Три питања за атеисте...

[Никола Ђоловић]

1) Како можете да не верујете у Бога а да претходно само неверје не изградите на вери јер кроз веру демантујете постојање Бога? Другим речима, кажете да не верујете али уствари верујете да не верујете.

2) Зашто се осећате угроженим од Бога ако Бог не постоји?

3) Како можете било какав став да изнесете о Богу ако Он не постоји? Да бисте рекли да Бога нема, ви Га прво замишљате као постојећег да бисте могли да изнесете став о њему. Међутим, ако Га већ препознате као постојећег како можете да негирате онога ко има постојање? Не могу да кажем да не постоји онај ко не постоји јер онда не бих имао било шта да кажем о ономе што нема постојање?

[grigorije22]

http://www.mozaikprijateljstva.com/traganja/knjige/pdf/Zasto%20ateisti%20vjeruju%20u%20nevjerovanje.pdf

[sqny]

1) Како можете да не верујете у Бога а да претходно само неверје не изградите на вери јер кроз веру демантујете постојање Бога? Другим речима, кажете да не верујете али уствари верујете да не верујете.

Nikola, meni se dopadaju tvoji postovi - nekako su pesnicki, pevljivi a duboki... ali imam problem sto jako cesto pojma nemam sta si hteo da kazes .

2) Зашто се осећате угроженим од Бога ако Бог не постоји?

Ne osecam se ugrozenim.

3) Како можете било какав став да изнесете о Богу ако Он не постоји? Да бисте рекли да Бога нема, ви Га прво замишљате као постојећег да бисте могли да изнесете став о њему. Међутим, ако Га већ препознате као постојећег како можете да негирате онога ко има постојање? Не могу да кажем да не постоји онај ко не постоји јер онда не бих имао било шта да кажем о ономе што нема постојање?

Ja ako komentrisem boga u stvari komentarisem vernicku koncepciju o Bogu. Ja mogu da zamislim Boga - ali to je koncepcija u mojoj glavi, ne nesto stvarno.

@Grigorije - ne radi ti link

EDIT: ipak radi clapc

[Spooky]

1. Kako ti možeš da ne vjeruješ u vilenjake (jednoroge, deda mraza, špageti čudovište, grčke bogove) a da prethodno samo nevjerje ne izgradiš na vjeri u njih jer kro vjeru demantuješ njihovo postojanje?

BTW - veliki dio nas ateista u Srbiji (mislim da je i u svijetu većina) zapravo potiče iz manje ili više religioznih porodica i nekada smo i sami vjerovali u Boga (ali nekada smo vjerovali i u djeda mraza)

2. Besmisleno je da se osjećamo ugroženim od strane boga koji ne postoji... Osjećamo se ugroženim od strane nekih vjernika koji u ime svog boga čine terorističke akte (Al kaida), koji se iza religije skrivaju a proturaju, fašizam, teški nacionalizam, šovinizam (Obraz, Dveri i slične organizacije)... Koji bi da uvode obaveznu vjeronauku (koju bi i moja djeca morala da pogađaju) u škole i svoje moralne norme sa kojima se ne slažem bi da ubacuju u državne zakone koje i ja kao ateista moram da poštujem (zabrana abortusa, zabrana istraživanja matičnih ćelija i slične stvari, diskriminacija žena kao u Saudijskoj Arabiji...)

3. Slično kao u prvom pitanju - to što ja zamišljam neki konkretan model boga kada o njemu pričam je samo sposobnost moga uma da zamisli beskonačno mnogo stvari - time niti priznajem niti dozivam pomenuti entitet u postojanje. Uostalom - i ti ne vjeruješ u gomilu entiteta nabrojanih u prvom pitanju. Ne vjeruješ ni u politeističke bogove, niti neke druge modele monoteističkog boga... Naši stavovi su zapravo mnogo slični - ja samo ne vjerujem u jednog boga više nego ti...

