Претражи Живе Речи Утехе

I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mjesto popuni mesom; I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu. A Adam reče: sada eto kost od mojih kosti, i tijelo od mojega tijela. Neka joj bude ime čovječica, jer je uzeta od čovjeka. Za to će ostaviti čovjek oca svojega i mater svoju, i prilijepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo. A bjehu oboje goli, Adam i žena mu, i ne bješe ih sramota. Prva Mojsijeva 2:21-25 Zatim zmija vara Evu da proba rod sa drveta poznanja dobra i zla; a ona daje i Adamu da proba. I dolazimo u sledeću situaciju. Tada im se otvoriše oči, i vidješe da su goli; pa spletoše lišća smokova i načiniše sebi pregače.. Prva Moj. 3:7 Ako imamo na umu Hristove reči da je carstvo nebesko u nama samima, da je to svet naših misli: naš um, onda možemo videti da način našeg mišljenja i doživljaj svega zavisi da li jedemo sa drveta života ili ovog drugog drveta. Jer dok su jeli sa drveta života Adam i Eva nisu imali svest da je biti go sramota. Svest o sramu dolazi tek sa kušanjem plodova sa drveta poznanja dobra i zla. Pogledajmo decu: Hristos kaže da je njihovo carstvo nebesko, a deca ne znaju da je biti go sramota. Tek kroz našu školu, kroz vaspitanje nas koji smo zli deca počinju da imaju svest šta je dobro a šta zlo i da treba da se stide golotinje svoga tela. Sve ove stvari se dešavaju u našem umu. Mi smo nekada jeli plodove sa drveta života koje je deo nas, deo našeg uma. Što će reći da Hristos oduvek živi u nama. On je Istina u našem umu koja kaže da ništa samo po sebi nije zlo nego ako mi mislimo da je nešto zlo onda je nama to zlo. Svest o zlu mi smo dobili kušajući plodove sa drveta poznanja dobra i zla, slušajući svoj intelekt. Postavlja se pitanje: zašto sada mi ne čujemo glasove i misli koje dolaze sa drveta života? Zato što se heruvim sa plamenim mačem, heruvim zaklanjač, naš intelekt vije ispred drveta života i sprečava nas da čujemo glas razuma koji je u drvetu života. Sada kada znamo da je Hristos deo nas samih: da živi u nama: A Jevanđelje nas uči da treba da jedemo njegovo telo i da treba da pijemo njegovu krv jer je u tome Život. Šta je telo Hristovo? To je istina koja je u drvetu života. Šta je krv Hristova koja nas pere od svakog greha? To je osećanje radosti koje izvire iz ljubavi prema bližnjima i prema Bogu koji je Istina. Jer kada se hranimo istinom mi ne sudimo da je išta zlo, već nam je sve dobro i svemu se radujemo, kao i mala deca što čine. Pa i ako se malo naljute brzo oproste i opet se raduju. Dok ko jede sa drveta poznanja dobra i zla, negov sud koji počiva na zabludi je pun zla i on umesto da pije vino radosti, krv Hristovu, on pije vino gneva Božijeg. Svi misle da je sveti gral čaša, ali nije: sveti gral je sud u kome je krv Hristova. Sud iz koga izvire Ljubav i Radost življenja. I ta krv je vino novog zaveta , Ljubav Božija koja se prolila za naše spasenje da u njoj imamo život. A sud koji počiva na istini će uvek iz sebe davati da se pije vino radosti. A sud koji počiva na zabludi će uvek iz sebe točiti vino gneva. Kako sudimo iz takvog suda pijemo vino ljubavi ili greha. Vidimo da se sve ovo dešava u našem umu: kao i da je jako važno kakva je istina koja je u nama. Heraklit kaže; “Oči su ljudima rđavi svedoci, ako imaju varvarske duše”. Ali Heraklit je tu malo kratkovid, jer nije spoznao da ono šta vidimo prolazi kroz filter naše istine, i da od istine zavisi nakvo je svedočanstvo naših očiju. Od naše istine zavisi naš sud, a od suda osećanja koja će dati naša duša. Nije duša kriva što su naše oči kvarne. Istina je ta koja će učiniti da mi izgubimo dušu. Ispravno bi bilo reći; Oči su ljudima rđavi svedoci, ako je njihova istina sastavljena od zabluda.

