Zasto ljudi placu za svojim bliznjima kada umru

[Aquilius Cratus]

@Dragisa

Da li zedan covek koji ide ka izvoru zedni, znoji se, tesko dise sve zavisnosti od stadijuma? I da li to

ima veze sa njegovom utehom i snagom vere i volje da dodje do izvora?

Da ljudski metabolizam je razlicit pa se na nekom nista ne vidi a neko se jedva dovuce do izvora pa to

uopste nemora biti u vezi sa verom/nadom/voljom da se do izvora dodje.

Tako je i sa plakanjem. Plakanje je rezultat reakcija ljudske prirode koja je mahom deterministicka i ne zanima

je mnogo u sta mi verujemo u sta se nadomo i cak u sta smo sigurni.

[dragisa]

ne bih rekao da je bas 100% tako. naravno da priroda ima taj determinisuci karakter, medjutim covek je slobodno bice, stvar je u tome da ono sto nas pobedi (po nasem izvoljenju srca, po nasoj slobodi, po nasoj veri) toga smo onda i robovi.

znam da ces mi navesti ¨extreemne¨ primere determinizma nase prirode npr ako ne jedes umreces ili ako ne pijes umreces... ako ovo onda ono. medjutim iako su retki imamo primere koji na nama nepojmljiv nacin pokazuju da taj nas elemenat ¨ploti¨ moze i te kako biti prevazidjen. npr nejedenje od vise desetina dana, bacanje u vatru i ne sagorevanje, ubijanja a opet zivi.... da ne pricamo o ¨klasicnim¨ isceljenjima i to po molitvi nekog tamo drugog (dakle uticaj na prirodu jednog kroz slobodu drugog) koja su bezbrojna...

Bog i jeste Bog zato sto je njemu sve moguce, On sve tvori svojim htenjem.

[dragisa]

meni plac na sahrani i Hriscanstvo ne idu zajedno.

pa ti si pobedio smrt 0110_hahaha

al zamalo 

[Благовесник]

Гледавши ме безгласна и бездихана,

како лежим пред вама,

заплачите браћо и сестре, сродници и познаници,

пре неки дан разговарах с вама,

ал` изненада дође и мој час смерти,

но приђите сви који ме волите и целивајте ме пољупцем сад на растанку,

јер ја беседити са вама или ходити дуго још нећу,

к Судији непристрасном одлазим,

пред њим су заједно слуга и господар,

војник и владар, скупа стоје просијак и имућан,

и богаташ сад проси, јер свак ће се од дела својих прославити,

или постидети,

но преклињем и молим непрестано за ме молите се Христу Богу,

да не будем низведен по гресима мојим у место мученија,

но да ме настани тамо где је светлост (нествореног) живота.

Истински верујући не плачу као они који немају наде,

но плач је у неку руку инстиктиван и природан, како рече aquilio,

али је повезан и са људскошћу (верујући воли и жели да има заједницу са умрлим,

али она тренутно није могућа,  па је људском бићу жао,

а и види   тело драге особе које је сада непомично и сл. - Исус је заплакао!),

и трећи, и главни разлог, јесте - растанак.

Људи не воле растанке, раздвајање:  плачу, на пример, деца за оцем који иде на робију

која ће трајати пар година,  иако знају да ће то проћи и поново ће га видети.

Не значи да они потајно верују да га више неће видети.  

[Aquilius Cratus]

ne bih rekao da je bas 100% tako. naravno da priroda ima taj determinisuci karakter, medjutim covek je slobodno bice, stvar je u tome da ono sto nas pobedi (po nasem izvoljenju srca, po nasoj slobodi, po nasoj veri) toga smo onda i robovi.

znam da ces mi navesti ¨extreemne¨ primere determinizma nase prirode npr ako ne jedes umreces ili ako ne pijes umreces... ako ovo onda ono. medjutim iako su retki imamo primere koji na nama nepojmljiv nacin pokazuju da taj nas elemenat ¨ploti¨ moze i te kako biti prevazidjen. npr nejedenje od vise desetina dana, bacanje u vatru i ne sagorevanje, ubijanja a opet zivi.... da ne pricamo o ¨klasicnim¨ isceljenjima i to po molitvi nekog tamo drugog (dakle uticaj na prirodu jednog kroz slobodu drugog) koja su bezbrojna...