Nego jedan problem koji mene grize mnogo više nego svi ostali kako religija - a posebno religijske podjele utiču pogubno po društvo i sukobe u njemu... Pogledajte npr. najsvježiji primjer - raspad Jugoslavije i ratove koji su usljedili... Svakako da ti ratovi nisu počeli zbog religije... Ali je činjenica da su između svih strana koje su se po religiji razlikovale ratovi izbili a između onih sa istom religijom ratovi nisu izbili... Naime - ni među Slovencima i Hrvatima nije postojala bog zna kakva ljubav - pa nisu ratovali... Makedonci su se takodje mirno odvojili... Crna gora je djelovala veoma napeto - pa je čak tu bio pokušaj crnogoraca da se oni i religijski odvoje, ali je srećom sve mirno završilo... Ali sve ostalo... Pa čak i hrvati i bošnjaci koji su se u nekom periodu ujedinili su to učinili tek pod žestokim pritiskom zapada, a pre toga su i te kako ratovali...

Naime - nekako mislim da je u ljudskoj prirodi da konflikte riješi pre mirnim putem nego ratom - ali ako između strana postoje i religijske razlike - onda se na svakoj od strana pojave likovi kao što je ovaj - http://goo.gl/9IkPZ i u ime religije pozivaju na našu svetu dužnost da ratujemo jer vjeruju da će naš bog da nam pomogne u ratu... U vrijeme rata sam bio u Bosni i svjedok sam da je 95% ratnohušačke propagande religijski motivisano...

[Indios]

1) Како можете да не верујете у Бога а да претходно само неверје не изградите на вери јер кроз веру демантујете постојање Бога? Другим речима, кажете да не верујете али уствари верујете да не верујете.

Moj hobi je neskupljanje postanskih markica.

2) Зашто се осећате угроженим од Бога ако Бог не постоји?

Ugrozeni smo od religioznih ekstremista ciji se broj po pravilu znacajno povecava u drustvima u kojima je zivotni standard na niskom nivou sa tendencijom da se spusta na nize.

Kao na primer Dr Zakir Naik koji promovise terorizam.

3) Како можете било какав став да изнесете о Богу ако Он не постоји? Да бисте рекли да Бога нема, ви Га прво замишљате као постојећег да бисте могли да изнесете став о њему. Међутим, ако Га већ препознате као постојећег како можете да негирате онога ко има постојање? Не могу да кажем да не постоји онај ко не постоји јер онда не бих имао било шта да кажем о ономе што нема постојање?

Postoje stavovi koje iznose odredjene religiozne grupe i pojedinci koje je moguce kritikovati. Ne postoji ni jedan dokaz da postoji tvoj bog odnosno ne postoji ni jedan dokaz da postoji bilo kakvo natprirodno bice, jedino sto postoji je kritika tvog neosnovanog stava da postoje neka natprirodna bica. Kada budes posedovao konkretne dokaze o postojanju nekog natprirodnog bica tek onda postaje moguc razgovor o tome zasto neko negira postojanje takvog bica, a do tada moze postojati samo pobijanje tvog neosnovanog stava da postoje natprirodna bica i to bas ona i onakva kakvim ih ti zamisljas.

[XIO]

1) Како можете да не верујете у Бога а да претходно само неверје не изградите на вери јер кроз веру демантујете постојање Бога? Другим речима, кажете да не верујете али уствари верујете да не верујете.

Ја не верујем, ја знам! Знање=''вера'' поткрепљена материјалним доказима.

2) Зашто се осећате угроженим од Бога ако Бог не постоји?.

Ко каже да се осећам угроженим? Мени је више него драго да завидан проценат људи у нашој земљи верују у скору пропаст и уништење читавог свемира и чине све да сутиација у Србији буде што гора јер ће се онда чика са неба појавити ту сејв д деј. Мени је драго што се цепате. Мени је драго што сте се онако понели на геј паради. То све само значи да ће број ОТВОРЕНИХ атеиста вртоглаво расти (завидан проценат су већ ''атеисти у плакару''). Вала то је ко живи песак. Што су верници фанатичнији, то и верници и вера брже тону. Раније сам се истински бојао и хришћанских и исламских екстремиста, а сад се не бојим ни једних ни других. На дуже, па чак и средње стазе пропаст им је загарантована.

