Београдски синдикат – Живот и Дело

[Цвеле1993]

Ђаци су постали професори

 

Не желим да на Велики петак поручим властима шта мислим о њима. Хоћу да макар ову недељу проведем у миру, са својом породицом, у мислима далеко од свега што ме данима мучи. Да не размишљам о пропалој економији, Телекому, медијским коскама, Мишковићу, Беку, Цанету, Шарићу, Вечерњим новостима, потрошачким кредитима и каматним стопама. Не могу стално да се оптерећујем туђим греховима.

Пријатељи ме често питају када ћу написати нешто позитивно о било чему. Да ли је могуће да је све тако мрачно? Да нема ништа искрено и чисто за шта бисмо се ухватили као дављеник за сламку? Када измењам све канале на ТВ-у или прођем поред омиљене књижаре која месецима штрајкује, схватам колико ми је сужен избор. Како да пишем бајке, кад ми у «Максију» прилази девојчица, од неких своји десет година, и моли ме да јој купим хлеб и млеко. Када се стидим што имам пуну корпу, а неко нема ништа. Неко има и ланац самопослуга, али је сувише себичан да би мислио на пегаву девојчицу коју је мајка напустила. Преудала се па јој је дете постало терет на путу нове среће. Вратиће се можда у неком ријалити шоу, да тражи искупљење пред камерама.

Брат од нашег Проте из Београдског синдиката је наставник веронауке у једној основној школи у Београду. Позвао нас је да за Васкршње празнике будемо гости основцима. Клинци су у великом броју испунили учионицу и вероватно очекивали концерт. Када су схватили да од «реповања» нема ништа, и да се пред њима налази само крњи Синдикат, били су видно разочарани. Нису имали стрпљења да слушају ту неке проћелаве маторце који су дошли да им просипају памет. Као и у свакој већој групи, поново су до изражаја дошли они најгласнији жељни пажње, док су остали стидљиво сачекали да ми кажемо своје, па су на први знак звона брже боље збрисали из уционице. Наравно да то нисмо схватили као пораз. Деци се данас свашта подмеће. Бомбардују их свакаквим отровима са малих екрана и монитора. Свуда су окружени лошим примерима. Зашто би па нама веровали?! Када сам стигао кући, сео сам да прочитам неколико радова које су наши мали домаћини написали на часу веронауке поводом Васкрса. Мало је рећи да сам био потпуно задивљен. Срце ми се поново испунило топлином и надом јер сам схватио да, и поред свих мојих сумњи и страхова, у Србији стасавају неки сасвим нови клинци, који ће бити много паметнији и бољи људи од нас данас. Да крајње искрено употребим флоскулу, они су то светло на крају тунела које ми се дуго није назирало. За њих се вреди борити и са свим алама и ветрењачама овог света. Они дају смисао сваком нашем стиху, речи које смо написали, путу који смо изабрали. Да бисте схватили колики значај имају ови дечији задаци, преносим вам њихове делове. Због ограничености текста остатак можете прочитати на www.beogradskisindikat.com.

„Људски је грешити, божански праштати“, рече један мудрац, и заиста је то истина. Како време пролази, људима је све теже да пусте неког у своје срце, укажу им поверење и отворе душу. Толико се плашимо издаје, да смо заборавили шта значи волети. И чим нас неко повреди, повучемо се у себе брзином светлости, као преплашени мишић у рупу на зиду бежећи од мачке. И зато треба да опраштамо, јер без равнотеже издаје и опроштаја љубави више неће бити на свету (Ana 8. razred).

Не помислити бар понекад на осећања других људи, једноставно је себично. Тек мислећи и пазећи на друге, јасно видимо и разумемо свет. И зли и шкрти преко гриже савести олакшавају своје душе. Славни људи дају своје милионе у добротворне сврхе, али већина њих то ради због доброг „имиџа“. И онда све то давање изгуби на својој правој вредности. Тако може и давање да постане некако себично. Када људи из доброте дају и помажу, они осете топлину око срца. Иако осећања могу да искриве реалну слику о свету, она су важна, и свакако је боље волети него бити равнодушан. Због и ради љубави вредно је живети (Lana 8 razred).

Неки људи бирају друштво као што бирају јабуке; ову нећу јер је пегава и пуно је рупа по њој, ову не зато што је прљава, а ова може јер је лепа и сија се. Није то ни прави, ни паметан начин гледања, јер се човеку на челу не осликава карактер. Не може се тако гледати (Magdalena 8. razred).

