Претражи Живе Речи Утехе

Prilikom poslednjeg susreta predsednika Rusije Vladimira Putina i predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji se dogodio pre mesec dana na marginama foruma ‘’Pojas i put’’ u Pekingu, u zajedničkoj analizi odnosa Srbije i Rusije jedna od tema sastanka dva predsednika bila je i vojna saradnja. U izjavi za medije predsednik Vučić je istakao da su u prethodnom periodu dogovorena plaćanja od oko 619 miliona evra za različite vrste naoružanja iz Rusije. On je tom prilikom dodao i da će Srbija do kraja godine isplatiti više od 60 procenata te sume odnosno oko 360 miliona. Najmodernija verzija čuvene 24-ke za sada dobro prolazi na tržištu. Četiri srpska helikoptera Mi-35M trebala bi biti isporučena u prvoj polovini 2020. / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Imajući u vidu koje su sve nabavke iz Rusije do sada objavljene moglo bi se zaključiti da je cifra od 619 miliona evra (oko 690 miliona dolara) samo za rusko naoružanje prevelika i da se taj novac odnosi i na oružije koje je nabavljeno na zapadu, u Belorusiji kao i u NR Kini. Šest lovaca MiG-29 koje je Rusija donirala Srbiji, uvedeno je u operativnu upotrebu, a neki od dosadašnjih glavnih troškova njihovog aktiviranja obuhvatili su transport, predizvoznu pripremu, generalni remont jednog aviona, remont manjeg obima na preostalih pet aviona, produženje životnog veka, remont određenog broja motora, dovođenje ruskih aviona na nivo postojećh (približan standard MiG-29SD), nabavku rezervnih delova, zemaljske i druge opreme. Jedan od tri starija srpska aviona koji su prošli kroz remont i produženje životnog veka / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Kroz remonte su prošla i tri srpska aviona koji su već bili u naoružanju kojima je takođe produžen životni vek. Takođe su pretrpeli određene dorade među kojima su i one koje su vremenom nastale iz iskustava održavanja po stanju a to je i princip po kojem će se u budućnosti održavati srpski avioni. Odmah nakon što je objavljeno da Rusija donira šest MiG-ova 29, zvaničnici su saopštili da će čitav aranžman koštati 185 miliona evra i da se ta cena odnosi i na 4 domaća primerka, ukupno na 10 aviona. To bi trebalo da bude potrošeno u ukupno tri faze od kojih su dve već realizovane, treća koja je već započelapodrazumeva viši nivo osavremenjavanja aviona i ona bi, kako je ranije najavljeno trebala da bude završena do kraja 2020. godine. Uz to ostaje da se tada izvrši i remont još jednog aviona (jednog od 4 koje je Srbija imala pre ruske donacije). Četiri remontovana i modernizovana bivša beloruska MiG-a 29 mogla bi koštati oko 40 miliona evra / Foto: Ministarstvo odbrane Srbije Tokom ozbiljnije modernizacije avionima će biti dorađen radar, sistem za upravljanje vatrom i druga elektronska oprema, biće integrisane nove rakete vazduh-vazduh ali i ubojna sredstva vazduh-zemlja. Neminovna je dakle, osim paketa modernizacije, nabavka određene količine vazduhoplovnog naoružanjašto može biti veliki izdatak. Primera radi cena jedne rakete vazduh-vazduh R-77kreće se oko milion dolara. Kada je reč o četiri lovca MiG-29 koje je donirala Belorusija, već smo preneli vest da će oni biti isporučeni početkom 2021. godinekao i da će najverovatnije stići modernizovani. Kako je rok za završetak radova gotovo dve godine može se pretpostaviti da će to biti, osim generalnog remonta, ujedno i modernizacija odnosno da će to ustvari biti nešto slično ako ne i isto kao faza tri, kao i 10 postojećih 29-ki i bivše beloruske trebalo da budu dovedene na nivo vrlo sličnom standardu MiG-29SM. Neka realna cena ovih radova u Belorusiji mogla bi biti do 10 miliona evra po avionu. Prva dva helikoptera Mi-17V-5 koja su nabavljena 2016. godjne koštala su 25,8 miliona evra (28,77 miliona USD) / Foto: Salinger Igor, Ministarstvo odbrane U drugoj polovini ove godine iz Rusije stižu tri dodatna srednja transportna višenamenska helikoptera Mi-17V-5 i to nešto bolje opremljeni nego prva dva koja su kupljena 2016. godine a uz njih će se nabaviti i naoružanje. Cena Mi-17 se, u zavisnosti od verzija i čitavog paketa koji sadrži obuku, opremu, naoružanje i logistiku, kreće od 14 do 22 miliona dolara. Kako srpski primerci sigurno neće