Између „повратка Оцима“ и потребе за модерном православном теологијом

[Јован Чакарески]

Између „повратка Оцима“ и потребе за модерном православном теологијом: богословска агенда Академије у Волосу

Превод текста грчког теолога Пантелиса Калаицидиса, Текст представља усмено излагање поменутог теолога на Интернационалном теолошком конгресу одржаном јуна 2008. године у Волосу, под покровитељством Светског савета цркава, а у организацији Академије за теолошке студије у Волосу, чији је Калаицидис директор. Наслов оригинала је следећи: Between the «Return to the Fathers» and the need for a Modern Orthodox Theology:
The Theological Agenda of the Volos Academy

1. „Повратак Оцима“ и његове последице

На Првој православној теолошкој конференцији, која је одржана у Атини 1936. године, отац Георгије Флоровски, вероватно највећи православни теолог двадесетога века, један од оснивача Светског савета цркава и једна од најкрупнијих фигура у међународним екуменским и академским круговима, прогласио је потребу православне теологије да се врати Оцима и да се ослободи „Вавилонског ропства“ западној теологији и то на плану језика, полазишних претпоставки и начина мишљења. Тај његов манифест је брзо усвојен од стране већине теолога руске дијаспоре, а потом је задобио одлучне присталице у традиционално православним земљама попут Грчке, Србије и Румуније. Овај теолошки покрет је постао основно обележје православне теологије двадесетога века и за многе је он њен примарни задатак, чак до те мере да су овај славни „повратак Оцима“ и напор да се „од-западњачи“ православна теологија бацили у сенку сва остала теолошка питања, као и изазове које је савремени свет постављао пред православну теологију и које и даље поставља.

Последице овог „повратка Оцима“ и потоњег пренаглашавања патристичких студија биле су, између осталих, следеће: 1) одбацивање и потцењивање библијских студија; 2) аисторијски приступ патристичком богословљу; 3) интровертност и готово потпуно одсуство православне теологије из најважнијих богословских дешавања и трендова двадесетога века; и 4) слаб богословски одговор на изазове које поставља савремени свет и; уопштено говорећи, нерешена богословска питања која још увек постоје у односу између православља и модерности, између православља и модерног света.

1) Унутар православног миљеа, библијске студије су још од раније биле запостављене; сада је такво стање добило своје теоретско оправдање. На библијске студије се гледало као на „протестантизам“, док су патристичке студије и поновно откривање православне аскетске и исихастичке традиције сматрани истински „православном“ темом. Тако је православна теологије сасвим превидела бибилијске темеље хришћанске вере, нераскидиву везу између Библије и Евхаристије, Библије и Литургије. И док смо нашу православност темељили на Оцима, занемарили смо чињеницу да су сви велики Оци били сјајни тумачи Писма. Заборавили смо да је светоотачко богословље уствари непомешано и нераздељено библијско богословље, и да православно предање, и са њим и православна теологија, јесу патристички и библијски у исто време, и само у оној мери у којој су библијски они су такође и патристички и православни.

2) Патристичка теологија је митологизована, истргнута из свог историјског контекста и њој се приступа аисторијски, готово метафизички. Конкретне историјске околности у којима су патристички списи написани, непрекидно међудејство и дијалог отаца са филозофијом и изван филозофских трендова њихове епохе, њихово познавање и слободно коришћење херменеутичких метода њиховога времена – све је то заборављено. И још увек нисмо на одговарајући начин сагледали оно што је, чини се, најкарактеристичнији пример преузимања од стране Цркве елемената дотад страних њеним сопственим теолошким и онтолошким претпоставкама и њиховог плодоносног асимиловања у њен живот и њено богословље. Данас тај сусрет сматрамо готово саморазумљивим, заборављајући титанске борбе које су му претходиле. Вероватно нисмо свесни или не видимо колико је за рано хришћанство (са његовим јеврејским и уопште семитским коренима и пореклом) било сложено и болно прихватање и усвајање јелинских појмова и категорија као што су природа, суштина, homoousion, hypostasis, личност, logos, ум, nous, значење, узрок, потенција, акциденција, енергија, kath’ holou, космос итд.

