Претражи Живе Речи Утехе

Преминуо је наш друг и колега Суад Хамзић, пуковник авијације у пензији. Рођен је у Сарајеву 16. јула 1945. године од оца Узеира и мајке Адиле. Након завршене основне школе у родном граду, ступа у Припремну школу ВВА у Мостару, а потом завршава ВВА у Задру. Прво место службовања ће му бити на аеродрому Церкље. Потом прелази на Плесо, да би након завршене преобуке за авион Миг-21 на аеродрому Батајница прешао у гарнизон Бихаћ у 352. извиђачку авијацијску ескадрилу. Завршио је КША РВ и ПВО, као и КША РВ Велике Британије. Летео је на ТВ-2, Ф-84, Ф-86, Миг-21. Током школовања у Великој Британији, летео је на Мк-6, а у САД је као пробни пилот вршио евалуацију Ф-5. У Команди РВ и ПВО је обављао дужност Начелника одсека, а био је и насатвник у Командно штабној академији РВ и ПВО. Обављао је дужност војног изасланика ОС СФРЈ у Турској. Пензионисан је у чину пуковника авијације 1993. године. Био је ожењен Адом, која је преминула 2005. године, са којом је имао синове Дејана и Давора. За свој рад је више пута похваљиван и награђиван. Суаде, нека ти је мирно и плаво небо и Бог нека ти души опрости...

Вијест да се упокојио академик Владета Јеротић (1924–2018) са пуним правом је изазвала осјећај искреног губитка и жаљења код великог броја људи који су годинама са пажњом пратили његов рад, читали његове књиге и посјећивали предавања која је неуморно, у току безмало шест деценија, држао. Иако су њихови лични односи били не увијек идилични, а друштвени домет такође врло разнородан, чини се да су са одласком Жарка Видовића, Милана Радуловића и, данас, Владете Јеротића, са друштвене сцене у Србији и српским земљама отишли хришћански мислиоци који су умјели да по(р)уке Богочовјека и Његовог Тијела приближе не само онима сигурним у вјери (или бар људима који се тако осјећају), него и најширим слојевима у српском друштву и у српској култури. Јеротићева предавања и публикације са правом су била подједнако привлачна и занимљива људима свих образовних профила и друштвених и политичких исходишта. Као остварен клинички психијатар, предузео је подухват синтезе новог и старогу клиничкој пракси, теоријској психијатрији и хришћанској пастирској психологији. Већ осамдесетих година ХХ вијека, његова предавања на ПБФ али и у другим институцијама изазивала су велику пажњу. У доба када Црква доживљава поновну друштвену афирмацију, а унутар српске теологије неопатристичка синтеза углавном фингира заинтересованост за тековине савремене културе, а протагонисти обнове симулирају познавање књижевности, културе, психологије ХХ вијека, Владета Јеротић се подухвата не увијек захвалног и мјерилима неопатристичке неофитске ортодоксије не увијек успјешног подухвата да до тада углавном непрочитане, презрене или директно проскрибоване налазе савремене психоанализе (Фројда и, нарочито К. Г. Јунга) доведе у везу са двомиленијумском теоријом и праксом светоотачке психологије. Владета Јеротић (1924–2018) Иако често оспораван управо од стране чувара ортодоксије, Владета Јеротић је личност која је имала убједљиво највећи и са било киме несамјерљив мисијски учинак на српску јавност: неоспорно је да је у покушају синтезе новог и старог, психоанализе и пастирске психологије, савремене културе и хришћанства, Владета Јеротић умио да изведе паралеле које можда нису текстуално убједљиве, али је креативни приступ отачким текстовима те начин на који је будио интересовања код људи који себе можда нису сматрали „заинтересованим за религију“ заправо сасвим оправдавао и осмишљавао некада асоцијативне везе које је Јеротић слободно правио и налазио. Бројна публика је управо цијенила јасноћу његових по(р)ука које нису сасвим и увијек биле разумијеване у цјелокупности онога што је писац хтио да каже него, попут оца Тадеја и Патријарха Павла, врло често као одвећ једноставне и уопштене мантре