Претражи Живе Речи Утехе

Vladika Grigorije: Stao bih uz narod u borbi protiv Rio Tinta nova S POLITIKA Autor:Vojislav Milovančević 31. dec. 2021 Vladika Grigorije Foto: Zoran Lončarević “Ropstvo mnogo košta i zato se za slobodu valja boriti. Svakoga dana i na svakom mestu. To nije nešto sto nam je dato zanavek. Sloboda se svakog dana i osvaja i čuva. Stati nogom za vrat tirijanstvu nije ni malo lako kad tirijanstvo zavlada, tad je već u pitanju poodmakli stadijum. Normalno je da će tirjanstvo gledati da stane svakome za vrat, ali što kaže Njegoš, suprotstaviti se tome to je najsvetija dužnost”, rekao je u velikom novogodišnjem intervjuu “Novu” episkop diseldorfski i cele Nemačke, Grigorije Durić. U razgovoru za naš dnevni list, vladika Grigorije je rekao da očekuje da predstojeći izbori u Srbiji budu praznik demokratije i da građani imati mogućnost da glasaju slobodno, bez straha, ucena ili pritisaka. “Ali nisam neinformisan i očekujem da će prednost u toj trci biti na strani vlasti jer imaju i medije i resurse, ali i organizaciju. Međutim, ova situacija oko Rio Tinta je pokazala da u Srbiji postoje ideje, stavovi koji mogu da mobilišu veći broj ljudi. Imam mnogo prijatelja i poznanika u Beogradu, nema sfere života a da u njoj ne poznajem nekoga u Beogradu. Zanimljivo je da su svi saglasni da je Beograd željan promena i da bi u Beogradu te promene mogle i da se dese”, istakao je on. Kako tumačite to što se laž toliko odmaćila, pa ljude više nije sramota dok izgovaraju laži. Je l’ tako i u Nemačkoj? Mislim da je tako zato što ne postoje sankcije, ne postoje konsekvence za ono što ljudi rade. Pričao mi je jedan nas čovek, vlasnik restorana, da je glavna razlika između pijanog Nemca i pijanog Srbina u kafani ta što Nemac zna da postoje konsekvence za sve ono što bi eventualno uradio, a Srbin misli da ne postoje. Tako da ovaj prvi ne lomi, a drugi lomi, iako su jednako pijani i jednako u glavi pometeni. U svakom slučaju, bitno je da postoje konsekvence za laž. I ovde (u Nemačkoj prim. aut) su verovatno ljudi skloni lažima, ali ovde se svaka laž kažnjava. Na poslu se kažnjava gubitkom posla, na ličnom planu gubitkom prijatelja. U političkom smislu je to najgrublje. Laž se kažnjava brutalno, na izborima. Druga stvar, ranije je postojalo vreme kad se na svaku laž u nekom društvu makar regovalo sa: “Daj, ne laži”. Takva reakcija umela je posramni onoga ko laže. Treća stvar, postojala je ocena i ime koje bi neko poneo, nakon što bi više puta slagao – on bi postao lažov i niko ga više ne bi uzimao za ozbiljno. Laž je jedno veliko zlo. Kao sveštenik i hrišćanin mogu da podsetim i na to da se đavo naziva ocem laži. Naravno, svaki čovek koji laže bi trebao da se smatra đavoljim sinom i, u tom smislu, njegovim naslednikom ili podržavaocem. Nije toliko zlo u samoj laži, koliko u njenom cilju da čoveka obmane i odvede u pogrešnom pravcu i odvrati od istine. U tome je još veći problem kad je u pitanju laž i zbog toga je sankcionisanje laži vrlo važno i važna je reakcija ljudi na nju. Ako je došlo do tolike otupelosti da se ni na jednu dokazanu laž ne reaguje, to znači da su se ljudi pomirili sa đavolom, a ko sa đavolom tikve sadi o glavu mu pucaju. Stoga, ako je to tačno, u opasnosti su ne samo oni koji su se pomirili sa lažima, već i oni koji su lagali. Te laži se neretko lepe i za vas. Posebno kad odlučite da se javno oglasite i govorite o nekim društveno-političkim temama. Kako to utiče na vas? Upotrebili ste dobru reč – nas neko oblepljuje lažima, a nismo laž i ne govorimo laži, onda će to otpasti od nas, neće se zalepiti. To neće prekriti našu ličnost, već će našu ličnost učiniti još svetlijom, čistijom i jačom. U tom smislu, prolazak kroz tog “toplog zeca laži” je uvek nešto što mene ojačava i usmerava ka Hristu, odnosno istini. Za to postoje bezbrojni primeri. Nedavno je npr. objavljen film o Svetom Nekatariju Eginskom, sa kojim se ja ne smem porediti… Počevši od bilo kog svetitelja, od davnih dana do našeg vremena, videćemo da su oni obasipani lažima, ali da u jednom trenutku sve to spadne kao ništa i prah. Moguće da u svetu marketinga neki i dalje podržavaju ideju da deset puta ponovljena laž postaje istina. Kao sveštenik želim da kažem da ni million puta ponovljena laž ne moze postati istina. Jer laž ne postoji. Ono što ne postoji ne može ni da traje. Zato je istina tako ubitačno i moćno oružje, pa i onih koji u rukama nemaju ništa sem nje. Zašto bi nekome smetalo vaše aktivnije učešće u društveno-političkom životu? Nemam pojma zašto bi smetalo. Ja sam jasno rekao da nema ništa od toga da ću se ja uključiti u društveni život na taj način da ću se kandidovati za nešto. Nekima je jedno vreme bilo zanimljivo da moje ime lažno provlače kroz ideju koju su sami kreirali. I eto nas kod priče o laži i istini. Da li je ta više puta ponovljena laž da ću biti kandidat za ovo ili ono postala istina? Svoje mišljenje ću iznositi sve dok budem mogao da govorim, čak i ako bi bio vezan i u tamnici. To ću činiti sve dok dišem i to treba da znaju svi. I ubuduće ću se truditi da govorim sve upečatljivije, sve jednostavnije i sve jasnije i na razne načine, jer misao i riječ su najmocnije oružje istine. Mi nismo birani za sveštenike i episkope da bismo ćutali. Mi smo tu da bismo svedočili istinu, da bismo u punom smislu te reči učestvovali u životu svoje pastve. A ako pastva ima dileme, nedoumice, ako ima probleme, sveštenici su pozvani da joj, koliko god mogu, u tome pomognu. Nije to pitanje hoću li ja ili neću. Ja sam pozvan da služim i pomažem narodu i to ću i raditi, najbolje što mogu. Vladika Grigorije Foto: Vesna Lalić/Nova.rs Ta sloboda neretko košta. Vi ste dugo bili glavna tema medija iza kojih stoji vlast. Znači li to da vas vrh države tretira kao opasnost? Rekao bih da ropstvo košta još više, i da se zato za slobodu valja boriti. Svakoga dana i na svakom mestu. To nije nešto sto nam je dato zanavek. Sloboda se svakog dana i osvaja i čuva. U suprotnom, lako sklizne u svoju suprotnost – neslobodu. Ne znam šta je u glavama onih koji me napadaju, ali ja njih uopšte ne tretiram kao neku opasnost po sebe. Kao sveštenik dužan sam da s ljubavlju gledam i na one koji na mene kidišu na različite načine. To što ti ljudi govore o meni najrazličitije izmišljotine mene samo podseća na to šta je u stvari moja dužnost. Da mi stižu samo aplauzi i pohvale, ja bih se od toga opasno uplašio. Ovako, izgleda da se neki drugi plaše. Uostalom, kada pogledamo istoriju Crkve i stradanje svetih otaca istine radi, zar imamo pravo da govorimo o opasnosti, o tome koliko sloboda košta i slično? Kakve su vaša očekivanja za predstojeće izbore u Srbiji? Želeo bih da izbori budu u punom smilsu reči izbori. Da građani Srbije izlaskom na biračka mesta znaju da imaju izbor. Da glasaju slobodno, bez straha, ucena ili pritisaka. Da u vreme pre izbora svi dobiju istu priliku da se upoznaju sa onima koji im se nude kao politička ponuda. Da kao sav normalan svet imamo dan u kojem građani ocenjuju političare. To su moje želje. Ali nisam neinformisan i očekujem da će prednost u toj trci biti na strani vlasti jer imaju i medije i resurse ali i organizaciju. Međutim, ova situacija oko Rio Tinta je pokazala da u Srbiji postoje ideje, stavovi koji mogu da mobilišu veći broj ljudi. Da li će to partije iz opozije uspeti da artikulišu za predstojeće izbore to ne bih mogao ni da procenim. Demokratija bi bila na dobitku kada bi sastav parlamenta zaista odražavao realnost političkog života u Srbiji. Ko god da pobedi mislim da ga čekaju veliki problem poput inflacije koja je zahvatila ceo svet, a koja se uvek oseti tamo gde su ekonomije slabije. A kako vidite šanse opozicije u Beogradu? Imam mnogo prijatelja i poznanika u Beogradu, nema sfere života a da u njoj ne poznajem nekoga u Beogradu. Zanimljivo je da su svi saglasni da je Beograd željan promena i da bi u Beogradu te promene mogle i da se dese. Moja želja bi opet bila da kako god da bude da bude u najboljem demokratskom maniru, slobodno, bez pritisaka, da Beogard dobije najbolje ljude koji će ga voditi u narednom periodu. To je prestonica u koju gledaju svi Srbi, ma gde da žive, i prirodno je da za izbore u Beogradu vlada veliki interes. I prirodno je da svi želimo da najsposobniji vode glavni grad. Govorili ste nedavno o opasnosti koju donosi angažman kompanije Rio Tinto u Srbiji. Da li vam je čudno što ste vi među svega dvojicom episkopa koji su javno govorili o tome na taj način? Nije mi čudno. Nekako mi je drago što je ovaj drugi episkop (vladika Fotije prim.aut) progovorio. I upravo to slaganje nas dvojice, u suštini prilično različitih ličnosti i različitiih episkopa, potvrđuje da je to protivljenje udaru na čist vazduh vodu i zemlju u potpunosti ispravan stav. Čini mi se da je taj Rio Tinto potpuno ujedinio ljude, kao jedno veliko zlo koje se nadvija nad Srbijom. Ujedinio je leve i desne, i različite ideološke tipove… Za mene je bilo najprirodnije, jer tako funkcionišem, instiktivno, da to podržim, posebno kad sam video te mlade ljude. Taj mladić iz “Kreni-promeni”, Savo Manojlović, glumica koja se vratila iz Amerike, Bojana Novaković, razboriti mladi čovek raselili iz Dobrinje, Dragan Simović, izazvali su poverenje, ne samo kod mene, već i kod mnogih drugih ljudi. Ako me pitate čime – pa time što su iskreno u toj pravednoj borbi. Biti ravnodušan prema takvoj vrsti akcije, koja se sprovodi da bi se uzeo litijum, a zemlja opustošila i ljudi raselili sa mesta zbog kojih su vekovima prolivali krv i znoj je užasna stvar. Srećan sam što sam u tome i što ću u tome biti sigurno do kraja, na sve moguće načine koji su mi dostupni, legitimni i humani. U mestu Gornje Nedeljice meštani su se žalili zbog toga što im je zaključana porta crkve. Kad bi se to dešavalo u mestu koje pripada vašoj eparhiji, kako biste reagovali? Sasvim bih sigurno bio prvi koji bi stao ispred naroda. Ne bih tražio da se sveštenik isprsi, pa da ga neka viša crkvena vlast kritikuje, već bih ja bio taj koji bi primio na sebe kritiku i to sa radošću, kao što je i sada primam. Vladika Grigorije Foto:Zoran Lončarević U tom kontekstu, kako tumačite pobunu građana zbog namere te kompanije da eksploatiše litijum u dolini Jadra i to što je vlast na kraju usvojila njihove zahteve? Vlast je koncentrisana u rukama malog broja ljudi, najvažnije odluke