Београдски синдикат – Живот и Дело

[Цвеле1993]

Београдски синдикат је једанаесточлани хип хоп састав из Београда. Група је настала 21. марта 1999, спајањем група „Ред Змаја“ и „ТУМЗ“ (Техника Управљањем Микрофоном и Знањем). Касније су се придружили MC Flex и Шеф Сале, а 2005. и Прота.

[Цвеле1993]

[/b]

Линк за скидање:

[Цвеле1993]

Кратак преглед новог албума

http://www.beogradskisindikat.com/index.php?option=com_content&view=category&layout=blog&id=27&Itemid=28

[Цвеле1993]

Beogradski Sindikat - Vec Vidjeno

[Цвеле1993]

Beogradski Sindikat- Oni Su

[Цвеле1993]

[Цвеле1993]

[Цвеле1993]

[Цвеле1993]

Beogradski Sindikat " Ja u zivotu imam sve "

[Цвеле1993]

Beogradski Sindikat "Govedina"

[Цвеле1993]

Beogradski Sindikat - Divljina

[Цвеле1993]

Kosovska Bitka -300- Na Bojnom Polju - Beogradski Sindikat

[Цвеле1993]

[Цвеле1993]

Интегрални текст интервјуа за Press

 

Због ограничености простора, интервју који смо дали за Пресс је незнатно скраћен. Иако се сама суштина није изгубила између редова, ипак мислимо да интегрална верзија овог интервјуа доследније преноси наше идеје.

Press: Трећи албум је на помолу. Зашто тако спорадично излазе албуми? Дуго радите на песмама или...?

БС: Коме није познато, Београдски синдикат и није класична музичка група. Ми се, пре свега, не бавимо музиком професионално, немамо менаџере, маркетиншке планове, рокове... Имамо сопствену издавачку кућу, не обавезују нас захтеви издавача и тржишни токови. То нам је дало могућност да будемо потпуно слободни и независни у стварању музике и да не правимо разно-разне компромисе на које је већина музичара у Србији принуђена. Нама Синдикат није пречица до славе и пара, већ начин да изнесемо неке своје поруке и ставове за које сматрамо да су исправни. Такав начин непрофитног бављења музиком, вас с друге стране одвлачи од исте, јер се поред тога бавите и неким другим пословима од којих издржавате себе и своју породицу. То је главни разлог зашто Београдски синдикат није издао мало више албума. Поред тога ми песме пишемо спонтано, кад осетимо потребу и када смо инспирисани, и немамо систем размишљања по коме бисмо морали због неке популарности да стално штанцујемо нове албуме који немају душу.

Press: На шта сте се овога пута фокусирали, који друштвени проблем?

БС: Ако причамо о друштвеним проблемима, онда је нереално о њима говорити у једнини. Немате ви толико простора у целом овом данашњем издању, колико је до сада у Србији било озбиљних проблема, лоших потеза, лоповлука, корупције, пљачкашких приватизација, малверзација, лажи, преваре, издаје и свега осталог што годинама уништава ову земљу и овај народ. Ми смо о томе увек отворено причали и причаћемо и даље, али није довољно само упирати прстом и причати шта не ваља, јер то зна сваки поштен човек у овој земљи. Треба се трудити и сопственим примером показати да није ђаво још увек све однео. Да постоје људи који и даље верују да су поштење, искреност, правичност, племенитост, љубав, патриотизам и солидарност још увек вредности за које се треба борити и можда жртвовати и нека ситна задовољства и пориве које у нама рађа безосећајно потрошачко друштво. Такви људи су за нас прави правцати дискретни хероји, и њима је највише и посвећен овај нови албум. Такође, албум је доста посвећен и млађим генерацијама које су у Србији потпуно запостављене, осим када се у предизборним кампањама усвајају разне стратегије које након тога скупљају прашину по фиокама министарстава. Клинци чине срж наше публике, зато ће се и на новом албуму поново чути поруке против криминала, насиља и наркоманије. Пошто се много људи поистовећује са нама и са нашом музиком, желимо да искористимо ту позицију и учинимо нешто добро. Ето, неко ће моћи да након преноса скупштине или “Фарме” пусти нови БС и за промену чује нешто другачије.

Press: Сем музике чиме се све баве чланови Синдиката?

БС: Па као што смо раније напоменули, ми се не бавимо музиком професионално. Те свако од нас, на различите нацине робује за „овоземаљску плату“. Тако да нам Синдикат служи и као једна врста прочишћења од псеудо-прогреса модерног друштва у које смо гурнути већ самим рођењем у овом времену. Без обзира на наше приватне каријере нама је БС увек на првом месту и свако од нас је спреман да због њега жртвује део себе. Зато ће Синдикат као идеја трајати и дуго после нас.

Press: Шта мислите да ли је право време за неку нову "јасну и гласну" песму која би" оплела" по свему што се дешава у друштву?