3) Како можете било какав став да изнесете о Богу ако Он не постоји?

Питање глупље да не може бити! Како ти можеш изнети било који став о Црвенкапи ако она не постоји?

Да бисте рекли да Бога нема, ви Га прво замишљате као постојећег да бисте могли да изнесете став о њему.

0110_hahaha 0102_laugh smej.gif sHa_sarcasticlol Ајд даћу ти прилику да сачуваш мало образа и да повучеш ову изјаву, и нећемо те више бламирати спомињујући је, важи?

[Милан Меденица :)]

ево, све су лепо написали ал не схватају  sHa_sarcasticlol 0110_hahaha

[Будимир Лазић]

... ne postoji ni jedan dokaz da postoji bilo kakvo natprirodno bice...

Занимљива констатација, често кориштена као атеистичка апологија, која захтева природни! (физички) доказ за постојање натприродног! (метафизичког)...  sHa_sarcasticlol

[Juan Valdez]

Nikola, meni se dopadaju tvoji postovi - nekako su pesnicki, pevljivi a duboki... ali imam problem sto jako cesto pojma nemam sta si hteo da kazes sHa_sarcasticlol.

"Poets don't write to be understood." (Richard Feynman)

[XIO]

... ne postoji ni jedan dokaz da postoji bilo kakvo natprirodno bice...

Занимљива констатација, често кориштена као атеистичка апологија, која захтева природни! (физички) доказ за постојање натприродног! (метафизичког)...  0110_hahaha

Да је то натприродно неки потпуно одвојен систем, ајд још и ђене ђене, али кад постулирате да то натприродно редовно интерагује са природни у виду змија које говоре и имају ноге, горећих жбунова који говоре, људи рођених од девице који крше природне законе лево и десно па онда уместо да умру нестану, услишених молитви, непокварених светих вода, икона коеј плачу и наравно да не спомињемо апокалипсу света која само што би требала да дође... е па онда него шта него да захтевамо природне и физичке доказе за постојање тог натприродног!

У томе је ствар... на ЛОГИЧКОМ нивоу не постоји натприродно, осим као нешто потпуно изоловано од природног. Ако нешто интерагује са овим светом онда то није натприродно него природно! Сасвим природно. Можда од неке природе на коју смо потпуно ненавикнути, али свакако природно.

[Indios]

@XIO je vec objasnio ali odgovoricu i ja.

Kroz Bibliju susrecemo veliki broj iskaza u kojima se opisuje pojava tih natprirodnih bica u nasem svetu tako da je sasvim osnovano traziti objektivne dokaze za takve tvrdnje.

[Душко Дугоушко]

НЕМОГУЋНОСТ ПОЗНАЊА БОГА МЕТОДОМ КОЈИМ ПОЗНАЈЕМО СТВАРИ

Ако  бисмо  искуство  на  основу  којег  познајемо  ствари  хтели  да  применимо  да

бисмо  познали  Бога,  видећемо  да  је  то  немогуће.  Бог  је  апсолутно  слободан  и  по

природи невидљив, неограничен, неописив, недостижан, а самим тим је и несхватљив

(необухватљив) и несазнатљив за нас ако желимо да га сазнамо на овај начин. Бог живи

изван  времена  и  простора,  што  значи  да  је  неограничен.  Поред  тога,  Бог  је  један,

јединствен у постојању, коме ништа не сапостоји од вечности - а самим тим му и није

слично - са чиме бисмо га могли упоредити. У противном, ако заједно са Богом постоји

нешто  што  није  он,  са  чиме  бисмо  га  могли  упоредити,  онда  Бог  није  један,

неограничен,  неописив,  без  почетка  и  без  краја -  онда он није Бог. Бог је један и

јединствен као биће које се не може упоредити ни са чим, па ни са светом који  је Он

сам својом слободом створио. Он  је толико различит од свих створених ствари и бића

да се апсолутно не може упоредити са њима.