3) Бавећи се тако веома озбиљном проблематиком ослобађања од западног утицаја и „повратка Оцима“ – бавећи се, другим речима, питањима саморазумевања и сопственога идентитета – православна теологија је, уз неколико изузетака, у основи била одсутна из свих главних богословских дискусија двадесетог века и није имала никаквог или готово никаквог утицаја на постављање теолошке агенде. Дијалектичка теологија, егзистенцијална и херменеутичка теологија, теологија историје и културе, теологија секуларизације и модерности, „nouvelle theologie“, контекстуалне теологије, теологија наде и политичка теологија, теологија ослобођења, црна теологија, феминистичка теологија, екуменска теологија, теологија мисије, теологија религија и другости – читава ова космогонија која се одиграла у теолошким радовима двадесетога века једва да је додирнула православну теологију. Православне се теологија, напротив, током овог периода бавила искључиво својим „унутрашњим“ проблемима; бежање од „западног утицаја“ је постало један од њених приоритета. Ови теолошки трендови, са изузетком можда екуменске теологије, теологије мисије и покрета патристичке и литургичке обнове, не показују да су претрпели било какав утицај од стране православља, премда су значајни православни теолози учествовали, активно, у екуменском покрету од његовога зачећа.

4) Упркос теолошким интересовањима Флоровског и других православних теолога који су га следили (Оваплоћење, историчност теологије, отвореност историје, католичност Цркве која укључује и Исток и Запад итд.) и упркос њиховом трајном настојању на креативном и обнављајућем ангажовању у духу Отаца, шири историјски контекст овога дијалога – тј. са модерном и са касном модерном – у суштини је изостао из православне теолошке агенде. Треба, међутим, имати на уму да, углавном из историјских разлога, православни свет није органски учествовао у феномену модерности. Он није искусио Ренесансу, Реформацију или Контра-реформацију, верске ратове и Просветитељство, Француску и Индустријску револуцију, успон субјекта, људска права и религијски неутралну нацију-државу. Оно што је модерна препознала као свој централни интерес изгледа да је остало страно православљу, које је и даље подозриво према модерности. Ова чињеница засигурно помаже разумевању потешкоћа које православље има у комуникацији са савременим (пост)модерним светом, али и поставља питање да ли су хришћанство и (нео)патристичко богословље доживели свој крај пре модерности.

Модерна и пост-модерна (или касна модерна) представљају шире историјско, друштвено и културно окружење унутар кога је Православна Црква позвана да живи и да спроводи своју мисију; управо у њему је она позвана да опет и опет оваплоћује хришћанску истину о Богу, свету, човечанству. Засигурно, савремена православна теологија је током двадесетог века, надахнута углавном духом отаца, поново формулисала поштовања достојну теологију Оваплоћења. Међутим, позиција коју је она заузимала по питању низа проблема у вези са модерношћу, као и језгро њеног еклисиолошког саморазумевања, сувише често су остављали иначе снажну теологију Оваплоћење да лебди у ваздуху као дроштвено неактивна. Ови проблеми, да наведемо само неколико њих, укључују: људска права, секуларизацију политике и институција, десакрализацију политике и народа, преокрет у утврђеним друштвеним хијерархијама, афирмацију љубави и телесности и духовну функција сексуалности, положај жена, друштвене и културолошке анахронизме итд.

2. Потрeба за новим Оваплоћењем Речи

Богословље као пророчки глас и израз црквеног саморазумевања може функционисати једино као део антиномијског и двоприродног карактера Цркве. Управо као што Црква није од овога света, тако и теологија тежи да изрази благодатно искуство и трансцендентну стварност, која је изнад и иза речи, појмова или имена. Упрво као што Црква живи и одлази у свет, тако и теологија тражи дијалог и комуникацију са историјском садашњошћу сваке епохе, усвајајући језик, тело и мисаони свет сваке поједине епохе – историјске и културне садашњице датога времена. Теологија се не протеже паралелно са историјом и не може се поистоветити са историјом, али исто тако не може функционисати мимо историје. Што је још важније, она не може наставити да игнорише лекције историје. Без овог процеса непомешане осмозе и рецепције света и историје – без овог чина дијалога, кретања ка свету и „сведочења“ њему – ни Црква ни теологија не могу постојати, утолико што и Црква не постоји сама за себе већ за свет и за добробит света: „за живот света“. На крају крајева, Божје Откровење се увек одигравало унутар твари и историје, а не у неком не-историјском, безвременом универзуму који није повезан са светом. Као што је пре двадесет и пет година пророчки рекао покојни грчки теолог Панајотис Нелас, оснивач познатог теолошког часописа Synaxis: „… немогуће је данас имати истинско Откровење Бога а да се као материјал за то Откровење не искористе данашње друштвене, културолошке, научне и друге чињенице. Бог не може човека покренути на други начин осим путем контакта са његовим конкретним, историјским телом; Он не може спасити човека на други начин осим да преобрази његов живот.“ Размишљајући даље у овом правцу, могли бисмо још рећи да је бестелесна теологија, теологија која одбија разговор са ширим друштвеним и културним стварностима свога времена, непојмљива, без обзира на то да ли је у питању њен однос са модерном, постмодерном или касном модерном. Теологија која на себе не узима „тело“ свога времена једнако је непојмљива – једнако као што је непојмљиво да Црква може бити изолована, да може одбити да изађе из себе и да се сусретне са светом и историјом, да га јеванђелизира и да га преобрази. Тако, Црква и њено богословље не могу ићи напред у свету док истовремено игноришу или потцењују свет који их окружује, само зато што свет не може бити „хришћански“, или због тога што он није такав каквим би га они желели. Слично томе, Црква и њено богословље не могу мотивисати људе данашњице, људе модерне и касне модерне, докле год Црква ниподаштава и потцењује савремени свет и докле год заборавља да је он материјал откровења и тело које треба преузети на себе.