„Човек само срцем добро види. Суштина је очима невидљива“, рече лисица. „Суштина је очима невидљива“, поновио је Мали Принц да би упамтио. Богат је онај човек који види више и даље од границе до које му поглед сеже. Богат је онај који не види само оно што други од њега очекују да види. Ако гледа срцем, видеће суштину и душом разумети оно што умом не може. Срцем види иза маски, даље од лажног осмеха, дубину душе. „Суштина је очима невидљива“, поновио сам да бих упамтио (Damjan 8. razred).

Човек који не прашта није човек већ животиња. Праштање је оно што човека брани од свађе, а свет од хаоса (Igor 5. razred).

Погрешан пример: Дечко први: Опрости, случајно сам то урадио. Дечко други: Тужићу те наставници! Правилан пример: Дечко први: Опрости? Дечко други: Све је у реду. У примеру 1 или погрешном примеру они више нису другари, а у примеру 2 или правилном примеру они су и даље пријатељи (Luka 5. razred).

Феђа Димовић

[Цвеле1993]

ОВО НИМАЛО НИЈЕ ПОЛИТИЧКИ КОРЕКТНО

Интервју за крагујевачки економски часопис MEŠ-Stav

STAV: 21. марта 1999, неколико дана пред почетак бомбардовања Београда, званично је настао бенд који је у наредним годинама дефинитивно изменио музичку сцену Србије. На заједничком концерту три младе хип хоп групе у КСТ-у, догодила се велика фузија и створен је Београдски синдикат - осмочлана герилска рап формација.

Временом, група прераста у својеврстан култ, врсту гуруа у бунту младих, бунта против спорости у реформама, корупције, промашених приватизација, социјалном и духовном понирању нације. О свему томе разговарали смо са члановима Београдског синдиката, популарно названим БС.

STAV: Како коментаришете то што вас млади људи посматрају као прави друштвени покрет?

БС: Драго нам је ако нас наша публика тако доживљава. То значи и да препознају поруке које желимо да им пренесемо. Када смо почињали са групом, наше су се амбиције сводиле искључиво на хип-хоп музику и борбу за њено место на нашој музичкој сцени. Истина је да је од самог почетка било ангажованих песама Београдског синдиката, које су критиковале тада веома јак режим Слободана Милошевића, али нисмо били свесни тога да ће људи веома ценити наше мишљење и погледе на ситуацију у земљи. Говедина је дефинитивно била ствар која нас је избацила у први план, али и она је настала као неки наш вентил и одбрамбени механизам против свега што нам се још увек дешава, а не као смишљени политички манифест. Ми са својим ангажманом дефинитивно попуњавамо један огроман празан простор у Србији, будући да ни власти ни цивилни сектор не раде ништа корисно за овај народ. Међутим, и поред тога ми смо за власт и медије непожељни, па нас и нема толико у јавности. Често немамо ни прилику да изнесемо све оно што бисмо желели, јер ми никоме не повлађујемо, већ само говоримо оно што заиста мислимо. Понекад је само потребно и да чујете неку реч подршке. Наша музика је врло енергична и борбена, зато нам људи стално пријављују да им пуни батерије и улива нову наду.

STAV: Одакле назив "синдикат". Сматрате ли се стварно синдикатом и можете ли да објасните ваш синдикални став?

БС: Ми смо група која има велики број чланова. Често кажемо да је то од 10 до 150. Синдикат је неки заједнички именитељ за све те људе који су се окупили око једне идеје. Наша главна максима је СВИ ЗАЈЕДНО. Покушавамо да убедимо људе да треба да буду солидарни и да се држе заједно. Ово је време када се од људи праве себични индивидуалци-потрошачи, који не маре пуно за друге и за свет око себе. Њима су водиље новац и лажни успех као нове иконе дехуманизованог човечанства. Ми се боримо за то да се људи врате правим вредностима као што су поштење, морал, племенитост, пожртвовање... Бенд постоји сложно већ 11 година. Наше пријатељство је увек на првом месту, па тек онда музика и све остало. То је оно што је есенција БС-а и то желимо да пренесемо на све који нас слушају.

STAV: Пре десет година је пао Слоба. Шта се променило и да ли се ишта променило? Шта сутра?

БС: Мислим да је грешка што људи мисле како је 5. октобра дошло до праве промене власти. Ми то видимо као континуитет власти великих сила над Србијом, које у потпуности контролишу наше животе. Сада је разлика у томе што више немамо ратове и санкције, али је то сасвим логично будући да је Србија изгубила све своје ратове, и да више немају шта да нам узму. Дошли смо до тога да више не морају ни да нас бомбардују, а да ми сами предамо Војводину на тацни и без неког већег притиска. Глобализација има много јача и прецизније оружја од свих паметних бомби и ракетних штитова. Она нису тако бучна али вас много брже и трајније могу освојити и потпуно поробити.