БС: Накада је важило “Мислим, дакле постојим”. Данас видимо да многи “постоје”, а да заправо и не мисле. Зато мислимо да је време за нека озбиљна и дубинска, како друштвена тако и лична преиспитивања. Једна “гласна и јасна” песма била би као лист који “гласно” шушти, све док  га ветар не одува и заувек утиша. Тек стотине таквих песама, по(р)ука и личних примера су озбиљан одговор постојећем систему вредности. Идеје као што је наша, морају постати ветар који ће разнети прљавштину и ђубре овог друштва. И надамо се да ћемо новим албумом покренути управо такве мисли, првенствено у главама младих људи.

Неке наше раније песме типа „Говедина“ су и даље веома актуелне што само доказује колико се ствари слабо мењају у Србији. Једина разлика је што Борис Тадић више није само стручњак за „плочице“, него је дограбио све полуге власти и постао стручњак за све – од фудбала до трактора. Нама није намера да у овој држави будемо изговор за демократију и слободу говора и да изигравамо неко ново Индексово позориште. Да само пљујемо и тако будемо вентил за огромно незадовољство народа.  Зато поред оштрих песама нудимо и неке конкретне идеје и решења која повремено објављујемо у дневној штампи или на нашој интернет страници www.beogradskisindikat.com. Ко прати Синдикат зна о чему је реч.

Press: Да ли сте остали доследни у писању врло оштрих рима и на новом албуму?

Направили сте велики помак у хип хоп култури код нас. Ипак, чини се да још та врста музике код нас није у потпуности заживела... Да ли ће се то икад десити?

БС: Ми смо, чини нам се, допринели да се на хип-хоп у Србији данас гледа са много више поштовања. Разбили смо стереотип да су то „неки клинци који мисле да су црнци“, који вичу „yо yо“ и машу рукама на спотовима. Мислимо да смо успели да једној култури која није наша дамо аутентичан српски печат, јер нисмо преводили текстове познатих репера, него смо писали о сопственом животу и проблемима. Код нас је алтернативна музичка сцена у великом проблему, не само по питању хип-хопа. Телевизије јуре комерцијалне рејтинге и нема ту много места за музику и културу. Овде су масовно популарни само Гранд и они други музиканти који су у ствари пројекти власти и који служе за заглупљивање народа и скретање пажње од гомиле реалних животних проблема. Њима политичари долазе на концерте и сређују им спонзорства, а они певају на страначким конвенцијама. Опсенари слободног тржишта сада намеравају да продају Телеком и тако нанесу огромну штету целој држави, а није им сметало да пре тога свале мало пара од Телекома на плагијаторски спот у коме два средовечна човека певају “ајде манијак упадај у мравињак”. У таквом друштву нема места за хип-хоп и хип-хоп не би требало томе уопште да се прилагођава. Лажу себе и друге они који мисле да се нешто може променити унутар трулог система. Сви који су пробали да се неким комерцијалним потезима мало више испромовишу, доживели су славу кратког даха и убрзо су пали у заборав. Београдски синдикат не жели такву славу.

Press: Често сте гости на многим скуповима против овога или онога. Какву поруку желите да пошаљете?

БС: Након другог албума смо донели одлуку да ћемо се трудити да своје речи у што већој мери претворимо у дела. Помагали смо Београђанима у праведним грађанским иницијативама и сами покретали неке акције. Нису то никада биле борбе против нечега већ увек ЗА нешто. У ствари, све зависи из које се то перспективе посматра. Ако се гледа из угла корумпираних моћника, онда смо дефинитивно били против њихових прљавих планова. Али, ако се то посматра са становишта неког општег интереса, онда смо дефинитивно имали позитивну улогу у борби за тај интерес и били подршка народу. Порука тих наших поступака је да лични интереси појединаца никако не могу бити изнад интереса већине грађана и интереса државе, која би требало да се о тим грађанима брине. Главни проблем у земљи је што се интерес неколицине најмоћнијих издиже на ниво државног интереса. Зато имамо ситуацију да Влада сада брине како да спасава тајкуне који су похарали ову земљу, уместо да се брине о сиромашним грађанима, радницима и сељацима који секу себи прсте и штрајкују глађу. Ови који се лажно представљају као народни представници су потпуно изгубили везу са реалношцу. Крећу се у малом кругу успешних, богатих људи, путују по свету, скијају се, играју кошарку, троше државне паре и лажу како земља напредује. Кроз затамњене прозоре блиндираних Аудија не могу да виде како живе сви остали који нису у тој повлашћеној касти.

Press: Када це вас публика опет видети на неком наступу, концерту?

БС: Концерата свакако неће бити док се не појави албум. И да се вратимо на прво питање, Београдски синдикат није ту вас забави и орасположи, на један класичан естрадни и тржишни начин, јер и не постоји због новца и таштине. Он ће вас орасположити, јер ћете слушајући нашу музику и долазећи на наше концерте, схватити и доживети да је лепши и бољи свет могућ, и да у тој мисли нисте сами. Жељно ишчекујемо неки већи концерт у Београду, али и концерте по осталим деловима Србије у које спада и Косово и Метохија, као и концерте у Бања Луци и Москви где Синдикат такође има јако упориште.

[Цвеле1993]

PRESS: Интервју, „Београдски синдикат", реп група

БС: Одуваћемо ђубре друштва!