Према томе, оно што је неопходно није понављање и наставак порицања и резервисаности што често карактерише православне у њиховом односу према модерности, већ један креативни сусрет и један низ теолошких дијалога са свим изазовима које модерност поставља. Хоће ли Православна Црква, верна обновљеном теантропизму и аутентичној теологији Оваплоћења и надахнута визијом и искуством Васкрсењa, примити у себе предање, смелост и ум Отаца и грандиозну богословску синтезу коју су они израдили, углавном на Истоку? Хоће ли она ући у дијалог и чак покушати (зашто не?) остваривање једне нове синтезе са оним што је најбоље у модерном свету, користећи се сусретом између Истока и Запада?

3. Есхатолошко схватање предања и односа Црква-свет и богословска агенда Академије у Волосу

Уз подршку Свете Митрополије Димитријаде и уз надахњујуће вођство нашег митрополита, Његовог високопреосвештенства Игњатија, Академија за теолошке студије је покушала да покрене ова питања током осам година од њеног почетка до данас. Академија делује као отворени форум мисли и дијалога између Православне Цркве и шире академске заједнице интелектуалаца широм света. У свом напору да постигне интердисциплинарно и међурелигијско разумевање, Академија је организовала низ студија, међународних семинара, конференција, округлих столова и публикација. Како би постигла овај циљ, Академија у Волосу је сарађивала са многим другим институцијама, и заједно са њима указивала на проблеме и изазове нашега времена, у духу поштовања за међусобне разлике. Тако, Академија је сарађивала са институцијама попут Бостонског теолошког института, Светског савета цркава, Француског института у Атини, Друри универзитета (САД), Одсека за православну теологију Универзитета у Минхену, Атинског педагошког института, Удружења православних жена у Европи, Блискоисточног савета цркава (MECC – Middle East Council of Churches), Екуменског омладинског савета Европе (EYCE – Ecumenical Youth Council of Europe), Форума европских муслиманских омладинских студентских организација (FEMYSO / Forum of European Muslim Youth Student Organizations), Општинског центра за историју у Волосу и са многим часописима, академским публикацијама и издавачким кућама. Резултат ове академске активности био је тај да су Eparhija Dimitrijade и град Волос постали место међународног сусрета и дијалога.

Избор тема за први низ предавања и семинара које је Академија организовала 2000-2001. године указао је на богословски правац у коме је она изабрала да се креће и за који верује да може понудити најбоље одговоре на савремене изазове. Она, другим речима, верује да се из православног угла гледано кључ за одговор на сва ова питања налази у есхатологији. Есхатологија уводи елеменат активног очекивања, праћен есхатолошким карактером и обнављајућом дахом Духа – што су елементи који су у огромној мери одлучујући за живот и теологију Цркве а који толико недостају у наше време, када, као одговор на изазов глобализације и космополитизма, ветар традиционализма и фундаментализма још једном силовито дува кроз живот и богословље Цркве. Есхатологија јесте активно и веома захтевно очекивање доласка Царства Божјег, новога света који очекујемо; као таква, она се улива у динамичну посвећеност садашњости, афирмацију и отвореност ка будућности Царства у којој се налази пуноћа и идентитет Цркве. Другим речима, Црква своју субстанцију у основи не задобија из онога што она јесте, већ из онога што ће она постати у будућности, у есхатолошком времену које је, од Васкрсења Христовога и силаска Светога Духа на дан Педесетнице, већ почело да обасјава и да утиче на садашњост и на историју.

У светлости есхатологије, чак и само предање Цркве задобија ново значење и другачију димензију – оптимистичку и пуну наде перспективу. У овој перспективи, Предање се не поистовећује са навикама, обичајима, предањима или идејама или, уопштено говорећи, са историјском инертношћу и стагнацијом, већ се оно поистовећује са личношћу, Исусом Христом, Господом славе који долази. Као што нас свети Кипријан Картагински подсећа, „Господ је казао: Ја сам истина. Он није рекао: Ја сам обичај.“ Предање се, другим речима, не односи у првом реду на прошлост; другачије речено, оно није везано за обрасце прошлости, за догађаје који су се већ одиграли. Ма како то чудно звучало, у аутентичној еклисиолошкој перспективи, предање је оријентисано ка будућности. Оно начелно и превасходно долази из будућег Царства Божјег, од Онога који долази, од онога што тек треба да буде откривено у пуноћи и објављено, од Божје љубави и плана који је Он припремио за нас, за спасење света и човека. Тако се есхатолошко поимање предања показује као саобразно павловској дефиницији вере: „А вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих“ (Јев. 11,1. уп. Јев. 1; Рим. 8:24), или као аналогно есхатолошком или „будућем“ сећању какво окушамо у молитви Анафоре на Светој литургији Светог Јована Златоустог:

„Сећајући се дакле ове спасоносне заповести, и свега што се нас ради збило: Крста, Гроба, тридневнога Васкрсења, Узласка на небеса, Седења с десне стране, и Другог и славног доласка.“ Разлог томе је тај што према коментарима Ареопагитских списа који се приписују Светом Максиму Исповеднику (но које данашња наука сматра делом Јована Скитопољског) читава Божанска Литургија представља не неке вечне небеске архетипове или неку стварност у свету идеја, већ есхатолошко Царство које ће доћи, стварност будућности у којој је смештена истина ствари и симбола.
Зато, управо као што последње ствари дају биће првима, и есхатологија протологији, тако је и Царство

Божје – пуноћа живота и истине која ће се испунити и која ће у потпуности бити откривена у есхатону – то које одређује и даје смисао предању Цркве. Будућност је дакле узрок, а не последица прошлости,
јер, према митрополиту Јовану Зизијуласу, разлог због кога је свет постао јесте есхатолошки Христос као јединство створенога и нестворенога у есхатолошком времену. Црква ово доживљава, по Светом Максиму Исповеднику, у Божанској Евхаристији: у њој оно што ће доћи у есхатону постаје стварност сада, будућност постаје узроком прошлости. У Божанственој Евхаристији, ми путујемо кроз време у супротном смеру: из будућности ка садашњости и прошлости.

Или, како је то правилно рекао покојни грчки теолог Никос Нисиотис:

тако Предање Православља [...] није историја већ сведочење; оно није неки савршени и испуњени догађај прошлих векова, већ претпоставке које ће се испунити у будућности [...] Предање, како је схватано од самога Почетка, јесте „ново“, оно које продире у свет како би све ствари учинило новима једном и заувек у Христу, и онда даље непрекинуто у Светоме Духу кроз Цркву.

Гледано из овога угла, дакле, предање није слово које убија, носталгично понављање или некритичко прихватање или настављање прошлости, већ креативни континуитет у Светоме Духу и отвореност ка будућности, ка новоме свету Царства Божјег које чекамо.

Верна овоме духу, Академија за теолошке студије се у својој богословској агенди труди не да занемари и заобиђе светоотачку мисао, већ да је доведе у дијалог са тешким и изазовним питањима која постављају модерност и позна модерност. Верујући да Свети Дух наставља да нам дарује своје плодове, Академија такође покушава да богословски приступи питањима која патристичка мисао није постављала или није могла поставити. Тако, међу темама којима се Академија у Волосу бавила јесу следеће: Евхаристија,

Црква и свет; Ислам и фундаментализам – православно хришћанство и глобализација; Православно хришћанство и другост; Пол и религија – улога жена у Цркви; Учешће православних жена у Екуменском покрету: прошлост, садашњост и будућност; Теологија и литература, теологија и савремена црквена архитектура; Православно хришћанство и мултикултурализам; Учешће лаика у црквеном животу; Критички приступи грчкој теологији шездесетих; Црква и држава; Православно хришћанство и ислам – ислам у Европи; Витгенштајн и апофатичка теологија; Опраштање, помирење и мир; и друге.

За наредне академске године, Академија је заказала предавања, конференције и семинаре на теме попут следећих: Предање и предања; Црква и култура; Теологија и пракса православне мисије; Патристичка и контекстуалне теологије; Нови херменеутички методи и православна библијска наука; Евхаристија и хијерархијска еклисиологија и Corpus Areopagiticum; Православно хришћанство и људска права; Хришћанство и сексуланост; Религија у јавном простору; Грчки религијски национализам; и друге. Како се њена богословска интересовања поклапају са интересовањима других институција, Академија организује заједничке активности и учествује у програмима академских, богословских и црквених организација – укључујући и неке програме који су под покровитељском Светског савета цркава. Дозволите ми да пре него што завршим истакнем три оваква програма:

1) Екуменско теолошко образовање у Централној и Источној Европи: започевши најпре као „Волошка иницијатива за екуменско теолошко образовање у Централној и Источној Европи,“ овај пројекат је сада део ширег програма, у сарадњи са ЕТЕ/WCC и са Конференцијом европских цркава, који има за циљ промоцију учења, размене и истраживања на подручју екуменског богословског образовања, са нарочитим акцентом на Централној и Источној Европи. Семинари и конференције су планирани за Самбату де Сус/Румунија (септембар 2008) и Волос/Грчка (Септембар 2009).