За време Милошевића је постојала нада да ће након пада тиранина доћи за све нас бољи дани. Постојала је јасна разлика између режима и његових противника. Постојали су режимски и опозициони медији, политичари, интелектуалци... Данас је све иста прича. Сви исто причају и пишу,као да им је учитан исти програм. Народ је економски и психички исцрпљен па зато лако прихвата све што му се сервира. Мислимо да је први корак да се људи пробуде, и погледају шта им се догађа испод прозора. За почетак нека искључе своје телевизоре са којих их трују разним ријалити ђубретом и фабрикованим вестима. Упознајте своје комшије, позовите фамилију и пријатеље на право, а не виртуелно дружење. Помажите свакоме коме можете јер само тако ћемо преживети све што нам се намеће и подмеће. Ово друштво је потпуно дезинтегрисано и нагризају га разно разне болести. Морамо да пронађемо ону изгубљену нит која ће нас поново повезати. То могу бити само морал, љубав и вера у бога или у неко опште добро које је изнад свих наших себичних побуда.

STAV: Радничка класа данас?

БС: Веома тужна тема. Радници су увек подносили најгоре жртве од како је света и века. Код нас је још додатни проблем што радници немају ни своје синдикалне представнике који би се борили да им се побољша њихов већ довољно тежак положај. Синдикати се код нас отворено боре за интересе „наших“ тајкуна. Позивају нас да подржимо „домаће“ компаније којима влада страни капитал. Многи од њих су користећи повластице у држави куповали фабрике за шаку кикирикија па их после препродавали странцима за велике паре, а радници су у тим трансакцијама остајали без послова. Сада нас ти исти људи позивају на економски патриотизам, што вређе интелигенцију сваког иоле паметног човека! Они који су купили Србију Милошевићевим кипарским девизама, данас одлучују судбину радничке класе. Да постоји зрно правде, радници и сви други обични грађани би данас били акционари у тим великим фирмама „наших“ тајкуна.

Ти лупежи транзиције диктирају правац кретања наше земље у сопственом смеру. Пљачкају сопствени народ а сада су се окомили и на девизне резерве да би отплатили своје „коцкарске“ дугове. Све се то преваљује преко грбаче сиротиње. Држава води потпуно погрешну економску политику опште приватизације и задуживања. У будућности то ће од Србије направити праву правцату банана републику, мада ни сада нисмо далеко од тога. У земљи која нема никакву индустрију, која ништа не производи, а само узима кредите и увози, нема места ни за сељаке ни за радничку класу. Ако се тако настави, њихова перспектива је да постану колони везани за велике пољопривредне поседе, или класични робови који ће у фабрикама великих корпорација испуштати душу за корицу хлеба. Наш „велики“ развојни план је да у наредном периоду продамо и ово мало стратешких предузећа и ресурса што нам је преостало. Нема ни једног аргумента који би оправдао намеру опсенара слободног тржишта да продају „Телеком“, „ЕПС“, „Аеродром Никола Тесла“ и све друго што представља јавни интерес целе Србије.

STAV: Крагујевац је ових дана рекао НЕ породици Ђоковић?

БС: Видели смо нешто у томе у медијима, па са правом можемо да кажемо да не знамо праву истину о томе, јер у медијима има свега само не и истине. Међутим знамо да је слична афера била и на старом граду у Београду када је један функционер општине Стари град покушао да омогући Срђану Ђоковићу да закупи тениске терене у спортском центру “Гале Мушкатировић” по много повољнијој цени од реалне…Наш члан Феђа Димовић је нешто о томе писао у новинама, па му је после тога цензурисан интервју који је дао за локални информатор општине Стари град. Мислимо да је срамотно што се име Новака Ђоковића користи за овакве малверзације. То може да момку донесе много више штете него користи, јер народ за час може да га замрзи. Он ће имати живот и после тениске каријере зато би му било боље да контролише то све што се ради у његово име. Синдикат наравно навија за Ђоковића као што навија за све наше спортисте. Веома смо поносни на песму “Ми смо та екипа” која је ватерполо химна, и постала је редован репертоар испред градске скупштине када се прослављају успеси наших спортиста. Међутим, код наших успешних спортиста има једна симптоматична ствар. Сви они негде очекују да им се народ и држава одужи за успехе које су постигли у наше име, а који су неспорни. Међутим ова земља је слаба и сиромашна. Њој треба помоћ сваког појединца а не да она њима чини уступке. Наши спортисти би требало да се угледају на неке афричке фудбалере који издвајају огромне суме сопственог новца да би помогли својој земљи и свом народу. Они тиме, и ван терена, постају искрени хероји сопствене нације. Многи наши спортисти су успели да своје велике спортске каријере укаљају тако што су касније улазили у политику и сумњив бизнис, нису на прави начин препознали своју улогу у друштву.