biti najbolje ali ni najlošije opremljeni može se pretpostaviti da će cena biti negde između. Srbija je nabavila i 4 ruska desantno-jurišna helikoptera Mi-35M čija se isporuka može očekivati početkom ili u prvoj polovini sledeće godine. Cena ovog tipa helikoptera se na tržištu kreće u rasponu od 20 do 30 miliona dolara a u određenim aranžmanima može preći 30 miliona. Oklopna vozila BRDM-2M kakve je krajem aprila dobila Kirgizija / Foto: Sputnjik Pored 6 MiG-ova 29 Rusija je donirala i 30 tenkova T-72 kao i 30 oklopnih izviđačkih vozila BRDM-2. Još uvek nije sasvim jasno koju verziju tenka T-72 Srbija dobija a najčešće se spominje verzija T-72B1 MS ‘’Beli orao’’ kakve su na primer dobile Nikaragva i Laos. Iako je rečeno da je to donacija, modernizaciju oklopnjaka, kao i sve ostalo što ide uz njih, Srbija će platiti. Što se tiče BRDM-2, navodno je reč o savremenijoj verziji BRDM-2M poput onih koji su skoro donirani Kirgiziji a kakve ja nabavio i Laos. Svo navedeno naoružanje koje dakle dolazi iz Rusije i Belorusije a za koje je sa najvišeg nivoa pa i od samog predsednika Srbije, potvrđeno da je kupljeno, može na kraju koštati oko 410 do 430 miliona evra. Ukoliko se 619 miliona evra ipak zaista odnosi samo na rusku tehniku onda bi za ostale nabavke ostalo oko 200miliona evra. Kupovina artiljerijsko-raketnih sistema Pancir nikada nije direktno zvanično potvrđena. Ovaj sistem nimalo nije jeftin, za samo jedno vozilo treba izdvojiti oko 15 miliona dolara ali tu su zatim troškovi obuke, logistike, rezervnih delova, dodatnih borbenih kompleta raketa pa cena može biti i preko 20 miliona dolara. Ipak o tome kakva će biti cena u mnogome zavisi i od politike pa je tako npr. Ekvatorijalna Gvineja kupila dva vozila sistema Pancir za samo 20 miliona dolara. Cena vojne verzije H145M, u zavisnosti od opreme, kreće se od 11 do 15miliona evra / Foto: Alexander Lutz Ako bi se preostalih 200 od 619 miliona evra ipak odnosilo i na vazduhoplovnu i ostalu vojnu tehniku nabavljenu iz drugih zemalja onda bi to bila znatno realnija priča. Za vojsku i policiju je naručeno ukupno 9 nemačkih helikoptera H145M od kojih će RV i PVO dobiti 5. Helikopterska jedinica policije će osim 4 H145 dobiti i tri francuska helikoptera H215 Super Puma. Predsednik Srbije objavio je sredinom februara ove godine da će helikopteri H145 i H215 koštati ukupno 175 miliona (za očekivati je evra). Podsetimo u budžetu Republike Srbije za 2019. godinu, u pregledu planiranih kapitalnih izdataka budžetskih korisnika za 2019. ali i naredne dve godine, što se tiče Ministarstva unutrašnjih poslova postoji stavka – Zanavljanje i modernizacija flote Helikopterske jedinice sa jasno vidljivim sredstvima koje su planirane da se izdvoje za naredne tri godine. Tako je za 2019. planirano izdvajanje 2,4 milijarde dinara, za 2020. 4 milijarde i u 2021. 3,4 milijarde dinara što ukupno iznosi 9,8 milijardi dinara ili oko 82,7 miliona evra. Moguće je da je osim tri helikoptera H215 od Francuske naručeno još tehnike. Tokom vežbe ‘’Vek pobednika 1918-2018’’, predsednik Vučić je najavio i da će sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom razgovarati o raketnim PVO sistemima Mistral. Zbog unutrašnjih problema Francuske, predsednik Makron još nije posetio Srbiju a prema poslednjim informacijama to bi trebalo da se dogodi u julu. Još uvek zvanično nije saopšteno koja kineska borbena BPL je kupljena. Na fotografiji je Wing Loong II za koju su pojedini domaći mediji preneli da će se naći u Vojsci Srbije / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Poslednji poznati trošak koji će Srbija imati za vojnu tehniku jeste nabavka kineskih naoružanih bespilotnih letelica. Takođe tokom vežbe ‘’Vek pobednika 1918-2018’’ predsednik Srbije izjavio je da su u pitanju „letelice težine 750kilograma, mogu leteti na 5 kilometara visine, u pitanju su 2 baterije po 3 letelice ukupne vrednosti 30 miliona dolara“. Osim toga Vučić je rekao i da će nakon nabavke ovih letelica doći i do uzimanja tehnologije sa njih i implementiranje na domaću bespilotnu letelicu Pegaz. Sasvim je moguće da je u pomenutu cenu uračunat i određeni transfer tehnologije pošto je 30 miliona dolara veliki novac za samo 6 bespilotnih letelica. Naravno uz borbene BPL (UCAV) sigurno ide obuka, logistika, naoružanje, zemaljske stanice za navođenje ali jedan od primera koliko koštaju kineske bespilotne letelice je cena jedne od boljih UCAV Wing Loong 2 za koju je pre par godina iznesen podatak da vredi oko milion dolara. Živojin BANKOVIĆ