2) Повремене консултације у вези са матичним ћелијама и биотехнологијом: Овај пројекат, у сарадњи са програмом Вера, наука и технолоција Светског савета цркава, започеће у септембру 2008, и његов главни циљ биће промоција истраживања и теолошког промишљања, путем публикација, семинара и конференција, на ширем подручју биоетике и биотехнологије.

3) Међународни екуменски савет за мир (IEPC) планиран за 2011. и Екуменска декларација о праведном миру: У овом пројекту, који има за циљ промоцију истински екуменске теологије и етике мира, теолошке школе и семинарије из целог света позване су да организују семинаре у вези са питањем: „Ако би требало да пишемо Екуменску декларацију о праведном миру, шта бисмо у њој написали?“ Академија у Волосу ће узети учешће у овоме процесу организујући, у пролеће 2009, дводневни састанак, на коме ће научници из области библистике и систематске теологије бити позвани да дискутују о „теологији мира“ у различитим аспектима православног предања. Састанак ће бити отворен за студенте мастер студија, за докторанте, научнике и катихете. На крају, радна група ће припремити декларацију о Праведном миру Академије у Волосу.

Путем ових активности и иницијатива, Академија за теолошке студије се нада да ће отворити нови пут модерној православној теологији која ће представљати спој верности традицији и обнове и иновације, која ће се радовати у Господу због позитивних ствари које је православна теологија пружила до данашњег дана али све то уз самокритичност и отвореност за будућност. Превасходно, међутим, она нуди слободан простор за дијалог отвореног ума, где се сва гледишта могу изразити и размотрити, уз поштовање различитости „другога“, који је икона Другога par excellence, Бога. Не претендујемо на било какву непогрешивост те су стога дискусија и критика вероватно најплоднији начини да наставимо наш стваралачки рад.

[Guest - . . .-]

Молим те, наведи одакле си преузео текст, постави линк ка месту одакле је текст преузет.

[Aquilius Cratus]

Postavio je. Naslov u topiku je ujedno i link.

[Јован Чакарески]

Молим те, наведи одакле си преузео текст, постави линк ка месту одакле је текст преузет.

Ево га:

http://www.earthisnotflat.com/2010/09/%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B5%D1%92%D1%83-%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%BA%D0%B0-%D0%BE%D1%86%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%B1%D0%B5-%D0%B7%D0%B0-%D0%BC/

Био је предугаћак па зато сам мислио да је боље да буде стављен као топик.

[andrej]

На жалост, некако нам је свима промакло да се мало осврнемо на овај значајни текст излагања једног солидног покушаја критике тзв. неопатристичке синтезе. Пошто имамо неку идеју да периодично "оживљавамо" теме које нам се учине значајним, ја бих рецимо укратко почео од ове (на неким другим темама сам мојим уваженим саговорницима "остао дужан" за неке важне одговоре, па не могу преопширно да пишем док и то не будем урадио).

Дакле, надам се да је било интересовања корисника за овај, заиста ретко значајан, критички текст који је укратко сумирао неке недостатке које је, у академском смислу, донела тенденција великог протојереја Георгија Флоровског. Укратко, аутор наводи следеће последице:

1) одбацивање и потцењивање библијских студија;

2) аисторијски приступ патристичком богословљу;

3) интровертност и готово потпуно одсуство православне теологије из најважнијих богословских дешавања и трендова двадесетога века;

4) слаб богословски одговор на изазове које поставља савремени свет;

5) уопштено говорећи, нерешена богословска питања која још увек постоје у односу између православља и модерности, између православља и модерног света.

Потом, детаљно образлаже ове тезе.

Мора се признати да је аутор умногоме у праву. Ширина богословског видика једног Георгија Флоровског, сама је по себи подразумевала натпросечно знање из свих побројаних области. Као и увек, проблем је наступио у "епигоналној" свести тј. у појави оних који су желели да "богословствују" гледајући на предање искључиво кроз призму Флоровског, Шмемана или митрополита Зизјуласа и других. И док су сами ови богословски ауторитети поседовали минуциозно стечена знања из најширег богословског дискурса (који подразумева и библистику и лингвистику и историјско-догматску димензију), било је и оних мање значајних и лењих да прочитају било шта друго од ових и њима сличних аутора.