donosi jedan čovek i to znamo svi. On je vremenom, kako živi sa ljudima koji konstatno sve njegove poteze odobravaju, počeo da misli da je nepogrešiv. To uverenje u njemu raste, jer se niko ne suprostavlja njegovom mišljenju, sem te, iz različitih razloga desetkovane opozicije. Može biti da su i sami donekle krivi za svoj položaj. Predsednik misli da je problem rešio rekavši kako usvaja zahteve ljudi sa protesta i da su ti njihovi zahtevi razumni, kao da pre to nisu bili i da su tek sad odjednom to postali. Mislio je da će to učiniti na način kao što je Tito svojevremeno rekao da su studenti u pravu… Usput, potpuno sam šokiran time da su pojedijnci opsednuti oponašanjem Tita, znajući da država koju je Tito vodio imala tolike mane i da na kraju nije preživela. Međutim, ovo se neće tako završiti, jer neće sad, pošto se usvoje ova dva zahteva i povuku zakoni, Rio Tinto nastaviti da radi. Ne, Rio Tinto, koliko ja mogu da osetim kako kuca srce u ljudima, neće nikada raditi u Srbiji na način kako su to zamislili oni koji su krenuli u taj posao. Narod to neće dozvoliti. Nije bitno da li će se na čelu tog protesta naći Petar ili Pavle, Janko ili Marko. Uvek će se naći neki hrabar i čestit čovek, kao što su se već pojavili hrabri i čestiti ljudi koji su se usprotivili tome. Ljudi nisu za to i svesni su da im se uzima bukvalno dah, da im se otima vazduh, voda, zemlja i život. Šta još da im se oduzme? Ne može se više nazad. Vrlo rado bih govorio ljudima iz Jadra kako sam izgubio zavičaj zbog rudnika, a i rata… Kako moj Vareš i Ilijaš skoro nisu više dostupni za nas koji smo u njima ponikli. Kako su nas prodali ama baš isti ovakvi koji prodaju njih. Otvoreno ste pozvali vernike na vakcinaciju. Šta mislite, zbog čega je taj antivakserski lobi toliko jak? I kako tumačite negativne reakcije nakon vašeg poziva? To sad postaje neki globalni, kvazireligijski pokret. Ja nemam nikakav religijski odnos prema tome, već isključivo razuman. Razgovarao sam sa lekarima koji su visokog ranga, ljudi od nauke, te stoga nemam nikakvu dilemu. Mene je najviše dotaklo, kao vrhunac gluposti i ludosti, optužba da sam izdao Boga i veru time što sam se vakcinisao i što propagiram da se ljudi vakcinišu. Mislim da je to potpuno suludo. Nama je Bog dao razum i um kako bismo nešto stvarali. Zahvaljujući baš tome – daroviti ljudi su stvorili vakcinu. Da nije bilo razuma razumnih ljudi, danas bi se umiralo od različitih bolesti koje su sada pobeđene. Nije Bog tu da stalno interveniše, da sprečava virus gde da se kreće, već je dao ljudima da upravljaju mnogim stvarima na ovom svetu, stvorio ih malim bogovima i rekao im: “Čuvajte i unapređujte ovo što sam vam dao”. U jednom od vaših tekstova naveli ste da tragedija nastaje kad mali tiranin postane veliki. Kako tirjanstvu stati nogom za vrat? Ima jedna priča o tirjanstvu, odnosno na putu ka tirjanstvu, koju sam pročitao u kineskoj filozofiji. Odatle sam izvukao misao koju sam zapisao. Neki mladić, koji je u stvari princ, došao je kod Lao Cea i maltretirao ga je. Hteo je s njim da razgovara, a Lao Ce je želeo da meditira. U jednom trenutku je došlo do toga da je ovaj udario Lao Cea i, što kažu, razbio mu je nos. Oko tog mladog i nadobudnog princa bila je čitava svita koja ga je neprestano bodrila protiv filozofa. Na kraju, Lao Ce je pokušao da se našali, ali humor nikako nije uspevao kod ovog momka, koji ga nije razumeo, već ga je još jednom udario. Na kraju, razbijenog nosa, Lao Ce je ironično i sa puno bola čestitao ljudima, jer će to biti njihov kralj. To je jedna veoma čudna i tužna priča. Taj je na kraju zaista bio Kineski car koji je pobio na stotine hiljada ljudi. Vladika Grigorije Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs A kako se mi u modernom dobu možemo suprostaviti takvim stvarima? Ako je neko mali tiranin, treba gledati to i setiti se Svetog pisma koje kaže: “Kakav si u malome, takav ćeš biti u velikome”. Ako je neko tukao slabije đake u osnovnoj školi ili uopšte u životu, tom onda ne bi trebalo dati nikakvu vlast, jer će on biti samo gori. To dolazi iz ove priče o Lao Ceu i tom nadobudnom princu. Tirjanstvu stati nogom za vrat nije ni malo lako kad tirijanstvo zavlada, tad je već u pitanju poodmakli stadijum. Normalno je da će tirjanstvo gledati da stane svakome za vrat, ali što kaže Njegoš, suprotstaviti se tome to je najsvetija dužnost. Mislim da postoje civilizacijska dostignuća pomoću kojih je to moguće. To je demokratija, to je govor, reč, nastup, sloboda i sve ovo što nam je omogućeno. Samo treba da govorimo i da budemo slobodni. Ne smemo da se plašimo tih blaćenja i pljuvanja, ukoliko smo opredeljeni za istinu i težimo njoj. Mnogi su uverenja da će rešavanje pitanja Kosova biti ključno kad su u pitanju odnosi Crkve i države. Mislite li da ćemo na kraju "svi morati da se odreknemo nečega" radi kompromisa? Šta bi za SPC mogao biti kompromis? Kompromis po pitanju Kosova nije rešenje i nije moguć, ako mislite na ono da mi moramo nečega da se odreknemo da bismo nešto dobili. Kompromis tu ne može da se postigne, jer mi nemamo pravo da se odreknemo Kosova i Metohije. Ne zato što smo mi pametni, dobri, lukavi, već