Bog i jeste Bog zato sto je njemu sve moguce, On sve tvori svojim htenjem.

E tu sam te cekao. :cheesy: Namerno sam izostavio ovaj deo jer sam gotovo siguran da sve ovakve ideje

stoje na ovoj jednoj zabludi, tacnije pogrenom tumacenju one "Ja pobedih svet!".

Svakako da to i dalje stoji i da je svaki hriscanin pozvan da prevazilazi nuznost cele prirode ali je problem

da malo hriscana prvo ima predstavu osamom tome da to treba. A drugo prvo se zanose pricama o nekoj

medjiji po kojoj se to prevazilazenje desava instant i naravno posto je to van pameti da se desi onda sledi

ili ludilo praceno masom halucinacija tipicno za ruske sektase ili sledi potpuno razocarenje.

Za prevazilazenje nekih visih manje deterministickih sfera nase priroode je potrebno nekolik godina

aktivnog rada na sebi i konstantog "vajanja" svog duha a za neke daleko ozbiljnije rezultate koje

si pomenuo je potrebno nekoliko decenija naporne askeze. Jeste da Duh dise gde god hoce ali Bog ne radi

nista bez covekove slobode i zato se ne treba zanositi nekim fantazijama o magicnoj prirodi hriscanina

koja bi trebala biti idilicna jer eto Bog prevazilazi nuznost. To vodi ili u fanatizam ili u camotinju, skoro

gotovo uvek.

Zato raskrstimo vec jednom sa svim oblicima platonickog idelizma prema kojim hriscanin lebdi nad svetom.

Nije tako tesko razbiti "Paltonove cini" verujte. Narocti to treba da uradi svaki hriscanin koji mora znati da

stoji cvrsto u blatu ne zato sto tu pripada nego zato sto samo tako moze uzeti suguran zalet za nebo.

Da ga ne bi oduvao povetarac u lebdecem platonickom mehuricu. :bla: prstgore

[dragisa]

E tu sam te cekao. :cheesy:

sto odma nisi reko  prstgore

Namerno sam izostavio ovaj deo jer sam gotovo siguran da sve ovakve ideje stoje na ovoj jednoj zabludi, tacnije pogrenom tumacenju one "Ja pobedih svet!".

ove ideje koje nisu ideje vec su pre svega zivi zivot i iskustvo Hriscana  kroz vekove, nisu nikakava zabluda ili pogresno tumacenje, On zaista pobedi svet! postoje bezbrojni dokazi ponavljam kao realna iskustva, realan zivot, ne teorije. ako imas neko svoje tumacenje tih reci ti ga napisi, ali ostaje da pored svih nasih tumacenja postoje (ono sto ti volis) realna svedocanstva i konkretni dokazi ovoga o cemu govorimo, priroda moze biti ¨pobedjena¨ verom.

Svakako da to i dalje stoji i da je svaki hriscanin pozvan da prevazilazi nuznost cele prirode ali je problem

da malo hriscana prvo ima predstavu osamom tome da to treba. A drugo prvo se zanose pricama o nekoj

medjiji po kojoj se to prevazilazenje desava instant i naravno posto je to van pameti da se desi onda sledi

ili ludilo praceno masom halucinacija tipicno za ruske sektase ili sledi potpuno razocarenje.

nisam te bas razumeo u ovom pasusu.