Треба свакако подсетити да је прота Флоровски, уз сво дужно поштовање према његовом огромном и значајном раду на покушају модерне реинтерпретације патристичке традиције, написао и ону помало злосрећну студију Путеви руског богословља, где је, понекад и преоштро, искритиковао њему савремену руску религиозну мисао и ауторе попут Берђајева, Мерешковског, Розанова, Лоског, Соловјова, Флоренског и иних. Можда би критицизам проте Георгија и више био умесан, да су побројани аутори тврдили како у својим тумачењима износе учење васеленске Цркве, тј. да нису упорно наглашавали како само износе своја мишљења и тумачења православне духовности.

Тако, парола "Повратка оцима" је у знатној мери била и покушај отклона (понекад непотребно оштрог) од својих савременика (који су, и то је важно истаћи, такође познавали дела отаца и то често на језицима на којима су и била написана). Већи део критике проте Георгија, био је уперен против његовог колеге Сергеја Булгакова; али, та критика је готово искључиво имплицитна. Прота Георгије је упадљиво избегавао да спомене име Булгакова, обрушавајући се на оно што је сматрао његовим идејним "новотаријама." И мада је тачно да би тзв. "руски боготражитељи" уколико се не читају опрезно и пажљиво, могли да неке од верних збуне па чак и саблазне (уколико нису довољно утврђени у вери), на нивоу академског богословља њихово проучавање може да буде необично корисно а њихова, назовимо је "религиозна философија," значајно може да прошири богословске видике, подстакавши на размишљање о тешким и важним питањима.

[andrej]

При руци ми је кратак и информативан приказ зборника Флоровског, који је код нас објавио Образ светачки, под насловом ЦРКВА ЈЕ ЖИВОТ:

Црква је живот

Георгије В. Флоровски, Образ Светачки, Београд 2005. година

Протојереј Георгије В. Флоровски (1893 – 1979) по распону и обиму свог дела, свакако је један од најзначајнијих богослова читаве православне икумене у XX веку. Иако није стекао формално богословско образовање, то га није спречило да кроз вишедеценијско проучавање дела Светих Отаца израсте у утемељивача „неопатристичке синтезе“ тј. у зачетника покрета новоотачке обнове у православном богословљу и црквеном животу прошлога века. Та обнова морала је бити и остати верна духу и созерцању Светих Отаца и представљала је много више од пуког сакупљања изрека и дела ових учитеља Хришћанске слободе. Осим низа текстова који су задњих пар деценија објављивани у православној србској публицистици, прота Флоровски је код нас познат и по својим синтетичким делима: Источни оци четвртог века, Источни оци седмог и осмог века и Путеви руског богословља.

Светоотачка ренесанса коју је Флоровски започео била је намењена новом добу, у коме је отпочела превласт секуларизма, док је његово дело представљало покретачку снагу и надахнуће за овај препород патристичког богословља у минулом столећу. Његов богословски и патристички поглед на живот омогућили су му да се у свим земљама и градовима где је живео и радио, осећао као код куће, јер је свуда око њега увек била Црква Христова.Био је укључен и у екуменске активности, и сведочио је православље англиканским студентима и верницима.

Животно дело проте Георгија и подухват вредан поштовања био је подвиг преношења светлости Цркве од Истока обезбоженом западу и оживљавање православног богословског предања, које је учинио прихвативим и смисленим савременом добу.

Завештање оца Георгија Флоровског се састоји из три главне целине:

1. Православно богословље мора бити исторично.

Наш Бог је делао кроз историју, дела и сада у животу сваког од нас, па је самим тим богословље изучавање Дела Божјих.

2. Бити хришћанин, у суштини значи бити хелен.

Основни ауторитет у хришћанству је хеленска књига – Нови Завет.

Спасење је дошло од Јудејаца, а било је проповедано на хеленском језику, па самим тим хеленска култура и сада има велику улогу у нашим животима.

3. Морамо да богословствујемо.

Не због интелектуалне знатижеље, већ због стварног живота у Истини, која није идеја, већ Личност Исуса Христа.

Зборник Црква је Живот изашао је у једној од најпрестижнијих србских библиотека Образ Светачки, коју уређује уважени и марљиви господин Јован Србуљ. Овај зборник иначе садржи педесет и три изабрана текста (беседе, есеја и студија) од којих су многи по први пут преведени на србски језик. У овом приказу, осврнућемо се на оне, који су по нашем мишљењу, најзначајнији.