je u pitanju nešto što je mnogo dublje, kako je govorio mitroplit Amfilohije, zapreteno u našem biću. Može neko da uzme Grcima Malu Aziju, Kipar, Carigrad, ali se oni ne mogu toga odreći. Mi se ne možemo odreći Kosova. To nema niko pravo, niti ima slobodu, da uradi. Ne postoji taj koji će dobiti taj legitimitet. Kosovo nije samo mit ili simbol, već zavet koji ne može da se pogazi. Kosovski zavet mnogi ljudi ne razumeju. Imao sam priliku da razgovaram sa mladim ljudima, od 16, 17, 18 godina. Oni osećaju šta je to i nema šanse da se toga odreknu. Ti naši političari koji misle da će ispasti pametni time što će napraviti kompromis bi trebalo to da znaju. Foto: Vesna Lalić/Nova.rs U godini za nama primenuo je vaš duhovni otac Atanasije. Koliko je važna njegova zaostavština SPC? Njegova zaostavština nije samo značajna za SPC, već i srpskom narodu, pravoslavlju i hrišćanstvu. To će se tek otkrivati. On je bio čovek koji je mnogo radio, imao je veliko srce, veliki um i imao je veliku potrebu za delanjem. Preko stotinu knjiga je napisao ili priredio, a njegovi rukopisi će tek dobijati na značaju. Mi pravimo jednu zadužbinu koja će se time baviti. To je sudbina veliki ljudi – da se to ko su oni zapravo bili otkriva tek u budućnosti. Već su mnogi ljudi mogli to da osete i da naslute tu veličinu i ljudskost, kao i njegov veliki rad. Prethodno je preminula i vaša majka. Vi ste to saznali tokom bogosluženja i tad ste održali besedu o majci i njenoj ulozi u porodici. Koliko je savremeno društvo uticalo da se ta uloga promeni? Mislim da ta uloga ne može da se promeni. U to sam uveren. Naravno, ima majki i majki, a i različiti su naši odnosi prema njima. Od vladike Atanasija sam naučio da čovek koji se rađa dolazi iz podnožja majčinog srca i da, ko god se rodi, otkine komad njenog srca prilikom rađanja. U tom smislu, čovek je neodvojiv duhovno i fizički od tog odnosa. Kasnije se on gradi, a kako se izgrađuje je jedna ozbiljna stvar i tema. Odnos prema majci mnoge ljude određuje. Neretko kažem da se jedino na svetu plašim ljudi koje nije volela njihova majka. Pred nama je Nova godina i najradosniji hrišćanski praznik, Božić. Šta bi bila vaša poruka vernicima i svim građanima Srbije? Veoma je važno da se uvek sećamo nekih neobičnih reči Svetog pisma. Govorili smo o izborima i sličnim stvarima i znam da to narod mnogo muči, ali ljudi bi trebalo da znaju da novo vino uvek ide u nove mehove. Nikad se ne sipa novo vino u stare mehove. Hoću da kažem da uvek treba počinjati ispočetka i napraviti nove posude za novo vino. Nova godina je i sve u nama bi trebalo bude novo i da u to novo krenemo radosni. U indijskoj filozofiji se, na primer, jednostavne stvari veoma dobro objašnjavaju. Oni kažu da smo mi opterećeni sa dve stvari, to su prošlost i budućnost. Mi tako stalno živimo u nekoj imaginarnoj stvarnosti, a nikako u sadašnjosti. Stoga, mislim da je veoma važno, ako se već moramo sećati prošlosti, da se sećamo i lepog i ružnog. A ako mislimo o budućnosti, da bi trebalo da mislimo samo na lepo. To je preduslov da uživamo u lepim trenucima sadašnjosti.

IVO ANIĆ: Kako je katolička crkva izdala hrvatski narod Svake nedjelje moj djed imao je isti ritual. Obući svoje najbolje odijelo, mene uzeti za ruku i presaviti novčanicu od sto dinara u svoj, a novčanicu od deset dinar u moj džep. Taj čovjek, armirač i građevinar grubih crta lica, od svoje je sirotinje izdvajao toliko, odričući se novina, karte za utakmicu ili piva s kolegama, da bi na kraju mise u malu drvenu škrabicu posvećenu pomoći Crkvi, ugurao tu novčanicu podozrivo gledajući mene da učinim isto. Hrvatski narod nikada nije izdao svoju Crkvu. Niti u vremenu kada se ista od vladajućih ignorirala, niti u vremenu kada se sama involvirala u strukture vlasti. Hrvatski narod financijski je pomagao svoju Crkvu, održavao je kao bitnu poveznicu sa svojim identitetom, ali i vjerovao u nju, da je zaštitnica običnog puka, utočište od vladajućih koji su valjda još od vremena Matije Gupca bili sinonim za one koji tog malog, priprostog čovjeka tlače. Za sve vlasti ovaj narod vjeruje kako to nisu „narodne“ nego „odnarodne“ vlasti, kako djeluju isključivo za svoje interese i kako nemaju sluha za patnje malog, običnog čovjeka. I u onom vremenu kada je Crkva bila minorizirana, upravo je taj mali čovjek nije izdao, stao je uz nju. Jer nije bila u konceptu vladajućih, bila je svojevrstan disidentski i nacionalni ponos, i uz tradiciju koja se za vjeru na ovim prostorima oduvijek veže upravo identitet malog čovjeka, obična puka. I zbog toga je taj mali čovjek nije nikada izdao. Jer nije bila u konceptu vlasti. U Banskim dvorima u utorak održan je radni sastanak u kojem su sudjelovali predstavnici Vlade na čelu s premijerom Andrejem Plenkovićem i predstavnici Hrvatske biskupske konferencije (HBK), na čelu s predsjednikom, zadarskim nadbiskupom Želimirom Puljićem. U službenom priopćenju navodi se kako su biskupi „pozitivnim ocijenili napore Vlade na stvaranju uvjeta za opći gospodarski i društveni napredak, društveni optimizam u kojem vlada pozitivno i obećavajuće ozračje, te su izrazili spremnost Katoličke crkve da nastavi tim naporima davati