Међутим,  ако  би  се,  упркос  свему  томе, наше  сазнање Бога  темељило на  овом

методу на основу којег познајемо  ствари, онда би и Бог  за нас био  ствар. У  складу  с

таквим познањем Бога био би и наш однос према њему: Бог би био наша творевина

којом  ми  управљамо  и  кад  нам  затреба -  употребљавамо  га,  као што  то  чинимо  са

стварима којима владамо.

Дакле,  Бог  се  на  тај  начин  апсолутно  не  може  познати. Међутим,  ако  је  ова

констатација тачна, а очигледно да  јесте, поставља се питање да ли  је уопште могуће

познати Бога. Да бисмо одговорили на ово питање, потребно је да знамо да ли постоји

неко искуство на основу којег нешто можемо да идентификујемо, а да не употребимо

наведени  метод  којим  познајемо  ствари  и  који  од  онога што  упознајемо  неминовно

чини  ствар. Ако постоји,  онда  је  то искуство  у  оквиру  којег можемо познати и Бога.

Видећемо  да  је  то  искуство,  које  је  оквир  и  кључ  за  познање  Бога  у  источном

хришћанству,  искуство  познања  личности...

[Душко Дугоушко]

УЛОГА СЛОБОДЕ У ПОЗНАЊУ БОГА

Сви ћемо се сложити у томе да људи нису ствари него личности. Сваки човек је

једна конкретна личност: Марко, Богољуб, Милан,  Јелена итд. Личност карактеришу

њена  јединственост  и  непоновљивост.  Сваки  човек  је  јединствена  и  непоновљива

личност и зато приликом његове идентификације не можемо да користимо наведени

метод познања, што подразумева да га не можемо идентификовати на исти начин као

што  сазнајемо  ствари.  Уколико,  пак,  покушамо  да  га  идентификујемо  на  основу

његове  природе  и  поређења  са  другим,  онда  он  престаје  да  буде  личност -

непоновљиво биће које се не може упоредити ни са ким и ни са чим - и постаје ствар.

Јер,  пре  свега,  сви  људи  имају  исту  природу  и  на  основу  тога  сви  људи  су  исти.

Међутим, оно што нас чини различитима није природа, већ личност. Свако од нас  је

непоновљива  личност. Ако  је  то  тако,  на  који  начин можемо  идентификовати  једну

личност? Једног  човека  идентификујемо  као  личност  само  на  основу  слободе.  Другим

речима,  човека  као  непоновљиву  личност  познајемо  само  уколико  смо  у  стању  да

надиђемо његову природу и његова својства и остваримо са њим заједницу слободе. Да

би  један човек био  за нас личност, потребно  је да  га  волимо, и  то  слободно. Тада  га

познајемо  као  личност. Када  једног  човека  волимо  упркос његовим  својствима,  било

позитивним  или  негативним,  онда  га  познајемо  слободно  и  онда  он  за  нас  јесте

личност.  Али,  да  би  се  то  догодило,  потребно  је  да  смо  и  ми  слободни  од  свих

нужности које би условљавале нашу заједницу с њим - биолошких, естетских, етичких,

тј.  да  га  слободно  признамо  зато  што  тако  хоћемо,  да  човек  не  би  постао  ствар  за

употребу. На овај начин, дакле, слободом и љубављу идентификујемо неког као личност.

У противном, ако човека идентификујемо на основу његових природних својстава, на

пример зато што је добар, леп, јак, интелигентан, у том случају га не идентификујемо

као личност, већ као ствар.