Пре свега, споменимо кључни оглед проте Флоровског, Бесмртност душе (стр. 265-286). Ово је из више разлога кључна богословска тема и извор многих и честих заблуда, нарочито међу савременим хришћанима који се у созерцање овако важних питања често и олако упуштају без оних знања која су за сагледавање овакве теме неопходна – пре свега класичних језика, патрологије, класичне и модерне философије. Бесмртност душе је орфичко-питагорејски концепт који је преузео Платон, изградивши дистинкцију између трансцендентног и иманентног, односно нествореног и нетварног света вечитих идеја и нашег света који је само одраз или сенка тога света. Наравно, оваква концепција искључује потребу за постојањем било каквог Творца – Платонов бог је заправо Демијург (занатлија), а не творац у апсолутном смислу. Он не ствара ни из чега, него „саучествује“ у стварању, обликује твар која већ постоји и која му је, сходно томе, савечна; изнад таквога божанства налази се неумолива судбина, односно Нужност (Ананке). Бесмртна душа је тако нека врста божанства, осуђена на вечно кружење – „реинкарнацију“ (хеленски израз је метемпсихоза, а словенски преваплоћење). Те и такве душе, по Платону, бирају своју будућу судбину и живот, док се налазе у царству смрти, а по рођењу заборављају на смрт и круг поново почиње да се врти.

Хришћански платонизам је кованица александријске богословске школе чији је најпознатији представник био Ориген, а крајња последица јерес монофизитизма. Забуна настаје због недовољно јасног схватања чињенице да је Бог створио душу и човека за благодат вечног живота, те да је смрт последица пада у грех. Али, по својој суштини душа није бесмртна – први људи су морали свакодневно да једу плод који им је омогућавао благодатни дар вечног живота. Тај дар је Господ одузео након човековог пада у грех. Обрачун Флоровског са „хришћанским платонизмом“ и оригенизмом у овом и неким другим текстовима, није био мотивисан искључиво историјским разлозима. Флоровски је свакако имао на уму и своје савременике, руске емигранте и мислиоце, који су под утицајем Владимира Соловјова примили са одушевљењем неке аспекте хришћанског платонизма. Зато Флоровски каже: „Кроз векове па све до данас платонизам је био најомиљенија философија хришћанских мудраца... Овај несрећни неспоразум (да не кажемо – и више од тога) изазвао је потпуну збрку у модерном начину мишљења о смртности и бесмртности.“

Позив ка повратку оцима, заправо је био вапај Флоровског против синкретистичких елемената у мисли руске емигрантске интелигенције, чији се значајан део окупљао око чувеног Института светог Сергија Радоњешког у Паризу. Најотворенију критику оваквих тенденција, Флоровски је изнео у свом чувеном делу Путеви руског богословља. У наше доба, полемика о бесмртности душе опет се покренула у србској богословствујућој јавности, пре свега због неких недовољно јасно схваћених места у мисли митрополита пергамског Јована (Зизјуласа). Зато користимо прилику да свакоме ко жели да аргументовано учествује у овој расправи препоручимо зборник Црква је живот, а нарочито овај текст.

На сличном трагу је и текст Идеја стварања у хришћанској философији, који се по први пут на србском језику појављује у овом зборнику. Овде отац Георгије промишља управо однос трансцендентно г Бога и иманентног света. Баш као и душа, свет је, без сумње, створен – није и не може да буде „савечан“ Творцу. О томе каже: „Свет је био створен, а то значи да постоји апсолутна оностраност у односу на другачију природу, коју је он створио у пуној слободи, природу која поседује вољу за (само)остварење у складу са Божијим замислима као и способност да се приопштава Богу, способност да твори и саздава себе.“

Изузетно је значајан и текст Свагдадјева Богородица – са једне стране, то је одбрана православног учења о Богородици, која је на свет донела Богочовека Христа и заслужила епитет Богомајке, који су следбеници Несторијеве јереси (и остали „обожаваоци“ антиохијске богословске школе) покушавали да јој одрекну; с друге стране, ово је у подједнакој мери и одбрана од претераности које су у култ Богородице уводили монофизити, римо-католици и руски „софијанци“.

У кратком тексту Тајна таворске светлости Флоровски се кратко, али изузетно информативно осврће на проблем мистике светлости, које су коначно догматски уобличили светогорски исихасти, а нарочито свети Григорије Палама. „Многи су се“, каже Флоровски, „саблазнили због смелости светогорских подвижника, а нарочито људи прозападне или западне културе, васпитани у духу схоластике..., а нарочито у духу философије Томе Аквинског.“ Након дугих и исцрпљујућих борби променивог исхода, учење о нетварној светлости постало је саборски прихваћени догмат православне Цркве: „Таворска светлост јесте једна од Божанских Енергија и то она превасходна. Таворска светлост јесте сијање Божанства и суштинско блештање Бога Логоса. И Бог, кроз причешћивање том Светлошћу, Себе саопштава духовно узраслим душама... Силом тих Божанских или благодатних „дејстава“ човек излази из оквира свога природног битовања, да би постао присан Богу и причасник Божанске природе (2.Петр. 1,4)“ Далеко опсежнији приказ дела светог Григорија Паламе и исихаста, Флоровски даје у студији Свети Григорије Палама и предање отаца. Овде он детаљно доказује како исихазам није никаква „новотарија“, него је дубоко заснован у отачком предању васеленске Цркве, од првих векова њеног постојања, без обзира на то да је конкретизован тек у четрнаестом веку. Флоровски наглашава суштински значајну чињеницу да се „епоха отачког богословља“ није окончала у раном средњем веку (Consensus quiquesaeculares, „сагласје првих пет векова“), како су то понекад тумачили протестанти. Сходно таквом схватању, Паламино богословље, било би заправо сам врхунац византијског богословља, а исихастичко учење о „обожењу“ његов зенит.

