Претражи Живе Речи Утехе

Biljana Nešić je majka trinaestogodišnjeg dečaka sa smetnjama u razvoju i ove godine je pokrenula akciju protiv bacanja petardi za novogodišnje i božićne praznike. Akciju pokreće u želji da motiviše sugrađane, ali i šire, da ne bacaju petarde i ostala glasna pirotehnička sredstva na čiji zvuk mnogi ljudi sa smetnjama izuzetno loše reaguju. Biljana je izradila postere sa natpisima “Ne bacaj petarde” i “Uživaj u proslavi praznika, ali dozvoli i meni da uživam” koje je ostavila u nekoliko lokala u Beogradu kako bi građani mogli da ih preuzmu i zalepe u hodnicima svojih zgrada. Kako je njena akcija dobila ogroman odjek na Tviteru, javili su se ljudi iz raznih mesta, tako da će se ovi plakati se narednih dana masovno lepiti po gradovima širom Srbije.

"NEMA VEZE ŠTO MI JE KOSA OPALA, BIĆU JA PONOVO ZLATOKOSA" Reči malene Helene koja se bori protiv opake bolesti i njene majke DIRNUĆE VAS U SRCE FOTO: PRIVATNA ARHIVA "Nema veze što mi je kosa opala, porašće, pa ću ponovo biti zlatokosa". Ovo je mala heroina Helena Gavan (4) iz Foče, koja je u svojoj borbi protiv opake bolesti ujedinila Srbiju i BiH, rekla mami nakon prve hemioterapije u Parizu, nakon što je munjevitom akcijom dobrih ljudi ove dve zemlje prikupljen novac za njeno lečenje. Pred njom je danas druga terapija, a narednih šest meseci sledi teška borba, za koju su Helenini roditelji sigurni da će izaći kao pobednik. - I ne pomišljam da bi moglo da bude drugačije. Ovu bitku dobijamo! - reči su Katarine Gavran koja već mesec dana, zajedno sa suprugom Radovanom, bdi nad svojom zlatokosom ćerkicom u bolničkoj sobi u Parizu, gde se mala Helena nalazi na lečenju. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena Gavran i njena mama Katarina Sa nepune četiri godine, Helena Gavran iz Foče trenutno bije najvažniju i najtežu životnu bitku. A njenoj porodici život se preokrenuo ovog leta, kada je, do tada vesela, živahna i nasmejana devojčica počela svakodnevno da povraća, bude pospana, razdražljiva, ljuta, odbijala je da jede... Taj 17. avgust ova porodica zauvek će pamiti, na žalost, po lošim vestima - devojčici je dijagnostikovan hidrocefalus, a onda i maligni tumor na malom mozgu. Posle prvih operacija u Beogradu, ispostavilo se da je Heleni hitno potrebna pomoć za dalje lečenje u Francuskoj. FOTO: PRIVATNA ARHIVA / RAS SRBIJA Ova riđokosa devojčica uvek je bila vesela, nasmejana i vrlo radoznala Munjevitom brzinom u Srbiji i BiH odjeknula je vest da je za Helenino lečenje na klinici "Gustav Rosi“ u Parizu neophodno 545.509,40 evra, te su udruženim snagama dobri ljudi iz ove dve zemlje uspeli da skupe novac i pomognu nastavak lečenja ove riđokose lepotice. Sa svojim roditeljima Helena je tako već gotovo mesec dana u Parizu, a nakon prve hemioterapije danas sledi nova. Njena mama Katarina Gavran smogla je snage da ispriča za "Blic" kako je mala Helena i kako izgleda njihova borba. Svakodnevne injekcije - Helena se sada dobro oseća. U početku joj je bila loša krvna slika, zbog čega je svaki dan morala da prima injekcije za leukocite kako bi nastavila sa terapijama. Zahvaljujući tim injekcijama krvna slika se brzo popravila. Poslednjih dana bolje jede, raspoloženija je, evo sad baš pakuje svoje stvari jer uskoro idemo u bolnicu. Ukoliko sve bude u redu danas bi trebalo da primi drugu hemioterapiju - ispričala je juč "Blic" Katarina. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena je trenutno sa roditeljima u Parizu, uspešno je prebrodila prvu hemioterapiju i sledi joj još pet Majka ove riđokose lepotice svesna je da pred njima težak period, ali se ona i suprug trude da ne razmišljaju o tome šta dolazi, već da dan za danom prebrode. Dva meseca neće smeti da izađe iz sobe - Lekari su nam rekli da bi lečenje u Parizu trebalo da traje oko šest meseci. Na svaki 21 dan radi se nova hemioterapija, a Heleni je određeno šest takvih. Rekli su nam da će prve tri biti nešto blaže, dok je druga polovina znatno komplikovanija. To podrazumeva ostanak u bolnici, boravak u sterilnoj sobi pod maskom ceo dan i tako čitava dva meseca- priča nam ova hrabra majka i nastavlja: FOTO: PRIVATNA ARHIVA - Sigurno je da će to biti naročito težak period za nju, kao i za nas jer tada roditelji mogu samo preko dana da ostanu. Noću je zabranjeno zbog toga što maske moraju da se menjaju na svaka dva sata, te lekari ne dozvoljavaju da se rizikuje u slučaju da roditelj zaspi i ne promeni masku. Trudimo se da ne razmišljamo o tom periodu. Malena Helana, kako nam keža njena majka, nije svesna težine borbe koju trenutno vodi. Odlazak u bolnicu objasnili su joj rečima: "To je samo zbog virusa koji će brzo proći". - Svesna je ona da se nešto dešava, ali joj mi ne pričamo o kakvoj bolesti je reč. Svakodnevno me pita kada će da ide njenoj staroj kući, sve joj nedostaje, njene mlađe seke, baka, drugari... Mi kažemo uskoro i da će sve ovo brzo da prođe - navodi Krstina. Reči deteta od kojih ti kreću suze... FOTO: PRIVATNA ARHIVA Helena Gavran Nakon prve hemioterapije Heleni je opala kosa, ali je njena majka našla način da joj i to ne predstavi kao nešto strašno. "To je trenutno moderno u Parizu", priča joj majka, kako bi devojčica lakše podnela novonastalu situaciju. - Rekla je: "Nema veze, onda ću biti moderna. A ionako će kosa brzo da mi poraste pa ću opet biti zlatokosa". Ma ona je nestvarno hrabra, baš smo juče suprug i ja komentarisali koliko se promenila nakon ove nevolje koja nas je zadesila, toliko je sazrela iako ima malo godina - primećuje Katarina. Hrabrost je Helena očigledno nasledila od roditelja, koji se lavovski bore pred najvećim životnim iskušenjem, jer kako kažu, u ovoj situaciji nema izbora, samo borba. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Osmeh je Helenino najjače oružje - Uvek smo mislili da su tako teške životne situacije daleko od nas. Znate ono, nema šansi da se to nama desi... Pre ovoga nismo ni znali šta smo sve spremni da podnesemo. Suprug je možda jači od mene, ali to je valjda normalno. Nema predaje i nema nazad. Borimo se svaki dan, i kao što je prošla prva terapija, tako će i druga, pa treća i sve do pobede! Kao što Heleni kažem: "Sve će ovo proći", to upravo svakodnevno govorim i sebi - iskrena je Helenina mama. Kad dobri ljudi postoje sve je neizmerno lakše Ona ističe da nisu verovali da će velika suma novca za Helenino lečenje biti skupljena, a još manje tolikom brzinom. Dobrih ljudi ima, kaže, a osim što im je neizmerno zahvalna na materijalnoj pomoći, naročito je dirne svaka poruka podrške koju kroz suze čita. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Od rođenja njene nebo plave okice su njen zaštitni znak, kao i njena prelepa riđa kosica - Zaista ne postoji reč kojim bih mogla da izrazim zahvalnost svim dobrim ljudima iz Bosne i Hercegovine i Srbije koji su skupili novac za Helenu. Koristim priliku da se zahvalnim i svim divnim ljudima koji mi pišu putem društvenih mreža. Dnevno mi stigne više od 50 poruka i trudim se da svima odgovorim. Kada Helena zaspi, ja ih čitam i, verujte mi, suza suzu stiže - naglašava Katarina. Život u Parizu je skup, ona i suprug ne govore francuski jezik, a koliko ima dobrih ljudi govori i to što im je jedan čovek prepustio stan da u njemu borave dok su na lečenju, a koji se nalazi pet minuta od bolnice. - To nam neizmerno znači, jer ne znam kako bismo mogli drugačije da finansijski da izdržimo, s obzirom na to da ovde stan ne možete pronaći ispod 800 evra mesečno. Osim toga, neizmerno smo zahvalni i jednom našem mladiću koji ovde