STAV: Често у својим песмама критикујете поједине политичаре и гласно говорите о политичком тренутку. Како до промена?

БС: Не верујемо да било која од постојећих политилких партија може да донесе промене у Србији. Све оне пију воду са истог извора, и слушају иста наређења. Ови политичари који су тренутно на сцени се никада неће променити. Они су потпуно изгубили везу са сопственим народом и не виде ништа осим личних интереса. Ми морамо прво да променимо систем вредности да бисмо суштински променили власт. Млади људи су научени да у политику треба ући да би се опарило, правиле комбинације и стекле привилегије. Бављење политиком треба да буде мотивисано вишим циљевима и искреним патриотизмом. Људи од врлине и ауторитета су постали права реткост, али оно мало њих би требало да се огласе. Да осуде ово пијачарско вођење државе које нас гура још дубље у пропаст, уместо што својим ауторитетом дају кредибилитет политичким партијама. Такође под хитно треба мењати изборни систем који ће народу омогућити да директно бира политичаре које познаје, а не неке подметнутне изборне листе. Смешно је када чујемо да се у парламенту посланици представљају као представници народа, када су они класични послушници који одговарају само својим странкама и интересним групама које стоје иза тих странака.

STAV: Имате ли утисак да су у протеклих десет година наши политичари успели да ураде оно што нису успеле ни санкције, ни ратови, ни бомбардовање. Народ делује некако тужно, незаинересовано, безвољно. Нико се више не смеје?

БС: Корумпиране бирократе су порушили Београд и Србију горе него Немци 41, “савезници “ 44 И НАТО 99. На власт долазе неки чудни људи који не воле ни овај град ни ови земљу, не разумеју овај народ и не труде се да то поправе. Најгоре од свега је што се такво размишљање представља као да “нема алтернативу” и заклања се иза демагошке приче о уласку у ЕУ као у неку обећану земљу дембелију. Све је то један точак који се неумитно котрља низ брдо и тешко га је зауставити без већих последица. Они који проглашавају застарелим вредности за које се ми залажемо, истовремено промовишу један крајње имагинаран појам тзв. “европских вредности” за које ни сами не знају шта заправо значе, нити су се потрудили да их објасне народу. То их не спречава да те “вредности “ користе за постизање својих личних циљева, тако што са њима манипулишу у зависности од ситуације. Довољно је само да се нешто понови на ТВ-у хиљаду пута, па да то сви прихвате без поговора. Народу је много лакше да прогута лажи и да се помири сасудбином. Људи су незадовољни али пасивни. Своје фрустрације искаљују на блоговима и фејзбуку, а не предузимају ниакакве конкретне акције, макар оне ситне у свом дворишту. Унапред су се предали.... Зато ми као махнити стално понављамо „Нема повлачења, Нема предаје!!!“.

STAV: Имам утисак да постоји медијска цензура Ваших песама. Ко стоји иза тога и да ли то има утицаја на Ваш рад? Ко се то толико плаши БС-а?

БС: Па више игнорисање него цензура. Власт смишљено даје простор у медијима онима који “денфлују” ситуацију у друштву и певају вешто искомпоновану успаванку. Ми се не уклапамо у ту слику опште апатије, јер смо одбили да спустимо оружје. За њих смо непредвидиви и непоткупљиви, па нас се можда зато помало и плаше, али нам и потајно завиде јер за разлику од њих имамо кичму. То су те мртве душе које су се тешко огрешиле о Србију, које покушавамо да раскринкамо на сваком кораку. Они се не плаше нас, али се плаше да би Србија можда могла да постане земља онаква какву је виде људи попут нас, а таквих је доста и то они добро знају.

[Цвеле1993]

Нови Албум!!!

[Цвеле1993]

[Danijela]

otac, jednog od clanova BGS-a, je svestenik.

[Цвеле1993]

otac, jednog od clanova BGS-a, je svestenik.

Озбиљно? Нисам знао...

[Цвеле1993]

[Цвеле1993]

[Danijela]

otac, jednog od clanova BGS-a, je svestenik.

Озбиљно? Нисам знао...

sad znaDeš  4chsmu1

[Цвеле1993]

Препуштени струји као чамац на олуји,
и нико да се сети чему кормило служи.
Нико да се сети да мисли својом главом,
пуштамо програм да нам каже шта је стварно.
Буљимо у екран да би упознали неког,
преко пута седимо, а тако смо далеко.
Речи губе смисао, понављају се фразе,
користе се оне које најбоље пролазе.
Нико се не труди да нешто ново каже,
свима је лакше да остану са стране.
Ај' изађи мало напоље, тамо где је акција,
да видиш стварност ван новинских редакција,
да чујеш, из прве руке, како стоје ствари,
па да вратимо се назад вредностима старим.