Već osamdeset pet godina Jadranskim, Sredozemnim, njegovim rubnim morima ( Jadranskim, Jonskim, Egejskim, Crvenim, Maramornim i Tirenskim morem) ali i Atlanskim okeanom ( tri puta) plovi škola pod jedrima- školski brod „Jadran“ na kome se obučavale i sticale pomorske veštine i znanja generacije pomoraca sa istočne obale Jadrana. Brod je preživeo sudbinu velikih država koje su nastale i nestale na ovom prostoru od Kraljevine Jugoslavije, SFR Jugoslavije, SR Jugoslavije do Državne zajednice Srbije i Crne Gore i same Crne Gore koja ga i danas koristi povremeno za krstarenja, ali više za protokolarne svrhe. Internet je prepun slika ovog gracioznog broda koji zadivljuje lepotom dok uplovljava ili isplovljava sa razapetim jedrima. Međutim malo ljudi posebno u Srbiji zna da ovaj brod i na svoj 85. rođendan vodi novu bitku kome će pripasti.. Njega danas zvanično traži Hrvatska, koja optužuje Crnu Goru da ga je ukrala 1991. godine iako se „Jadran“ tada nalazio na redovnom remontu u Zavodu „Sava Kovačević“ u Tivtu. Tu je inicijativu još pre osam godina pokrenula Pomorska udruga „Vila Velebita“, a podržao ju je i tadašnji predsednik Stjepan Mesić. Pre godinu dana i hrvatski ministar odbrane Damir Krstičević ponovo je pisao svom crnogorskom kolegi Predragu Boškoviću da se jedrenjak „Jadran“ mora vratiti u Hrvatsku. A s proslave 85. rođendana tog jedrenjaka, Bošković je nedavno odgovorio da „Jadran“ ostaje u Crnoj Gori, da će ploviti pod crnogorskom zastavom, te da će moći da ga koriste svi saveznici Podgorice. Krstičević, međutim dan kasnije je izjavio: „Školski brod ‘Jadran’ je vlasništvo Republike Hrvatske i neraskidivi deo hrvatske pomorske istorije. Hrvatska će preduzeti sve legitimne korake kako bi spomenuti brod bio vraćen pod hrvatsku zastavu, a od Crne Gore očekuje sprovođenje dogovora o sukcesiji i poštovanje međunarodnog prava.“ Novinski natpisi i dalje pljušte kao letnji pljusak, ali Podgorica, a ponajviše Zagreb zaboravlja da ovaj brod ima doduše nevidljivog trećeg suvlasnika (Srbija) koga niko ništa ne pita, doduše on se i sam ne oglašava povodom ovog pitanja iako je dao najviše novca za kupovinu jedrenjaka preko doborovoljnih priloga i novca dobijenog ratnim reparacijama. Političko obeležavanje rođendana broda Pre samog vrhunca proslave rođendana „Jadrana “ iz Zagreba je stigla je preko tamošnjih medija vest, da su neformalni krugovi odlučili da blokiraju ulazak Podgorice u Evropsku uniju, sve dok ne vrate “ ukrdeni jedrenjak“ koji pripada Hrvatskoj. Ovo je kuliminacija sage koja traje od prošle godine, kada je hrvatski ministar odbrane Damir Krstičević uputio pismo svom crnogorskom kolegi Predragu Boškoviću, da se jedrenjak Jadran mora vratiti u Hrvatsku. Detalji tog pisma i argumenti na koje se pozivju hrvatske vlasti, još nisu poznate javnosti. Međutim jeste glavni argument na koji se poziva zvanični Zagreb, a to je da je brod bio lociran u Splitu pre ratnih dešavanja 1991. Ponekad doduše ređe se pojavljuju i navodi da je Hrvatska učestvovala u kupovini ovog ratnog broda, međutim činjenice govore sasvim drugačije. Kuliminacija bure oko “ Jadrana“ usledila je kada se saznalo da je na brodu u čast 85 rođendana trebala da preva hrvatska pevačica Ivana Vrdoljak -Vanna inače snaja Antuna Vrdoljaka, hrvatskog režisera i poznatog člana HDZ. Kada su hrvatski mediji kontaktirali pevačicu ona se pravdala da nije znala da je brod ukraden Hrvatskoj i momentalno je otkazala koncert, a da li je to zaista tako? Ko je i kako kupio Jadran? Nakon ujedinenja i stvaranja države južnoslovenskih naroda, stvorena je i njena mornarica, a njeni kadrovi većinom bili su školovani u bivšoj austrougarskoj mornarici. Tek 1922. godine stekli su se uslovi za početak školovanja jugoslovenskih kadrova. Da bi se što pre došlo do najnužnijeg broja novih pomorskih kadorva potrebnih za razvoj Mornarice osnovana je 1922. godine u Dubrovniku Pomorska oficirska škola. U toku dvogodišnjeg