studira, a koji se ponudio da pomogne u komunikaciji sa bolnicom - navodi majka Katarina primere kako sve ima dobrih ljudi. Preostali novac biče preusmeren za lečenje druge dece Malo ljudi zna da mnoge kontrole, kao i injekcije za leukocite koje malena Helena dobija nisu uračunate u ukupan iznos treba da se uplati do kraja novembra. Roditelji se nadaju da će prikupljenim sredstvima moći da pokriju troškove, a sve što bude izvan toga biće preusmereno na drugu decu koja su bolesna. - Iz iskustva drugih roditelja čuli smo da se neretko na fakturu dodaju razni drugi troškovi. Nadam se da ćemo uspeti sve da uplatimo. Videla sam da i dalje pristižu poruke za Helenu na devizni račun fondacije. Hvala svima, još jednom, sve što preostane biće preusmereno na drugu decu. Takođe, saznala sam da su mnoge samostalne organizacije organizovale koncerte za Helenu, s obzirom na to da je novac prikljupljen i to ćemo preusmeriti na druge - kaže nam ova hrabra majka.Kako nam je rekla, trenutno se u istoj bolnici leči i malena Petra Đorđević, koja nakon prvog dela terapije koje je primila u Beogradu, nastavlja borbu sa malignim tumorom u Parizu. - Helena i Petra su postale najbolje drugarice. Prija im vreme koje zajedno provode, jer sa ostalom decom koja su na lečenju ne mogu da se druže zbog jezičke barijere. U bolnici organizuju predstave i zabavu za decu, ali Helena i Petra ne razumeju jezik pa im je to otežavajuća okolnost. Proteklih dana smo uz dozvolu lekara provodili vreme napolju u parku, sve ono što Helena inače voli i radi kod svoje kuće - kaže ona. Kao što je trenutno njihov jedini izbor ova borba, tako je i pobeda jedini njen ishod. Ni mi ne pomošljamo da može da bude drugačije.

- Prolazimo kroz dvogodišnji pakao. Sin je bio reprezentativac u tekvondou i američkom fudbalu, vanserijski talenat za harmoniku i gitaru, odličan đak, preinteligentno dete... Odjednom je počeo čudno da se ponaša. Počeo je da puši marihuanu sa društvom iz kraja i eto sada se vrtimo u krug njegove zavisnosti i agresivnosti i naše nemoći da mu pomognemo. Ovim rečima Kosana Bulatović (39) iz Kragujevca počinje svoju ispovest o problemima koje ima sa sinom pošto je upao u kandže droge. Njen sin V.B. ima svega 16 godina. Drogu konzumira, kako majka sumnja već treću godinu. Dolazio je u početku kući zamišljen, svetlucavih očiju, usporen… Kada su uradili test, on je bio pozitivan na marihuanu. Kosana je sa suprugom krenula odmah da obija pragove ordinacija psihijatra i psihologa, Centra za socijalni rad… Međutim, sve je gore i gore… - Postao je zavisnik. Priznao nam je da je koristio ekstazi, mislim da puši opijum, postaje agresivan. U kući imam šestogodišnju kćerkicu, poslednji put sam morala da ga prijavim policiji. Jednom je sve polomio po kući, čak i televizor i samopovredio se.. Prošle nedelje je uhapšen sa drogom. Trenutno je u “Lazi Lazareviću”…- priča nam Kosana, lomeći ruke, uverena da svom detetu, ipak, može da pomogne. A ona i suprug su svoj život podredili toj misiji. Suprug je otišao u inostranstvo da bi mogao da finansira dodatna lečenja, ona je sa ovdašnjim psiholozima pokušavala da prodre u srž problema. Puna je reči hvale za posvećenost doktorke Ružice iz ovdašnjeg Kliničkog centra “Kragujevac” i uopšte lekare ove ustanove… - Sa doktorkom Ružicom smo dosta vremena proveli da bi smo utvrdili korene bolesti, da li ima psihičkih poremećaja, preduslova da počne da se drogira. I ništa. Čista obest. Sada smo u fazi da mu je neophodna izolovanost, ali nemam podršku Centra za socijalni rad... Niko ne može da razume dok Vas ne snađe. Pa zar ja koja sam ga nosila u stomaku devet meseci želim mu loše i kako je mojoj duši kada moram da ga smestim u psihijatrijsku ustanovu ili prijavim policiji - priča u dahu Kosana, kako