које свако може да разумијева како хоће (наше вријеме би се са пуним правом могло назвати временом непрекидног понављања позива да „будемо људи“, схватања да „какве су ти мисли – такав ти је живот“, као и да „само дела љубави остају“). Па чак и тако, не сасвим разумљене, поруке Владете Јеротића давале су читавим генерацијама православних хришћана путоказе у беспућима бурних деценија ХХ и ХХI вијека. Одавао је утисак благородног, доброг и ненаметљиво господственог човјека који је волио Цркву, Србију, Београд и сваког човјека без обзира што је као психијатар имао прилику да упозна и најмрачније кутке људске душе и постојања. Био је свјестан оспоравања од стране неофита и чувара замишљене и посједоване ортодоксије, али је и њих схватао као саставни дио човјекове потраге за душевним здрављем и излијечењем. Једноставност и господственост израза, лакоћа казивања која је и најдубље слојеве пастирске теологије умјела да приближи на једноставан начин учиниле су његове књиге популарним и радо читаним. Заправо, послије одласка Владете Јеротића, српској хришћанској култури недостаје човјек његових способности и домета. Нека га Христос Богочовјек награди за плодове труда и љубави – они заиста иза Владете Јеротића остају. View full Странице

View full Странице

Рођен је у Загребу, на Малу Госпојину, 21. септембра 1958. године, од оца Спасе Младеновића, Крушевљанина, официра ЈНА, и мајке Данице, рођене Пухарић, родом из Макарске. Детињство је провео у Загребу, а када је имао седам година, као и већина "војне" деце, породица се сели у Сарајево, јер отац добија службу у главном граду БиХ. У Сарајеву завршава прва четири разреда основне школе, и први пут се среће са инструментом, који је обележио његов живот-гитаром. Првим акордима га је подучио Милан Нецић, познатији као Гари Гаринча, једна од сарајевских легенди. Пред полазак у пети разред, породица се, "по потреби службе", сели у Београд, где ће Милан наставити школовање и стварати до краја живота. Ипак, без обзира на једну његову изјаву, како му је Сарајево остало у мрачном сећању, увек ће му се радо враћати, у песмама и наступима. (Чувен је његов последњи концерт у Сарајеву, одржан у Дому младих у Скендерији, којем сам и сâм присуствао. Снимци са овог концерта се често користе као аудио-визуелна потка за разноразне прилоге и емисије о ЕКВ-у, што и не чуди, јер, био сам на неколико концерата ЕКВ-а, у Београду, Новом Саду, Сомбору, и самом Сарајеву, али енергија коју је Милан "предао" публици на том последњем сарајевском концерту, била је невиђена...) Са другом из XI београдске, Гагијем Михаиловићем, крајем седамдесетих, оснива свој први бенд-"Лимуново дрво". Са бендом наступа по градским гитаријадама, али и одржава концерте у ДОБ-у и СКЦ-у. Познате песме из тог периода су: Седми круг, Око моје главе, Лимуново дрво,...Овим песмама, група се "смешта" у тзв. нови талас, раме уз раме са, рецимо Панкртима, којима су тада свирали као предгрупа. Но, не као "Лимуново дрво", него сада као "Шарло Акробата". Овај бенд су основали Гаги и Милан, а прикључили су им се Душан Којић-Која, као басиста и Иван Вдовић ВД за бубњевима. Група је са неколико својих песама (Нико као ја, Она се буди, Око моје главе, Мали човек), "изашла" на чувеној компилацији "Пакет аранжман", раме уз раме са Идолима и Електричним оргазмом. Овај албум је и крајеугаони камен југословенског новог таласа, једне нове естетике, која је преплавила читаву СФРЈ, "од Вардара, па до Триглава". Некако се у свему томе, и поред бројних бендова насталих на том фону, истицао Шарло, и то у целокупном издању, дакле и музика и текстови, а нарочито спотови, који су били авангарда, за дотадашње схватање популарне музике међу "напредном омладином", у земљи, у којој је тек сахрањен "највећи син народа и народности"... Следеће, 1981. године, Милан и "Шарло акробата" објављују