svoj doprinos“. Sam sastanak komentirao je i nadbiskup Puljić koji je istaknuo kako se ova Vlada i Crkva slažu u mnogim pitanjima oko zajedničkog odnosa te kako je osobno zadovoljan tom sinergijom. Pitanje oko djelovanja ministarstava za kulturu i obitelj te mlade ključna su u našem društvu istaknuo je Puljić, a ova Vlada i Crkva u tome imaju zajednički stav i usuglašeno djelovanje. Harmoniju Vlade i Crkve prokomentirao je i sam premijer Plenković koji je istaknuo kako predanost ove Vlade posebno ima naglasak na provedbi ugovora sa Svetom Stolicom, a koji se odnose na izdašno financiranje same Crkve i njenu integraciju u društvo. Biskupi zadovoljni izrečenim tako su još jednom pokazali javnosti, običnom puku, koliko drže do ove Vlade i koliko je podržavaju. No, i sama Vlada na čelu s premijerom odaslala je javnosti značajnu poruku tim sastankom, a ona je nedvosmislena i jasna, crkvene stavove i napore uvažavamo, prema njima se nahodimo i nastavljamo s financiranjem svih crkvenih projekata držeći kako je ista iznimno značajna za ovaj narod, a posebno za običan puk koji podržava tu sinergiju vlasti i klera koja se pokazuje iznimno bitnom. Svi sretni i zadovoljni (FOTO: HINA/tp) Hrvatski narod nikada nije izdao svoju Crkvu. Onaj običan puk, onaj koji je odvajao od svojih usta da održi svoju Crkvu u vremenima njenog ignoriranja. No nije li upravo ta Crkva u koju je taj narod toliko vjerovao u ovom vremenu izdala njega? Današnje involviranje i sprega uz vlast najveća je izdaja Crkve, kojom se izdaje upravo tog običnog, malog čovjeka. Čovjeka za kojeg njegova Crkva iza zlatom optočenih hramova niti ima sluha, niti ima vremena. Malog čovjeka koji u ovoj državi pati. Istog onog čovjeka koji je podržavao, gradio, hranio, a danas je kao umirovljenik prisiljen kopati po kontejnerima. Zar to nije najveća izdaja? Zar to nije tragedija vjere, vjere u onoga kojem si pomagao, da bi jednom u teškim vremenima za čovjeka, taj kojem si pomagao barem digao svoj glas za tebe. Međutim, crkvena izdaja nije samo izdaja sirotinje. Izdaja je to i budućnosti ove zemlje kojoj treba nasušno sekularnost, znanje, djeca koja se trebaju izgraditi da bi bila budućnost ove zemlje u koju toliko vjeruju. Današnje involviranje Crkve u školstvo, u sekularnu državu, najveći je promašaj upravo za Crkvu. Jer se Crkva malog puka ne manifestira u mistici svojih sakralnih odaja, jer se Crkva koja je jednom imala integritet i mučeništvo vjere preselila među laboratorije u kojima se uči kemija, jer se Crkva mog djetinjstva potpuno nespremna suočila sa instagramima, facebookom, twitterima i djecom koja ih uz dosadu slušaju samo zato jer ih očajni roditelji mole da to odrade, da ih ne sramote pred rodbinom i susjedima. Jer se u Crkvu tradicionalno i nepogovorno vjeruje. Tako je bilo oduvijek u našim obiteljima. Jer je Crkva bila mučenička, ona slabija, ona koju se napada, ona koju treba braniti, ona koja je jedina trn u oku vladajućima. Izdaja njihove Crkve ponajviše se manifestira upravo na toj suludoj premisi da danas Crkva, vjera, mora biti doslovno u svemu, u školskoj nastavi, u razredima, u poštama, autobusima, knjižarama ... I tim činom Crkva je svjesno ušla u marketing, ušla u besmislen biznis i ušla u sve ono u čemu današnje društvo egzistira, no ono najgore, najgora izdaja jest, što je ušla u vlast. Postala vladajuća kasta. Crkva je svjesno, ne prilagodivši se vremenu, a neke od najgorih svojih ljudi postavila na ključna mjesta, proizvodila bezumni nacionalizam i samodopadnost, potpisala svoj neumitni krah. Bez obzira koliko se uvukla u vlast, bez obzira koliko se trudi i potencira, Crkva u Hrvata je mrtva institucija koja samo svojom suludom ambicijom taj proces pokušava zaustaviti. No, taj je proces, kako već rekoh, neumitan. Osim, ako se netko dovoljno pametan, kao što je to papa Franjo, ne nađe u našoj Crkvi i ponovo joj vrati vjerodostojnost. Ako je vrati u okvire u kojima je odvajkada egzistirala, okvire mira, okvire tolerancije i okvire skromnosti, okvire u kojima će pomagati, biti ono što treba da bude, zaštitnica siromašnih, bolesnih, obespravljenih, a ne zaštitnica vlasti. Crkva u Hrvata treba istinsku promjenu. A nju donose samo mladi ljudi u njihovim redovima. Mladi, obrazovani i pametni koji će shvatiti kamo ih je dovela dosadašnja garnitura. „Crkvu moramo pomoći. Ona je siromašna i ona se moli za nas“, tome me je učio onaj armirač i građevinar grubih crta lica s početka teksta, koji je odvajao od svojih usta da pomogne svoju Crkvu. Kada danas pogledam što radi ta ista Crkva mogu se samo se prisjetiti tog vremena i usporediti s ovim što danas vidim: Crkvu koja je ostvarila sve, a izgubila najvažnije - poštovanje djece armirača, građevinara, vozača, bravara, tokara … umirovljenika koje je nepovratno izdala. Lupiga.Com