školovanja budući mornarički oficiri osposobljavani su za osvnovne dužnosti pomorskog oficira na brodovima. Prvog oktobra 1923. počela je sa radom prva jugoslovenska Pomorska vojna akademija, sa lokacijom u Dubrovniku u Gružu. Školovanje je trajalo tri godine. Sistem trogodišnjeg školovanja bio je teorijska nastava uz praktične radove i vežbe na brodovima za šta su se koristili brodovi minopolagač “ Orao“ ili minolovac „D-2“ sa kojima se svake nedelje po jedan ili dva dana provodilo na moru. Iz nastavnog plana i programa uočena je potreba za brodom na kome bi se pitomci pripremali za svoju dužnost nakon završteka školovanja. Odmah po formiranju Mornarice u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca planirana je nabavka školskog broda, ali za to nije bilo finansijskih mogućnosti. Ideja o nabavci Jadrana začeta je juna meseca 1926. godine na drugom sastanku delegata pomorske organizacije „Jadranska straža“ u Beogradu koja je imala isključivo jugoslovenski karakter, a ni u kom slučaju nacionalni, a ponajmanje hrvatski, kako se to danas tvrdi. Na tom sastanku donesena je odluka da se prikupljanjem novčanih sredstava da se nabavi školski brod, koji bi se kao poklon predao Ratnoj mornarici Kraljevine Jugoslavije. U tu svrhu trebalo je prikupiti 1.200.000 dinara. O tome je obaveštena i Komande ratne mornarice. Prikupljeno je 1.145.665 dinara ( trebalo je ukupno 8.407.830 dinara ili 622.743 tadašnje nemačke marke). U “ Glasniku Jadranske straže“ od januara 1929. godine objavljen je novčani doprinos po oblasnim odborima ko je i koliko prikupio. Oblasni odbori iz Srbije: Beograd 150.000, Kragujevac 36.572, Niš 31.000, Novi Sad 135.630, Priština 33.613, Valjevo 24.000, Veliki Bečkerk 190.000 dinara, Vranje 13.000, Zaječar 3.488 dinara; Oblasni odbori iz Hrvatske: Dubrovnik 13.000 dinara, Karlovac 47.320 dinara, Osijek 5.000, Split 32.209, Sušak 22.000, Zagreb 21.108 dinara, Oblasni odbor Slovenije: Maribor 30.875 dinara; Oblasni odbor Sarajevo 310.000 dinara; Oblasni odbor Skoplje 49.996 dinara i Oblasni odbor Crne Gore sa Cetinja samo 1.500 dinara. Ono što je zanimljivo da su najveće novčane priloge dali oblasni odbori iz unutrašnjosti zemlje kao što su Beograd, Novi Sad, Veliki Bečkerek koji su zajedno skupili 475.000 dinara a imali su 5.792 člana. Split, Sušak i Dubrovnik 52.203 dinara a imali su 6.548 članova. Zagreb, Ljubljana i Maribor skupili su 57.901 dinar, a imali su 6.015 članova. Sarajevo je priložilo 310.890 dinara, a imalo je 4.634 člana. Organizovana je i lutrija, koju je inicirao Beograd i na ovaj način prikupljeno je još 525.000 dinara. U kupovini školskog broda Jadran najvećim delom učestvovala je i Ratna mornarica. A ako se ima u vidu da su korištena najviše sredstva iz ratne odštete koja je Nemačka isplaćivala Srbiji, onda ne može to biti na račun Hrvatske, jer je ona u Prvom svetskom ratu bila na strani Austrugarske kada je objavljen rat Srbiji, i do sloma Austrougarske bila na suprotnim pozicijama od Srbije kojoj je posle rata i pripala ratna odšteta. Takođe i tvrdnja Hrvatske da je “ Jadranska straža“ imala svoje sedište u Splitu, nema nikakve osnove jer je sama Hrvatska za brod sakupila 142.000 dinara. Školski jedrenjak “ Jadran“ izgrađen je u Hamburgu. Ugovor o gradnji potpisan je 4. septembra 1930. godine sa brodogradilištem “ H.C. Stulcken Shon – porinut u more 25. juna 1931 dobivši tada ime koje je zadržao do danas. U vreme otpremanja došlo je do spora sa brodogradilištem zbog pada vrednosti marke i naplate dela sredstava iz ratnih reparcija koje je trebalo da plati Nemačka. Nakon podmirivanja svih potraživanja školski brod je isplovio iz Hamburga 27.06.1933 godine. U 10 sati dana 16.07.1933 školski jedrenjak je uplovio u luku Tivat u 10.00 časova. Brodu je priređen svečani doček oduševljenog naroda uz salve salutnih topova sa obale. Prilikom uplovljenja dočekala ga je grupa hidroaviona u lucibili su postrojeni pripadnici Mornarice za svečani doček. Jadran je u flotni sastav Ratne mornarice upisan 19.08. 