албум "Бистрији или тупљи човек бива кад...", који је такође забележио врстан успех међу поклоницима рок музике. Крајем те године, долази до сукоба између Које и Милана, и група се распада. Али Милан, готово одмах, оснива нови бенд-Катарина II. И то поново са Гагијем. Распад Шарла је "допринео" и формирању још једног култног београдског бенда-Дисциплине кичме, коју је основао Која. 1984. године излази и албум Катарине II, са истим насловом. Овај албум је готово у потпуности био дело Милана Младеновића. Састав бенда су, поред Гагија и Милана, чинили ВД, Бојан Печар, и легендарна клавијатуристкиња-Маргита Стефановић. Са тог албума, чувене су песме, Аут, Јесен, Радостан дан...Након свађе са Гагијем, и његовог одласка у затвор, Милан Младеновић мења име групе у Екатерина Велика-ЕКВ. Под тим именом, група се одржала до Миланове преране смрти. Милан и Маргита су све време чинили срж групе, док су се остали смењивали. Тако је кроз групу "прошло" неколико басиста и бубњара, од којих помињем Ивана Фецеа Фирчија, Срђана Жику Тодоровића, Марка Миливојевића,... ЕКВ издаје укупно седам албума, од којих су неки постали култни. То су: "Екатерина Велика", "С` ветром уз лице", "19LIVE86-Уживо из Кулушића", "Љубав", "Само пар година за нас", "Дум-дум" и "Неко нас посматра". Већину песама, на свим поменутим албумима је урадио Милан Младеновић. Поред сталних чланова бенда, на овим албумима су гостовала многа позната имена из света музике. Тако да су са ЕКВ-ом свирали (и певали), и: Масимо Савић, Тања Јовићевић, Теодор Јани, Митар Суботић, Ђуле Ван Гог, Мишко Плави и још многи други. Поред рада у групи, Милан и Маргита су се истицали и још неколиким мултимедијалним пројектима. Писали су и свирали и за друге групе (Партибрејкерс, Бан Гог, Бабе, Елвис Куртовић, Новембар,...), радили за позориште (Класни непријатељ, Три сестре, С` оне стране дуге,...), и филм (Тајванска канаста, Црна Марија). Поезија Милана Младеновића, често, како неко рече, петомислена, дубоко је прожимала слушаоца. На моменте депресивна, као да је најављивала, од самог свог почетка, па до краја, од "Аут"-а, па до "Анестезија"-е, ужасе онога што ће нам се десити. Ја не могу да се отмем том утиску... Почетком југословенских ратова, 1992. године, са члановима група Партибрејкерс и Електрични оргазам формира пројекат "Римтутитуки", чија је музичка активност концентрисана на антиратну пропаганду. Њихов најпознатији сингл "Слушај 'вамо!", с кључним рефреном „Мир, брате, мир”, издаје Б92, а промовисан је концертом на камиону који је кружио улицама Београда. ЕКВ, Партибрејкерс и Електрични оргазам септембра 1993. године свирају у Прагу и Берлину са загребачким саставом Вјештице у оквиру акције "Ко то тамо пјева".Када је требало да гостују Римтутитукијем у Бањалуци током рата, Милан је из протеста отказао наступ зато што је екплозивом срушена најстарија и најпознатија бањалучка џамија Ферхадија из 1579. године. У лето 1994. године Младеновић путује у Бразил, где са дугогодишњим пријатељем Митром Суботићем - Субом (алијас Rex Ilusivii) и неколико бразилских музичара снима албум "Angel’s Breath" („Дах анђела“). По Милановим речима, „то је нека врста психоделичног самба-рока с балканским утицајем”. У августу 1994. године, након наступа Екатарине Велике на фестивалу у Будви, Младеновић бива пребачен у болницу, где му констатују рак панкреаса. Упокојио се у Господу 5. новембра 1994. у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Био је један и непоновљив. Веровао је у љубав, у људе, у "земљу за нас"...Није подилазио ником, није био део естаблишмента, није био члан Удружења књижевника, није....Био је трагични праведник, у борби за истину, која је пред крај његовог живота била тако далека. Био је један и непоновљив, словенски романтик и балкански трагик. Био је наш,...дечак из воде... Нека му Бог души опрости!