Za prevazilazenje nekih visih manje deterministickih sfera nase priroode je potrebno nekolik godina

aktivnog rada na sebi i konstantog "vajanja" svog duha a za neke daleko ozbiljnije rezultate koje

si pomenuo je potrebno nekoliko decenija naporne askeze.

mislim da gore recenim uskaces sam sebi u usta jer znam tvoje stavove sa drugih tema , naime ovde se direktno kosis sa cinjenicom koju i ti zastupas da nista pred Bogom ne biva po nasim ZASLUGAMA ili ISPRAVNOSTI. (stavise prava askeza, realan dvig ka ¨drugome¨ moze biti tek posle pravog poznanja ¨jedinog pravog Drugog¨ a to je prvi potez koji je ¨po volji¨ i od starane Boga)

sad ce me svi staviti u top, ali moje misljenje je da vajanje duha nema veze sa duzinom podviga ili tezinom askeze, rekao bih da nema veze sa vremenom koliko sa ¨odlucujujucim trenutkom¨. vajanje duha u svojoj osnovi ima radikalanu promenu, rez u odnosu na nacinu na koji se dozivljava svet, odnosno, odlucnost sa kojom se uzima zivot u svoje ruke i vodi ga sada verom u Boga. ta vera nikada nebiva ne uslisena od Boga. ono sto zamagljuje tu prostu cinjenicu jesu svedocanstva koja ti spominjes a koja su vezana za dugogodisnju askezu, ¨rad na sebi¨ itd a na osnovu kojih se tek onda javi blagodat. medjutim, (sad je ovo malo teze uobliciti recima) svi znamo koliko je tesko iskreno i do  kosti suociti se sa Bogom i videti sebe potpuno iskrenim ocima a onda (jos teze) se potpuno (do srzi) predati necemu samo na osnovu vere, ustvari bolje reci da i nismo bas svesni toga i kolliko je to tesko a u isto vreme koliko je to kljucno. zato obicno ta predaja celog sebe (¨svom dusom svim telom¨) obicno dolazi kada vise nema drugog izbora (nesreca bolest opasnost...itd, zato to nekad i jeste pravi blagoslov). da ne duzim, verujem da svaki asketa, nezavisno od duzine i velicine podviga, dobija pravo poznanje i ozarenje, tek onog trenutka kada se poooootpuno iskreno ¨odrekne sebe¨, isprazni sebe. to deluje kao ¨pa naravno¨ ali u praksi je to izuzetno tesko i zato mislim da su putevi poznanja Boga kod podviznika ponekad izuzetno dugi a ponekad izuzetno kratki, upravo i SAMO u zavisnosti od tog kljucnog dogadjaja. (ponekad pomislim da je sva tradicija askeze upravo i obelezena nepravilno tim epitetom ¨dugogodisnje borbe¨ ne shvatajuci da je ona duga samo onoliko koliko smo mi brzo spremni da bukvalno ¨dignemo ruke u vis¨ pred Bogom, nemam bolji izraz, a sa druge strane opet jedini prikladan nacin da se recima opise tezina dostizanja odricanja sebe, pa je tako i percepirana kao ¨dugogodisnja borba¨ a ustvari nema direktne veze sa ¨vremenom¨).

dobar primer je Siluam Atonski. kada on ¨vidi¨ Boga? na kraju svih svojih podviga kada vec posustaje i dolazi do ¨svojih¨ granica. kada pada i kaze ti si ne umoljiv, e tada mu se ¨javlja¨ Hristos. ovo ¨svojih¨ sam namerno stavio pod navodnike jer mislim da kod svakog od nas pa i kod asketa, koliko got namera bila dobra i iskrena da podvigom nesto ostvarimo, ostaje ustvari nesto satansko u nama a da toga nismo ni svesni, to sto nam do krajnjih nasih granica brani ucestvovanje u Bogu, svakako neka vrsta tesko primetne gordosti i privrzenosti samom ¨sebi¨ (koja je verovatno i genetski u nama usadjena, mi i ne poznajemo mogucnost ne uzdanja u sebe, evolucija i t.sl.). dakle na toj granici (koje se svi bojimo jer mislimo da ce mo izgubiti sebe), ili ostajes, ili prelazis. mislim da je u pocetku hriscanstva upravo to ikonizovao momenat krstenja, kada se covek odrice sebe, kada se sad radja ¨odozgo¨, odrice ovog ¨prolaznog¨ oblicja (satane) i kada se u krajnjem slucaju spusta Duh na njega (¨On ce vas krstiti Duhom¨).