1933. koji se od tad obeležava kao dan broda. Iz propagandnih razloga centralna svečanost primopredaje broda održana je u Splitu 06.09.1933. na rođendan prestolonaslednika Petra II Karađorđevića, a tad je zvanično objavljeno da je brod Ratnoj mornarici poklonila “ Jadranska straža“. Na svečanosti u Splitu koja je trajala tri dana prisustvovali su predstavnici Vlade, ministarstava, Vojske i mornarice, delegati “ Jadranske straže“ iz cele zemlje i predstavnici lokalne vlasti. Na obali je postrojen odred pripadnika Kopnene vojske i Mornarice, u Splitskoj luci bila je kompletna eskadra sa postrojenim posadama na plaubi, Sa posadom u snasti brod je ulovio u luku praćen hidroavionima, jedrilicama i čamcima. Predstavnik Jadranske straže predao je počasnu zastavu prvom komandantu kapetanu korvete Nikoli Krizomaliju koja je uz topovsku paljbu podignuta na krmeni jarbol. Prava istina je da je brod tad nabavljen udruživanjem novčanih sredstava “ Jadranske straže“ i kredita Fonda ratnih reparacija koje je dobila Kraljevska mornarica. Opis jedrenjaka Jadran Jadran je tipični jedrenjak tipa barkantina sa opremom za pomoračku obuku. Nakon uslaska u sastav Ratne mornarice Kraljevine Jugoslavije „Jadran“ je 25. juna 1934. godine zaplovio na prvo školsko krstarenje i do 1941. plovio je sedam puta sa pitomcima Pomorske vojne akademije i Stručne podoficirske škole. Ploveći po Sredozemnom moru i njegovim rubnim morima- Jadransko, Jonsko, Egejsko, Mramorno i Crno, ali i tri puta Atalnskim okeanom: prvi put ruta Dubrovnik- Oran-Porto Grande-Maidera, Kadiz-Ajačo-Pirej Dubrovnik, prešavši 7.525 milja, krstarenje trajalo tri meseca, drugi put Dubrovnik-Malta-Gibraltar-Maidera-Bermuda-Njujork-Boston-Azori-Gribaltar-Tunis- Dubrovnik prešavši 11.252 milje ( krstarenje trajalo četiri meseca i 10 dana i Treći put na ruti Dubrovnik-Malta- Šerbrur-Roterdam-Hamburg-Kil-Gdinja-Stokohlm-Kopenhagen-Oslo-Portsmaut- Dubrovnik krstarenje trajalo četiri meseca prešavši 8.000 milja. Brod je krstario na ruti Dubrovnik- Crno more, a krstarenje trajalo tri meseca. Od početka Drugog svetskog rata nakon povratka sa krstarenja duž obala Zapadne i Severne Evrope (5. septembra 1939) brod nije isplovljavao van teritorijalnih voda Jugoslavije, a nakon prekidanja školovanja u vojnim pomorskim školama 27. marta 1941. prebačen je iz Šibenika u Tivat. Sa broda su iskrcana jedra i njihova oprema kao i sve ono što je moglo da izazove požar. Aprilski rat 1941 Za vreme aprilskog rata 1941. godine Jadran se zatekao u Boki Kotorskoj ispred Đenovića. Brod je mobilizacijskim planom pretpočinjen Komandi podvodonog oružja, odnosno Južnom sektoru pomorske odbrane. Posada nije bila popunjena, jer je jedan deo popunio jedinice Flote, ali je i tako smanjena mogla da izvrši zadatak koji je imala- prevoz jedinica unutar zaliva. Neprijateljski avionu nisu napali brod, a posada je nekoliko puta otvarala mitraljesku vatru na niskoleteće avione. Posada je ostala na brodu sve do 17. aprila kada je potpoljen razarač “ Zagreb“. Tog dana je po naređenju posada napustila brod zajedno sa posadama ostalih brodova Flote, koji su predati Italijanima. Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije zarobili su ga Italijani koji su ga koristili kao školski brod pod imenom “ Marko Polo“ za školovanje pomorskog pomlatka. Nakon kapitulacije Italije 1943. brod se našao u Veneciji i od tada počinje njegovo propadanje. Niko ga nije održavao i kraj rata dočekao je potpuno opljačkan jedva održavajući se na vodi. Njegov trup je služio kao most na jednom od venecijanskih kanala. Na zahtev jugoslovenske vlade brod je vraćen i dotegljen u Tivat. Odmah je počela njegova obnova u Mornaričko-tehničkom remontnom zavodu “ Sava Kovačević“ u Tivtu. Posada koja je učestvovala u obnovi broda birana je pažljivo ( vojni rok u moraniric je tada trajao četiri godine), a jedan deo podoficira i oficira bio je i ranije na Jadranu. Obnova je počela 21. aprila 1947. godine glavni radovi su završeni 17. decembra 1948. godine, ali zbog neki delova bilo je to stvarno tek polovinom 1949. godine. Jadran je od olupine ponovo postao beli lepotan. Istovremeno sa obnovom broda, posada je obučavana svaki dan. Ugrađen je novi dizel motor 353 kW, novi osovinski vod i propeler. Ugrađeni su novi pomoćni uređaji, rekonstruisana drenaža i cevovodi, elektroinstalacija, navigacijska oprema i sredstva. Rekonstruisane su i stambene prostorije, adapitrana palubna