Ne postoji nijedan političar koji voli naučnike i intelektualce. Oni su korisni za zemlju, ali su smetnja za vlast. Meni su mostovi doneli mnogo više i slave i poštovanja nego nauka. A uradio sam toliko naučnih radova, jedan sam od retkih akademika koji je bio član čak pet inostranih akademija. Takvih je malo u bivšoj Jugoslaviji. Više sam naučnih priznanja dobio u svetu nego u Srbiji, ispričao je u velikom intervjuu za Nedeljnik naš najpoznatiji mostograditelj, dugogodišnji predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti i jedan od najvažnijih intelektualaca srpskog 20. i 21. veka Nikola Hajdin Najpoznatiji po mostovima, onim sa kosim kablovima, i po tome što je na čelu Srpske akademije nauka i umetnosti bio u čak tri mandata, Nikola Hajdin je, bez preterivanja - svedok veka. Rođen 1923. u Gorskom Kotaru, diplomac Građevinskog fakulteta u Beogradu i kasnije profesor iste ustanove, redovni član SANU već duže od četrdeset godina; nije ni čudo da se kroz njegov život i karijeru prelama novija srpska istorija. Zato je ovo, kako će nam i supruga Nikole Hajdina reći, drugačiji intervju od svih koje je dosad dao, i zato je bilo prikladno da krenemo od samog početka, od njegovih najranijih sećanja i izbegličkih dana. "Imao sam 18 godina kada sam 1941. izbegao ustaški nož i iz Hrvatske pobegao u Srbiju. Došao sam na Železničku stanicu i Balkanskom ulicom se popeo na Terazije. I tu sam video četiri čoveka kako vise na banderi. To je bio novi udarac za mene. Bio sam već uplašen, a onda sam se još više uplašio, jer sam shvatio da je i u Srbiji užasna situacija. Mi smo tada kao izbeglice primljeni sa velikim prijateljstvom i ljubavlju. To isto nisu doživele izbeglice iz Hrvatske 1995. godine. Bila je totalno drugačija situacija. Ako se može tako reći - ja sam kao izbeglica proživeo najbolje trenutke u svojoj sopstvenoj zemlji. Posle završenih studija građevine bavio sam se naučnim radom u inženjerskim disciplinama. Mostovi su mi doneli mnogo više i slave i poštovanja nego nauka. A uradio sam toliko naučnih radova, jedan sam od retkih akademika koji je bio član čak pet inostranih akademija. Takvih je malo u bivšoj Jugoslaviji. Više sam naučnih priznanja dobio u svetu nego u Srbiji." Jedan ste od retkih svedoka koji pamti i Kraljevinu, danas se ona dosta vraća kroz razne serije. Kako tumačite to doba u odnosu na komunizam? Ja te serije ne gledam, ali znam otprilike šta bi u njima moglo da bude. Doba Kraljevine Jugoslavije bilo je koliko-toliko demokratsko, a komunizam je to potpuno odbacio. Lenjin je rekao da je demokratija izmišljotina buržoaskog sveta i da to treba u osnovi uništiti. I tako je i bilo. Kako ste doživljavali Jugoslaviju? Imao sam tek 15-16 godina kada sam shvatio da je Jugoslavija propala. Mi Srbi koji smo živeli u Hrvatskoj, obožavali smo Srbiju, ali smo voleli i Jugoslaviju, jer smo smatrali da daje ravnopravnost svim narodima. Još kao omladinac, dakle pre Drugog svetskog rata, zapazio sam da je većina hrvatskog stanovništva protiv Jugoslavije, sigurno više od 50 procenata. Postojalo je 20 odsto ljudi koji su bili irelevantni, koji nisu bili protiv nje, ali nisu gajili ni neku odanost. I bilo je samo 15 do 20 odsto Hrvata koji su bili oduševljeni Jugoslavijom. I to je jedan od ključnih razloga zbog kojih je ta zemlja tako brzo propala. Kakav ste stav imali o Titu i njegovoj vladavini? Rođen sam u Hrvatskoj i u Zagrebu sam učio gimnaziju gde sam video te "titovce". Odmah sam shvatio da je Tito pravi izdanak hrvatskog naroda. Mnogi pričaju da je Rus, da je ovaj ili onaj, ali gledajući njegov jezik i ponašanje, ubeđen sam da je zaista bio Zagorac. A njegova vladavina bila je kombinacija komunizma i zapadnog shvatanja. Ponašao se kao komunistički džentlmen, a u stvari bio je diktator, ali ne ruskog tipa. Ja za Titom nisam plakao. Jeste li za nekim zaplakali? Kada je ubijen kralj Aleksandar u Marselju, bio sam prvi razred gimnazije. Kada se voz sa njegovim posmrtnim ostacima zaustavio na Železničkoj stanici u Zagrebu na putu za Beograd - klečao sam i plakao. Plakali su i mnogi Hrvati, koji su sa žaljenjem ispratili kralja Aleksandra. Bio sam već star za suze, ali žao mi je bilo Đinđića, jer sam smatrao da može nešto dobro da doprinese za ovu zemlju. Nažalost, dok je bio živ, mnogi su ga mrzeli. To je velika šteta za Srbiju. Da nije ubijen, skratili bismo posleratni period i brže bismo ušli u svet civilizovanih naroda. Mnogo brže nego što će se to desiti. Po čemu pamtite kralja Aleksandra Karađorđevića? Da li vas čudi podatak da on danas nema ni ulicu u Beogradu? I podržavate li inicijativu da se kralju Aleksandru podigne spomenik u Beogradu? Kralj Aleksandar je učinio mnogo dobrih stvari za Jugoslaviju. On je načinio i neke greške, smatrajući sebe suviše apsolutističkim vladarom, što ga je možda koštalo života. Ali ima jedna velika stvar koju je učinio kralj Aleksandar - dao je utočište ruskim emigrantima, velikim profesorima, akademicima koji su došli u našu zemlji i značajno uticali na naš naučni progres. Bez obzira na sve slabosti kralja Aleksandra, kao monarh zaslužuje ulicu u Beogradu, a spomenike smo dizali i mnogo manje važnima. A šta biste vi savetovali Miloševića ili Tuđmana 1990? Ni jednog ni drugog nije bilo moguće savetovati. To su bile tvrde glave, ljudi dosta faličnog obrazovanja, koji nisu sagledavali realnost i koji su se pre svega ponašali obesno i u odnosu na Jugoslaviju, a onda i na Evropu. Vi ste veliki svedok intelektualne Srbije 20. veka. Kakav je bio njen status u Titovo