drugi primer bi bio sv.S.Sarovski, kada ga je Molotov pitao zasto u nase vreme nema vise velikih cudotvoraca. sv.Serafim odgovara: fali samo jedno, cvrsta resenost. itd itd (ili marija egipcanka koja u trenutku menja celokupnu sebe i mnogi drugi)

Jeste da Duh dise gde god hoce ali Bog ne radi nista bez covekove slobode i zato se ne treba zanositi nekim fantazijama o magicnoj prirodi hriscanina koja bi trebala biti idilicna jer eto Bog prevazilazi nuznost. To vodi ili u fanatizam ili u camotinju, skoro gotovo uvek.

u camotinju i fanatizam skoro uvek vodi iskljucivo neiskrenost, laz, i to pre svega prema samom sebi i neiskrenost prema Bogu u koga verujemo. nema toga sto Bog nece nama uciniti samo ako imamo jedan iskren odnos prema njemu, ali coveku je tesko da zagleda u sebe i lakse mu je da pocne da ocajava optuzujuci tamo nekog ili cak Boga, to je sto se tice camotinje. sto se tice fanatizma to je opet u vezi neiskrenosti ali na drugi nacin, covek buduci da je ubedjen da mora da dobije od Boga ono sta je sebi uvrteo u glavu a pri tome ne ispitujuci sebe ili druge (jer eto uradio je sve sto se trazi od njega, ili oni zvuce ispravno) pocne da izmizlja ili pocne da brani nesto sto zna da je izmisljotina, samo da bi se sebi predstavio kao Boziji ne znam ni ja sta, covek valjda, a garantujem da je svestan da laze sam sebe ili da ti drugi, lazu. ali eto to mu je lakse nego da kaze cekaj ovo nije istina ili ovi ljudi lazu (sve u ime Boga, da bi Ga odbranili). zacrta sebi covek kako treba da izgleda Bog i to je to, nema da dozvoli da se preispita iskreno i otvoreno.

Zato raskrstimo vec jednom sa svim oblicima platonickog idelizma prema kojim hriscanin lebdi nad svetom.

ovo o ¨famoznoj ideji koja lebdi¨ i ono gore o ¨fantazijama o magicnoj prirodi hriscanina¨. samo bi rekao da cudo kojim nas Hristos spasava moze nazivati svako kako god hoce. cak se moze truditi i da to ¨raskrinka¨ kolko hoce. ali jedno na srecu ne moze.

¨To¨ (kako got zvali) je dato i zavrsena je stvar.

ono sto je na nama je da to oberucke prihvatimo ili ne prihvatimo a tu svako nek bira prema svom nastrojenju. nema tu nikakve fantazije sve je stvarno.

[Aquilius Cratus]

ove ideje koje nisu ideje vec su pre svega zivi zivot i iskustvo Hriscana  kroz vekove, nisu nikakava zabluda ili pogresno tumacenje, On zaista pobedi svet! postoje bezbrojni dokazi ponavljam kao realna iskustva, realan zivot, ne teorije. ako imas neko svoje tumacenje tih reci ti ga napisi, ali ostaje da pored svih nasih tumacenja postoje (ono sto ti volis) realna svedocanstva i konkretni dokazi ovoga o cemu govorimo, priroda moze biti ¨pobedjena¨ verom.

Ne prilici ti ovaka fanaticni pristup.

Da ta Hristova "Ja pobedih svet." jeste totalno pogresno od strane mnogih narocito po ovim pitanjima jer

na to mnogi gledaju tako da nam Hristos sam bez bilo kakve nase akrivnosti daje neku magicnu prirodu.

Svakako da se moze pobediti priroda i da sa eshatoloske perseptkive smrt kao psolednji neprijatelj jeste pobedjena. Ali ljudi kad stupe u Ckrvu nemaju nikakvu magicnu prirodu zbgo toga nema nikave automska

preobrazbe nego za ta pobedjivanja prirode iz proslosti i sadanjosti je potrebna dugogodisnja i veoma naporna

akseza. Ostalo su price i samoobmanjivanja.

nisam te bas razumeo u ovom pasusu.