oprema, popravljen snast i oputa i nova jedra. Već 1949. brod je bio spreman za plovidbu ušavši u sastav Vojnopomorskog školskog centra u Divuljama, gde je uplovio jula 1949. godine. U junu 1953. brod je krstario po Jadranu i Sredozemnom moru, ali nije uplovljavao u strane luke. Tad je donesena odluka da se izvrši generalni remont koji je urađen u toku 1956 i 1957. godine. Brod je potpuno ogoljen, sa njega je skinut kompletan inventar i jarboli. Demontriana je paluba. Na brodu je izmenjeno sve što je bilo potrebno. Ugrađena je nova oprema i nova jedran. Posle generalnog remonta brod je 1962. ponovo krenuo na četiri duža krstarenja po Sredozemnom moru, ali uplovljavajući i u Crno More i do Port Sudana. Pošto je 1967 brod bio već u sastavu Ratne mornarice 34 godine odnesena je odluka da se Jadran generalno remontuje i modernizuje. Nosilac remonta je opet bio Mornaričkotehnički remonti zavod „Sava Kovačević“. Remont je počeo 1. novembra 1967 i završen 30. jula 1969. Sa broda je demontrina celokupna oprema i skinuta sva tri jarbola i tri krsta sa 12 jedara. Izvađen je i balast od 125 tona. Rekonstruisan je komandni most, ugrađen novi krmeni jarbol sa ispušnim cevima, Stavljena su nova platnena jedra od materijala nabavljenog u Engelskoj. Stari brodski motor je skinut i ugrađen novi od 353 kW, i potpuno izmenjena kompletna brodska mreža i ugrađen novi generato. Brod je dobio novi radar i kompletnu navigacijsku opremu. Od 1. juna 1956. matična luka broda je u Divuljama gde se nalazio Odred školskih brodova Vojnopomorskog školskog centra. Transofrmacijom Vojnopomorske akademije u Mornaričku vojnu akademiju školovanje na Jadranu u nastavnom planu i programu dat je veći akcenat. Brod je tako do početla građanskog rata u Hrvatskoj 1991 imao matičnu luku u Splitu. Raspad SFRJ brod je zatekao u MTRZ “ Savo Kovačević“ u Tivtu. Veći deo posade je napustio brod svi oficiri, na čelu sa komandantom broda Dušanom Zaklanom. Preostali deo posade uspešno je završio remont i kasnije popunjen novim starešinskim kadrom i ponovo je zaplovio. Zanimljivo je da je ostatak posade dugo vremena čuvao bivše stvari odbeglih kolega, a jedan zastavnik i njihov novac od pripadajućih plata po koje nikad nisu došli. Iz ovoga se vidi da “ Jadran“ nije ukraden i da je ostao u luci Tivat u koju je uplovio 16.07.1933. Zašto je to tako na ovo pitanje odgovorio je kontraadmiral u penziji Boško Antić pomorski publicista i autor monografije o jedrenjaku Jadran. “ Na sastanku 2006. godine predsednika Filipa Vujanovića i Borisa Tadića potpisan je ugovor da Srbija može da koristi jedrenjak Jadran u protokolarne svrhe, ali od tada to više niko ni ne spominje, to se čak i ne zna. Srbija nema nikakva potraživanja, ne meša se, nezainteresovana je potpuno za čitav slučaj“, kaže kontraadmiral u penziji Boško Antić. Na pitanje zašto Srbija nije nikad pokrenula pitanje slučaja jedrenjaka Jadran Anitć kaže: “ Ne znam zašto nije, valjda zato jer Srbija nema pomorsku orjentaciju. Najveći primer je dotegljenje podmornice kao muzejskog eksponata. Mnogi tvrde šta će nam, pa ako je to tako, onda po tome treba sve eksponate koje imamo po našim muzejima, a nisu našeg porekla vratiti. Mi treba da se uključimo i dademo do znanja da je Srbija najviše novca dala za kupovinu Jadrana, kao i od ratnih reparacija, odšete koje je dobila Srbija, a ne Hrvatska koja je trebala nama da plati repraciju jer su bili Austrougarska i ne mogu pripsati da je te pare dala Hrvatska, a dala ih je Srbija, ističe Antić i dodaje: “ Brodu je bila matična luka Tivat, zato jer je počeo tamo, jer je remontnovan tamo i boravio veliki deo vremena. Antić kaže da je brod posle Drugog svetskog rata završio u Divuljama na osnovu rasporeda snaga i da to Zagrebu ne daje pravo vlasništva, jer su brodovi bili zajedničko vlasništvo svih republika i pokrajina i nisu pripadali samo Hrvatskoj, zato što su bili na njenoj teritoriji. “ Oni su pripadali Oružanim snagama SFRJ, a ne tadašnjoj Hrvatskoj, dodaje Antić. Na pitanje na koji način bi Srbija trebala da se uključi i formalno traži jedrenjak „Jadran“ Antić ističe: “ Srbija bi trebalo formalno Crnoj Gori da stavi do znanja kod donošenja konačne odluke, da li će brod dati Hrvatskoj da je važno da