular, pogledah u ogledalo. Odjednom, obuze me neizreciv užas: ko je to? Ne mogu da se prepoznam. Uzalud sam identifikovao moj kaput, kravatu, šešir – ipak nisam znao ko sam, jer to nisam bio ja. To potraja izvjestan broj sekundi: dvadeset, trideset, četrdeset? Kad uspjeh da se priberem, užas ne popusti. Trebalo je popričekati da pristane da ode.

*

Da bi ostriga izgradila svoju ljušturu, ona mora kroz svoje tijelo propustiti onu količinu morske vode koja je pedeset hiljada puta veća od njene sopstvene težine. Gdje sam ja našao da se učim strpljivosti.

*

Pročitao sam negdje tvrdnju: Bog govori samo o sebi. Upravo u ovoj tački Svevišnji ima više nego jednog rivala.

*

Biti ili ne biti. … Ni jedno ni drugo.

*

Kad naiđem makar i na samo jednu budističku sentencu, obuzme me želja da dosegnem tu mudrost koju sam dugo pokušavao da usvojim i od koje sam se na neobjašnjiv način djelimično odvratio. Na toj mudrosti ne počiva toliko istina koliko nešto vrijednije… Pomoću nje dospijevamo u stanje u kom smo oslobođeni svega, a na prvom mjestu iluzija. Nemati više ni jednu iluziju a ne rizikovati debakl, utonuti u razočaranost potpuno izbjegavajući ogorčenost i svaki dan se malo-pomalo oslobađati pomračenosti u kojoj životare horde živih bića.

*

Umrijeti znači promijeniti držanje, umrijeti znači obnoviti se. Čuvajte se mislilaca čiji duh funkcioniše polazeći od nekog citata.

*

Ako su odnosi među ljudima tako teški, onda je to zato što su oni stvoreni da se ubijaju, a ne da imaju “odnose”.

*

Konverzacija s njim bila je podjednako konvencionalna kao konverzacija s nekim ko je na samrti.

*

Prestati postojati ne znači ništa i ne može ništa značiti. Čemu se baviti onim ko nadživljava nestvarnost, sebi sličnim koji nadživljava drugog sebi sličnog. Smrt zapravo nije ništa, ona je u najboljem slučaju simulacrum tajne, kao što je to i sam život. Antimetafizička propaganda groblja.

*

U djetinjstvu mi je imponovao lik čovjeka koji je dobivši nasljedstvo ispraćen “muzičarem” išao od bistroa do bistroa. Prekrasan ljetni dan: čitavo selo bijaše u poljima; samo je on praćen svojim violinistom lutao pustim ulicama pjevušeći neku romansu. Kad se navrše dvije godine, on se nađe bez prebijene pare kao i ranije. Ali bogovi se pokazaše milostivim. Umrije nedugo zatim. Ne znajući zašto, bio sam fasciniran – i imao sam pravo. Sada, kad pomislim na njega i dalje vjerujem da je bio neko ko je –jedini od svih stanovnika seoceta – imao dovoljno širine da spiska svoj život.

*

Poželim da urličem, da ljudima pljujem u lice, da ih vučem po zemlji, da ih gazim nogama… Uvježbavao sam uljudnost da bih stišao svoj bijes, a on mi se sveti onoliko često koliko može.

*

Da se od mene traži da najkraće što mogu rezimiram svoje viđenje stvari, da ih svedem na njihov najsažetiji izraz, umjesto riječi stavio bih uskličnik, jedno definitivno !

*

Sumnja se uvlači posvuda, ali ipak s jednim velikim izuzetkom: nema skeptične muzike.

*

Demosten je vlastitom rukom osam puta prepisao Tukidida. Tako se uči jezik. Trebalo bi imati hrabrosti pa prepisati sve knjige koje volimo.

*

Manje-više dopuštamo da neko mrzi ono šta radimo. Međutim, ako prezire knjigu koju smo mu preporučili, onda je to mnogo teže i ranjava nas poput podmuklog napada. Dakle, dovodi se u sumnju naš ukus, pa čak i naše rasuđivanje!

*

Kad posmatram kako kližem u san, imam utisak da uranjam u providencijalni bezdan, da u njega padam za navijek i da iz njega nikad neću da umaknem. Uostalom, nikakva želja za bjekstvom me ne dotiče. U tim trenucima želim da ih, što je moguće jasnije, opažam, da od njih ništa ne izgubim i da u njima uživam sve do posljednjeg – prije neizvjesnosti, prije blaženstva.

Emil Sioran

[Иван Ивковић]

"Тиранија слама или ојачава појединца; слобода га смекшава и чини колебљивим.

Човек има веће изгледе да се спаси уз помоћ пакла него уз помоћ раја."