To znaci da masa Crkvenih ljudi ne zna sta konkretno i prakticno treba da radi u duhovnom smislu

za pobedjivanje nuznosti prirode. Osim naravno da neprestano prica o tome kako za njega nuznost prirode

nije nista jer eto Hristos pobedi svet.

mislim da gore recenim uskaces sam sebi u usta jer znam tvoje stavove sa drugih tema , naime ovde se direktno kosis sa cinjenicom koju i ti zastupas da nista pred Bogom ne biva po nasim ZASLUGAMA ili ISPRAVNOSTI. (stavise prava askeza, realan dvig ka ¨drugome¨ moze biti tek posle pravog poznanja ¨jedinog pravog Drugog¨ a to je prvi potez koji je ¨po volji¨ i od starane Boga)

Onda mogu 100% da kazem da ne znas moje stavove sa drugih tema ili jednostavno nista nisi razumeo od

onog sto sam ja govorio. Najverovatnije si ovo zasluge i ispravnost pogresno protumacio po mom ostrom

stavu prema neptrebnom uvlacenju morala, etike i kodeksa ponasanja u pitanja obozenja koja je takodje

veoma cesta pojava pored ovakvih fantazija o instant pobedjivanju prirode.

Sve sto ostvarujemo od pobedjivanja nuznosti nase prirode ostavrujemo samo u onom stepenu koliko

licnog truda ulozimo da Bozija milost moze da dopre do nas. Svakako da je Bozija milost i ljubav izvor

nase pobede ali kljucna promeljiva je nasa sloboda da se ka tome otvorimo. A to zahteva dug i naporan

rad na sebi.

sad ce me svi staviti u top, ali moje misljenje je da vajanje duha nema veze sa duzinom podviga ili tezinom askeze, rekao bih da nema veze sa vremenom koliko sa ¨odlucujujucim trenutkom¨. vajanje duha u svojoj osnovi ima radikalanu promenu, rez u odnosu na nacinu na koji se dozivljava svet, odnosno, odlucnost sa kojom se uzima zivot u svoje ruke i vodi ga sada verom u Boga. ta vera nikada nebiva ne uslisena od Boga. ono sto zamagljuje tu prostu cinjenicu jesu svedocanstva koja ti spominjes a koja su vezana za dugogodisnju askezu, ¨rad na sebi¨ itd a na osnovu kojih se tek onda javi blagodat. medjutim, (sad je ovo malo teze uobliciti recima) svi znamo koliko je tesko iskreno i do  kosti suociti se sa Bogom i videti sebe potpuno iskrenim ocima a onda (jos teze) se potpuno (do srzi) predati necemu samo na osnovu vere, ustvari bolje reci da i nismo bas svesni toga i kolliko je to tesko a u isto vreme koliko je to kljucno. zato obicno ta predaja celog sebe (¨svom dusom svim telom¨) obicno dolazi kada vise nema drugog izbora (nesreca bolest opasnost...itd, zato to nekad i jeste pravi blagoslov). da ne duzim, verujem da svaki asketa, nezavisno od duzine i velicine podviga, dobija pravo poznanje i ozarenje, tek onog trenutka kada se poooootpuno iskreno ¨odrekne sebe¨, isprazni sebe. to deluje kao ¨pa naravno¨ ali u praksi je to izuzetno tesko i zato mislim da su putevi poznanja Boga kod podviznika ponekad izuzetno dugi a ponekad izuzetno kratki, upravo i SAMO u zavisnosti od tog kljucnog dogadjaja. (ponekad pomislim da je sva tradicija askeze upravo i obelezena nepravilno tim epitetom ¨dugogodisnje borbe¨ ne shvatajuci da je ona duga samo onoliko koliko smo mi brzo spremni da bukvalno ¨dignemo ruke u vis¨ pred Bogom, nemam bolji izraz, a sa druge strane opet jedini prikladan nacin da se recima opise tezina dostizanja odricanja sebe, pa je tako i percepirana kao ¨dugogodisnja borba¨ a ustvari nema direktne veze sa ¨vremenom¨).