[Guest - . . .-]

Текст прочитан од стране колеге Марка Маленчића на трибини "Утицај популарне културе на развој појединца и друштва" на ПБФ-у 22. фебруара 2011.г. Гости и предавачи су били група Београдски синдикат. Трибину су водили проф.др.Богдан Лубардић и колега Марко Маленчић. Трибину је организовао Студентски парламент ПБФ и Научни актив за подмладак ПБФ.

Београдски синдикат – Живот и Дело
(делић легенде која још увек траје)

Као музичка група Београдски синдикт је настао 21. марта. 1999. г. (три дана пре почетка бомбардовања) здруживањем и заједничким наступом у Клубу студената технике неколико самосталних извођача и то: Т(ехника) У(парвљања) М(икрофоном и) З(нањем), (Оги, Дарко, Марко и Блажа), Ред змаја (Шкабо, Ђоло и Влада) и МС Флекс (Феђа). Касније, дружини се прикључује Шеф Сале (најмлађи члан БС). Из тог времена имамо „лајв аблум из Дома омладине.“ Велики пробој у јавности постижу песмом „Говедина“ са албума „БСсст...тишинчина!“. 2001. г. наступају као предгрупа својим музичким узорима - америчкој реп групи Public Enemy. Александар Протић звани Прота, син свештеника Живана (старешине храма Србских светитеља на Карабурми) бива продуцентом њиховога другог албума „Сви заједно“ (2004) (којим постају култни). Тиме званично постаје и члан састава, као и DJ Ајрон. Сидникат 2006. г. издаје ЕР „Они су“. Задњи албум, али надамо се не и последњи, „Дискретни хероји“ излази 2010. г. Састав је и међународно популаран - имали су концерт у Москви - обрадовавши тамошњу базу фанова. Неколико чланова гупе пише колумне за пар нашних дневних новина и часописа.

Свих ових година Београдски синдикат је учествовао у многим добротворним и друштвено одговорним акцијама: „Адреналином против дроге“, за очување Петог парка на Звездари, „Очистимо Крњачу“, „Мала школа, велико срце“;,наступали су у Косовској Митровици, дали своју подршку глумцима Дечјега позоришта у Новоме Саду, „улепшали дан“ затвореницима у Ваљеву и поправном дому за малолетнике у Крушевцу. На летњем кампу „Наша Србија“ певали су за децу која су остала без родитеља у претходним ратовима. Приход од ЕП-ја „Они су“ прослеђен је Фонду за изградњу сигурне куће за жртве насиља у породици. То су само неке од акција које синдикална дружина редовно предузима, самостално или по позиву - где је потребно.

Ипак, оно по чему су Синдикалци највише познати и цењени су њихове песме са јаким римама и добром музиком која их прати. Слушаоци им се крећу у распону од шесте до шездесете године. Песме Синдиката могу се чути по домовима, у кафићима, на журкама, у превозу, на улици, у школи... Иако су медијски скрајнути, ипак уживају општу популарност, посебно младих. Можемо рећи да се њихов глас чује далеко више него других установа у нас. Зато су често мета разних критичара, но то им не умњује све већу популарност. Оно што их видно карактерише је то да немају длаке на језику када нападају лоше стране нашег друштва. Речник им је можемо рећи јачи, али и проблеми са којима се хватају у коштац кроз своје песме су дубоки и тешки: глобализам, економија, политика, криминал, наркоманија, блуд... С друге стране за чланове Београдског синдиката никада нису везивани испади, скандали, афере. Музиком се баве пре свега из љубави. Имају и друга занимања од којих живе. Факултетки су образовани, породични људи одани својим ближњима и по речима Феђе Димовића њиховог члана: „Ми смо пре свега другари, па онда музичка група“.