se našla u začaranom krugu administracije i teške roditeljske uloge kojoj je život namenio. Ni slutila nije da će sa bivšim suprugom po kragujevačkim ulicama vijati sa dilerima droge, da će stražariti ispred škole, dovodeći u opasnost i sebe i svoju porodicu. Ni to nije pomoglo. Kada se zatvori jedan izvor, droga se nađe na drugom mestu. - Sve je prodao iz kuće. Dukseve, čak i čarape… Mi svoje stvari krijemo. Živim sa bolesnom kćerkicom kojoj je neophodna svakodnevna terapija. Počeo je u mom prisustvu da naručuje drogu. Zavisnik je. Plašim se da je počeo da diluje, da bi zadovoljio svoju zavisnost. Ja i suprug mu ne dajemo novac, pošto otvoreno kaže zašta mu treba. U školu ne ide. Ostala nam je jedino potpuna izolacija. Stručnjaci kažu da imamo šansi još godinu dana - kaže naša sagovornica u ispovesti kojom želi da objasni i sebi i drugima kako je došla u situaciju da je nemoćna da pomogne svom detetu. U očima joj je strah. Sinovljeva verbalna agresivnost može olako da preraste i u fizičku. A tada će već biti kasno… “Moj sin je preinteligentan manipulator” - On je preinteligentan manipulator, sa tim se svi slažu. Kada mu je otac uradio test na drogu I video da je uzima, prijavio ga je za nasilje u porodici. Pred nama je jedna priča, a čim stupi u kontakt sa drugima prilagođava se situaciji da nekad niko ne bi ni pomislio da je ikada probao drogu. Umesto da odgajam genija, da se na vreme i agresivnije krenulo u njegovo lečenje, sada se vijam sa dilerima, prijavljujem ga policiji i obijam pragove bolnica - priča nam u svojoj ispovesti majka. izvor

Čini se da je ovaj novi oblik zajedničkog vaspitanja deteta bolji, uspešniji i prirodniji nego onaj raniji način, kada je uticaj majke bio prevashodan. Savremena psihologija, naročito dubinska psihologija, već odavno tvrdi da je za pravilan psihofizički razvoj deteta neophodna identifikacija sa oba roditelja. I bez savremenih objašnjenja potrebe da dete u razvoju ima i majku i oca, patrijarhalan način života hiljadama godina negovao je relativan porodičan sklad, znajući da su detetu nužna oba roditelja. Moglo bi se ipak primetiti da u patrijarhatu (i u onom srpskom, balkanskom), kada je u pitanju uticaj, samim tim i vaspitanje dece, majka je igrala prvorazrednu ulogu. Otac, i kada je bio požrtvovani srpski domaćin, manje je uticao na tok vaspitanja svoje dece. Kada su bile u pitanju ćerke, otac je još manje brinuo – duševno i intelektualno – nego kada je bilo sinova u porodici. Ali tek tada (još gore ako je sin bio jedinac ili jedino muško među decom), odnosi oca i sina nisu bili dobri. Da li je moguće da i danas u XXI veku (možda i češće nego u ranijim decenijama) ne prođe mesec dana, a da se u novinama ne pročita kako je sin ubio oca ili otac sina! Kako se i zašto radost očeva kada im se rodi sin – naslednik promeni (najčešće od vremena adolescencije sina) u sukobe, neprijateljstva, čak i mržnju? Da li je u pitanju očeva ljubomora zbog preterane ljubavi majke prema sinu; da li se javlja rivalstvo, bilo oko dominantnog položaja u porodici, zavidljivost prema boljoj pameti sina u odnosu na oca; da li je u pitanju nasleđivanje očevog imanja (naročito kada je više sinova u porodici)? Od svega je ponešto istina, a postoje i drugi razlozi javljanja neprijateljstva između oca i sina koji se nekada završe trajnim rastankom (najpre emotivnim, a onda i prostornim). Da li su takvi odnosi u Srbiji (vekovima?) tipični i za druge evropske, civilizovanije države? Da bi se odgovorilo na ovakvo, ne baš nevažno pitanje, bile bi potrebne uporedne studije porodičnog života balkanskih i evropskih zemalja, i to najpre poređenje nekoliko pravoslavnih država (na primer, Srbije i Rumunije, Bugarske, Grčke), a zatim i sa nekoliko katoličkih i protestantskih država.