dobar primer je Siluam Atonski. kada on ¨vidi¨ Boga? na kraju svih svojih podviga kada vec posustaje i dolazi do ¨svojih¨ granica. kada pada i kaze ti si ne umoljiv, e tada mu se ¨javlja¨ Hristos. ovo ¨svojih¨ sam namerno stavio pod navodnike jer mislim da kod svakog od nas pa i kod asketa, koliko got namera bila dobra i iskrena da podvigom nesto ostvarimo, ostaje ustvari nesto satansko u nama a da toga nismo ni svesni, to sto nam do krajnjih nasih granica brani ucestvovanje u Bogu, svakako neka vrsta tesko primetne gordosti i privrzenosti samom ¨sebi¨ (koja je verovatno i genetski u nama usadjena, mi i ne poznajemo mogucnost ne uzdanja u sebe, evolucija i t.sl.). dakle na toj granici (koje se svi bojimo jer mislimo da ce mo izgubiti sebe), ili ostajes, ili prelazis. mislim da je u pocetku hriscanstva upravo to ikonizovao momenat krstenja, kada se covek odrice sebe, kada se sad radja ¨odozgo¨, odrice ovog ¨prolaznog¨ oblicja (satane) i kada se u krajnjem slucaju spusta Duh na njega (¨On ce vas krstiti Duhom¨).

drugi primer bi bio sv.S.Sarovski, kada ga je Molotov pitao zasto u nase vreme nema vise velikih cudotvoraca. sv.Serafim odgovara: fali samo jedno, cvrsta resenost. itd itd (ili marija egipcanka koja u trenutku menja celokupnu sebe i mnogi drugi)

Sto da te ja stavljam u top kad se ti sam ispalis iz tog topa? :cheesy:

U slucaju da ne vidis koliko je ovo konstradiktorno sa onim tvojim "meni hriscanstvo i plakanje na

sahranama  ne idu zajedno" dozvoli da uprostim.

 - Nasa priroda stoji na nuznosti, deterministicka je velim delom.

 

- Da bi se prevazisla nuznost priroda potrebna je Bozija blagodat i nasa askeza

- Nasa askeza ima limite i  na kraju je ipak kljucni faktor Bozija blagodat

- Tek na limitiam te askeze vidimo da nemoze sami podvigom nego nam treba Drugi, On.

E sada ti nakon svega ovoga porucujes prosecnom hriscaninu, koji nemoze ni 3 minuta da tvori

molitvu bez uletanja kojekavih misli, da ne ide da place na sahrani svog oca, majke, deteta????

Nadam se  da vidis koliko je besmisleno na osnovu ovoga stajati iza stava "meni to ne ide". Ako je to

estetski razlog to je sasvim nesto durgo to stvarno moze da prodje jer i meni to cesto smeta kad se mnogi

sile i  teraju sami sebe na plac. Iz raznih manipulatorskih razloga.

Na stranu sad sto su ove tvoje intepretacije o ostrim limitima asekze samo druga strana onog novica

kojeg je na verujem.rs suptilno gurao Mica&Acim da "moze i liturgija ko hoce ali mogu ja sanznom

molitvom duhovno da se pricestim" bas i ima tema duhovno pricesce cini mi se gde on to konstan to potencira.