У небеску ескадрилу се преселио још један великан наше авијације. Иако није волео да прича пуно о себи и свом радном опусу, био је један од људи који су изградили наше војно ваздухопловство и чији је допринос био немерљив. Био је и остао господин до свог овоземаљског краја. Професор др Владимир Милошевић, дипл. маш. инж, пуковник авијације и опитни пилот у пензији.... Владимир Милошевић је рођен 21. јануара 1938. године у Новом Саду. Мајка, Анка Тричковић, била је професор француског језика, а отац Драгутин-мајор Југословенског краљевског ваздухопловства, свршени електромашински инжењер, конструктор авиона и пилот. Пре рата је конструисао школски авиона МИМА-2, који је био први авион у потпуности израђен у Југославији. Од почетне идеје, па до реализације. Након априлског рата је допао у немачко заробљеништво; три пута је покушао да побегне, али су га нацисти сваки пута хватали и враћали у офлаг. Нажалост, није успео да дочека ослобођење и преминуо је у логору Оснабрик. Иначе, Драгутин је био Земунац родом, али је службовао у Новом Саду. Тамо је Начелник ваздухопловнотехничке радионице (као инжењер) и уједно пилот у 204. ескарили првог ваздухопловног пука. Отуда се и Владимир родио у Новом Саду. Мајка је децу дакле сама подизала, као и многе мајке које су у рату осатле без мужева. Кћерку Гордану и сина Владимира, који се није много двоумио око избора будућег занимања. Владимир је основно и средње образовање завршио у Београду, а на Машинском факултету Београдског Универзитета је дипломирао 1964. године. Школу резервних ваздухопловно-техничких официра је завршио у Рајловцу, после чега прелази у активну војну службу са распоредом у Ваздухопловном-опитном центру у Батајници. На Ваздухопловној војној академији у Задру је 1967. године положио испит за звање војног пилота, чиме је наставио своју летачку каријеру, започету још 1959. године у Ваздухопловном савезу Југославије. У Француској је 1976. године завршио једногодишњу специјализацију за испитивање авиона у лету и тиме стекао интернационалну диплому и звање опитног инжењера-пилота. Чувени ЕПНЕР (École du personnel navigant d'essais et de réception). Дакле једна од осам врхунских ваздухопловних школа (у САД једна "обичне" и једна морнаричке авијације, те једна за цивилне тест-пилоте. Једна у Канади, једна у Великој Британији, једна у Индији, једна у Русији и ова у Француској) у којој се обучавају тест пилоти, али што је много значајније, ОПИТНИ ИНЖЕЊЕРИ ПИЛОТИ. То читаву методологију тестирања и евалуације ваздухоплова, било у процесу истраживања и развоја, или пак у процесу пројектовања и производње, диже на један виши ниво. И покојни чика Влада је мислим био једини у нашем РВ и ПВО који је завршио ЕПНЕР-а Ксниј је на Машинском факултету у Београду магистрирао са радом „Одређивање полара суперсоничног борбеног авиона у лету“, а 1982. године одбранио докторску дисертацију на тему „Допринос одређивању перформанси борбених авиона испитивањем у лету“. Иначе, ова његова дисертација се и даље цитира и користи... Радио је од почетка,тј. од како се након завршене Школе резервних официра активирао, у Ваздухопловном опитном центру, прво као референт у Одсеку за аеродинамичка испитивања, да би касније радио као инжењер пилот, а средином 80-их је постао начелник Сектора за испитивање свих средстава ратне технике у ваздухопловству. Године 1991., бива постављен на дужност команданта Ваздухопловно-техничке академије у Жаркову, а 31. децембра 1992. године је изабран за проректора за наставу и научноистраживачки рад на Универзитету Војске Југославије, где се, осим командних дужности, активно бавио и наставом. Написао је и неколико уџбеника, од којих најпознатији је свакако "Практична аеродинамика". Поред војне професуре на академији у Жаркову и у цивилству је имао плодну