Ovih dana, kada su novine prepune vesti o prebijenim, silovanim i ubijenim ženama, rasprava o zakonu protiv fizičkog kažnjavanja dece dobija epohalne razmere… Mnogo je opasnije kupovanje ljubavi neprestanim poklonima, nego bilo koja strogoća. Kad bi roditelji imali petlju danas da nauče svoju decu da postoji „nema“ i „ne može“, stvari bi danas u ovom društvu izgledale mnogo bolje. Kada bi se u osnovne škole uveo predmet koji se zove „Život nije šoping“, stvari bi možda izgledale drugačije. Kada bi ovo društvo smoglo snage da objasni deci da nije najveća vrednost novac, i da momci sa dvadeset i kusur godina ne treba da izigravaju pijane milijardere, i da devojke ne treba da hrle u zagrljaj generaciji svojih očeva jer su bogati i nose skupe satove na rukama, i kada bi mediji to stavili kao projekat od prvorazrednog značaja, ova rasprava bi imala smisla, i zakon bi onda možda trebalo doneti, iako bi bio suvišan.

. Ako je Ćovek Božija kreacija i ako Bog nadilazi vlastitu kreaciju, to bi dalo mogućnost ili značilo, da je nije morao ni stvoriti. Onda, da li je to učinio iz ljubavi ili neke potrebe. Ako je to milost i dar, a ne potreba koliko bi mu bilo mirnije da nas nije stvorio. Da li je moguće da je zažalio zbog odluke da se upusti u očinstvo!? .

U najvećem broju slučajeva, slažem se sa tobom, ali moram malo da te demantujem. Muškarac samo prividno osvaja i istražuje. Sve je rešeno još u samom startu, kada se muškarac ženi već svideo fizički. On onda odigra ulogu osvajača, jer je žena već odlučila i očekuje to od njega, da izgleda kao da se potrudio oko nje, iako baš nešto i nije. Sa druge strane, ako joj se nije svideo fizički, može da glumi osvajača do besvesti, ali sve će biti uzalud. Dakle te zablude o tobožnjem osvajanju zahvaljujući samopouzdanju, sigurnosti i tome slično, treba u startu eliminisati. Hiljadu besmislenih razloga će naći, ali neće priznati da joj je gotovo uvek osnovno fizički izgled, odnosno fizička privlačnost. Preduzimljivost nekog muškarca se ispoljava kao efikasnost u sticanju materijalnog bogatstva, odnosno novca koji ustvari pruža velike mogućnosti za bolji život, provod, brak, podizanje dece... Uspeh često i ne zavisi toliko od preduzimljivosti i sposobnosti muškarca koliko od trenutnih okolnosti, koje nekima baš idu na ruku, dok drugima ne. Tako se može desiti da šonja prođe u životu odlično, jer mu je neko drugi obezbedio sve, dok neko ko je vrlo sposoban i inteligentan, ne može da zarađuje, jer nema posao. Tako se vrši negativna selekcija, tj. favorizuju se oni koji do uspeha nisu došli sopstvenom snalažljivošću, inteligencijom i vrlinama. Drugim rečima, tek kad se ona okomi, tad možeš da se ženiš. Dotle sve lebdi u vazduhu.

Foto: N.N. | Isidora Bjelica: O ljubavi, dužini suknje i farisejima Kada sam ovog leta usred vrelog avgusta išla sa prijateljicom da obiđem jedan manastir, zaustavio nas je baštovan, iskušenik ili šta je već i počeo da napada moju prijateljicu, izuzetno decentnu i skromnu damu, da su joj previše gola ramena, da je ešarpa nedovoljno pokriva i da ne može da uđe u manastir, onda je krenuo jedno pet minuta da odmerava mene i moju plavu prostu haljinu koja je do članaka i zaključio da je preširoka te da ni ja ne zaslužujem da uđem. Bila sam konsternirana, jer razumljivo mi je, iako mi je i to banalno, da je problem kad je haljina, recimo, preuska, iako iskreno nikad ne gledam šta ko oblači, pa je l' usko, široko, dugo, kratko, ne gleda Bog pa što bih ja, ali prvi put sam se susrela sa opaskom da je problem ako je haljina i preširoka. Šta ćemo, okrenule smo se i otišle, nedostojno obučene.