u camotinju i fanatizam skoro uvek vodi iskljucivo neiskrenost, laz, i to pre svega prema samom sebi i neiskrenost prema Bogu u koga verujemo. nema toga sto Bog nece nama uciniti samo ako imamo jedan iskren odnos prema njemu, ali coveku je tesko da zagleda u sebe i lakse mu je da pocne da ocajava optuzujuci tamo nekog ili cak Boga, to je sto se tice camotinje. sto se tice fanatizma to je opet u vezi neiskrenosti ali na drugi nacin, covek buduci da je ubedjen da mora da dobije od Boga ono sta je sebi uvrteo u glavu a pri tome ne ispitujuci sebe ili druge (jer eto uradio je sve sto se trazi od njega, ili oni zvuce ispravno) pocne da izmizlja ili pocne da brani nesto sto zna da je izmisljotina, samo da bi se sebi predstavio kao Boziji ne znam ni ja sta, covek valjda, a garantujem da je svestan da laze sam sebe ili da ti drugi, lazu. ali eto to mu je lakse nego da kaze cekaj ovo nije istina ili ovi ljudi lazu (sve u ime Boga, da bi Ga odbranili). zacrta sebi covek kako treba da izgleda Bog i to je to, nema da dozvoli da se preispita iskreno i otvoreno.

Ok. Ali ovo nije sada tema.

ovo o ¨famoznoj ideji koja lebdi¨ i ono gore o ¨fantazijama o magicnoj prirodi hriscanina¨. samo bi rekao da cudo kojim nas Hristos spasava moze nazivati svako kako god hoce. cak se moze truditi i da to ¨raskrinka¨ kolko hoce. ali jedno na srecu ne moze.

¨To¨ (kako got zvali) je dato i zavrsena je stvar.

ono sto je na nama je da to oberucke prihvatimo ili ne prihvatimo a tu svako nek bira prema svom nastrojenju. nema tu nikakve fantazije sve je stvarno.

 Fantazija je interpetacija ovoga  "ono sto je na nama je da oberucke prihvatimo". I ovo je takodje masovna

 pojava i uzrok raznih idilicnih halucinacija da eto "mi samo prihvatimo Hrista u srce" (niko zivi od njih ne zna

 sta to znaci) a onda "on sve ostalo resi a mi nemrdnemo ni malim prstom da se ne bi pogordili svkako podvig

ima limite". Jel tako?!

 Sta mislis odakle osnov svim apokalipticarima za ona zastranjenja "idemo mi u sume gde je ce

 da bude  blagodat   ikone ce da placu andjeli i zivotinje da pevaju" i slicna bulaznjenja?! E to

 je to idlicno samobomanjivanje sa instant rezultatima natprirodnog koje se javlja samo da

 nadjes pravu "formulu " deklarisanja,prihvatanja, predavanja, etc.

Da to ima bilo kakve veze sa stvarnoscu em bi svi mi bili vec odavno neki polusupermeni em nikad Lestvicu

ne bi zvali bas tako Lestvicom.

[ВИЛМА]

Драгиша, ја бих те само питала да ли ти је некада умро неко веома близак ?

Ништа више.

[dragisa]

imas pp

[Toma]

"Radujte se s onima koji se raduju i plačite s onima koji plaču. Među sobom budite jednomišljenici; ne smerajte visoke stvari, nego dajte da vas povede ono što je ponizno. Sami sebe ne smatrajte mudrima."

"A Savle je odobravao njegovo (Stefanovo) ubijstvo. Onoga dana nasta i veliko gonjenje Crkve u Jerusalimu; sem apostola svi su bili rasejani po krajevima Judeje i Samarije. A pobožni ljudi sahraniše Stefana i učiniše veliki plač nad njim. "

[Душко Дугоушко]

I kakav je hriscanski odgovor na Dokinsove tvrdnje?

"A On se okrenu i reče Petru: idi od mene, satano; sablazan si mi, jer ne misliš što je Božije, nego što je ljudsko."

[Srdjan]

Нормално је плакати када си тужан.

То је ствар срца.

[NinaD]

Плакала сам када је мој отац преминуо. Нисам плакала зато што сам мислила да је нестао заувек већ зато што није више са мном.

[Бартендаз]

Људи зашто нападате човека,кад је само "хтео" да испадне паметан?

[звечанац]

Плакала сам када је мој отац преминуо. Нисам плакала зато што сам мислила да је нестао заувек већ зато што није више са мном.

facenew22222222