предавачку каријеру. На Машинском факултету је изабран био у звање ванредног професора на предмету „Теорија гађања, ракетирања и бомбардовања“, а на последипломским студијама на предмету „Испитивање авиона у лету“. Након пензионисања у војсци, 1995. године на Полицијској академији у Београду, бива изабран за редовног професора за предмет „Борбена средства и опрема војске и полиције“. И тамо ради до 2003. године. Не бих лицитирао са бројкама, али рачунајући питомце на Ваздухопловној и Полицијској академији, те студенте Машинског факултета, којима је проф. Влада предавао, мислим да их има на стотине који ће га се сећати по великом знању и ерудицији и на моменте магупском понашању и спремности на шалу, када наравно обавезе допусте... Имао сам привилегију да познајем професора Владу. И да се са њиме повремено дружим, иако је разлика у годинама била велика. Није био много причљив, али сам успео по неки пут да измамим по неко сећање, нарочито на школовање у ЕПНЕР-у... Њега је са друге стране, по неки пута занимало нешто из богословља, тако да смо се лако разумевали Бог нека му души опрости

У Београду је након болести преминула Људмила Јовановић, саобраћајни пилот у пензији и жена са највише летачког стажа у нашој авијацији Људмила Јовановић (девојачко Островски) је рођена 16. септембра 1931. године у Зрењанину, где је и 1948. почела своју каријеру ваздухопловца. Падобранка, једриличарка и пилот моторних авиона, инструктор летења са завршеном Вишом Пилотском школом и стеченим звањем дипломираног инжењера аеронаутике. Стуб мале породице летача (мужа Михајла проф. пилота-инструктора и ћерке Јасмине, пилота једрилице и моторног авиона). Завршила је 8. класу пилотске школе у Руми. За оно време када жене нису баш много могле да ураде у ваздухопловству, Људмила је урадила и превише.... Државна рекордерка у једриличарству и освојена златна „Ц“ значка, поставља и рекорд „слободни прелет“ 126 км, и рекорд у дужини лета од 11 сати и једног минута; 1955. године у Вршцу у двоседу са колегиницом Цетком Кланчник, постаје инструктор моторног летења. Налетела 1200 сати на преко 13 типова авиона и преко 20 типова једрилица. Почела је на аеродрому Багљаш код Зрењанина, а завршила летачку каријеру на аеродрому Лисичји Јарак код Београда где је неколико сезона била и управник... На њему је проводила сво своје слободно време ....Волела је спортско летење, успешно је као национални судија радила на многим такмичењима у једриличарству и моторном летењу.... Помагала је својим радом као секретар аероклубова у Зрењанину и Смедереву. Била је активан је члан Аероклуба "Београд" и једно време је водила Ваздухопловну школу Београда. Активна је била на месту генералног секретара обновљеног предратног Аероклуба „Наша крила“. Добитник је безброј признања и диплома и међу њима и "Златне значке" Ваздухопловног савеза... Волела је ваздухопловство, уживала у њему и користила сваку прилику да подучи младе ваздухопловце, а обучила их је доста. Почетком марта 1999. године (10. март), са колегиницама оснива Удружење жена летача Србије и својим радом помаже Удружење од првог дана. Активно учествује у свим акцијама, а 2003. године постаје Почасна Председница тог престижног Удружења које окупља жене летаче из наше земље. Вредно је радила неколико година на својој, јединственој књизи на овим просторима, ЖЕНЕ ЛЕТАЧИ ЈУГОСЛАВИЈЕ коју је објавила 2009. године која је историјско дело за наше ваздухопловство, у коме су биографије свих жена летача велике Југославије до тог периода... Од првог сусрета са летелицом, па до последњег јануарског дана када се представила у Господу, Људмила је читаву себе давала авијацији и летењу. У српском ваздухопловству је оставила неизбрисив траг... Нека јој је вечна слава и хвала и мирно и плаво небо! Бог да јој души опрости.