ili u Miloševićevo vreme? A kakav je danas, pošto često čujemo da ona više i ne postoji? Ne postoji nijedan političar, čak ni u demokratskim zemljama, koji voli naučnike i intelektualce. Oni su korisni za zemlju, ali su smetnja za vlast. Ko su za vas najveći srpski intelektualci? To je teško pitanje. Ova je zemlja imala mnogo slobodnomislećih ljudi, ali nažalost nisu naišli na veliki prijem kod Srba. Naš narod je patrijarhalan, navikao je da ima gazdu koji njime upravlja. Ništa se nije promenilo još od kneza Miloša. Imamo kneza Miloša i danas kao što smo ga imali pre 150 godina. A oni koji sebe smatraju intelektualcem - možda to nisu. Pa naš vrhunski intelektualac je bio Dobrica Ćosić koji nije bio intelektualac ni po vaspitanju ni po obrazovanju. Vi ste uspeli u svim ovim godinama da ostanete svoji. Niste pripadali ni takozvanoj grupi siminovaca. Teško da mogu da vas svojataju i drugi? I šta je vaš stav o Ćosiću i komunizmu? Nisam ni znao ko su ti siminovci, morao sam da pitam ženu. Objasnila mi je da su to intelektualci koji su odlazili u Siminu ulicu. Dok su se oni družili, ja sam sedeo ovde i radio matematiku i prirodne nauke. Imao sam ambiciju da postanem naučnik, a to se ne može postati ako se čovek bavi politikom. Ćosića sam poznavao dosta dobro. Imao je neke dobre ideje, ali nije mogao da pobegne iz kože u kojoj je rastao. Iako je bio akademik. Da li je greh što Crnjanski ili Mihiz nisu postali akademici? I za koga bi danas bio greh pred nove izbore u SANU? Apsolutno, i što se tiče Crnjanskog, i Mihiza. Crnjanski je bio jedan od naših najboljih pisaca. Njemu su nudili da bude dopisni član, ali je on to odbio, jer je smatrao da bi odmah trebalo da bude redovni član SANU. Najteže je u humanističkim naukama, jer je Akademija u Titovo vreme bila pod njegovim uticajem, i niko nije mogao da uđe u SANU bez saglasnosti, recimo, Draže Markovića ili Antonija Isakovića. I taj utisak da politika navodno diktira ko će postati član SANU iz humanističkih nauka, čini mi se, traje do danas. Kako su vas primili? Mene su primili jer sam dolazio iz prirodnih nauka, a verovatno su mislili da sam glup za politiku. Bili ste na čelu SANU u čak tri mandata. Šta je obeležilo vašu epohu? Bio sam predsednik 12 godina i osam godina potpredsednik, dakle, dve decenije sam uticao na rad Akademije. To nije baš malo. Od mene je samo Kanazir bio duže na čelu SANU, i to dva meseca, i ratni predsednik Aleksandar Belić. Moj osnovni zadatak bio je da se očuva dostojanstvo Akademije. Šta to znači? Da Akademija bude najviša naučna i umetnička ustanova srpskog naroda. Njen osnovni cilj je da neguje, širi nauku i umetnost, a sve ostalo ne spada u njen domen rada. Nažalost, u ovoj našoj zemlji ako se ne bavite politikom - odmah vas optuže da ništa ne radite. Ostao sam, međutim, konsekventan i držao se dostojanstva Akademije, a ne politike. Najveći protivnici među akademicima su vas optuživali da ste proterali svaku srpsku politiku iz Akademije. Koliko su vas doticale te optužbe? I da li je politici uopšte mesto u Akademiji? To pre svega nije tačno, a nije tako ni bilo. Na moj rad nije bilo velikih primedbi akademika i osećao sam ogromnu, maltene apsolutnu podršku članstva. Nije postojala nijedna organizaciona forma u SANU koja se distancirala od mene. Kako biste ocenili rad Akademije nakon vašeg odlaska sa njenog čela? I vašeg naslednika Vladimira Kostića? Novo rukovodstvo Akademije učinilo je korak napred i veliku stvar za srpsku nauku time što su osnovali ogranak SANU u Nišu. SANU je naučno i umetnički sada pokrila dobar deo Srbije, jer je ranije takav ogranak bio samo u Novom Sadu. I ja dajem punu podršku Kostiću koji je vrhunski intelektualac. Moja ideja je bila da posle mene predsednik SANU bude svetski priznata naučna ličnost. I on ima te atribute. Šta je za vas bio Memorandum SANU? Pokrenuta je sada tek, čini se, prvi put otvorena rasprava o tome, da li je vreme da Akademija skine taj greh sa svojih leđa? Moj odgovor bio je i ostao: Memorandum nikada nije bio zvaničan akt Akademije. Njega su pisali neki akademici, ali taj akt ne pripada Akademiji, jer nikada nije usvojen ni na jednom našem organu. Mene je bolelo što se napad na Srbiju vodio preko napada na Akademiju. A taj tekst nije imao ništa rđavo u sebi ili nešto što bi moglo da naškodi Srbiji. Koji vam je bio najteži period u životu? Informbiro. Nije bilo lako objasniti narodu kako toliko dugo gajite ljubav i poštovanje prema drugu Staljinu, a onda odjednom kažete - taj isti Staljin ne valja. A Staljina uopšte nisam cenio, bio je diktator. Kada se pomene vaše ime - prva asocijacija su mostovi. Patentirali ste mostove sa kosim zategama. Prvi vaš most bio je na Tisi kod Titela, onda: pešački most na Savi u Sremskoj Mitrovici, most na Vrbasu kod Banjaluke, železnički most na Savi u Beogradu, most na Visli u poljskom Ploku, novosadski most "Sloboda". Kako ste se osećali za vreme bombardovanja kada ste videli da je srušen vaš most? Tada sam došao do saznanja da su mostovi važni elementi mog naučnog stvaranja. Bio sam mnogo nesrećan, most "Sloboda" je bombardovan na moj rođendan. Napravili smo isti most, za koji sam imao podršku