Богонадахнутост Београдског синдиката

(„даде им се Реч жива - рима“)

Историја нам сведочи да су уметници често били глас преко којих је народ изражавао своја осећања, патње и радости, свој дух. С друге стране, уметници су били и гласови вапијућих у пустињи, несхваћени од свог народа, често одбацивани и маргинализовани. С неке треће стране, уметници су били и остали гласници Божији преко којих Он покушава да нама поручи јесмо ли или нисмо на правом путу у нашим појединачним и колективним животима. О овој трећој страни сведочи не само наше Хришћанско предање него и све културе и цивилизације, од оних старих (Индије, Вавилона, Египта, Грчке, Рима...) па све до данашњих. Желимо рећи то да се Бог у свим временима сваком човеку обраћа на разне начине. Довољно је читати наше народне песме који су гуслари испевали. У њима провејава дух борбе, жеље за слободом, потраге за истином, правдом и љубављу, а један од кључних актера је управо Бог коме су се наши јунаци често обраћали. Цитираћемо великог научника 20. века Алберта Ајнштајна: „Питати за смисао живота, значи бити религиозан,“ а ми бисмо додали, неминовно сусрести Бога. Уметници, бар они искрени, су стално нагнути над питањем смисла живота, и Бог, најчешће неприметно, кроз уметничко стваралаштво одговара на њихову запитаност. У такве искрене уметнике спада и наш Београдски синдикат. Већина њихових песама се бави управо питањем смисла живота. Наша је намера да у кратким цртама укажемо на тај дубљи сегмент синдикалног стваралаштва који се некако превиђа. Наша жеља је да и ви, искрени и верни слушаоци БС-а, закорачите у ове тајанствене синдикалне одаје. Крећемо са једном од њихових најдубљих песама:

„Дуга је улица. Често се стаје. Шта је оно што ме тера да идем даље? Нешто више, што се чита иако непиште, што човеку даје живот и кад престане да дише. Разбија клише страха од смрти, све добија смисао, земља наставља да се врти. И ако станеш брате запамти: нико не може да угаси живот што у теби пламти. Ватру која гори, жељу човека да се бори, да нешто створи. Да се супротстави злу које вреба. Све што треба је одрећи се потреба које ту су да те кваре - новац, жене, дођу и оду али чувај другаре. Пакао или Рај, зато брате знај, дуга је улица али известан је крај.“

Дуга улица као символ наших живота. Често стајемо. Заглавимо се. Зна да буде тешко и празно. Али нека сила нас и поред свих падова увек потстиче и упозорава да наставимо са кретањем и борбом кроз недаће. Та ватра, која гори или бар тиња у нама, разгорева жељу за смислом, врлином, љубављу, односом и заједништвом са ближњим. Та сила која нам даје живот, која нас спаја и лишава страха од смрти може бити само Бог. То да Синдикалци верују у Бога и да се и за Њега боре, говоре сладеће риме: „Само за Бога, за породицу, моје другаре. Само за Београд, само за идеале. За све што нас спаја, што нас држи. Нек је благословен који спаја, проклет који руши.“ (песма „Само за БГД“) „Али да мого сам да бирам, знам да бих се овде родио и ратове с демонима би непрекидно водио. Када бих их добио, све до једног побио, захвалио бих Богу што ми је душу ослободио.“ (песма „Дуга је улица“) Борба за Бога и ближње, за праве идеале и вредности јача, спаја и изграђује све нас и уводи у Рај, садашњи и будући. Нажалост, многи скрену са правог пута и упадну у провалију зла и греха привучени лажним вредностима, новцем, влашћу, интересом, похлепом, пороцима... Сведоци смо да ови савремени идоли, нашег потрошачког друштва, разарају народ, породицу, појединца правећи од наших живота Пакао, садашњи и будући. Како се одупрети?

Синдикат поручује: победити себе, свој супер-его, да би се променио свет. Формуле борбе су: искреност према себи и ближњима, самоконтрола, дисциплина, суздржавање, скромност, самокритичност, пожртвованост, јака воља, стрпљење, стална пажња, молитва и медитација, мудрост и љубав. Тежити једноставности и суштини. Обновити светост. „Не губити наду док год се Истина провлачи кроз редове“. „И кад крене олуја твоја вера те чува.“ „Напред пуна срца, бистра ока, здраве главе, нема предаје повлачења ко хоће да га памте.“. „Праве вредности нису на продају.“ То су неке од кључних синдикалних порука које се кроз њихове песме чују и којима покушавају да анимирају све нас. Ова синдикала борба за праве вредности је потпуно у складу са нашим вековним народним и Црквеним предањем. Држећи се Бога Живога, правих вредности, и своје Цркве наш народ је успео да опстане кроз свa страдања и недаће. Данашња искушења ни мало не заостају за оним старим. Зато појава Београдског синдиката у нашем посрнулом друштву не може бити случајност. На то указују и њихове речи у емисији АГАПЕ: „Ми покушавамо да људима који нас слушају, кроз форму репа, представимо наше традиционалне вредности“. И у томе су јако добри.