Preminuli general Vladimir Trifunović je jednom prilikom rekao da je jedini general kog je Hrvatska osudila za ratni zločin, a Jugoslavija jer ga nije počinio. Njegovu 43 godina dugu vojničku karijeru u JNA do kraja njegovog života obeležio je događaj iz 22. septembra 1991. godine, kada je predao kasarnu u Varaždinu. On je to učinio kako bi spasao živote oko 280 vojnika i oficira JNA koji su se nalazili u blizini, pritom ostavljen na cedilu u okruženju višestruko brojnijih pripadnika hrvatske vojske. "Moja majka mi je dala zavet da vodim računa o majkama mojih vojnika koji budu pod mojom komandom jer je ona u Drugom svetskom ratu izgubila dva sina. I dalje su mi pred očima njene suze i zato sam čuvao svaku majku da ne plače kao moja majka", rekao je Trifunović. General je predao kasarnu sa velikom količinom naoružanja, uključujući i tenkove, ali je, kako je rekao, podređenima izdao zadatak da onesposobe tehniku i borbena sredstva i da neprijatelju ne ostave ništa. Trifunović je, pored života vojnika i oficira, morao da spase i živote svoje žene i dece, koji su bili taoci hrvatskih snaga. Zauzvrat je od Hrvata tražio da pripadnicima JNA bude obezbeđen siguran transport do slobodne teritorije. “Ljudi koje sam spasio, to su deca sirotinje. Oni koji su imali vezu i šansu, svi su povučeni iz opasnih garnizona, a ja sam spasao one koji nisu imali nikoga. Moja prva misao bi ponovo bila da spasavam ljude kojima ja komandujem. Vode se ratovi koji nemaju nikakvog smisla. Ubijaju se komšije, zavađa se narod, a ja to nisam želeo. Nisam hteo da pustim vojnike da budu glineni golubovi i da ostave kosti u Zagorju“, rekao je Trifunović. U Beogradu je 1994-95. osuđen za izdaju. Njemu je prebacivano zašto nije srušio branu da potopi celi Varaždin, čime bi podavio sopstvene vojnike, kao i građane Varaždina. Trifunovića je 1997, nakon snažnog pritiska demokratske javnosti, abolirao tadašnji predsednik SR Jugoslavije Zoran Lilić. Vrhovni sud Srbije je 2010. godine ukinuo presudu protiv njega i grupe njegovih oficira, objavio je tri knjige o svom slučaju: Moja borba za istinu, Buđenje savesti – u borbi za istinu i pravnu državu i Neću milost. “Ja sam jedini general kojega je Hrvatska osudila za ratni zločin, a Jugoslavija zato što nisam počinio ratni zločin“, rekao je jednom prilikom. Kako je prenela N1, general Trifunović će biti sahranjen u Bosni i Hercegovini. http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=01&dd=17&nav_category=12&nav_id=1221125