kontaktiraju Srbiju kao suvlasnika broda, kao i potpisnika ugovora o protokolarnoj upotrebi iz 2006. koja je i dalje na snazi. S druge strane visoki oficir mornarice koji je službovao dugo u Komandi RM Vojske Jugoslavije i VSCG i plovio Jadranom, a koji nije želeo da mu se spominje ime kaže: “ Školski brod Jadran je ponovo zarobljenik jugoslavenske krize. Jedrenjak za koji su najviše novca dali Srbi, sada se nalazi kod Crnogoraca koji su najmanje izdvojili novca. Komandant broda je Makedonac a brod traže Hrvati na osnovu toga što mu je matična luka bila Lora u Splitu. Pošto su Hrvati članovima posade Jadrana oteli stanove u Splitu, oni ne bi trebali da traže Jadran bar do povratka stanova i imovine članova posade. On dodaje još da ironijom sudbine Jadran je završio u državi koja je najmanje ulagala u njega, a traži ga država koja se pozivala na ne baš verodostoje argumente i narcisoidnu pomorsku tradiciju, dok država koja je najviše prikupila novca i finansirala od 2000 do 2006 godine dva remonta i krstarenja je potpuno nezainteresovana za njega, što je porazno. “ Jadran mora imati punu po formaciji posadu koja je vrhunski obučena. Na brod se moraju ukrcavati disciplinovani kadeti i njihovi nastavnici. Brod treba da stalno plovi da bi bio isplativ. Da li to mogu Crna Gora i Hrvatska da obezbede. Teško. Imam osećaj da je njima bitno da se slikaju pod nacionalnim barjakom ili stijegom a posle ko će to plaćati nije važno. Ima država i velikih mornarica koji nemaju školske jedrenjake, pa nemaju problema u obuci kadeta, kaže on. Od 2000. godine finansiranje krstarenja, remonta i opremanja vršeno je isključivo novčanim sredstvima iz Srbije. Najviše sredstava utrošeno je na prošireni mali remont 2004/2005. godine i kupovinu desalinizatora. Za potrebe školskih krstarenja, od goriva do toalet papira, trošena su sredstva poreskih obaveznika Srbije. Posebno vrednu donaciju dala je vlada Grčke sa 100.000 evra od čega su kupljena nova jedra i ostale opreme. Sudbina jedrenjaka Jadran Od samog početka “ Jadran“ je delio sudbinu država koje su nastajale i nestajale na ovim prostorima. Na njegovom jarbolu su se vijorile do sada zastave šest mornarica (Kraljevine Jugoslavije, italijanska, nemačka, SFRJ, SRJ, i Crne Gore. Čudna je ironija sudibine da brod vije do sada najveći barijak- crnogorski 14×7 metara i čudna sudbina da sve države koje su nosile zastavu su se raspale. Poslednje krstarenje Jadranom pre raspada SCG Poslednje krstarenje sa studentima Odseka Ratne mornarice Vojne akademije realizovano je 2005. godine. Tada je školski brod Jadran plovio rutom: Tivat-Kadiz-Portsmut-Kartahena (Španija)-Krf-Tivat. Prilikom učešća u takmičenjima svih mornarica sveta povodom proslave 200 godina Trafalgarske bitke, studenti Odseka mornarice VA iz Beograda postigli su visoke rezultate. U takmičenju u veslanju na čamcu „Dragon boat“ osvojili su prvo mesto. U polufinalu su pobedili ekipu posade nemačke fregate Sashen a u finalu ekipu posade francuskog nosača aviona Šarl de Gol. Pobeda budućih mornaričkih oficira -veslača sa Save i Dunava iznenadila je sve prisutne. Jedan britanski admiral nije mogao prežaliti što trofej ide u Beograd, pa je tražio da se ekipa sa Jadrana još jednom takmiči sa ekipom britanske kraljevske mornarice, koja je već izgubila u takmičenju. Načelnik Odseka RM Vojne akademije mu je rekao tom prilikom da se to može održati 3005. godine na proslavi 300 godišnjice Trafalgarske bitke. Andrej MLAKAR, Vojnopolitička osmatračnica

U današnje vreme mušterije budno prati čitava vojska marketinških stručnjaka, koji analiziraju njihove navike u kupovini kako bi razvili još lukavije i sofisticiranije tehnike prodaje. Foto: RAS / RAS Srbija "Brajt sajd" je predstavio spisak najmudrijih zamki ljudi iz prodaje. 1. Reklame koje stvaraju pogrešan utisak Da bi pokazali koliko su im proizvodi sveži i učinili ih sočnijim i primamljivijim, fotografi ih prskaju vodom. Ovu tehniku uspešno koriste i prodavci voća i povrća. 2. Antireklamni slogani "Žao nam je, ali ovo ne možemo da vam prodamo", poruka je koja se čita između redova nekih od "Folksvagenovih" slogana. Da li je takav pristup ikoga sprečio da kupi njihov automobil? Naprotiv: veća pažnja znači veću prodaju! 