Синдикат упозорава: „Од проблема се не бежи. Све их редом реши. Ако не можеш сам, ако није твој дан - с неким се повежи.“ Само заједно са искреним и добрим људима човек може одолети свим тешкоћама и стекнути радост која нам данас тако недостаје. Дискретни хероји постоје свуда око нас, и они који то желе могу их пронаћи. Оно што треба учинити је: искључити телевизор, угасити рачунар, стати и поразговарати с човеком, саслушати комшију или ортака из краја, отићи ближњем у посету, банути на неку трибину, доћи у Цркву... Кроз те сусрете и односе стичу се и деле искуства, старе и нове мудрости, болови, радости, надања, идеје... Упознајући друге ми спознајемо и проналазимо себе. Кроз песме и својим животом синдикалци о томе сведоче. „Да остали би бесмртни ми смо се повезали, себе смо се одрекли тако смо се спремали.“ (песма „Ми смо та екипа“). На њиховим концертима може се осети дух јединства. Мото је „Сви заједно“ и сви ко један. А управо суштина наше Цркве је Литургија - заједничко дело свих нас; на којој се сви причешћујемо из једног путира и постајемо „један човек у Христу Исусу Господу нашем“, по речима ап. Павла.

Сама реч синдикат у себи садржи велико символичко значење.Она указује на сабор, савез, заједницу, породицу, на тајну дубоке повезаности и јединства, на Цркву. За оне који се питају шта нас најдубље може повезати, ево синдикалног одговора: „Нека ватра вечне љубави што је назвасмо Синдикат обасјава све људе и не угаси се никад... (Зато) дајте путир из давнина да га винем до висина, да попијемо чашу, за БС, љубав нашу.“ (песма „Још ову ноћ“). Вечна љубав, јача од сваке смрти, је тајна нашег јединства. Овде нам речи из Саборне посланице апостола Јована Богослова, могу најбоље разјаснити ко је та вечна љубав која нас непрестано обасјава и спаја:

„Љубљени, волимо једни друге; јер је љубав од Бога, и сваки који воли од Бога је рођен, и познаје Бога. Који не воли не познаје Бога; јер Бог је љубав. У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина свога јединородног послао у свет да живимо Њиме. У томе је љубав, не што ми заволесмо Бога, него што Он први заволе нас.“ (Свето Писмо - 1.Јов. 4.гл. 7-10 стих).

Апостол Јован, љубљени Христов ученик, говори и сведочи: „Бог је Љубав“ и Њега познати може само онај који воли свог другог, свог ближњег - „Љубави има само онај који даје“ (песма „Нема предаје повлачења“). Бог нам је дао да кроз очовечење Сина Његовог Јединородног Исуса Христа спознамо тајну Божијег постојања и Његове Љубави. А та тајна је да Бог није самац, већ Вечни Отац који вечно рађа Сина и исходи Духа Светог. Сам Живот Бога је Однос, Заједница, Сабор илити Синдикат Оца и Сина и Светога Духа. Три Личности - Један Бог. „Сви Заједно и Сви ко Један.“ Сав Живот, Добро, Истина, Лепота, Љубав... произилазе из Божијег Синдиката, односа и прожимања Три Вечне Личности. И увек, када се у нашим животима међусобно повезујемо љубављу, истином, добротом, правим вредностима, нас у стври тада везује Бог, јер су оне део Његовог Бића. Ми тако постајемо, били тога свесни или не, синови Божији и истинска браћа. Истински Синдикалци. „И зато цела васиона сада слави ово име, и на преком суду Синдикат помињу као пример, да само један је смер постојао икад. Постоји и данас, зове се Синдикат!“ (песма „Долази синдикат“).