Овде су масовно популарни само „Гранд" и музиканти који су пројекти власти и служе за заглупљивање народа и скретање пажње са реалних животних проблема

Најактивнији репери у Србији, момци из „Београдског синдиката", најављују трећи албум у коме ће кроз песме наставити борбу за поштење, патриотизам и солидарност. У складу са паролом бенда „Сви заједно", интервју за Пресс вођен је са свим члановима групе, који објашњавају да праве велике паузе између објављивања албума јер не желе да се покоре законима тржишта.

- Ми се, пре свега, не бавимо музиком професионално, немамо менаџере, маркетиншке планове, рокове... Имамо сопствену издавачку кућу, не обавезују нас захтеви издавача. То нам је дало могућност да будемо потпуно слободни и независни у стварању музике. Нама „Синдикат" није пречица до славе и пара, већ начин да изнесемо поруке и ставове за које сматрамо да су исправни. Такав начин непрофитног бављења музиком вас, с друге стране, одвлачи од ње, јер се поред тога бавите и неким другим пословима од којих издржавате себе и своју породицу. То је главни разлог зашто „Београдски синдикат" није издао више албума.

На које сте се проблеме друштва усредсредили овога пута?

- Ако причамо о друштвеним проблемима, онда је нереално о њима говорити у једнини. Немате ви толико простора у целом данашњем издању, колико је до сада у Србији било озбиљних проблема, лоших потеза, лоповлука, корупције, пљачкашких приватизација, малверзација, лажи, преваре, издаје и свега осталог што годинама уништава ову земљу и овај народ. Треба се трудити и сопственим примером показати да није ђаво још увек све однео. Да постоје људи који и даље верују да су поштење, искреност, правичност, племенитост, љубав, патриотизам и солидарност, још увек, вредности за које се треба борити и можда жртвовати и нека ситна задовољства. Албум је посвећен и млађим генерацијама које су у Србији потпуно запостављене, осим када се у предизборним кампањама усвајају разне стратегије које након тога скупљају прашину по фиокама министарстава.

Направили сте велики помак у хип-хоп култури код нас.

- Ми смо, чини нам се, допринели да се на хип-хоп у Србији данас гледа са много више поштовања. Разбили смо стереотип да су то „неки клинци који мисле да су црнци", који вичу „јо јо" и машу рукама на спотовима. Код нас је алтернативна музичка сцена у великом проблему, не само по питању хип-хопа. Телевизије јуре комерцијалне рејтинге и нема ту много места за музику и културу. Овде су масовно популарни само „Гранд" и они други музиканти који су у ствари пројекти власти и који служе за заглупљивање народа и скретање пажње са гомиле реалних животних проблема. Њима политичари долазе на концерте и сређују им спонзорства, а они певају на страначким конвенцијама. Опсенари слободног тржишта сада намеравају да продају „Телеком" и тако нанесу огромну штету целој држави, а није им сметало да пре тога свале мало пара од „Телекома" на плагијаторски спот на коме два средовечна човека певају „Ајде, манијак, упадај у мравињак". У таквом друштву нема места за хип-хоп. Хип-хоп не би требало томе уопште да се прилагођава.

Често сте гости на многим протестима. Какву поруку желите да пошаљете?

- Помагали смо Београђанима у праведним грађанским иницијативама и сами покретали неке акције. Нису то никада биле борбе против нечега, већ увек за нешто. Ако се гледа из угла корумпираних моћника, онда смо дефинитивно били против њихових прљавих планова. Али, ако се то посматра са становишта неког општег интереса, онда смо имали позитивну улогу у борби за тај интерес и били подршка народу. Порука тих наших поступака је да лични интереси појединца никако не могу бити изнад интереса већине грађана и интереса државе, која би требало да се о тим грађанима брине. Главни проблем у земљи је што се интерес неколицине најмоћнијих издиже на ниво државног интереса. Зато имамо ситуацију да Влада сада брине како да спасава тајкуне који су похарали ову земљу, уместо да брине о сиромашним грађанима, радницима и сељацима који секу себи прсте и штрајкују глађу.

Да ли је право време за неку нову протестну песму, налик на „Говедину"?

- Некада је важило - мислим, дакле постојим. Данас видимо да многи „постоје", а да заправо и не мисле. Зато мислимо да је време за нека озбиљна и дубинска, како друштвена тако и лична преиспитивања. Једна „гласна и јасна" песма била би као лист који „гласно" шушти, све док га ветар не одува и заувек утиша. Идеје као што је наша морају постати ветар који ће разнети прљавштину и ђубре овог друштва. Неке наше раније песме типа „Говедина" су и даље веома актуелне, што само доказује колико се ствари слабо мењају у Србији. Једина разлика је што Борис Тадић више није само стручњак за „плочице", него је дограбио све полуге власти и постао стручњак за све - од фудбала до трактора. Нама није намера да у овој држави будемо изговор за демократију и слободу говора и да изигравамо неко ново „Индексово позориште". Да само пљујемо и тако будемо вентил за огромно незадовољство народа.

Н. ИЛИЋ