3. Precenjivanje Na ovaj mudri trik naseda gotovo svako, a evo kako funkcioniše: prvo se prikaže najskuplji proizvod, a onaj sa najnižom cenom na kraju. Iako deluje povoljnije u odnosu na ostale, njegova cena je ipak preterano visoka. Takva taktika se uspešno koristi u restoranima. Kisela voda istog proizvođača ima različitu cenu u samoposluzi, u kafiću na železničkoj stanici i u restoranu. Ljudi su skloni da veruju restoranima kada je u pitanju kvalitet, pa su cene i do dva-tri puta veće. Na ovom primeru, prodavac nudi automobile različite vrednosti za istu mesečnu ratu, što navodi kupca da se zapita: Zašto da kupim jeftinija kola, ako nema razlike? PRLJAVI TRIKOVI Šta sve rade trgovci da bi nam podvalili bajato 4. Cena mamac Skupoća je relativna. Cena mamac funkcioniše tako što cene drugih proizvoda pored nje deluju povoljno, navodeći mušteriju da donese "ispravnu" odluku. Foto: RAS / RAS Srbija 5. Lažna sniženja U prodavnicima često možemo videti etikete s precrtanim i novim cenama, odštampanim krupnim brojevima. Mali je broj onih koji sagledavaju da su takva sniženja uglavnom lažna. Prodavnice jednostavno naduvaju staru cenu za 20 odsto, nadajući se da niko nije zapamtio originalnu cenu proizvoda. Drugi primer lažnih sniženja su takozvane "specijalne ponude", kod kojih se, recimo, kafa i kolač nude po navodno povoljnoj ceni, pri čemu zbir pojedinačne cene jednog i drugog zapravo odgovara toj ceni. Suština je u tome što „specijalnu ponudu" nesvesno doživljavamo kao povoljnu. 6. Smanjenje pakovanja Proizvođači poznatih brendova i samoposluge često se služe ovim trikom kako bi obezbedili stabilan profit, bez podizanja cene. 7. Grinov efekat Prvi potpuno zatvoren tržni centar projektovao je arhitekta austrijskog porekla Viktor Grin. Pre njega, šoping-molovi su se sastojali od odvojenih jednospratnih zgrada, međusobno povezanih prolazima. Arhitekta je objedinio više prodavnica pod jednim krovom, stvarajući supermarket nalik na lavirint. Grinov koncept podrazumeva potpuno zaštićen svet u kojem je uvek toplo, koji je dobro osvetljen i udoban. To je mesto bez prozora i satova. Danas su gotovo svi tržni centri napravljeni na ovaj način. U takvom okruženju ljudi upadaju u stanje dezorijentisanosti i blagog transa, zaboravljajući zašto su zapravo došli. Dok šetamo po ogromnom šoping-centru, gubimo sposobnost razumnog rasuđivanja. Kao posledica toga, skloni smo da impulsivno kupujemo stvari i potrošimo više novca nego što smo nameravali. 8. Velika kolica Kada kupci koriste kolica, a ne korpe, skloni su da potroše i do 40 odsto više novca. Osoblje supermarketa namerno postavlja osnovne namirnice (hleb i mleko) na što udaljenijem mestu. Na taj način mogu biti sigurni da će mušterije usput ubaciti i nekoliko dodatnih (i ne baš neophodnih) proizvoda. U mnogim samoposlugama hodnici usmeravaju kupce u pravcu suprotnom od kretanja skazaljke na satu, što ih takođe tera na neplanirane kupovine. 9. Antropomorfizam Reč je o našoj sklonosti da ulažemo u stvari i bića s ljudskim osobinama. Tu spada i raspravljanje s računarima ako ne rade kako treba, tepanje automobilima i razgovaranje sa životinjama kao da su ljudi. Animirani filmovi, kao što su "Cars" i "Minions", tipični su primeri antropomorfizma. Kada kompanije koriste maskote u obliku životinja u okviru promocije svog brenda ili u dizajnu ambalaže, potrošači razvijaju simpatije prema tom liku, a samim tim i prema proizvodu. Antropomorfizam jača poverenje potrošača u kompaniju i njene proizvode, što dovodi do povećanja prodaje. 10. Lukavo raspoređivanje proizvoda U svakoj samoposluzi gornje police su rezervisane za manje poznate brendove. Na srednjim policama su popularni, često reklamirani brendovi, dok se na najnižim policama nalaze proizvodi nepoznatih kompanija i proizvoda za decu. Iznamljivanje "zlatnih polica" skupo košta kompanije, što naravno utiče i na cenu njihovih proizvoda. Ukoliko ne želite da se upecate na ovaj mamac, uvek sledite jednostavno pravilo: pre nego što se odlučite za proizvod sa srednje police, uporedite cenu i kvalitet s proizvodima na gornjim i donjim policama. http://www.blic.rs/vesti/ekonomija/lukavi-trikovi-i-podvale-kako-nas-trgovci-teraju-da-trosimo-vise-novca/q3ltw0m