Пронашли смо обиље символа који кроз многе песме Београдског синдиката указују на Бога. Сунце, светлост, ватра, ветар, гром, ратник су оне главне. Такође, када се у песмама помињу љубав, мудрост, правда, добро, истина, лепота, светост, слава... ту је опет Бог. И ви, пажљивим слушањем песама, можете чути како нам се на одређеним местима и Он сам обраћа. Ево рима које о томе сведоче: „Ако треба, ту сам Ја. Мало маште, ту сам Ја. Ако промене те плаше и кад паднеш, ту сам Ја. Ако желе да те врате, и кад се лаже ту сам Ја. Док не залечимо ране, ту ћу увек бити Ја.“ (песма „Ту сам ја“). Да не би било забуне око тога ко то увек и у сваком тренутку може бити с нама, у истој песми нам се каже: „Ја сам пети елемент ове музике. Појачај звучнике, изађи из љуштуре. Пусти звук да с тобом путује. Пробај опет да се бутујеш, јер систем ти је уништен. Живот је умишљен, али Ја могу да регулишем.“ Требамо знати и увидети да нас Бог кроз целокупну животну улицу неприметно прати. Он се ненаметљиво бори за сваког нас и за оно добро у нама, а противи злу, које нас затвара у љуштуру разорних фантазија, комплекса и порока. И „у сваком злом човеку доброте мало има.“ (песма „Дуга је улица“), због тога, Божија борба је усмерена у правцу сваког човека. Његова жеља је да сви људи деле Његов Синдикални Живот Заједништва, Светлости и Љубави Оца и Сина и Светога Духа. Жели да сваки човек постане Његов пријатељ, брат и син и да „Сви заједно“ постојимо као истинско братство – породица. Ради остварења тога циља спреман је да се непрестано бори и да служи сваком човеку, не би ли сваког привукао Себи: „Јер Син (Божији и) Човечији није дошао да му служе, него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.“ (Јеванђеље по Марку, 10. гл. 45. стих). Ево и синдикалних рима у истом Духу: „Клинце које готивим покушавам да променим. Војнике без мозга на улици да одменим. С улице да склоним, на тренутак само одморим. Погинем за њих да их од глупости одговорим. Из проблема да их извадим и очи да им отворим. Из кошмара их побудим и грехове им откупим... Јер желим да такви као ти, сутра буду ми пријатељи. Зато као старији ја напашћу први, непријатеље наше одгурнућу што даље, да направим простор у коме ћеш сваким новим кораком да јачаш. Док не стасаш, и на своје ноге станеш, поред мене, раме уз раме. Уздам се у твоју памет!“ (песма „Само један (прави) живот“).

На крају, морамо исказати нашу инпресију. Група људи се у потрази за смислом окупила око племенитог циља и оформила своје братство – Београдски синдикат. Бог није могао да остане равнодушан. Постао је њихов пратилац и саборац, дарујући им је стваралачко надахнуће и снагу да истрају током свих ових година. Њихове песме су постале светионик смисла за многе. Не постоји област живота која кроз синдикалне риме није дотакнута и осветљена. Захваљујући њима многи, посебно млади људи, су сачувани од странпутица дроге, криминала, разврата и других зала нашег модерног друштва. Показали су се као истински борци на страни Бога и човека, а против зла и Мамона. Желимо их упоредити са нашим старим гусларима који су у она давна времена тешкоћа и ропства својом мелодијом и песмом храбрили и снажили борбени дух нашег народа. „СВИЗАЈЕНО“ вас позивамо да нам се придружите у овој вековној синдикалној борби. Жеља нам је да, уз Божију помоћ, од свих пасивних слушалаца БС, створимо активне борце – дискретне хероје, људе чистог срца, образа и здраве главе. Овај рад је надамо се један од корака ка том заједничком циљу. Зато, заједно са Синдикатом, као један, желим да вам поручим: „Свој остајем. Јер то је слобода. Човека не могу да купе - човек може само да се прода. Ја верујем у Љубав, верујем у Бога, стојим на страни Добра. То је моја борба!“

аутори:

Марко Маленчић

и Владан Вуковић

студенти Православног богословског факултета

Универзитета у Београду


Преузето са:

http://www.beogradskisindikat.com/index.php?option=com_content&view=article&id=120:2011-03-01-10-41-39&catid=31:general&Itemid=18#comments

[Guest - . . .-]

http://youtu.be/d34_aVOpK8k

Драги пријатељи,

Велика ми је част и задовољство да најавим на ЖРУ ДИВАНУ велики Београдски синдикат!

О њима су многи говорили, свашта рекли...

А сада ће они са вама разговарати и то уживо преко нашег ЖРУ ДИВАНА.

Дакле, немамо посебну тему, разговараћемо о свему и свачему: о вери, о Србији, о музици...

Предавање можете гледати директно са насловне форума (као и пре) или овде на теми. Наравно, линкови ће бити прослеђени и на ФБ страницама.

Вас позивам да ову тему као и линк када крене предавање ширите свуда по интернету, да се овде укључе млади људи који желе да чују како један од најбољих бендова које има наша земља размишља о Православљу и животу.

Нарочиту захвалност дугујем господину Марку Маленчићу, нашем колеги са ПБФ-а као и целој екипи богословског часописа Логос (Марку Делићу, Младену, Милораду, проф. Кубату...) из чијих ће се просторија преносити цео овај догађај.

Тако, људи, видимо се у петак у 21:00 овде а Поукама

Ваш zru

[Guest - . . .-]

[Guest о. Агапије]

http://www.youtube.com/watch?v=fpzNV-cwT1U&sns=em

[Aquilius Cratus]

zru divan ima bas siiiiiiirok dijapazon gostiju.