ПОЗНАЊЕ СЛОБОДОМ ЈЕСТЕ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНО ЗНАЊЕ

Познање некога као личности претпоставља, међутим, да и онај кога упознајемо

такође жели да буде упознат од нас, односно да жели да је у заједници с нама. Другим

речима,  да  бисмо  познали  једну  личност,  потребно  је  да  нам  се  она  сама  открије

слободно. У противном,  ако  једног  човека познајемо и идентификујемо  зато што  он

постоји по природи и ми не можемо другачије него да признамо да  он постоји  зато

што нам на то указују наша чула, ум, вид, пипање и због тога што ни он не може да

сакрије  од  нас  свој  идентитет,  онда  га  не  познајемо  као  личност,  већ  као  природу,

односно као ствар, зато што га не познајемо слободно и зато што ни он није познат од

нас  слободно.  Откривање  личности  указује  на  то  да  њен  идентитет  не  извире  из

природе, већ из слободе као заједнице с другом личношћу.

Али то откривање не значи самоописивање, то јест реч о себи, већ његову љубав

према  нама.  У  противном,  сазнање  на  основу  описивања,  па  макар  то  било  и

самоописивање,  није  откривање  човека  као  личности (премда  и  у  томе  има  делић

слободе и љубави према оном коме говоримо о себи), већ човека као ствари, с тим што

сада та друга личност саму себе објективизира, чини стварју, а не чинимо је ми. Човек

се  открива  другоме  као  личност  само  у  заједници  слободе,  то  јест  ако  жели  и  воли

онога  који њега  воли. У противном,  ако  човек не жели  да  открије  себе  као  личност,

односно ако не жели да оствари са нама заједницу, онда га ни ми не можемо познати

као  личност. Можемо  га  познавати  као  природу,  као  ствар:  колико  је  висок,  тежак,

какве је боје, како говори, шта једе, шта ради, али га нећемо познати као личност.

Једног човека као слободно биће, као личност, дакле, не можемо познати ако и

он  не  жели  да  буде  познат  од  нас,  односно  ако  не  жели  заједницу  с  нама.  Ствари

познајемо и без њиховог пристанка зато што су ствари и немају слободу.

Ако,  пак,  једна  личност  жели  да  буде  позната  од  нас,  такав  начин  познања

аутоматски  ствара  и  личну  заједницу  с  оним  кога  упознајемо.  Та  лична  заједница

постаје  основ  нашег  и  његовог  сазнања,  али  и  постојања,  јер  у  личној  заједници

постојање  једне  личности  зависи  од  постојања  друге.  Једно „Ја”,  да  би  било  то што

јесте, претпоставља једно „Ти” и заједницу слободе с њим. Другим речима, човек јесте

личност увек у односу на другог, тј. у односу на другу личност с којом  је у заједници

слободе.  Кад  са  неким  остваримо  заједницу  слободе,  онда  га  идентификујемо  као

личност, али, истовремено, без њега више не можемо да замислимо ни своје постојање.

На тај начин, кад је у питању личност, познање и постојање личности се поистовећују.

[Indios]

Kada se izgube argumenti sledi kopiranje kilometarskih traktata kojekakvih verskih lidera koji su po pravilu zasnovani na paradoksu.

Kako mozemo znati da nesto postoji kada ne mozemo utvrditi da to nesto postoji? Paradoks koji se konstantno ponavlja kroz ceo traktat.

[Душко Дугоушко]

Kada se izgube argumenti sledi kopiranje kilometarskih traktata kojekakvih verskih lidera koji su po pravilu zasnovani na paradoksu.

Не то није губљење аргумената, то и није ни аргуменат, јер приметићеш да ја нисам учествовао у овој теми досад, те свакако нисам ни имао потребе за било каквим аргументима. То је само моја жеља, да дам, вама начин да схватите на који се начин верује. Никоме од нас није "испран мозак" да Бог постоји. Ми нисмо уверени да има Бога. Ми само верујемо упркос свему.

Kako mozemo znati da nesto postoji kada ne mozemo utvrditi da to nesto postoji? Paradoks koji se konstantno ponavlja kroz ceo traktat.

Управо тако. Атеисти, углавном, имају погрешно поимање вере и погрешно доживљавају разлог зашто неко верује.

EDIT: Оно горе "упркос свему" треба читати као "присуство у одсуству", да не дође до забуне око тога на шта сам мислио. Наравно "присуство у одсуству" је опет парадокс.