Ипак, протојереј Георгије Флоровски се није искључиво бавио овим најтежим проблемима православне догматике и онтологије. Читав низ текстова, Флоровски је посветио животу човека у Цркви, мисији Цркве и сличним темама конкретног црквеног живота. У тексту О одсуству заинтересованости за учење Цркве међу православнима, критикује претерано инсистирање на „опитном“ упражњавању вере и одбацивању теоријског познавања догматике – духовно искуство без знања, може да одведе у прелест. У тексту О црквеном поштовању светих, Флоровски износи православну еклисиологију (учење о Цркви) из које директно исходи и сам култ светитеља. Није дакле Црква та која некаквим „декретима“ некога произвољно „проглашава за светитеља“ – потребно је да се испуни читав низ услова за настанак светитељског култа, од којих је ипак најважнији да верни народ спонтано такав култ прихвати. Заправо, сви хришћани који се достојно причешћују и спасавају јесу „свети“ (хришћани првих векова су се чак тако међусобно и ословљавали).

Од мноштва вредних прилога, овде ћемо још само издвојити завршно, аутобиографско Богословско завештање протопрезвитера Георгија Флоровског. Овде износи податке о сопственом образовању и поимању богословске проблематике. То је један историчарски приступ, који дела светих отаца третира као својеврсне богословско-историјске изворе, а сваки богословски проблем сагледава кроз призму црквене историје, као живог отачког предања. Зато је његов систем заправо неопатристичка синтеза – на нове проблеме, тражи одговоре код светих отаца, за разлику од једног слободног, философског приступа какав су рецимо имали Соловјов или Флоренски. По сопственом признању, рад на древним оцима није довршио пошто се окренуо „...изучавању рускога богословља и тај рад је био завршен у само предвечерје почетка последњег рата. Али, тај рад се показао више разрушитељским, него саздатељским.“ (стр. 611). Три основна стуба богословског завештања Георгија Флоровског, навели смо раније у тексту.

Понекад крут и ригидан, понегде претерано оштар у осудама, отац Георгије ће у Цркви ипак, без сумње остати упамћен као један од најзначајнијих ревнитеља и богословских умова двадесетог века. Живео је и радио у временима тешких и сурових искушења која су га несумњиво обликовала као личност. Флоровски је био ретко надарен и јак интелект, увек спреман на идејну борбу за одбрану суштине православне Цркве. Верујемо да ће ово, технички прелепо издање књиге Црква је живот дати многе одговоре оним православним Србима, заинтересованим да боље упознају веру својих предака и од свег срца је препоручујемо Вашој пажњи.

Ненад З. Кнаис

(Часопис ЈУСТИН, 01/2006)

[andrej]

Мислим да је у горњем приказу посебно корисно што се јасно показује да неке од замерки изнесених у уводном тексту ове теме, не стоје када је у питању протојереј Георгије Флоровски ЛИЧНО.

[Milan Nikolic]

Баш добро си приказао и анализирао ове ствари. Може се закључити да је данас веома тешко савладати интелектуалне и духовне напоре у изучавању целокупне теологије - историјски и богословски.

Мени је нарочито драго што сам сада упознао неке детаље од Георгија Флоровског кога још нисам читао. Надам се да ће опште стање богословске мисли бити унапређено и развијено у будућности.

[andrej]

Баш добро си приказао и анализирао ове ствари. Може се закључити да је данас веома тешко савладати интелектуалне и духовне напоре у изучавању целокупне теологије - историјски и богословски.

Мени је нарочито драго што сам сада упознао неке детаље од Георгија Флоровског кога још нисам читао. Надам се да ће опште стање богословске мисли бити унапређено и развијено у будућности.

Хвала Милане...

Пре свега, драго ми је да је још неко ово коментарисао осим мене.

На жалост било је, а и сада има, много мишљења у православљу која инсистирају да је богословска епоха закључена са XV а неки чак сматрају и са V веком. Само могу да кажем да без Живе богословске мисли, по мом скромном мишљењу, нема ни Цркве (а то је наравно немогуће). Све док буде постојала Црква, постојаће и њена богословска мисао.

[w.a.mozart]

nismo ni blizu svesni koju dubinu nosi sa sobom Crkva a čime se zadovoljavamo...