PRIČA JEDNE UČITELjICE Zvala se gospođa Nada. Prvog dana školske godine u petom razredu svojim učenicima ispričala je jednu laž. Poput većine učiteljica rekla je deci da ih sve podjednako voli. Ali to je nemoguće jer je u prvom redu za klupom na svom mestu sedeo dečak, po imenu Marko. Gospođa Nada je promatrala Marka prethodne godine i primetila da se retko igra sa ostalom decom, odeća mu je neuredna i da se ne kupa redovno. Marko je takođe znao biti neugodan. Došlo je do toga da je gospođa Nada zaista uživala da piše velike masne jedinice crvenom hemijskom olovkom na njegovim zadacima. U školi gde je gospođa Nada predavala, nastavnik je na kraju godine bio dužan da pre nego što napiše svoje mišljenje o svakom učeniku, pročita mišljenja ostalih nastavnika od prethodnih godina. Gospođa Nada je ostavila Markov izveštaj za kraj. Kada ga je pročitala doživela je veliko iznenađenje. U prvom razredu, za Marka je pisalo, „Marko je bistro dete i uvek se smeje. Uredan je i lepo vaspitan. Pravo je zadovoljstvo poznavati ga“. U drugom razredu, „Marko je odličan učenik, svi ga vole, ali ima problema kod kuće jer mu je majka neizlečivo bolesna“. U trećem razredu, „Teško je podneo smrt svoje majke. Trudi se koliko može, ali njegov otac uopšte ne obraća pažnju i ako se nešto ne promeni, to će se loše odraziti po njega“. U četvrtom razredu, „Marko se povukao u sebe i ne pokazuje interes za školu. Nema mnogo prijatelja i ponekad spava na času“. Gospođa Nada je sada shvatila u čemu je problem i postidela se. Još joj je gore bilo kada su joj učenici doneli božićne poklone umotane u ukrasne papire, svi osim Marka koji je svoj poklon doneo nespretno umotan u običnu papirnatu kesicu. Gospođa Nada je uz veliki napor otvorila baš njegov poklon između svih ostalih. Neka deca su se počela smejati kada je otkrila ogrlicu od plastične imitacije kamenja, gde su neki vidno nedostajali, kao i do pola ispunjenu bočicu parfema. Utišala je dečji smijeh tako što je rekla da je ogrlica predivna i stavila je oko vrata, a parfem je stavila sebi na ruku. Marko je ostao poslednji posle škole da bi joj rekao: “Gospođo Nado, danas ste mirisali kao nekada moja majka.” Pošto su deca otišla, plakala je skoro sat vremena. Od tog dana je prestala predavati deci. Umesto toga počela je učiti ih. Gospođa Nada je obratila posebnu pažnju na Marka. Kako je radila s njim, tako je živnuo. Što ga je više poticala, brže je napredovao. Na kraju godine Marko je postao jedan od najboljih učenika u razredu. Pored toga što je slagala da podjednako voli svu decu Marko je postao njen omiljeni učenik. Sledeće godine je pronašla Markovu poruku da je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu. Šest godina je prošlo pre nego što je dobila novu poruku od Marka. Napisao joj je da je završio srednju školu, treći u generaciji, ali da je ona i dalje najbolja učiteljica u njegovom životu. Posle četiri godine, dobila je još jedno pismo da mu je ponekad bilo teško, ali je završio fakultet sa najboljim ocenama. Uveravao je gospođu Nadu da je ona i dalje najbolja učiteljica koju je imao u svom životu. Pismo je bilo potpisano sa dipl. ing. Ali ovde nije kraj priči. Stiglo je još jedno pismo tog proleća. Marko je rekao da je upoznao jednu devojku i da će se venčati. Objasnio joj je da mu je otac preminuo pre nekoliko godina i pitao je gospođu Nadu da li bi pristala da na venčanju sedne na mesto obično rezervisano za mladoženjinu majku. Naravno da je gospođa Nada pristala. I kao što već pogađate, stavila je onu ogrlicu i onaj parfem. Zagrlili su se i Marko joj je šapnuo: „Hvala gospođo Nado što ste verovali u mene. Hvala vam mnogo što ste mi omogućili da se osećam posebnim i da mogu postići nešto u životu“. Gospođa Nada, je sa suzama u očima, šapnula: „Marko, grešiš, ti si taj koji mi je omogućio da postignem nešto u životu. Pre tebe ja nisam znala kako da učim druge“. Послато са SM-G935F користећи Pouke.org мобилну апликацију