Mostogradnje i Vlade, odnosno Miroljuba Labusa koji je u to vreme bio ministar. Kako gledate na današnju vlast? Poznato je da su naprednjaci dok su bili u opoziciji i vas napadali zbog Mosta na Adi. Most na Adi je bio uslov da bi Beograd napredovao. Beograd je imao sreću jer je imao Nikolu Hajdina za predsednika Komisije za izbor najboljeg rešenja za Most na Adi. Stiglo je 16 projekata, od kojih je pet imalo legitimitet sa stanovišta formalnih zahteva. A od tih pet, izabrao sam onaj koji je zadovoljavao moje kriterijume, uostalom ona četiri idejna rešenja bile su ćuprije. Projektovali ste mostove u Švajcarskoj, Sloveniji, Kanadi, Rusiji, Indiji. Kakav most danas nedostaje Srbiji? Srbiji nedostaju mostovi preko Save, ali je nevolja što ih nije lako napraviti. U oblasti mostova bili smo nekad vodeća nacija, čak i u konkurenciji Nemačke i Francuske. Bili smo cenjeni projektanti mostova, nisam ja džabe dobio most u Poljskoj. Mi smo to, međutim, zapustili, odbacili, našim političarima je bilo važnije sve drugo. Mostove danas moramo da prepustimo strancima, to je velika šteta, jer su mnogi talenti i stručni ljudi otišli iz Srbije. Jeste li vi nekad pomislili da odete iz zemlje? Imao sam nekoliko puta priliku da odem iz Srbije. Bio sam profesor u Cirihu, imao sam odličnu ponudu da ostanem. Supruga je došla i rekla da će da plače i dan i noć. I vratio sam se zbog njenih suza. Sin mi je ostao u Švajcarskoj. Predavao sam na raznim svetskim univerzitetima, mogao sam da biram gde ću da radim, ali sam se uvek vraćao u Srbiju. Da ste danas u prilici, koji biste most projektovali? Bio bih spreman da pomognem u izgradnji mosta na Dunavu kod Vinče koji vodi u Rumuniju. Taj most je u planu i apsolutno je nužan. Šta su za vas naši najveći nacionalni izazovi? U tehničkom pogledu to je industrijski razvoj u kome leži naša naučna budućnost. Moramo se baviti naukom da bismo bar razumeli ono što drugi rade. A politički izazov je da postanemo demokratska zemlja. Optimista sam, ali u siromašnim zemljama je vrlo teško uvesti demokratiju. Kad je narod siromašan - onda se lako može prevariti. Demokratija nije za sirotinju. A šta bi bio vaš doprinos unutrašnjem dijalogu o Kosovu? Kosovo je propala stvar. Trebalo je ovaj narod navikavati na vreme da je Kosovo izgubljeno, kao što je govorio Dobrica Ćosić. Kakvo srpsko Kosovo? Kako vi više zamišljate Kosovo u Srbiji? Možete li da zamislite neku opštinu u centralnoj Srbiji ili u Vojvodini čiji je predsednik Albanac? Ne možete, naravno, kao ni ja. Šta ćemo sa dva miliona Albanaca u Srbiji? Naš interes je da iz Kosova izvučemo najbolje što možemo. A to je da sačuvamo te naše ljude koji su ostali da žive na Kosovu i sakralne objekte, kao i da naša kulturna baština i baština SPC dobije međunarodnu zaštitu. Na Kosovu sveukupno ima 100.000 Srba, uključujući i one Srbe s Kosova koji žive na Terazijama i idu avionom u Prištinu. Dakle, 100.000 Srba može da dobije onoliko prava koliko im pripada u odnosu na dva miliona Albanaca. Ne možemo nešto preterano da očekujemo. Pesimistični ste, ali šta ćemo sa svetom srpskom zemljom na Kosovu? Albanci su oterali Srbe iz Prištine, Prizrena, Đakovice. I šta nam onda znači teritorija kada tu više Srba nema? Ne postoji nijedna zemlja u Evropi u kojoj živi većina nekog naroda, a da ona pripada manjinskom narodu. Nažalost, to je surova realnost i činjenica. U Mađarskoj uglavnom žive Mađari, u Poljskoj su većinski narod Poljaci, a na Kosovu Albanci. I ne možemo nikako da ih pretvorimo u Srbe. Gde su danas srpski intelektualci? Zašto ćute, kako se često pominje? U nauci postoji nekoliko Srba koji su ozbiljni intelektualci, ali su uglavnom napolju, u nekim drugim zemljama. A šta da danas pričaju intelektualci koji su ostali u zemlji? Intelektualce niko ništa ne pita kada se političari "tuku", kada su izbori, jer narod smatra da pričamo koješta, a onda se nas sete tek kasnije. Volite pozorište, i još više operu. Šta ste poslednje dobro gledali? Još kao gimnazijalac i student sam odlazio u operu i nastavio do danas. Poslednju sam gledao klasičnu operu "Otelo", a bio sam i na baletu. Moja najveća ljubav, ipak, bilo je skijanje. Sa šest godina sam naučio da vozim skije i obišao sam sve svetski poznate ski centre. S kim ste najviše voleli da se družite? Imam prijateljske odnose sa brojnim naučnicima i naučnim centrima u svetu. I nervira me što ovde ne postoji državni interes za promociju naše nauke u inostranstvu. Ja sam bio nezavisni intelektualac, a najviše sam voleo da se družim sa ljudima iz Akademije kao što su Ivan Antić, Predrag Palavestra, Dragan Vitorović, Nikola Tasić ili Ljubomir Simović, Matija Bećković, Duško Kovačević... Da li se čovek vaše biografije kaje zbog bilo čega, i kada pogledate unazad, da li postoji nešto što biste promenili? Možda bih se malo pokajao zbog toga što sam malo vremena posvetio nauci. Mogao sam više. Mada sam postigao skoro sve što sam mogao da postignem. Kako biste voleli da vas pamte? Izgleda da će me najviše pamtiti po mostovima. Ja sam kao onaj iz vica kada su ga pitali da li je čitao "Na Drini ćuprija", a on odgovorio: "Šta čitao, ja sam po njoj hodao." Nenad ČALUKOVIĆ