У Београду је 15. августа након краће болести преминуо пуковник авијације у пензији, Милош Мидо Миликић. Милош Миликић је рођен у селу Бјелојевићи код Мојковца на Аранђеловдан,21. новембра 1927. године, од оца Вујице и мајке Зорке, који су поред њега изродили још и Дару, Драгицу, Милорада и Вука. У Мојковцу је завршио четири разреда основне школе и гимназију. Почетак рата је прекинуо даље школовање, а након рата је завршио и Ваздухопловно војно училиште (ВВУ), Ваздухопловну официрску школу (ВОШ) и Вишу ваздухопловну војну академију (ВВВА). Поред тога, у цивилству је завршио и две године права и две године психологије. Био је један од најмлађих учесника Народно ослободилачког рата (НОР) којем се прикључио са 13 година, одмах након подизања устанка у Црној Гори. Као борац и пушкомитраљезац у Трећој пролетерској бригади, са том јединицом је учествовао у свим борбама, између осталог и у пробоју на Сутјесци где је два пута био рањен. Након рата, у чину капетана је једно време провео као члан УСАОЈ-а и СКОЈ-а у Албанији, где је са колегама помагао организовање Народне армије ове државе. По повратку се одлучује да пређе у Ратно ваздухопловство и постаје питомац Ваздухопловног војног училишта у Панчеву. Ту започиње и његова блистава каријера летача и пилота нашег РВ. У нашем РВ је као пилот провео пуне 22 године и обављао је низ одговорних дужности. Био је комесар пука, командант пука (83. ловачки пук у Пули, 111. јуришни пук у Брежицама, 198. ловачко-бомбардерски пук у Скопљу), Начелник штаба 44. ваздухопловне дивизије, Командант Прве ваздухопловне команде у Батајници, помоћник Начелника одсека за летачке послове у ВаК-у и Команди РВ и ПВО, Начелник катедре тактике на ВВВА и заменик начелника ВВВА. Током каријере је више пута похваљиван и награђиван и један је од најмлађих носилаца Партизанске споменице 1941. године. Био је најмлађи носилац чина мајора и пуковника у нашем РВ. Пензионисан је у чину пуковника авијације на лични захтев са 40 година живота и 42 године стажа. Након тога још пуних 20 година лети у цивилној авијацији. У Алжиру је био шеф пилотског одсека у Националној пилотској школи, а дуго година је летео и у авиокомпанијама у Јемену. Пред крај летачке каријере је летео у пољопривредној авијацији ЈАТ-а и „Утве“.За 42 године летачке каријере, летео је на преко 40 типова авиона, између осталог и на МиГ-21 на којем је био и инструктор. У 26600 летова током каријере, у ваздуху је провео више од 10000 сати. Након завршетка летачке каријере, бавио се историјом и ваздухопловном публицистиком. Објавио је аутобиографско дело „Бржи од звука“,монографију Прве класе ШАОА, као и дело „Ратним стазама Милована Ђиласа“. Био је члан Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије (УПВЛПС) од самог оснивања.Из два брака, имао је троје деце. Живео је у Земуну. Сахрана Милоша Мида Миликића ће бити на Новом бежанисјком гробљу у суботу, 20. августа 2016. године у 13:45 сати. Нека му је вечна слава и хвала!